Cene goriva u SAD premašile su psihološki važnu granicu od četiri dolara u svih 50 saveznih država, dok posledice rata u Iranu i dalje odjekuju.

SAD su možda jedina zemlja u kojoj su promene cena goriva redovna tema vesti. Praćenje cena na benzinskim pumpama predstavlja svojevrsnu američku opsesiju, često sa izraženom političkom dimenzijom.

Procenjuje se da je tokom ovogodišnjeg Dana sećanja i pratećeg vikenda rekordnih 39 miliona Amerikanaca krenulo na put, a RT International analizira zašto su cene goriva toliko važne u Americi.

Zemlja izgrađena za automobile

Amerikanci mnogo voze jer često nemaju drugog izbora. Izvan nekoliko velikih urbanih centara, javni prevoz uglavnom ne postoji ili je veoma ograničen. Na neki način, upravo tako je i planirano.

Posleratni period doneo je snažan ekonomski rast SAD, a način na koji je zemlja razvijala infrastrukturu imao je dugoročne posledice. Kao dominantan model izabrana su predgrađa male gustine naseljenosti povezana mrežom brzih puteva. Posao, trgovina i zabava postali su fizički udaljeni jedni od drugih, što je povećalo potrebu za vožnjom.

Ključnu ulogu imao je Međudržavni sistem autoputeva izgrađen pedesetih godina prošlog veka. Pokrenut Zakonom o federalnoj pomoći za autoputeve iz 1956. godine, omogućio je izgradnju čak 41.000 milja puteva, najvećeg infrastrukturnog projekta u istoriji SAD. Nije iznenađenje da su zakon snažno podržavali vodeći američki proizvođači automobila.

Nova mreža autoputeva omogućila je brzo putovanje širom zemlje, ali je dodatno podstakla širenje naselja. Ako automobilom možete stići svuda, ne morate živeti blizu posla, prodavnica ili drugih sadržaja. Život američke srednje klase postao je neraskidivo povezan sa predgrađima, dok je jeftin benzin postao simbol njihove mobilnosti i načina života.

Brojke

Benzin u SAD je znatno jeftiniji nego u Evropi, gde su porezi visoki. Takođe je među najpristupačnijim u odnosu na prosečne plate. Ipak, Amerikanci troše mnogo više goriva. Prosečan američki vozač godišnje potroši gotovo 575 galona benzina, što je oko tri puta više od prosečnog nemačkog vozača, iako je Nemačka poznata kao zemlja automobila.

Kada je cena benzina tri dolara po galonu – što je približno bio nacionalni prosek pre rata u Iranu – godišnji trošak iznosi oko 1.725 dolara, odnosno 144 dolara mesečno. Sa cenom od 4,56 dolara po galonu, koliko trenutno iznosi nacionalni prosek, trošak raste na 2.622 dolara godišnje ili 219 dolara mesečno.

To znači da razlika između ove dve cene iznosi oko 900 dolara godišnje po vozaču, što predstavlja značajan finansijski teret. Treba imati u vidu i da većina američkih domaćinstava ima dva odrasla vozača, pa su ukupni troškovi goriva znatno veći.

Veliki cenovnici

Ipak, brojke ne govore celu priču. Jedna od specifičnosti Amerike jeste da su cene benzina javno istaknute gotovo na svakom koraku. Amerikanci svakodnevno prolaze pored velikih osvetljenih tabli sa cenama goriva. Često je najupadljiviji deo znaka upravo cena, a ne logo kompanije.

Cene goriva spadaju među retke cene koje potrošači vide u realnom vremenu svakog dana. Cena jaja može porasti za 20 odsto, ali vozači ne prolaze svakodnevno pored ogromnih bilborda na kojima piše koliko koštaju jaja.

Pored toga, cene benzina prikazuju se sa izuzetnom preciznošću. U zemlji u kojoj se za pet dolara teško može kupiti i šolja kafe, zadržana je stara praksa prikazivanja cena u desetinkama centa. Umesto zaokruživanja na najbliži cent, benzinske pumpe prikazuju cenu od 3,499 dolara ili 3,49 i 9/10 centi, umesto 3,50 dolara. Ova neobična tradicija potiče s početka 20. veka i opstala je do danas.

Stalna izloženost cenama goriva daje im značaj kakav drugi troškovi retko imaju. Kirije, zdravstveno osiguranje ili računi za namirnice mogu poskupeti, ali nisu svakodnevno istaknuti pred očima građana kao benzin.

Na taj način gorivo je postalo svojevrsni pokazatelj ekonomskog raspoloženja u zemlji.

Politika

Nijedna rasprava o cenama goriva u SAD ne može proći bez politike. Događaji koji su cene goriva pretvorili u važno političko pitanje bili su naftni šokovi sedamdesetih godina, izazvani krizama na Bliskom istoku.

Arapski naftni embargo 1973. godine i Iranska revolucija 1979. doveli su do ozbiljnih nestašica goriva u SAD. U jednom periodu čak su postojala pravila prema kojima su vozači sa parnim i neparnim registarskim oznakama mogli da kupuju gorivo samo određenim danima.

Ovi događaji ostavili su dubok trag u američkoj politici i kolektivnom sećanju. Strah od energetskih poremećaja ostao je prisutan do danas, posebno u periodima međunarodnih kriza.

Predsednik Džimi Karter često se pamti kao simbol „benzinske krize“, iako su uzroci problema uglavnom bili spoljašnji i strukturni. Ipak, dugi redovi na benzinskim pumpama počeli su da se povezuju sa slabim predsedničkim vođstvom.

Visoke cene goriva obeležile su i mandat Džordža V. Buša. Do 2008. godine one su postale važna tema predsedničke kampanje, uz kongresna saslušanja i poznate slogane poput „Buši, dušo, buši“. Sa sličnim problemima suočili su se i Barak Obama i Džozef Bajden. Obama tokom perioda nakon Arapskog proleća 2011. godine, a Bajden u vreme rata u Ukrajini i postkovid ekonomskih poremećaja.

Taj obrazac sada bi mogao da pogodi i Donalda Trampa. Nova anketa Foks njuza pokazuje da 58 odsto ispitanika smatra troškove života najvećim ekonomskim problemom, u poređenju sa 50 odsto u februaru. Rast cena goriva dodatno pojačava te brige. Kako je Trampov ukupni rejting već pod pritiskom, to bi moglo da predstavlja problem za predsednika i Republikansku stranku na predstojećim izborima na polovini mandata.

Izvor: Bankar