Proizvodnja nafte iz škriljaca SAD

Aleksinački uljni šejlovi ne mogu zameniti uvoznu naftu

Srbija ne može eksploatacijom aleksinačkih uljnih šejlova (oko 1,9 milijardi tona) da zameni uvoz sirove nafte, kaže za Energiju Balkana prof. dr Aleksandar Kostić s Rudarsko geoločkog fakulteta, objašnjavajući da bi mogući prinos ulja, u zavisnosti od tehnologije retortovanja i iskorišćenja mogao da bude oko 150 miliona tona. Dodatni problem je što Srbija nema operativu da realizujemo proizvodnju iz uljnih škriljaca.

U vreme svetske energetske krize, kada energenata nema dovoljno ili se, i kada ih ima, prodaju po cenama koje malo koja privreda može dugoročno da izdrži, a da ne ugorzi svoje finansije, nameću se pitanja: Da li bi uljni škriljci mogli da potpomognu energetski miks i tako smanje zavinost od uvoznih energenata? Da li bi posle uglja, nafte i gasa, kada je reč o fosilnim gorivima, ugoljovodonici iz šrkiljaca – gasni i uljni škriljci – mogli da postanu energetski adut? Da li je Srbija zakasnila?

Govoreći o tome da li bi u datim okolnostima uljni škriljci mogli, i u kojoj meri, da zamene uvoz sirove nafte prof. dr Aleksandar Kostić s Rudarsko geoločkog fakulteta, departmana za ekonomsku geologiju Univerziteta u Beogradu za Energiju Balkana kaže da, nažalost, to nije realno.

Prema njegovim rečima, to bi bio dugoročan i veoma zahtevan poduhvat, koji Srbija ne može samostalno da realizuje. Uz to, teoretski procenjena godišnja proizvodnja bi bila i preskupa i nedovoljna za tako nešto.

„Danas je to znatno skuplje, a vreme povrata ulaganja suviše dugo. Bilo je nekog entuzijazma kod nas pre desetak godina (kada je nafta bila još skuplja). Razmatrane su teoretske mogućnosti, overavane su rezerve (stena, ne ulja), ali ni tada se nije otpočelo sa realizacijom, tj. traženjem strateškog partnera i sl. Estonska Enefit tehnologija je, inače, usklađena sa evropskim standardima ekološke zaštite i spada u najbolje. Podzemno retortovanje uljnih šejlova sa eksploatacionim bušotinama (in situ) najviše je razrađivao Shell Oil. Ali, to je izuzetno zahtevna tehnologija i nije u praksi komercijalno zaživela“, objašnjava prof. Kostić.

U Velikoj Britaniji naftonosni šejlovi, ne škriljci

Na konstataciju da su neke zemlje, koje vrlo vode računa o ekologiji – poput Velike Britanije, nedavno tražile od vlade da se nastavi s proizvodnjom nafte iz uljnih škriljaca fraking metodom Kostić odgovara da se radi o frakturaciji naftonosnih šejlova (naftno-matične formacije) kroz horizontalne kanale dubokih bušotina. Crpljenju nafte iz njih (tight oil, shale oil) se vrši iz potpuno drugih geoloških formacija – sedimenata koji u sebi sadrže neistisnutu naftu, a ne iz uljnih škriljaca.

„S druge strane, uljni škriljci – pravilan termin je uljni šejlovi – su sedimenti (glinci, laporci i sl.) koji ne sadrže naftu već samo kerogen i nalaze se na površini terena (i maloj dubini). Te stene se (npr. tradicionalno u Estoniji) otkopavanju, drobe i ubacuju u velike industrijske retorte u kojima se zagrevaju na više od 500 stepeni Celzijusovih, kako bi se kerogen krekovao u naftu (i nešto gasa). Dakle, ta dva nekonvencionalna resursa nafte ne treba brkati, mada se u medijima upravo to prečesto dešava”, ističe naš sagovornik.

Geološke reserve uljnog šejla ležišta Aleksinac oko 1,9 milijardi tona

Prof. dr Kostić ističe da je naše najveće i najkvalitetnije ležište uljnog šejla Aleksinac. Prema posledenjim dostpunim podacima postoje verifikovane bilansne rezerve (A+B+C1 kategorije; 2012 god.) uljnog šejla od oko 300 miliona tona – u bloku tj. polju Dubrava, dok se za celo ležište (sva tri bloka) procenjuje da ima oko 800 miliona tona geoloških rezervi (A+B+C1 kategorije). Zajedno sa kategorijom C2 (potencijalnih rezervi)to je čak oko 1,9 milijardi tona.

