Ratovi se vode na mnogim frontovima. Za sada ruski predsednik Vladimir Putin pobeđuje u energetskom ratu, komentariše njujorški City Journal i dodaje:
Visoke cene energije, izazvane prekidima u snabdevanju, neutralizovale su sankcije Zapada. Stanje tekućeg računa Rusije je rekordno visoko. Industrija za industrijom se gasi u Evropi. Britanija je u strahu od potencijalnog zatvaranja 60 posto svoje energetski intenzivne proizvodnje. Nemačka i većina Evrope su na istom putu.
Pitanje decenije će biti kako obnoviti evropsku industrijsku infrastrukturu. Industrijski objekti i lanci snabdevanja koji koriste i proizvode energiju ne mogu se lako ponovo pokrenuti kada se zaustave. S obzirom da su cene gasa i struje porasle za čak 1.000 posto, računi za gorivo za proizvodnju čelika, aluminijuma, stakla ili gnojiva u Evropi daleko premašuju ono za što se konačni proizvodi mogu prodati – otuda i zatvaranja.
Cene gasa i struje porasle za čak 1.000 posto
S obzirom da su cene gasa i struje porasle za čak 1.000 posto, računi za gorivo za proizvodnju čelika, aluminijuma, stakla ili gnojiva u Evropi daleko premašuju ono za što se konačni proizvodi mogu prodati – otuda i zatvaranja.
Sav ovaj ekonomski masakr proizilazi iz toga što Evropa gubi samo pet posto svog ukupnog snabdevanja energijom. Većina tog gubitka dolazi od ukupnog pada dostupnog prirodnog gasa od 20 posto, koji sam po sebi čini oko jednu četvrtinu ukupne energije EU. Taj jaz se ne može zatvoriti povećanjem hvaljenih evropskih obnovljivih izvora energije, navodi njujorški berzanski magazin.
Evropa nema mnogo opcija da se izbori sa trenutnom nestašicom. U suštini sve što se može brzo uraditi je urađeno: instaliranje plutajućih terminala za uvoz utečnjenog prirodnog gasa (LNG), reanimacija starih elektrana na ugalj, očuvanje nuklearnih elektrana koje su bile predviđene za gašenje, prebacivanje mnogih industrijskih kotlova sa prirodnog gasa na zamenljivo ulje, i slanje simboličnih poruka o smanjenju potražnje putem hladnih tuševa i prigušivanja svetla. Preostale evropske kratkoročne alternative sada su brutalna kombinacija više gašenja, potpune racionalizacije, ogromnih inflatornih subvencija za građane i pomoći za industriju. Neki već govore o nacionalizaciji kritičnih industrija.
Ono što mnogi kreatori politike tek treba da shvate, ili priznaju, jeste da su energetske politike poslednjih decenija bile omogućene zavisnošću od ogromnih količina jeftinih konvencionalnih ugljovodonika iz Rusije.
Posledice te energetske politike bile su razotkrivene pre izbijanja rata u Ukrajini. Cene nafte su već tada bile u rasponu od 100 dolara po barelu. Cene prirodnog gasa i struje doživele su sličan skok od 1.000 posto krajem 2021. godine, kada je severna Evropa iskusila nedelju bez daška vetra.
Može li kontinent u potpunosti obnoviti mnoge od energetski intenzivnih industrija?
Egzistencijalno ekonomsko pitanje s kojim se Evropa suočava nakon prvog energetskog rata u dvadeset prvom veku je, dakle, može li kontinent u potpunosti obnoviti mnoge od energetski intenzivnih industrija koje su već zatvorene ili se suočavaju sa zastojima. Da li će takva preduzeća odlučiti da rizikuju ulaganje kapitala da bi se ponovo otvorila uključuje nagađanja o tome da li će predvidljive isporuke energije biti pouzdane i jeftine. Ako se odgovor pronađe na lokacijama u Aziji, Africi, pa čak i Rusiji, tamo će migrirati ti lanci snabdevanja, poslovi i ekonomske koristi, konstatuje City Journal i poentira:
Kreatori evropske politike do sada bi trebalo da znaju da zavisnost od tehnologija obnovljivih izvora energije umesto ugljovodonika zahteva odgovor na osnovno pitanje: Kako privreda skladišti dovoljno energije da preživi uobičajene celonedeljne prirodne periode bez vetra ili sunca – ili dže poremećaje koji proizlaze kako iz prirodnih, tako i katastrofa izazvanih greškom čoveka i geopolitičko uplitanje? Znamo odgovor za konvencionalnu energiju.
Izvor: MAGAZIN NNKS NEDELJA
