Domaća pamet – ključni resurs za razvoj srpske energetike

U narodu Nikole Tesle i danas ima stručnjaka sposobnih da usmere razvoj srpske energetike. Dokaz ovoj tvrdnji je okolnost da u energetičarskim krugovima vodećih zemalja sveta radi veliki broj vrhunskih stručnjaka koji su diplomirali na našim univerzitetima. Nameće se zaključak da bi trebalo promeniti način rada u Ministarstvu za rudarstvo i energetiku. U dalji rad trebalo bi vratiti stručnjake iz srpskih elektroprivrednih preduzeća i stručnjake domaćih naučnih instituta, poručuje dr Slobodan Vukosavić, profesor na Elektrotehničkom fakultetu i predsednik odbora za energetiku SANU.

U donošenje odluka o srpskoj energetici trebalo bi što pre uključiti domaću nauku i struku, stručnjake elektroprivrednih preduzeća, domaće naučno istraživačke institute. Za sada stvari idu u suprotnom smeru. Zbog protivljenja problematičnim odlukama i bez mogućnosti da spreče njihovo sprovođenje, brojni stručnjaci elektroprivrednih preduzeća bili su prinuđeni da napuste radne grupe Ministarstva za energetiku. Odlučivanje o srpskoj energetici nastavljeno je u okrnjenom sastavu, uz učešće pravnika, predstavnika nevladinih organizacija, američke privredne komore i investitora zainteresovanih za unosna ulaganja, ali bez dragocenog učešća domaćih stručnjaka, poručuje dr Slobodan Vukosavić, profesor na Elektrotehničkom fakultetu i predsednik odbora za energetiku SANU u analizi Razvoj elektroenergetike Srbije do 2050. godine.

Upravljanje energetikom u uslovima krize

Tokom druge polovine prošlog veka, sigurnost i dostupnost napajanja srpskih potrošača se podrazumevala. Napajanje električnom energijom je obezbeđeno čak i tokom agresije zemalja  severnoatlantske vojne alijanse 1999. godine. S kraja 2021. godine, Srbija je izgubila sposobnost da proizvede neophodnu električnu energiju i postala je uvoznik. Problemi srpske energetike usko su povezani sa problemima Evrope. Upravljanje razvojem evropske energetike i opredeljenje za zamenske izvore od kojih se očekivalo da nadomeste energiju iz fosilna goriva doveli su do nezabeleženih problema u snabdevanju energijom, dramatičnog rasta cena energije i zaustavljanja industrije širom Evrope. Srbija je kulturnim obrascima, istorijom, sistemom vrednosti i privrednom saradnjom vezana za Evropu, što dovodi do velikog uticaja koji problemi evropske energetike imaju na događaje u Srbiji. Tokom evropskih energetskih lutanja, načinjene su brojne greške i promašaji. Na njima nismo učili već smo ih ponavljali, što nas čini neotpornim na globalnu energetsku krizu koja kulminira u Evropi. Tokom naftne krize sedamdesetih godina prošlog veka, svet je doživeo značajan poremećaj u snabdevanju naftom, jednim od energenata. Danas se suočavamo sa energetskom krizom koja je sveobuhvatna, koja stvara nestašice i nezabeležen rast cena svih energenata, od drveta za ogrev, preko derivata nafte do prirodnog gasa i električne energije. Od interesa je proučiti korene grešaka, sagledati puteve daljeg razvoja, nastojati da se od neizbežnog uticaja sveta ima više koristi nego štete, izbeći zamke privatizacije i doneti prave i blagovremene odluke u pogledu nuklearne energetike.

