COP27 mora predstaviti put bez povratka

Cena klimatskih promena koju plaćaju ljudi je skoro svakodnevno na naslovnicama. U svetu rastućih geopolitičkih tenzija i zastrašujućih ekonomskih izazova,postavlja se pitanje kako možemo da iskoristimo priliku koju nam nudi predstojeća konferencija COP27 koja se održava u Egiptu i da inspirišemo pristup ublažavanju i prilagođavanju koji se zasniva na poverenju, pravdi i pravičnosti, objašnjava Sameh Šukri - kandidat za predsednika COP27 i egipatski ministar spoljnih poslova.

Neki strahuju da će ovogodišnja konferencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama, koja će se održati u Šarm el Šejku u Egiptu od 6. do 18. novembra, biti nenamerna žrtva geopolitičkih tenzija i ekonomskih izazova sa kojima se svet suočava. COP27 predstavlja jedinstvenu i pravovremenu priliku da se svet okupi, prepozna zajedničke interese i obnovi multilateralnu saradnju.

Ljudska cena klimatskih promena je skoro svakodnevno na naslovnicama. Globalno zagrevanje više nije daleka ili teorijska pretnja, već neposredna materijalna pretnja, pojava koja pogađa svakog od nas, naše porodice i naše komšije. Nijedno društvo nije ostalo neoštećeno češćim i intenzivnijim sušama, šumskim požarima, olujama i poplavama.

Promene postoje, ali nisu dovoljno brze i velike

Milioni ljudi se već bore za opstanak sa temperaturama koje su porasle samo 1,1° Celzijusa u odnosu na predindustrijske nivoe. Kao što je Međuvladin panel za klimatske promene jasno stavio do znanja, svaka dodatna desetina stepena pogoršava stvari. Ipak, promene potrebne da bi se sprečila katastrofa se ne odvijaju, barem ne dovoljno brzo. Svet u razvoju je sve više frustriran odbijanjem bogatih zemalja da plate pravičan deo za krizu za koju snose ogromnu odgovornost.

Ali ima razloga za nadu. U mojim razgovorima sa delegacijama širom sveta, vidim njihovu odlučnost da COP27 bude uspešan. Već sada društva počinju da deluju. Adaptacija na klimu i novi oblici saradnje dobijaju na snazi, a ulaganja u klimatske tehnologije cvetaju. Tu spadaju nove tehnologije za uklanjanje ugljenika, rešenja za električni transport i obnovljivi izvori energije. Kao rezultat toga, cene čiste energije nastavljaju da padaju: skoro dve trećine obnovljive energije koje su tokom 2021. godine dodate u zemljama G20 koštaju manje od najjeftinijih opcija na ugalj. Moja zemlja, Egipat, je na putu da proizvede 42% svoje energije iz obnovljivih izvora do 2035.

Istovremeno, civilno društvo osmišljava mehanizme za pozivanje kompanija i vlada na odgovornost, čuvajući se od zelenog pranja i osiguravajući pravednu tranziciju. Novi fokus je na obnavljanju prirode.

Potrebno je više ambicije, obima i brzine, a pravila ostaju nejasna ili sporna. Ali proces je u toku i nema povratka. Može činiti da se neke države kolebaju oko svojih obaveza, recimo, ulaganjem u infrastrukturu za fosilna goriva. Zvaničnici insistiraju na tome da se mere zabrane koje su neophodne zbog neposrednih izazova ne smeju zameniti dugoročnim strategijama. Niko ne sumnja u zeleniji put koji je pred nama.

Pitanje za one od nas koji ćemo učestvovati na COP27 je jednostavno: Kako možemo da iskoristimo priliku koju konferencija nudi da stvorimo osećaj zajedničkog nastojanja, sprečimo nazadovanje i inspirišemo pristup zasnovan na nauci, poverenju, pravdi i pravičnosti!?

Teret rešavanja klimatkih promena treba da snose bogate zemlje

U suštini, klimatska akcija je jeftina. Zemlje u razvoju su se složile u dobroj nameri da pomognu u rešavanju krize koju nisu izazvale, uz shvatanje da će podrška, posebno finansijska, biti obezbeđena kao dopuna njihovih sopstvenih napora, koji su često ograničeni zbog njihovih oskudnih resursa i konkurentnih razvojnih potreba. Razvijene zemlje moraju da ispoštuju svoj deo tog sporazuma, podržavajući i ublažavanje i prilagođavanje, čime ispunjavaju svoje obaveze predviđene Pariskim sporazumom.

