Pre oko 100 godina, japanski učenjak Okakura Tenshin, indijski pesnik Rabindranath Tagore i kineski učenjak Liang Qichao pozivali su na azijstvo. Prošao je vek tokom kog su brojni mislioci shvatali uspon Azije. Sada, dolazi azijska era. Potpisivanjem Regionalnog sveobuhvatnog ekonomskog partnerstva (RCEP) 15. novembra okupljene su države ASEAN-a – Japan, Južna Koreja, Kina, Australija i Novi Zeland u jedan od najraznovrsnijih i najnaseljenijih trgovinskih blokova na Zemlji.

To znači novo doba za azijsku regionalnu saradnju, koja se odlikuje multilateralizmom i trgovinskim liberalizmom. Ova nova konfiguracija može postići mnoge stvari po pitanju procesa globalnog oporavka tokom postpandemijske ere.

Do 2025. godine očekuje se da će kineski BDP dostići ili čak nadmašiti američki. Indija bi mogla nadmašiti Nemačku i postati četvrta po veličini ekonomija na svetu. Evropske zemlje će pasti u depresiju koja nije viđena tokom 500 godina, otkako je portugalski istraživač Ferdinand Magelan započeo svoje putovanje svetom 1520. Status SAD-a kao najveće svetske ekonomije bliži se kraju. Po prvi put će tri azijske zemlje biti među četiri glavne, najznačajnije ekonomije sveta.

Sa stanovišta nacionalnog upravljanja, zemlje Istočne Azije, koje stavljaju naglasak na red u svojoj kulturi, pokazuju veću efikasnost u borbi protiv pandemije, u poređenju sa evropskim zemljama i SAD, koje, navodno, više cene slobodu. Stoga i azijske zemlje revitalizuju svoje ekonomije brže od ostalih delova sveta. Očekuje se da će do 2030. godine Azija „doprineti oko 60 procenata globalnog rasta“.

Oživljavanje Azije, uspon i pad velikih sila u regionu tokom proteklih pet vekova je druga priča. Azijski lideri ne pretenduju na stvaranju „azijskog saveza“, a kamoli na izgradnji „azijskog carstva“, koje će zameniti SAD. Ne pretenduju ni da se uradi nešto grandiozno, kao da se „spasi svet“, poput nekog misionara. Suprotno tome, cilj lidera azijskih zemalja, posebno Istočne i Jugoistočne Azije, jeste da se usredsrede na unutrašnje poslove. Oni nastoje da zadovolje potrebe javnosti u svetlu svojih nacionalnih situacija.

Azijske zemlje zagovaraju „učenje radom“ i ističu se u iskorišćavanju spoljnog kapitala, talenata, iskustava i lekcija. Od devedesetih godina prošlog veka istočna Azija održava mir i saradnju tri decenije. Zabeležila je najbrži rast u pogledu investicija i trgovine. Japan i Južna Koreja u potpunosti su iskoristili državni kapitalizam za promociju izvozno orijentisane ekonomije. Članice ASEAN-a su se učvrstile i postale važan deo multipolarnog sveta. Od pristupanja STO (WTO) 2001. godine, Kina je naučila kako da raspoređuje globalne resurse.

Među sedam kontinenata na svetu, Azija je najveća, ima najveću populaciju i najstarije civilizacije. To je, takođe, kontinent sa najsloženijim narodnostima, religijama, geografijom i istorijom. Do sada je ova složenost sprečavala Aziju da uspostavi bilo koju zajednicu povezanu sa „integracijom“. Ne postoji jedinstvena valuta poput evra, niti postoji jedinstvena unutarkontinentalna politička organizacija poput Evropske unije, Afričke unije ili Zajednice latinoameričkih i karipskih država. Nedostaje organizacija za ekonomsku integraciju poput Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini. Čak su i Azijske igre, u kojima bi trebalo da učestvuju sve članice na kontinentu, bile nepotpune zbog odsustva Turske i Izraela. Niko nije očekivao da će ova slagalica postepeno postati respektabilna celina za sebe.

Međutim, možemo očekivati da će kodeks ponašanja Azijata postati sve ugledniji u postpandemijskoj eri. Azijske vrednosti, koje više pogoduju ljudskom razvoju, nailaziće na sve veće globalno odobravanje. To će biti slučaj sa zemljama poput Kine, Japana i Južne Koreje, jer ove azijske zemlje pokazuju da mogu postići delikatnu ravnotežu između vlade i tržišta, merkantilizma i pravde, prava i odgovornosti, slobode i samodiscipline – kao i pojedinaca i društva.

Kao što indijsko-američki naučnik Parag Khanna kaže u svojoj novoj knjizi Budućnost je azijska, „U 19. veku je svet evropeizovan. U 20. veku je amerikanizovan. Sada, u 21. veku, svet se nepovratno azijatizuje“.

Postoje još dve knjige koje, takođe, preporučujem. Jedna je Nova azijska hemisfera: Neodoljivi pomak globalne moći na Istok, napisao Kishore Mahbubani, bivši dekan Škole za javnu politiku Lee Kuan Yew na Nacionalnom univerzitetu u Singapuru. Druga je Okretanje istoku: uspon Azije i pad Amerike od Obame do Trampa i dalje. Napisao ju je Gideon Rachman, glavni kolumnista za spoljne poslove Financial Timesa.

„Azijsko doba“ će se sve više razumevati i prihvatati globalno.

Kinezi pokreću napredak na svoj način. Od 2013. Kina je predložila Inicijativu za povezivanje „Pojas i put“ (Belt and Road) i viziju „zajednice sa zajedničkom budućnošću čovečanstva“. Imamo sve razloge da verujemo da Kina pospešuje „azijsku eru“ u pravom smeru.

Sigurno je da je prolog „azijske ere“ dugo nastajao. Ipak, ovo podseća na duh istrajnosti Yu Gonga, lika iz drevne kineske priče pod nazivom Budalasti starac uklanja planine, ili Yu Gong Yi Shan na kineskom. U priči, istrajnost i naporan rad 90-godišnjeg Yu Gonga da ukloni planinu ispred svoje kuće zajedno sa svojim potomcima pokreće Boga, koji konačno naređuje da se planine pomere.

Verujem da azijske zemlje, takođe, imaju duh Yu Gonga. „Azijska era“ je započela i sigurno će svoj krajnji dolazak zapisati u anale istorije.

Autor je profesor i izvršni dekan Instituta za finansijske studije Chongiang pri Univerzitetu Renmin u Kini. vangven2013@ruc.edu.cn