1. Srpska elektroenergetika na putu do uvozne zavisnosti

Zbog sveobuhvatne energetske krize svet se suočava sa nestašicama i rekordnim cenama svih energenata koje kulminiraju pred kraj 2020. godine. Srpske vlasti pronalaze uzroke krize u manjku padavina, niskom vodostaju i ratnim sukobima, pripremajući potrošače za isključenja i poskupljenja, opozicija ukazuje na korupciju i propuste, a građani sa zebnjom čekaju zimu i uvećane račune, na kojima je nadoknada za podsticaj vlasnicima obnovljivih izvora osam puta veća nego 2020. godine. Globalni problemi u snabdevanju energijom i mineralnim resursima najavljuju sumornu budućnost. Nisu neophodna stručna znanja da bi se sagledale greške usled uplitanja politike gde joj nije mesto i sve manjeg uticaja struke na donošenje odluka. U pitanjima razvoja energetike i zaštite životne sredine, Srbija se ugledala na zemlje EU, iz kojih danas stižu zbunjujuće poruke i zapanjujuće vesti. Ponovo se traži prokazani ugalj, pokreću se termoelektrane i toplane na fosilna goriva, spremaju se džemperi za zimovanje u hladnjikavim stanovima, tuširanje će biti zamenjeno vlažnim ubrusima, industrija radi sa manjim kapacitetom usled samonametnute nestašice prirodnog gasa, dok su cene gasa u Evropi oko sedam puta veće nego u SAD. Tokom naftne krize sedamdesetih godina prošlog veka, svet je doživeo značajan poremećaj u snabdevanju naftom, jednim od energenata. Danas se suočavamo sa energetskom krizom koja je sveobuhvatna, koja stvara nestašice i nezabeležen rast cena svih energenata, od drveta za ogrev, preko derivata nafte do prirodnog gasa i električne energije. Tokom prethodnih decenija, vodeće industrijske sile su se posvetile nadgradnji, uslugama i razvoju visokih tehnologija, smatrajući da su pitanja materijalne proizvodnje i resursa trajno rešena stvaranjem globalne hegemonije i oslanjanjem na kolonije. Uverene u trajnost svoje dominacije, značajan deo tehnološkog razvoja prepustile su svojim dosadašnjim saveznicima. U evropskim zemljama postoji vidljivo tehnološko zaostajanje u mnogim oblastima. Sve teže pribavljanje resursa i energenata, kao i objektivni problemi u očuvanju tržišne i finansijske dominacije uvećavaju probleme sa kojima se suočavaju sve velike sile. Kao i do sada, problemi velikih se često rešavaju na račun slabijih, bilo da se radi o saveznicima ili oponentima. Svaka kriza ili oštrije sučeljavanje velikih predstavlja signal ostalim zemljama da se priberu, sagledaju sopstvene interese, oslone se na sopstvenu pamet i očuvaju suverenitet u donošenju ključnih odluka.

1.1. Stanje u srpskoj elektroenergetici i uvoz električne energije

Tokom druge polovine 20. veka, sigurnost i dostupnost električne energije je podrazumevana, tako da su problemi srpske elektroenergetike retko dolazili do novinskih stubaca. Domaći naučnici, inženjeri i tehničari dokazali su svoju sposobnost i žilavost tokom 1999. Pored srpskih mostova, porodilišta, škola, pijaca i vašara, na meti evropskih i američkih pilota bile su i elektrane, razvodna postrojenja, dalekovodi, transformatori i drugi elektroprivredni objekti. Uprkos tome, stručnjaci srpske elektroprivrede su pronašli načina da obezbede napajanje električnom energijom. Tokom prethodnih godina, uticaj domaće struke na donošenje odluka značajno je umanjen, mnoge ključne odluke donesene su nekritičkim preuzimanjem tuđih vizija i dokumenata u čijoj izradi nisu sagledane specifičnosti energetike Srbije niti interesi srpskog društva. Zapušteni su ključni izvori električne energije, tako da se Srbija pretvorila u neto uvoznika električne energije.

Prema podacima očitanim 19. avgusta 2022. godine u 10:39, srpske termoelektrane radile su sa snagom od 2.381 MW (manje od 60 odsto kapaciteta), hidroelektrane su davale 1.155 MW, vetroelektrane 57 MW, a oko 484 MW se uvozilo. Cena energije na „spot“ tržištu bila je 567 evra za MWh, oko 10 puta veća od cene koju plaćaju srpska domaćinstva. Ako bi uvoz sa navedenom snagom i cenom trajao 12 meseci, koštao bi koliko i gradnja termoelektrane čija bi proizvodnja zamenila uvoz.

Skladišta lignita su prazna, akumulacije hidroelektrana na minimumu, ugljenokopi nisu blagovremeno pripremljeni, vetroelektrane i solarne elektrane u ukupnoj primarnoj proizvodnji energije učestvuju sa manje od jedan odsto, zemlje EU nam ne mogu ustupiti energiju jer se i same suočavaju sa nestašicama, tako da im dugujemo zahvalnost ako ne spreče da uvozimo naftu i gas prokazanog ruskog porekla.

