Sve strateške aktivnosti u energetskom sektoru Republike Srbije, u kome Elektroprivreda Srbije zauzima najvažnije mesto, treba da budu osmišljene tako da se, uz najmanje moguće ukupne troškove tokom životnog veka, što znači kapitalne i operativne svedene na sadašnji trenutak, obezbedi trajno ispunjavanje sledeća tri cilja:

1. Sigurno snabdevanje potrošača energijom,
2. Stabilnost cena energije na ekonomski opravdanom nivou,
3. Razuman nivo energetske nezavisnosti zemlje.

Dakle, pri razmatranju svakog svog potencijalnog projekta, EPS treba da potraži odgovor na pitanje kako će njegova realizacija uticati na ispunjavanje tri gore navedena cilja. Svi ostali kriterijumi, posebno oni koji proističu iz pitanja – tipa šta će nam reći EU ili neko treći, u najboljem slučaju obezbeđuju neku dodatnu vrednost na primer ekološku, ali nažalost mnogo češće vode na stranputicu.

Pokušajmo, dakle, da razmotrimo objektivne razloge za i protiv početka razvoja projekta izgradnje Đerdap 3.

Argumenti za RHE Đerdap 3

Svaki bi elektroenergetičar bio ushićen da u svom elektroenergetskom sistemu ima jedan tako grandiozan objekat. On bi olakšao funkcionisanje sistema, povećao njegovu fleksibilnost i lišio nas svih briga o dnevnim i sezonskim varijacijama potrošnje. Takođe bi potpuno eliminisao povremeno prelivanje vode, odnosno gubitak energije, na hidroelektranama Đerdap 1 i Đerdap 2 u periodima ekstremno velikih voda, omogućio pružanje sistemskih usluga susednim EES i, generalno, smanjio bi operativne troškove proizvodnje u našem sistemu.

Sve to, međutim, ni izdaleka nije dovoljno da se otplate kolosalni investicioni troškovi, koji su neophodni za izgradnju ovog objekta. Osim toga, u sadašnjoj konfiguraciji proizvodnih kapaciteta on definitivno nije neophodan, jer su postojeći objekti RHE Bajina Bašta i PAP Lisina sasvim dovoljni da obezbede fleksibilno funkcionisanje sistema, a pogotovo će to biti uz buduću RHE Bistrica.

Razvoj elektroenergetskog sistema se, međutim, ne sme planirati danas za sutra, nego danas za najmanje nekoliko decenija unapred. Moramo se, dakle, zapitati kakva će struktura proizvodnih kapaciteta postojati u EES EPS-a u doglednoj budućnosti i šta će tada biti potrebno da bude izgrađeno da bi gore navedena tri cilja bila ispunjena. Odgovor na ovo pitanje je prilično zabrinjavajući i zahteva hitno sprovođenje više promišljenih i koordinisanih razvojnih aktivnosti.

Gašenje prastarih, neefikasnih termoelektrana

Prvo, većina naših termoagregata, zbog starosti, moraće da izađe iz pogona znatno pre nego što, negde između 2050. i 2060. godine, nestane uglja na našim kopovima. Tu spadaju svi agregati iz TE Kolubara i TE Morava, ali i TE Kostolac A i TENT A, ukupne instalisane snage 2.227 MW.

Drugo, planovi daljeg rada EPS-a, zasnovani na revitalizaciji ovih prastarih objekata su veoma klimavi. Usudio bih se da kažem i potpuno promašeni. To su termoagregati koji su odavno odradili svoj životni vek (neki i dvostruko!) i koji su, za današnje tehnološke standarde, vrlo neefikasni. Njihovim daljim krpljenjem i korišćenjem za proizvodnju električne energije samo se arče preostali resursi uglja, održava se velika emisija CO₂ i, što je najgore, ozbiljno se ugrožava sigurnost snabdevanja električnom energijom. Dakle, tehnički, ekonomski i ekološki je potpuno opravdano da svi oni izađu iz pogona do 2040. godine.

Ali mi nemamo luksuz da bilo šta gasimo pre nego što jasno definišemo kako, čime i kada će se zameniti taj kapacitet. To nas dovodi do treće i najvažnije poente ovog razmatranja koja glasi: dinamika gašenja starih TE mora biti potpuno usklađena sa izgradnjom neophodnih zamenskih kapaciteta.

