Sa Brentom od oko 108 dolara za barel i evropskom cenom prirodnog gasa iznad 80 evra po megavat-satu ponovo postaje vidljivo ono što je poslednjih godina pokušavano da se potisne u drugi plan – evropski energetski problem nije završen promenom dobavljača (ruskog gasa) niti rekordima u izgradnji solarnih i vetroelektrana.

Promenjena je struktura snabdevanja. Problem cene i sigurnosti snabdevanja nije nestao.

Gas je za mesec dana poskupeo više od 30 odsto, Brent gotovo 20 odsto. To je za mene trenutno mnogo važniji podatak od dnevnog pada DAX-a od 0,15 ili S&P-a od 0,45 odsto. Berzanski indeks takvo pomeranje može da nadoknadi za jednu sesiju. Industrija gas od 80 evra mora da plati.

Tu je suština.

Evropa je posle 2022. godine uspela da izbegne scenario fizičke nestašice gasa, koji se tada ozbiljno razmatrao. U tome nema ničeg spornog. Izgrađeni su novi LNG kapaciteti, promenjeni dobavljači, smanjena potrošnja, povećane isporuke iz Norveške i drugih pravaca. Ali je u političkom tumačenju tog uspeha napravljena greška: sigurnost da će gas fizički stići počela je da se poistovećuje sa energetskom sigurnošću.

Politički cilj nije rešeno tehničko pitanje

Za industriju to nije isto.

Nemačka hemijska kompanija ne pravi poslovni plan na osnovu toga da li će gasa biti, nego po kojoj ceni će ga kupovati i koliko za isti energent plaća njen američki konkurent. Isto važi za čelik, đubrivo, staklo, keramiku i ostalu energetski intenzivnu proizvodnju. Ako ta razlika traje godinu ili dve, ona prestaje da bude energetska statistika i ulazi u investicione odluke.

Kapital tu nema mnogo emocija. Nova fabrika ide tamo gde je proizvodnja isplativija.

Zato već godinama imam problem sa načinom na koji se vodi rasprava o evropskoj energetskoj tranziciji. Ne sa obnovljivim izvorima – njih treba graditi – već sa pokušajem da se politički cilj predstavi kao već rešeno tehničko pitanje.

Nije.

Instalisana i raspoloživa snaga nisu isto. To zna svaki inženjer koji je makar jednom imao odgovornost za realan sistem. Solarnih 10 GW jesu 10 GW u tabeli, ali nisu 10 GW u zimskom večernjem maksimumu. Kada ih nema, razlika mora odnekud da dođe. Iz hidroelektrana, nuklearnih i termoelektrana, baterija, uvoza, gasnih elektrana. Neko mora da drži rezervu. Neko mora da balansira sistem.

Energetska strategija i meteorologija

Evropa je istovremeno smanjivala deo konvencionalnih kapaciteta i povećavala udeo proizvodnje koja zavisi od meteorologije. Time nije ukinuta potreba za regulacionom energijom. Naprotiv.

I zato se gas vraća kroz račun za električnu energiju čak i onima koji ga direktno ne koriste.

To je deo priče koji se godinama neprijatno sudara sa političkim narativom. Energetska tranzicija je predstavljana, pre svega, kroz broj novih megavata iz obnovljivih izvora, dok su stabilnost sistema, mreža, akumulacija, rezervna snaga i konačna cena znatno manje atraktivne teme. Za elektroenergetiku su upravo one presudne.

Fizika sistema nije glasala ni za jednu energetsku strategiju.

Skupi energenti – nekonkurentna industrija

Sa naftom iznad 100 dolara problem se širi van elektroenergetike. Brent od 108 dolara nije samo skuplji rezervoar automobila. To je skuplji drumski transport, avio-saobraćaj, poljoprivreda, petrohemija i deo gotovo svakog ozbiljnijeg logističkog lanca. Ako takva cena potraje, inflacija dobija novi impuls upravo u trenutku kada su centralne banke verovale da su najteži deo posla završile.

I tu stvari postaju zanimljive i za berzu.