Na frontu ublažavanja, moramo preći sa retorike na akciju u smanjenja naših emisija gasova staklene bašte i uklanjanja ugljenika iz naše atmosfere. Sve zemlje moraju prihvatiti ambicioznije Nacionalno određene doprinose, a zatim prevesti ta obećanja u programe. Moramo delovati sada kako bismo osigurali da su odgovarajući resursi dostupni zemljama u razvoju da otključaju svoj potencijal.

Istovremeno, moramo izraditi agendu prilagođavanja, tako da zajednice, posebno u klimatski ugroženim regionima mogu da se zaštite od efekata koji su već neizbežni. Predlog zakona za ovaj dnevni red mora biti pravedno podeljen.

Do danas, nesrazmeran deo finansiranja klimatskih promena bio je usmeren na ublažavanje uticaja, ostavljajući zemlje u razvoju u velikoj meri da same brinu o finansiranju investicija u adaptaciju. Ali čak i finansijska sredstva predviđena za ublažavanje su daleko od dovoljnih i nisu obezbeđena odgovarajućim instrumentima.

Razvijene zemlje su se 2009. godine obavezale da će obezbediti 100 milijardi dolara godišnje za klimatske akcije u svetu za zemlje razvoju do 2020. Ovo je samo mali deo od više od 5,8 biliona dolara koliko je potrebno (do 2030). A ipak ovaj iznos nije doniran. Potrebno nam je povećanje obima finansijskih obećanja na COP27, u poređenju sa onima datim na COP26 u Glazgovu.

Razvijene zemlje takođe moraju da ispoštuju obećanje koje su dale prošle godine da će udvostručiti finansiranje adaptacije do 2025. i treba da pruže garancije potrebne za novo popunjavanje Zelenog klimatskog fonda.

Pravedna tranzicija

I došlo je vreme da se pozabavimo gubicima i štetom koje su pretrpele zemlje koje nisu izazvale klimatsku krizu. Ovo ostaje sporno, ali verujem da tome možemo pristupiti konstruktivno, vođeni prioritetima zemalja u razvoju, za dobrobit svih.

Pravedna tranzicija mora uzeti u obzir potrebe različitih regiona. Na primer, afričke zemlje su u principu posvećene usvajanju obnovljivih izvora energije i uzdržavanju od eksploatacije svojih resursa fosilnih goriva. Ali 600 miliona ljudi u Africi, odnosno 43% stanovništva kontinenta, trenutno nema struju, a oko 900 miliona nema pristup čistim gorivima za kuvanje. Sporazum o klimatskim akcijama zahteva da se ovo reši i da se na održiv način zadovolje šire potrebe za razvojem kontinenta.

Svi ovi imperativi moraju se sprovoditi zajedno, sa pažljivo osmišljenim paketom akcija, a ne kroz parcijalne mere. Oni su stubovi pravedne tranzicije. Ako jedan nedostaje, čitavo zdanje se ruši.

Uoči COP-a 2015. u Parizu, malo ko je verovao da će dogovor biti postignut. Ipak, delegati iz celog sveta su se okupili i kroz veštinu i upornost postigli revolucionarni dogovor. U 2022. godini suočavamo se sa još većim preprekama, tako da moramo raditi još više da ih otklonimo. Ako to uradimo, uvešćemo novo doba čiste energije, razmene inovacija, bezbednosti hrane i vode i veće klimatske pravde.

Koliko god ovaj izazov bio zastrašujući, nemamo drugog izbora nego da se suočimo sa njim. Moramo pregovarati jedni sa drugima, jer sa klimom ne može biti pregovora.

Izvor: Project Syndicate

Facebook
Twitter
LinkedIn
Email
Odštampaj

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Logo

Newsletter

Možda će Vam se svideti:

Logo

Energija Balkana

Newsletter

Nedeljni pregled vesti

Najava Konferencije

21. decembar 2022.