Međunarodna agencija za energetiku (IEA) je u svojoj agendi vezanoj za neto –nula cilj do 2050. godine jasno odredila uslove globalne energetske tranzicije: nove fosilne projekte odložiti, na celoj planeti, a „neposredne i obimne“ kapacitete obnovljivih izvora energije (OIE) trebalo bi forsirati, kako bi se učetverostručio prošle godine postavljen rekord.

Kao industrija, nema sumnje da su obnovljivi izvori spremni za ovaj izazov. Vetar i solar su pokazali tehnološke mogućnosti da već neko vreme bez problema i konkurentno zadovolje potrebe za energijom. I ova tehnološka pouzdanost signalizira značajan potencijal za podržavanje otvaranja novih radnih mesta, elektrifikacije i ukupnog bruto domaćeg rasta, smatra IEA.

Međutim, obnovljivi izvori su još uvek relativno mala industrija. Smešten pored svetskih proizvodnih giganata, poput automobilskog sektora, koji ima globalni otisak u više od 100 država, i proizvodnje od oko 80 miliona automobila i kamiona u 2020. godini, jasno je da proširenje postrojenja za obnovljive izvore energije ima dug put do ove skale. Da bi dobavljači energije vetra povećali godišnje kapacitete sa desetina na stotine gigavata potrebnih za neto –nula cilj, mehanizmi ove industrije moraju da se razvijaju – i to brzo.

Rast lanca snabdevanja energijom vetra biće pokretačka snaga toliko potrebnih razmera za obnovljive izvore energije. Trenutno ovo širenje ometaju tri ključna izazova: potreba da se od vlada usvoje više dugoročnih planova, različita zrelost među dobavljačima i zaštićeno poslovanje OEM industrije.

Put zaustavljanja i uspostavljanja ravnoteže između proizvodnih operacija i potražnje stvorio je nestabilnost zapošljavanja, a gubici radnih mesta, zbog zatvaranja proizvodnih pogona dodatno su pojačani u industrijskom ekosistemu koji okružuje bilo koju fabriku. Kad se posmatraju u kombinaciji s velikim troškovima zbog neefikasnosti, koja je povezana s otvaranjem i zatvaranjem proizvodnih pogona, propuštene prilike za stvaranje društvene vrednosti jednostavno su prevelike da bi se mogle zanemariti.

Da bi se postigla neto-nula emisija CO2 u budućnosti, lanac snabdevanja vetrom mora se pomeriti ka saradnji i dugoročnijoj perspektivi, počevši od promene paradigme ka podeli lanca snabdevanja među OEM-ima.

Automobilska industrija uspešno je uspostavila temelje saradnje više igrača, gde marke automobila dele proizvodne linije, kako bi osigurale da fabrike i njihova radna snaga nikada ne sede besposleni. Rezervacije intelektualne svojine sprečavale su OEM proizvođače iz energije vetra da u prošlosti naprave ovaj skok na globalnom nivou. Ovo je propuštena prilika. Vestas je već započeo ovo putovanje, nedavnom prodajom svoje fabrike Pueblo kompaniji CS Wind kao najnoviji primer.

Više dugoročnog razmišljanja vlada moglo bi pomoći u suočavanju sa nepredvidljivošću zapošljavanja uzrokovanom fragmentiranim operativnim otiskom. Prečesto se planiraju proizvodne operacije sa pojedinačnim OEM proizvođačima, u skladu sa kratkoročnom potražnjom. Ovaj model dovodi do nesrazmernog fokusiranja na fabričku stranu lanca vrednosti, koji se može obnoviti, pri čemu se zahtevi za lokalnim sadržajem, uglavnom, bave poslovima koji mogu postati sve nestabilniji kako industrija raste.

Da bi se iskoristio potencijal za izgradnju obnovljivih izvora energije i osiguralo održivo podsticanje predviđenih 3,3 miliona novih radnih mesta u vetroelektranama, svi – i javni i privatni akteri moraju usvojiti holističkiju (humaniju) perspektivu. Kako instalirani kapacitet raste, a vetroparkovi stare, održivo zapošljavanje iz energije vetra biće vođeno pretežno potrebama usluga. To su poslovi koji moraju biti nužno lokalni, a budući da većina vetroparkova stoji od 20 do 30 godina, oni su po prirodi dugoročni.

Međutim, da bi se utro put ovom modelu zapošljavanja na globalnom nivou, industrija obnovljivih izvora energije mora konsolidovati svoj proizvodni trag, deleći proizvodne linije i negujući jača partnerstva između proizvođača originalne opreme. To bi, takođe, zahtevalo od vlada da daju više autonomije liderima vetro industrije, osnažujući OEM-ove da oblikuju sopstvenu primenu lokalnog sadržaja, ostvarujući slobodu širenja zahteva tokom celog životnog veka projekta.

Kako industrija proizvodnje energije vetra raste, njegova mreža dobavljača mora nužno sazrevati sa njom, a ovaj proces se može omogućiti usvajanjem dužeg pogleda na planiranje. Konsolidovaniji proizvodni otisak, koji obuhvata veću saradnju između vodećih proizvođača, mogao bi podržati dugoročnu perspektivu ka strateškom planiranju za proizvođače originalne opreme.

Ako se ovo zauzvrat podeli sa dobavljačima, kroz povećanu transparentnost, to može podržati povećanu zrelost dalje u lancu vrednosti. Dobavljači materijala mogu prilagoditi operacije u očekivanju velikih porudžbina, dobavljači prevoza mogu preciznije predvideti gde i kada vozila treba rasporediti.

Omogućavanje ove zrelosti moglo bi, takođe, bolje podržati povećanje performansi održivosti, jer operativno predviđanje može stvoriti bolju vidljivost, kako se održive alternative mogu primeniti za smanjenje proizvodnje otpada ili emisije CO2.

Ako je put IEA ka neto –nuli najnovija u dugom nizu podsećanja na tekuću nepovezanost između klimatske retorike i stvarnosti, mehanika lanca snabdevanja iz obnovljivih izvora jasan je primer kako ovaj jaz može početi da se zatvara. Uz jača industrijska partnerstva i kroz prilagođeni pristup zahtevima lokalnog sadržaja, lideri industrije vetra mogu početi da primenjuju svoje tehnologije u daleko većem obimu i ubrzati napredak ka ciljanoj neto-nuli.

Izvor: Rechargenews

Tommy Rahbek Nielsen je glavni operativni direktor za vetroelektrane u kompaniji OEM Vestas