Evropski indeksi trenutno blago padaju: CAC oko 0,34 odsto, DAX 0,15, FTSE 0,30 odsto. U Americi je Dow niži oko 0,63, a S&P oko 0,45 odsto. Azija nema jedinstven smer. Ne vidim mnogo smisla u tome da se od ovakvih dnevnih promena pravi velika tržišna priča. Posle dosta godina praćenja i trgovanja na berzi, mnogo više pažnje obraćam na ono što može da promeni zaradu kompanije nego na nekoliko crvenih brojeva na ekranu.

Energija to može.

Ako nemačka industrijska kompanija plaća skuplji gas i električnu energiju, a istovremeno refinansira dug po višoj kamatnoj stopi, njena buduća zarada vredi manje. Za takvu računicu nije potreban berzanski slom. Dovoljno je da analitičari počnu da spuštaju očekivane marže.

Zbog toga će biti važnije gde će Brent i TTF biti za dva ili tri meseca nego gde će DAX biti sutra u 17.30.

Evro oko 1,15 dolara donekle amortizuje cenu energenata koji se plaćaju u dolarima, ali ne menja osnovnu računicu. Evropska industrija i dalje energiju plaća skupo, a relativno jak evro izvoznom delu te iste industrije ne pomaže.

A zlato pojeftinjuje

Zlato je druga zanimljiva priča. Trenutna cena je oko 4.290 dolara za uncu. Vrednost od oko 4.370 dolara koja se pojavljuje na Trading Economicsu nije trenutna kotacija već njihova projekcija za kraj kvartala, što je važno razdvojiti.

Još važnije, zlato je tokom prethodnih mesec dana oslabilo uprkos geopolitičkoj neizvesnosti.

Meni je to korisniji tržišni podatak od uobičajene formule da u krizama „investitori beže u zlato“. Visoki prinosi na američke državne obveznice trenutno mu prave ozbiljnu konkurenciju. Investitor koji može da dobije visok prinos na američki državni papir mora imati dobar razlog da kapital prebaci u aktivu koja ne donosi kamatu. Geopolitika vuče na jednu, kamate na drugu stranu. Trenutna cena pokazuje njihov rezultat, ne teoriju iz udžbenika.

Najveći problem, ipak, tek dolazi pred centralne banke ako energenti ostanu skupi.

Fed i ECB mogu visokom kamatnom stopom da smanje kreditnu aktivnost, investicije i potrošnju. Ne mogu njome da obore cenu barela nafte niti da napune evropska skladišta gasa. Ako se inflacija ponovo hrani energijom, pokušaj njenog obuzdavanja preko kamata znači dodatno pritiskanje privrede koja već plaća skuplju energiju.

Za Evropu je ta kombinacija posebno loša.

I zbog toga bih manje pažnje posvetio pitanju da li će ECB sledeću kamatnu odluku pomeriti za 25 baznih poena gore ili dole, a više pitanju koliko dugo evropska industrija može da podnosi strukturno skuplju energiju od konkurencije.

Evropsku energetsku tranziciju treba vratiti inženjerima

To je, uostalom, pitanje koje je mnogo veće od jedne zime.

Evropska energetska politika poslednjih godina polazila je od pretpostavke da se istovremeno mogu ubrzano napuštati fosilna goriva, zatvarati deo stabilnih proizvodnih kapaciteta, smanjiti oslanjanje na ruske energente, očuvati industrijska konkurentnost i zadržati prihvatljiva cena energije. Svaki od tih ciljeva pojedinačno može politički da se obrazloži. Problem nastaje kada se svi stave u istu jednačinu.

Jednačina mora da ima rešenje.

Za sada ga ne vidim u ceni gasa od 80 evra i nafte od 108 dolara.

Ne mislim zbog toga da evropsku energetsku tranziciju treba zaustaviti. Mislim da je treba vratiti inženjerima. Prvo odrediti koliko energije treba, kada je treba, odakle dolazi kada nema vetra i Sunca, koliko rezerve sistem mora da ima, kakva mreža je potrebna i koliko sve zajedno košta. Tek tada određivati rokove.

Obrnut redosled je već dovoljno koštao evropsku industriju. A berza će, kao i obično, taj račun videti nešto ranije od zvanične statistike.