Treba imati u vidu da su to rezerve stene (uljnog šejla), a ne kerogenskog ulja, koje bi se teoretski moglo dobiti iz njih (posle otkopavanja, drobljenja i retortovanja). Mogući prinos ulja, u zavisnosti od tehnologije retortovanja i iskorišćenja (kod nas je eksperimentalno razrađivana jedna tehnologija od 1959. do 1960 godine u Pančevu) mogao bi da bude oko 10 mas. %, što je neke računice dovodilo do cifre o potencijalnim pridobivim rezervama ulja aleksinačkog ležišta od oko 150 miliona tona.

„Mogući tempo otkopavanja i retortovanja, međutim, ne bi mogao da bude brz – tako da bi godišnje na taj način mogao da se dobije samo mali deo naših potreba za naftom, npr. pet do10 odsto”, procenjuje profesor.

Ono što je dodatni problem je što Srbija nema operativu da realizujemo proizvodnju iz uljnih škriljaca.

Šta je šta

Pojašnjavajući razliku između uljnih i gasnih škriljaca, prof. Kostić odgovara da ni jedno ni drugo nisu škriljci.

„Škriljci su metamorfne stene, a šejlovi sedimentne. Mi geolozi jako o tome vodimo računa ali, nažalost, odavno je za uljne škriljce uvrežen taj termin. Škriljci se, inače, na engleskom označavaju sa schist ili sa slate. Shale se kod nas prevodi sa šejl. Uljni šejlovi (oil shale) su sedimentne stene na površini terena (i manjoj dubini), koje sadrže kerogen – čvrstu disperznu organsku supstancu iz koje krekingom mogu nastati nafta i gas. To se može postići retortovanjem tj. pirolizom na površini (na više od 500 stepeni Celzijusovih). Dakle uljni šejlovi ne sadrže ni kap nafte niti gas. Nasuprot njima, naftonosni šejlovi (shale oil, tight oil) i gasonosni šejlovi (gas shale) su matične stene za naftu i gas (source rocks) koje se nalaze na velikim dubinama u nekom sedimentnom basenu, a koje su prirodnim putem u prošlosti generisale ugljovodonike. Oni su ih većim delom u geološkoj prošlosti istisnuli naviše – ka ležištima ili površini”, objašnjava profesor.

U tim šejlovima su, međutim, zaostale značajne količine neistisnute nafte i (dublje) gasa. Oni dakle imaju naftu i/ili gas. Kada se nalaze dublje u basenu, na temperaturama  od 180 do 200 stepeni Celzijusovih, neistisnuta nafta se krekuje u gas i zato su neki naftno-matični šejlovi danas samo gasonosni.

Američka tehnologija proizvodnje nafte i gasa iz šejlova

Po litološkom sastavu jesu, takođe, šejlovi (glinci, laporci i sl.) i dugo se tragalo za metodom dobijanja nafte i gasa iz njih. To se nije moglo lako ostvariti, jer su te stene (šejlovi) generalno nepropusne – za razliku od rezervoar stena klasičnih ležišta nafte i gasa (npr. peščari).

Amerikanci su uspešno razvili prvo tehniku dobijanja gasa iz šejlova i kasnije nafte iz šejlova (od 2012 godine), a tehnika se sastoji od hidraulične frakturacije šejlova kroz horizontalne kanale dubokih bušotina. Upumpavanjem vode pod velikim pritiskom na dno bušotine naprave se pukotine u šejlu, a ubacuju se i zrna koja sprečavaju zatvaranje pukotina. Posle toga, moguće je jedno vreme proizvoditi naftu/gas iz njih, jer je pukotinama uspostavljena propusnost sloja.

„Kada se jedna zona šejla u tom horizontalnom kanalu bušotine iscrpi (iscedi), frakturiše se sledeća zona – pomera se duž horizontalnog kanala bušotine. Inače, pre bušenja horizontalnog kanala, buši se vertikalno (klasično) – nekad i do 3.000 m – pa se onda skreće horizontalno u sloj”, kaže prof dr Kostić, napominjući da mi nemamo ni tu tehnologiju, a da je EU, svojevremeno, zabranila frakturaciju iz ekoloških razloga.

Veliku proizvodnju frakturacijom imaju SAD i, manje, Kanada.

Sagovornik Energije Balkana ističe da to nema nikakve veze sa uljnim šejlovima (uljnim škriljcima), kao što su naši aleksinački, već je u pitanju sasvim drugi resurs.

Facebook
Twitter
LinkedIn
Email
Odštampaj

Komentari (1)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Logo

Newsletter

Možda će Vam se svideti:

Logo

Energija Balkana

Newsletter

Nedeljni pregled vesti

Najava Konferencije

21. decembar 2022.