U globalnim naporima da se pređe sa fosilnih goriva na čistu energiju, postizanjem sistema proizvodnje električne energije od 100% obnovljivih izvora smatra se idealnim. Neke australijske države obavezale su se na ispunjavanje cilja 100% obnovljive energije ili, čak, 200% zelene energije. Ali, to ne znači da njihova električna energija mora biti bez emisija.

Električna energija odgovorna je za trećinu emisija u Australiji, i njeno „ozelenjavanje“ je ključni način za smanjenje emisija u drugim sektorima, koji se na nju oslanjaju, poput transporta.

Stoga je važno imati jasnu sliku odakle dolazi električna energija i koliko je njena emisija intenzivna.

Da li su 100% obnovljivi izvori energije realni?

Postizanje 100% obnovljivih izvora jedan je od načina za uklanjanje emisija iz elektroenergetskog sektora. Obično se tumači da sva električna energija mora biti proizvedena iz obnovljivih izvora. Ovi izvori obično uključuju solarnu energiju, vetar, hidro i geotermalnu energiju i isključuju nuklearnu energiju i fosilna goriva sa hvatanjem i skladištenjem ugljenika.

Ali, ovo je veoma težak podvig za pojedine države i teritorije koje pokušavaju da ga postignu. Termin „neto 100% obnovljivi izvori“ tačnije opisuje šta ciljaju neke jurisdikcije – poput Južne Australije i ACT-a (Centralna Australijska država), bez obzira da li su to izričito rekli.

Ovi ciljevi ne zahtevaju da sva električna energija koju ljudi koriste u okviru jurisdikcije dolazi iz obnovljivih izvora. Neki mogu poticati iz proizvodnje uglja ili gasa, ali vlada nadoknađuje ovu količinu stvaranjem ili kupovinom ekvivalentne količine obnovljive električne energije.

Neto cilj od 100% obnovljivih izvora omogućava državi da iskoristi svoje zelene resurse bez potrebe da brine o implikacijama na pouzdanost potpunog oslanjanja na obnovljive izvore energije.

Kako funkcioniše „neto 100% obnovljivih izvora?

Sve države istočne obale povezane su sa Nacionalnim tržištem električne energije (NEM) – sistemom koji omogućava proizvodnju, upotrebu i deljenje električne energije preko granica. To znači da pojedine države mogu postići „neto 100% obnovljivih izvora“, a da se proizvodnja obnovljivih izvora ne mora pojaviti kada ili gde je potrebna električna energija.

Uzmimo na primer ACT, koji koristi neto 100% obnovljivu električnu energiju od oktobra 2019. godine.

Vlada ACT-a kupuje obnovljivu energiju od proizvođača van teritorije, koja se tada uglavnom koristi u drugim državama, poput Viktorije i Južne Australije. U međuvremenu, ljudi koji žive u ACT-u oslanjaju se na energiju iz NSW-a koja nije bez emisija, jer uglavnom dolazi iz elektrana na ugalj. Na ovaj način, vlada ACT-a može da zahteva neto 100% obnovljive izvore jer nadoknađuje neobnovljivu energiju, koju njeni stanovnici koriste, čistom energijom koju plaćaju negde drugde.

Cilj Južne Australije je da dostigne neto 100% obnovljivih izvora do 2030-ih. Za razliku od ACT-a, planira da lokalno proizvodi obnovljivu električnu energiju, koja bi bila jednako stopostotnim godišnjim potrebama.

Ponekad, poput posebno sunčanih dana, deo te električne energije izvoziće se u druge države. U drugim vremenima, na primer kada vetar padne, Južna Australija će se možda morati osloniti na uvoz električne energije iz drugih država, koji verovatno neće doći iz potpuno obnovljivih izvora.

Pa, šta se događa ako se sve države obavežu na neto 100% ciljeve obnovljive energije? Tada će nacionalno tržište električne energije imati de facto cilj od 100% obnovljive energije – bez „mreže“. To je zato što je tržište ceo sistem, pa su njegove jedine opcije „100% obnovljivi izvori“ (što podrazumeva nultu emisiju) ili „manje od 100% obnovljivi izvori“. Faktor „neto“ ne ulazi u to, jer ne postoji drugi deo mreže za koji se može kupiti ili prodati.

Kako doći do 200% obnovljivih izvora – ili više?

Matematički je nemoguće da više od 100% električne energije koja se koristi u NEM dolazi iz obnovljivih izvora: 100% je ograničenje.

Bilo koji cilj više od 100% obnovljivih izvora je drugačiji proračun. Cilj više nije mera obnovljive proizvodnje naspram celokupne proizvodnje, već proizvodnja obnovljive energije naspram današnje potražnje.

Tasmanija je, na primer, usvojila cilj od 200% obnovljive energije do 2040. To znači da želi da proizvede dvostruko više obnovljive električne energije nego što je danas troši.

Ali, to ne znači, nužno, da će sva električna energija potrošena na Tasmaniji biti obnovljiva. Na primer, može da nastavi da uvozi neku neobnovljivu energiju iz Viktorije – s vremena na vreme, na primer, tokom suše, kada je proizvodnja iz hidroelektrana na Tasmaniji ograničena. Možda će čak trebati sagoreti malu količinu gasa kao rezervu. To znači da je cilj od 200% obnovljive energije zaista „neto 200% obnovljivih izvora“.

Šta je 700% obnovljivih izvora?

U međuvremenu, zeleni vode kampanju za 700% obnovljivih izvora.

I ovo se zasniva na današnjoj potražnji za električnom energijom. U budućnosti bi potražnja mogla biti mnogo veća zbog elektrifikacije transporta, prebacivanja uređaja sa gasa na električnu energiju i potencijalnog izvoza energetski intenzivnih obnovljivih opcija poput zelenog vodonika ili amonijaka.

Ciljanje neto-nula emisija

Ovi ciljevi, dostizanje više od 100% obnovljivih izvora, koje su postavile pojedinačne jurisdikcije ne podrazumevaju nužno da će sva australijska električna energija biti bez emisija.

Moguće je – i potencijalno ekonomičnije – da gotovo sva ova dodatna buduća potražnja bude  zadovoljena obnovljivom energijom. Ali, neophodno je zadržali malo gasa ili dizel kapaciteta kao jeftinu zamenu.

Ovo bi osiguralo kontinuirano snabdevanje električnom energijom tokom retkih, trajnih perioda sa slabim vetrom, slabim suncem i velikom potražnjom, kao što je tokom perioda sa oblačnim vremenom bez vetra zimi.

Energetska tranzicija je teža pri kraju – svaki procentni poen između 90% i 100% obnovljivih izvora je skuplji od prethodnog. Zbog toga je u nedavnom izveštaju Instituta Gratan preporučeno vladama da prvo slede neto nulte emisije u elektroenergetskom sektoru, umesto da danas postavljaju ciljeve od 100% obnovljivih izvora. Na primer, kupovina karbonskih kredita za nadoknađivanje male količine emisija proizvedenih u 90% obnovljivom NEM-u verovatno će biti srednjeročno jeftinija opcija od izgradnje dovoljno skladišta energije – poput baterija.

Izvor: The Conversation