Nema stabilnog EES bez baznih kapaciteta

Da bi se energija koju proizvode stari termoagregati nadomestila, a da se pri tome ne poveća energetska zavisnost naše zemlje, idealno bi bilo izgraditi jedan novi termoagregat snage 620 MW, 2.200 MW u vetroelektranama i 2.000 MW u solarnim elektranama. Najbolje bi bilo da se izgradi novi visokoefikasan termoagregat TENT B3, ali čini se da, pod pritiskom Zelene EU agende i isforsiranog procesa potpune dekarbonizacije, stratezi naše energetske politike to uopšte ne razmatraju kao opciju. Ukoliko tako ostane, biće neophodno kako-tako održavati u radu bar dva agregata u TENT A (na primer TENT A 5 i 6) najmanje do 2050. ili čak 2060. godine.

Dakle, sva je prilika da će nakon 2040. godine, hteli mi to ili ne hteli, u pogonu ostati samo 2.800 MW instalisane snage u termoagregatima (TENT B 1 i 2 i TE Kostolac B 1, 2 i 3 i TENT A 5 i 6 ili TENT B 3). Sve postojeće hidroelektrane snage oko 2.400 MW će, takođe, ostati u pogonu, kao i RHE Bajina Bašta i nova RHE Bistrica. Ovim kapacitetima će se pridružiti i oko 4.200 MW u solarnim i vetroelektranama.

Naglašavam da je odnos snaga baznih, upravljivih varijabilnih i neupravljivih kapaciteta veoma važan da bi se obezbedilo stabilno funkcionisanje EES u svim periodima godine. Drugim rečima, ne sme se planirati izgradnja više kapaciteta iz neupravljivih vetro i solarnih elektrana na uštrb baznih kapaciteta, jer bi to ugrozilo stabilno i pouzdano funkcionisanje našeg EES, odnosno dovodilo do čestih parcijalnih ili totalnih raspada i opšteg smanjenja sigurnosti sistema.

EES NE MOŽA bez dodatne RHE od oko 1.040 MW

Konačno, ovde se postavlja pitanje, može li EES sa ovakvom strukturom proizvodnih kapaciteta da funkcioniše i da obezbeđuje sigurno snabdevanje potrošača električnom energijom. Prema mojim proračunima izvršenim na osnovu satnih bruto potrošnji tokom 2019. i 2021. godine, odgovor je potpuno decidan – NE MOŽE. Za funkcionisanje takvog sistema, potreban je dodatni kapacitet u RHE instalisane snage od oko 1.040 MW i energetske zapremine od oko 555 GWh. Imajući u vidu da će RHE Bistrica obezbediti oko 55 GWh očigledno je da nam za sigurno funkcionisanje EES Srbije negde do 2060. godine treba dodatni energetski kapacitet u RHE od oko 500 GWh.

Jedina, do sada ozbiljno razmatrana ideja kojom bi se bar približno mogao obezbediti pomenuti energetski kapacitet je izgradnje RHE Đerdap 3. Prema dosadašnjim analizama, ova RHE mogla bi da obezbedi akumulacioni bazen kapaciteta od oko 484 GWh.

U tom slučaju, naš EES bi, u hidrološki prosečnoj godini i pri godišnjoj bruto potrošnji od oko 35.000 GWh, zahtevao dodatnu energiju potrebna za pumpanje od oko 2.700 GWh. Zbog manjeg kapaciteta RHE od ukupnog kapaciteta solarnih elektrana i vetroelektrana bilo bi izgubljeno oko 40 GWh njihovog zbirnog energetskog potencijala, koji bi iznosio 2.400 GWh iz solarnih i 6.140 GWh iz vetroelektrana. Preostali termoagregati proizveli bi ukupno 17.300 GWh, postojeće protočne hidroelektrane bi doprinele sa 9.200 GWh, a akumulacione sa 700 GWh. Reverzibilne hidroelektrane proizvele bu ukupno 2.000 GWh, a uvoz ne bi bio potreban tokom cele godine.

U sistemu bi postojala rezerva od 620 MW čak i pri vršnom godišnjem opterećenju, ne računajući, pri tome, doprinos neupravljivih solarnih elektrana i vetroelektrana. Proizvodni kapaciteti navedene strukture bili bi dovoljni da pokriju potrebe potrošača u Srbiji i u vrlo sušnoj godini sa 90% verovatnoće pojave dotoka – jedino bi pri tome rezerva u sistemu bila smanjena. U slučaju pojave još manjih dotoka, što se dešava jednom u 10 godina, bio bi potreban sasvim mali uvoz, što predstavlja razuman i sasvim prihvatljiv rizik.

Prema tome, moj odgovor na pitanje iz naslova je: Da, potrebna nam je izgradnja RHE Đerdap 3 i to najkasnije do 2040. godine!