Ispod Arktika se nalazi zamrznuti okean nafte i gasa. Kaskadni uticaj klimatskih promena bio mogao da bude argument za napuštanje ove ideje. Ipak, otapanje ledenih barijera na visokom severu takođe hrani ambicije bliskih i dalekih zemalja da iskoriste pojedine resurse. Bezbrojni novinski naslovi najavljuju novu borbu za bogatstvo koje nudi ugljovodonik na Arktiku.

Vreme je za proveru pravog stanja stvari. Jedan od naftaša sa kojim sam nedavno komunicirao na Aljasci mi je rekao da je proizvodnja nafte na Arktiku „najsličnija bušenju na Mesecu“.

Odluka o bušenju i traženju raspoloživih resursa je obično, u suštini, ekonomska. Ali bogatstvo Arktika se takođe nalazi na nekoliko linija rascepa: između razvoja i očuvanja; između rivaliteta velikih sila i sukoba nacionalne politike; između lokalnog i planetarnog; između straha i pohlepe…

Šta dovodi do procvata i kraha Aljaske. Država ima ogromne potencijalne resurse, ali njen vrhunac je bio pre jedne generacije. Sada se dešava svojevrsno oživljavanje: Bela kuća je nedavno odobrila ConocoPhillipsov projekat Villov, novo naftno polje u Nacionalnim rezervama nafte na Aljasci, što je razbesnelo ekologe, ali zadovoljilo državne lidere i delegate sa obe strane crveno-plave podele. Tamošnja proizvodnja nafte trebalo bi da ponovo počne da raste posle tri decenije pada.

Sa obzirom na zelenu agendu predsednika Džoa Bajdena, sigurno ga otapanje leda nije razuverilo u značaj projekta Villov. Umesto toga, nakon što je njegova administracija potrošila Strateške rezerve nafte prošle godine da bi ublažila skok cena naftnih pumpi izazvanih ruskom invazijom na Ukrajinu, bilo bi bizarno, barem u političkom smislu, blokirati domaći izvor nafte visokog profila. To što je predstavnica Meri Peltola, jedina kongresmenka, demokrata i domorodac sa Aljaske, podržala projekat Vilov je takođe dobar razlog i dobrodošlo pokriće.

Istorija sugeriše da su takvi politički imperativi odlučujući i spasonosni. Istina je da, šire posmatrana opasnost od klimatskih promena diktira dekarbonizaciju. Ali ukoliko se potrebe za energetskom bezbednošću i, što je još važnije, lokalnom ekonomskom bezbednošću ne odmeravaju na odgovarajući način u političkoj ravnoteži, vaga javnog mnjenja može se okrenuti protiv uspešne tranzicije ka budućnosti bez ugljenika.

Neobuzdano arktičko bušenje bi moglo biti katastrofalno. Takođe je teško to zamisliti na mestu prepunom lepih prirodnih predela. Ali koliko god se činilo da oni koji žive van Arktika, isti često smatraju praznom divljinom ili nacionalnim parkom, za mnoge koji ovaj region nazivju domom je industrijalizacija od vitalnog značaja za život. To uključuje iskopavanje sirovina potrebnih za proizvodnju komponenti za obnovljive izvore energije. Sve veći izazov sa kojim se SAD suočavaju nije da li da iskoriste resurse Aljaske, već kako to učiniti na način koji pomiruje njene strateške, lokalne i ekološke interese.

Zamrznuti okean nafte

Kuparuk je naftno polje Aljaske. Leži 40 milja zapadno od zaliva Prudhoe, najvećeg naftnog polja ikada pronađenog u SAD. Pa ipak, Kuparuk nije skrajnut: njime upravlja ConocoPhillips, najveći proizvođač na Aljasci, drugi je po veličini u SAD.

Gledajući iz vazduha, Kuparukov operativni kamp i centralno postrojenje za preradu nafte se sastoje od  crnih i narandžastih zgrada, kojima dominira naftna platforma od 192 metra. Uprkos relativno blagom majskom vremenu, ima snega i leda, prošarani otvorenim delovima tundre i neobičnim vodenim bazenima. Nedaleko na severu, arktička obala postaje čvrsto prikovana ledom.

Kuparuk je već ostareli džin. Otkriven 1969. godine, proizvodnja je počela počela 1981. godine, dostigao je vrhunac na više od 320.000 barela nafte dnevno početkom 1990-ih, a sada pumpa otprilike šestinu tog iznosa. Dok je samo Aljaska proizvodila više od 3odsto svetske ponude nafte na vrhuncu 1980-ih, danas ceo Arktik proizvodi manji deo od toga. Rusija je arktički kit, koji čini 90 odsto trenutne proizvodnje, uključujući prirodni gas.

Rusija takođe dominira kada su u pitanju najveći arktički projekti koji su već u eksploataciji ili su u pripremi. (Sa procenjenim rezervama od 600 miliona barela, Villov čak nije ni među prvih 10)

Međutim, stvari postaju interesantnije kada su u pitanju resursi. Često citirani Američki geološki institut iz 2008. godine nazvao je Arktik „najvećom neistraženom perspektivnom oblasti za preostalu naftu na Zemlji“, sa prosečnom procenom od 412 milijardi barela ekvivalenta sirove nafte, drugih tečnosti i prirodnog gasa.

Procenjeno je da su resursi sirove nafte u Aljasci veći od onih u celom luku ruske teritorije, Rusija je tamo više gasni gigant.

Carstvo šljunka

Arktička industrijalizacija izgrađena je na komadićima od kamena. Oponašajući geološki proces koji je formirao Severnu padinu na prvom mestu, proizvođači nafte kopaju šljunak i deponuju ga kako bi obezbedili ravnomerne platforme. Tipična podloga na 12 ari, debljine 4 stope, zahteva 100.000 tona šljunka. Samo izgradnja putne mreže Kuparuk, 155 milja saobraćajnih traka na bazi šljunka koje povezuju razne potrebne objekte, koštala je milijardu dolara.

Autor: Liam Dening za Blumberg