Evropljanima preti energetsko siromaštvo

Da li ideologiju zelenih bogati koriste da bi ostali bogati, sve na račun siromašnih?

Pod izgovorom zelene agende i nastojanja da očuvaju planetu bogate zemlje i bogati pojedinci pokušavaju da spreče razvoj drugih zemalja, da zadrže svoju tehnološku nadmoć i da na račun siromašnih uvećaju svoje bogatstvo. O tome kako da se siromašni pojedinci, često obespravljeni radnici izbore za pravednu tranziciju u današnjoj “Energiji Sputnjika” Jelica Putniković razgovara sa dr Draganom Petković Gajić, stručnjakom za prava radnika, koja je do penzionisanja bila koordinator međunarodnog odeljenja Saveza Samostalnih sindikata Srbije.

Ovo pitanje, i kada je reč o pojedincima i celim državama sve češće se nameće. Možda zbog toga što je mantra sa neophodnošću zelene agende, zahvaljujući brzom protoku informacija postala sveprisutna u svakodnevnom životu ljudi na celoj planeti. Ali i zbog toga što su je oberučke prihvatili političari, pre svega oni u bogatim zemljama, koji uz razne rezolucije, sporazume i apele ukazuju da treba sprečiti globalno otopljavanje, klimatske promene, enormno zagađenje životne sredine.

Mada se na prvi pogled čini da su globalno otopljavanje i klimatske promene jednoglasno usvojene diljem planete postoje, međutim, i oni koji ukazuju da je reč o mnogo širem kontekstu vremenskih mena na Zemlji, odnosno, da se ne može govoriti o tome da je čovek svojim delovanjem izazvao promene klime. U paketu sa sve prisutnim zagađenjem vazduha, vode i zemljišta – koje niko normalan ne dovodi u pitanje, ekologija postaje mantra koju bogati na sve načine pokušavaju da nametnu siromašnima.

Predočavaju nam se razne zelene agende, transformacije ka čistim energijama, nameću obnovljivi izvori energije kao rešenje za eliminaciju fosilnih goriva (uglja, nafte i gasa) – istih onih energenata čijim korišćenjem su bogate zemlje razvile svoju tehonošku, ekonomsku i političku nadmoć nad siromašnim zemljama i pojedincima.

Bogati sada podvlače crtu i traže da i siromašne zemlje prihvate zelenu agendu. Ovakvom diktatu, bar odnekle, mogu da se odupru Kina, Indija, Rusija… spisak teško da je dvocifren.

Iako se, na prvi pogled čini da je reč o nadmetanju među zemljama reč je, ipak, i to se ne sme zaboraviti, o tome kako će ove zelene agende uticati na pojedince. Na običnog čoveka. Građanina pokornog, koji se ni za šta, uglavnom, ne pita, a čiju sudbinu trasiraju bogataši i njihovi poslušnici. Često i unutar njihovih država.

Da podsetimo, najpre su nam krajem prošlog i početkom ovog veka nametali transformaciju privrede. Terali nas (u ex socijalističkim zemljama) da se odreknemo društvene i državne svojine. Šačica se bogatila a gro zaposlenih je ostajao bez poslodavca i bez posla, morao da se prekvalifikuje…

A onda je počela i transformacija poimanja i sprovođenja privrednog razvoja. U te nametnute promene vešto su infiltrirani energetski paketi i klimatske doktrine. Neophodnost energetske tranzicije.

U svoj toj kampanji izgubljen je interes radnika, onog običnog malog čoveka koji bi da radi, da od svoje plate pristojno živi, da možda ode i na odmor. I, što je njavažnije, da ga na radnom mestu niko ne teroriše (setimo se pelena koje su odrasli ljudi morali da stavljaju jer nisu smeli da narušavaju linijsku proizvodnju odlaskom u toalet). I, nije to sve. Običan čovek postao je kriv ako hoće da se greje na ugalj, ako troši struju proizvedenu iz uglja, ako ne razmišlja kako što pre da na kuću stavi solarni panel i kupi auto na struju.

Neko će reći da je samoodrživo energetsko domaćinstvo trend. Da je električni, ili bar hibridni automobil znak osvešćenosti građana.

Ali, taj neko ne zna, ili ga ne zanima da ti pojedinci, koji često nemaju novca ni za grejanje na ugalj, pa lože stare drvene gajbice pokupljene ispred neke prodavnice, često žive u državama koje još nisu rešile pitanje brige o najsiromašnijima, nisu evidentirale socijalno ugrožene, one koji se ne mogu prekvalifikovati, koji ne mogu da nađu posao, kojima samo socijalna tranzicija može pomoći – kao socijalnim slučajevima, nažalost.

To kako smo došli u sitruaciju da na jednoj strani imamo često ohole zagovornike zelene agende i one koji grčevito pokušavaju da prežive samo je vrh ledenog brega. Svi smo čuli za izreku da „pobednici pišu istoriju“ ali, sada smo i bukvalno u situaciji da „bogati siromašnima ne veruju“. Odnosno, da nisu spremni da se odreknu delića svog bogatstva i da siromašnima pomognu. Pod izgovorom zelene agende i nastojanja da očuvaju planetu bogate zemlje i bogati pojedinci pokušavaju da spreče razvoj drugih zemalja, da zadrže svoju tehnološku nadmoć i da na račun siromašnih uvećaju svoje bogatstvo.

O tome kako da se siromašni pojedinci, često obespravljeni radnici izbore za pravednu tranziciju u današnjoj “Energiji Sputnjika” Jelica Putniković razgovara sa dr Draganom Petković Gajić, stručnjakom za prava radnika, koja je do penzionisanja bila koordinator međunarodnog odeljenja Saveza Samostalnih sindikata Srbije.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn
Share on email
Email
Share on print
Odštampaj

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Logo

Newsletter

Možda će Vam se svideti:

Logo

Energija Balkana

Newsletter

Nedeljni pregled vesti