Resorno Ministarstvo je odustalo od gradnje TE Kolubara B, čija bi energija danas bila dragocena. Sećanje na propuste je minulo, tako da srpske vlasti pronalaze uzroke krize u manjku padavina, niskom vodostaju i ratnim sukobima, pripremajući nas za isključenja, rast cena i transformaciju EPS-a u akcionarsko društvo. Deo prethodnih vlasti je u opoziciji, ukazuje na česte incidente, korupciju, propuste i promašaje u elektranama i ugljenokopima, govori o ozbiljnim propustima nadležnog Ministarstva i nestručnom rukovođenju, premda su smene u srpskoj vlasti malo šta menjale u načinu upravljanja srpskom energetikom. Stanovništvo sa zebnjom čeka zimu i plaća kritične račune za struju, na kojima je nadoknada za podsticaj vlasnicima obnovljivih izvora za par godina osmostruko uvećana. Jasno je da će se globalni problemi sa energetikom nastaviti i uvećati. Manje je jasno ko je krivac, a među osumnjičenima su usud, klimatske promene, sukob istoka i zapada, direktori Elektroprivrede, stručnjaci, vlasti, ali i narod, za koga se tvrdi da bira vlast, i koji zacelo snosi ozbiljne posledice.

Ako od energetske krize može biti koristi, ona je pre svega u dovođenju energetike u fokus šire javnosti, kao i veće angažovanje stručnog kadra od integriteta koji radi izvan uticaja užih interesnih grupa. Korist od uvećanja cena imaće multinacionalne energetske kompanije i uži krugovi poslovnih ljudi i političara koji promovišu njihove interese. Stanovništvo će se postepeno privikavati na značajno uvećanje cena energije i oštar pad životnog standarda. Širom sveta, zakonodavci i izvršna vlast nastoje da krizu pripišu ratnim sukobima i klimatskim promenama, prikrivajući svoje višedecenijske greške i nedostatak kompetentnih odluka. Rast cena energenata može smanjiti razlike između energije iz obnovljivih izvora i energije iz fosilnih goriva, što u konačnom ishodu može ubrzati energetsku tranziciju.

1.2. Temelji stabilnog i dostupnog snabdevanja s kraja 20. veka

Tokom druge polovine 20. veka, srpska elektroprivreda oslanjala se na domaću nauku i struku. Osnovan je veliki broj naučnih instituta koji su rešavali elektroprivredne probleme u oblasti mašinstva, rudarstva, elektrotehnike, fizike, hemije, geologije, visokog napona, električnih mreža, upravljanja, stabilnosti, hidrotehnike, elektromehaničkog pretvaranja energije, električnih transformatora, električnih merenja, relejne zaštite, energetske elektronike, nuklearne energetike i drugih značajnih oblasti. Na domaćim univerzitetima osnivani su odseci za obrazovanje kadrova neophodnih za planiranje, projektovanje, gradnju i rad elektroenergetskih postrojenja i električne mreže. Mladim naučnicima i stručnjacima pružena je mogućnost da rešavaju probleme od značaja za sopstveno društvo, te da u praksi provere rezultate svojih istraživanja, dok je elektroprivreda ubirala plodove dobro organizovane saradnje sa vrhunskim i odlično motivisanim kadrom. Angažovanje domaće struke omogućilo je da temelji elektroprivrede budu postavljeni tako čvrsto da i odolevaju čak i danas, uprkos svemu. Zahvaljujući saradnji sa elektroprivredom, mnogi fakulteti i instituti stekli su ugled koji i danas uživaju, dok su mnogi domaći stručnjaci postali prepoznatljivi u svetu. Energoinvest, Energoprojekt i druga preduzeća angažovana u gradnji domaće elektroenergetike proširila su svoje poslove na čitav svet. Požrtvovanost, odgovornost, znanje i iskustvo generacija stručnjaka uključenih u razvoj i gradnju elektroprivrede omogućile su da i danas, i pored niza nepovoljnih okolnosti i pogrešnih odluka, stanovništvo i industrija i dalje raspolažu snabdevanjem električnom energijom koje je dostupnije i sigurnije nego u mnogim vodećim zemljama zapada.

