Kriza COVID-19 ubrzava prelazak potrošača na zelenije i lokalne oblike mode, piše Mariam Harutiunian. Kako visoka moda krvari, moda će morati da se temeljno preoblikuje, tvrdi ona.

Mariam Harutiunian je osinivač belgijskog održivog brenda ulične odeće KinArman.

Predugo se modna industrija zasnivala na modelu/principu eksploatacije, koji stavlja profit iznad ljudi i planete.

Iako se klimatske promene često vezuju za industrije poput mesne, vazduhoplovstva i naftnu industriju, globalna modna industrija vredna 2,5 biliona dolara odgovorna je za 10% svetskih emisija ugljenika – više od vazduhoplovstva i brodarstva zajedno. Međutim, kao posledica efekata pandemije, ovaj destruktivni model možda konačno doživi svoju propast.

Topshop, Neiman Marcus, J. Crew i Lord & Taylor pridružili su se desetinama svetskih modnih giganata kao žrtve COVID-19.

Pandemija i posledična blokada postavili su velike izazove za modnu industriju usled prekinutih lanaca snabdevanja i smanjenja potrošnje među potrošačima, što je izazvalo pad dobiti širom sveta za 93%.

Kriza je, takođe, razotkrila nedostatke industrije, koja u velikoj meri zavisi od brze mode, jeftinog tekstila i dalekih lanaca snabdevanja, kako bi utolila žeđ za profitom na štetu životne sredine.

Trendovi „brze mode“ se smenjuju kroz masovne 52 „mikro sezone“ godišnje, sa trendovima koji se brzo pojavljuju, bivaju prezasićeni, a zatim nestaju za samo nedelju dana.

Da bi proizveli masovne količine pristupačne odeće, trgovci se oslanjaju na petrohemijski tekstil (tkanine izrađene od plastičnih materijala poput najlona ili poliestera) i celulozna vlakna (tkanine napravljene od biljnih materijala poput rajona ili viskoze).

Vlakna na biljnoj bazi su se prvobitno prodavala kao alternativa, ekološka opcija tekstilu, koji je baziran na plastici, nakon što su istraživanja pokazala da materijali poput poliestera zagađuju okeane mikroplastikom.

Šokantno je da ovi materijali svake godine doprinose zagađenju sa približno 236.000 tona mikroplastike, odnosno 35% ukupnog zagađenja mikroplastikom. Kako su se potrošači preusmerili ka celuloznim tkaninama, nesvesno su doprineli masovnom krčenju šuma, posebno u drevnim kišnim šumama, gde se godišnje u ime mode poseče oko 150 miliona stabala.

Postoji posebna ironija u zameni jedne neodržive robe drugom koja se prodaje kao održiva, ali u stvarnosti je podjednako, ili čak destruktivnija. Kada je kozmetička industrija kritikovana zbog svog odnosa sa palminim uljem – biljnim uljem koje se povezuje sa krčenjem šuma – mnoge kompanije su prešle na kokosovo ulje.

Ipak, nedavna istraživanja pokazuju da kokosovo ulje zahteva pet puta više zemljišta od palminog ulja, da bi se proizvela ista količina proizvoda.

Demoniziranjem veleprodaje palminog ulja – umesto podrške održivom palminom ulju, koje je poslednjih godina doprinelo rekordnom padu stope krčenja šuma kod glavnih proizvođača, poput Malezije – industrija šminke sada bi mogla da doprinese još većem krčenju šuma.

To možda, neće prijati potrošačima. Zaista, postaje jasno da je na neposredan način održivost neophodna za preživljavanje. Sada se dolazi do sve veće spoznaje da je krčenje šuma povezano sa porastom zoonoza. COVID-19 podstiče potrošače da preispitaju svoj odnos sa prirodom.

Dve trećine potrošača sada veruje da je još presudnije minimizirati uticaje na životnu sredinu, dok 88% želi da se učini više na rešavanju zagađenja. Kao snažni predskazivač raspoloženja u budućnosti, 90% potrošača generacije Z (Gen-Z) veruje da preduzeća imaju moralnu odgovornost da se bave socijalnim i ekološkim problemima.

Poziv na zeleniju modu nije mogao doći skoro. Ukoliko moda ne uspe da reši ovaj problem, industrija će do 2050. godine na svetskom nivou doprineti 26% gasova sa efektom staklene bašte, povećavajući rizik od budućih globalnih kriza.

Kao neko ko je pokrenuo sopstveni održivi modni brend, znam da je moguća cirkularna modna ekonomija koja osigurava održivo snabdevanje, proizvodnju, distribuciju i recikliranje. Kako COVID-19 razara tradicionalne gigante industrije „brze mode“, pojavljuje se novi prostor za revoluciju u industriji.

Jedan od glavnih razloga što je pandemija toliko pogodila modu je taj što brendovi prepuštaju proizvodnju proizvođačima u Africi i Aziji, gde se radnici suočavaju sa užasnim uslovima – gde su uobičajeni kratkoročni poslovi sa niskim kvalifikacijama i niskom zaradom, a netaknute šume se krče zbog ubrzavanja proizvodnje tekstila.

Prebacivanjem radne snage u spoljašnje saradnike i oslanjanjem na široko rasprostranjene lance snabdevanja, brendovi nisu imali mogućnost da ublaže rizike pandemije.

Ali, brendovi mogu da unaprede sledivost i transparentnost u svojoj proizvodnoj liniji ako smanje geografsku veličinu lanca snabdevanja. Umesto da se oslanjaju na jeftinu radnu snagu i dobavljače, modni brendovi mogu staviti akcenat na sigurnost radnika i odnose između preduzeća, koji učvršćuju lanac snabdevanja nagrađen održivom praksom.

A to ne znači „zeleno pranje“ ili besmislene usmene obaveze o održivosti. To znači prihvatanje cirkularne ekonomija, koja ima održiv poredak I izvršenje.

Cirkularna ekonomija u modi znači osigurati da se proizvodi i resursi dobijaju na održiv način i da se sastoje od ekološki prihvatljivih materijala (eco-friendly) koji ostaju u opticaju što je duže moguće, pre nego što se recikliraju u nove proizvode.

Pandemiju treba posmatrati kao okidač za resetovanje za industriju koja je izbegla nadzor.

Umesto da krivi spoljne proizvode i štiti se iza nevidljivih lanaca snabdevanja, modna industrija mora slediti rastuće prioritete potrošača tako što će osvestiti svoju ulogu u krčenju šuma – obavezati se na transparentni izvor i održive materijale, kao i zaštitu radnika i životne sredine.

COVID-19 ubija divove brze mode. Da bi preživeli, brendovi moraju slušati potrošače i prihvatiti zelenu revoluciju.

Izvor: Euractiv.com