Usprkos poruci koju su evropski birači, gledajući kumulativno biračko telo Evropske unije i presek politika stranaka od centra prema desno (ali i krajnje levice), poslali evrobirokratiji, mahom evrofederalističkih postavki, čini se kako nova Evropska komisija dominantno planira da zanemari tu činjenicu.

Barem kada se radi o radikalnom političkom i fiskalnom sprovođenju klimatskih politika, naročito u energetici i poljoprivredi. Poruke su to koje se ovih dana mogu iščitati iz izjava nove evroparlamentarne većine i pripadajuće Evropske komisije.

Hrvatske javne institucije, formalno ili neformalno savetodavne Vladi Republike Hrvatske, već su neko vreme na istoj toj platformi zbog vlastitih uverenja ili velikoj zavisnosti rasta BDP-a od evroproračunskih projekcija u pomenutim sektorima, svejedno je.

Tako se u novom broju Osvrta Instituta za javne finansije snažno zagovara uvođenje novog poreza na ugljenično zagađenje, iako Hrvatska u Evropskoj uniji ima jedan od najvećih ekoloških fiskalnih dažbina i iako pripadajući porezi stvaraju rast prihoda BDP-a za razliku od nekih drugih zemalja Unije.

Autorka Leonarda Srdelić iznosi argument kako bi uvođenje poreza na ugljenik, koji bi bio usko vezan uz privrednu aktivnost, dakle dodatni direktan fiskalni pritisak na biznis, mogao biti alat stabilnijeg smanjenje emisija ugljen-dioksida i postizanja evropskih stremljenja smanjenju emisija gasova staklene bašte za 55 posto do 2030. godine, a kako bi se postigla klimatska neutralnost do sredine ovog veka, na šta se obavezala svaka članica Evropske unije skladno Evropskom zakonu o klimi.

Skok Dalekog istoka

Sa tim obvezama kao svojevrsnom dijagnozom klimatskog stanja u Evropskoj uniji i na planeti su svi saglasni, pogotovo zato što se intenzitet emisija ugljen-dioksida smanjuje, dok se to ne događa u Hrvatskoj u tom intenzitetu. Međutim, postavlja se pitanje da li je novi direktni pritisak na biznis u dva strateška sektora za svaku državu, kao što je to energetika, a pogotovo proizvodnja hrane, pravi put.

Naime, mnoge zemlje su upravo porezom na ugljenik odlučile da dodatno smanje emisije ugljen-dioksida i time oporezovale stočarstvo, u prvom redu goveda i u nešto manjem obimu svinjogojstvo. Prosečno govedo, prema proračunima poljoprivrednih i ekoloških instituta iz Holandije i Danske, proizvede između pet i šest tona ugljen-dioksida godišnje.

Prva zemlja koja je uvela takav porez bila je Finska, a usledile su druge skandinavske zemlje Nemačka, Holandija, Francuska, Portugal, Luksemburg i Mađarska. Danska najavljuje uvođenje tog poreza sledeće godine, dok je Novi Zeland od toga odustao, a zemljama Dalekog Istoka takva stvar ne pada na pamet.

Uvažavajući to činjenicu postavlja se pitanje hoćemo li na globalnom tržištu, što trgovina stočarskim proizvodima nesumnjivo jeste, učiniti više štete nego koristi. Ako poljoprivrednici EU napuste svoj biznis, a na Dalekom istoku povećaju stočarsku proizvodnju, nije li to kontraproduktivno za emisije gasova staklene bašte u atmosferi, koja, ako to još nekome nije jasno, ne poznaje blokovske ili državne granice?

Poruka birača

Vratimo se u Hrvatsku. Iako se najviše stope poreza na ugljenik beleže u Švedskoj i Finskoj, a najniže u Estoniji, i zanimljivo je, Ukrajini, čini se kako ekološki fiskalni pritisak na biznis najviše cveta na Balkanu. Pa tako Hrvatska za tu vrstu penalizacije biznisa izdvaja 3,3 posto BDP-a što je treća najviša stopa odmah iza Grčke, koja izdvaja nešto više od 5,5 posto i Bugarske koja izdvaja nešto manje od 5 posto BDP-a.

U isto vreme, na nivou Evropske unije ukupne ekološke dažbine iznose 2 posto, na primer u Nemačkoj nešto više od 1,5 posto. Ekološki porezi u poslednje dve decenije u Evropskoj uniji rastu po stopi od 2,5 posto, dok je stopa rasta u zemljama rekorderima u tom delu fiskalne politike veća od 5 posto.

U strukturi hrvatskih ekoloških poreza, s druge strane, najveći udeo su imali porezi na emisije ugljen-dioksida iz energenata i saobraćajnog zagađenja. Pa ipak, autorka sa Instituta za javne finansije sada predlaže uvođenje novoga poreza sa dodatnim argumentom kako smo previše zavisni od fosilnih goriva i govori kako to dokazuje visok udeo ekoloških poreza u BDP-u.

Ostavljajući probleme logičkog razmišljanja po strani valja se zapitati da li je dalje opterećenje biznisa bolje rešenje za dijagnozu sa kojom smo svi saglasni, zavisnost od fosilne energije i želja za smanjenjem pa i postizanjem nulte emisije gasova staklene bašte.

Nije li bolje, umesto daljeg zadiranja u profite, olakšati zaradu i ohrabriti investicije u nove tehnologije u sektoru obnovljive energije i tranzicionih goriva, poput gasa i nuklearne energije? Naročito u tehnologiji skladištenja energije, ali i novim tehnologijama.

Dugoročno, to bi, logika razvoja poslovanja kaže, dovelo do kumulativno većeg (iako s manjom stopom) iznosa prihoda od poreza. Poručio je to i dobar deo birača, naročito na političkom spektru stranaka koje privlače manje i srednje preduzetnike, ali i onih koji privlače sindikalne interese.

Naposletku, koliko može biti opasna neusklađenost između poreznih obveznika na nacionalnom nivou i tendencije federalista za prosvećenim nametanjem, pokazuju ishodi koji su doveli do raspada Jugoslavije.

Izvor: Poslovni dnevnik