Sve do skora, odluke o razvoju elektroprivrede razmatrane su u krugu domaćih stručnjaka, u okviru Stručnog saveta EPS. U međuvremenu, stanje se promenilo. Pitanja vezana za energetiku razmatraju se u okviru radnih grupa Ministarstva za rudarstvo i energetiku, formiranih od predstavnika domaćih elektroprivrednih i energetskih preduzeća, nevladinih organizacija, Američke privredne komore, kao i predstavnika investitora i udruženja zainteresovih za gradnju povlašćenih izvora električne energije, što pruža mogućnost da se čuje njihovo mišljenje i sagledaju njihovi interesi. Zadovoljavajuća je i zastupljenost pravnika sa privatnih i državnih univerziteta, ali je nedovoljan uticaj domaće energetske struke, što se odrazilo i na usvojene pravce razvoja i donesene odluke. Nezadovoljni pomenutim ishodima, stručnjaci i predstavnici domaćih preduzeća napustili su radne grupe Ministarstva. Bez obzira na to, radne grupe su nastavile sa radom u okrnjenom sastavu. Mnoge odluke donesene tokom prethodnih godina imale su negativne posledice i doprinele da Srbija danas uvozi električnu energiju, da se suočava sa rastom cena električne energije, da gomila nerešene probleme zagađenja životne sredine, i da ima čvrstih razloga da brine za sigurnost i dostupnost snabdevanja energijom.

1.3. Kako smo od izvoznika postali uvoznik: problem u ugljenokopima

Činjenje ili nečinjenje u sektoru energetike ima posledice na duži rok, mnogo duže od jednog ministarskog mandata. Srbija obezbeđuje skoro 70 odsto električne energije iz termoelektrana na lignit. Sigurnost snabdevanja suštinski zavisi od blagovremene pripreme ugljenokopa, održavanja termoelektrana i od zamene dotrajalih proizvodnih kapaciteta novim i savremenim, što zahteva da planiranje investicija, rukovođenje i procesi odlučivanja budu zaštićeni od uticaja užih interesnih grupa. Prvi vidljivi problemi u snabdevanju ugljem javili su se kao posledica poplava 2014. Izrazito negativne posledice imalo je i razdvajanje ugljenokopa i termoelektrana u zasebne jedinice sa razdvojenim interesima i ciljevima. Kalorijska vrednost uglja nije merena u realnom vremenu, tako da su pažnju ugljenokopa i države privlačile tone isporučenog uglja, ali ne i njegov kvalitet niti udeo jalovine.

Radi redovnog pribavljanja dovoljnih količina lignita iz površinskih kopova, neophodno je blagovremeno planirati nove kopove, otkupiti zemljište, preseliti stanovništvo, nabaviti, pripremiti i instalirati neophodnu opremu i infrastrukturu i započeti kopanje skidanjem otkrivke, sloja jalovine u kojoj nema uglja, ali koja se ipak mora ukloniti pre nego što počne eksploatacija uglja. Proces pripreme može trajati godinama, tako da nečinjenje može stvoriti zastoj u snabdevanju ugljem i značajno smanjenje proizvodnje električne energije iz termoelektrana tokom veoma dugog perioda. Kao posledica, Srbiji je danas neophodan značajan uvoz energije na koji se troše vrlo velika finansijska sredstva. Tokom četiri zimska meseca, na uvoz električne energije utrošeno je 544 miliona eura, što u sadejstvu sa niskim prodajnim cenama i isplatama povlašćenih cena vlasnicima vetroelektrana dugoročno ugrožava opstanak i samostalnost srpske elektroprivrede. Ozbiljnost i dugotrajnost posledica nameće obavezu da se podrobno istraže razlozi za loš rad ugljenokopa i zastoj u snabdevanju ugljem. Trebalo bi preispitati odluke o pravcima proširenja ugljenokopa, uzroke havarija, uslove predaje kvalitetnijeg uglja trgovcima za druge potrebe, kao i sled događaja koji do mlinova u termoelektranama dovodi neupotrebljiv ugalj. Potrebno je istražiti postoji li neželjena sprega civilnih vlasti i političkih krugova sa uticajnim poslovnim krugovima, sprega koja može ugroziti interes srpskog društva radi promovisanja interesa povlašćenih grupa i pojedinaca. Zdrav razum i društveni interes ukazuju na potrebu jasnog razdvajanja političara, među kojima su donosioci odluka, i poslovnog sveta, koji na odlukama može profitirati ili od njih trpeti štetu. Jedno od rešenja je legalizacija odnosa između poslovnih krugova, zakonodavaca i izvršne vlasti. Kao primer, američke kompanije ostvaruju značajan uticaj na donošenje odluka, ali je rad lobista transparentan, regulisan zakonom i izložen pažnji javnosti, poreznika i odgovarajućih službi, dok se svi prekršaji političara i poslovnih ljudi oštro kažnjavaju.

Bez uglja nema struje grejanja
Foto: EPS

1.4. Problemi u radu srpskih termoelektrana

Pored nedostatka uglja, problemi se javljaju i u radu srpskih termoelektrana, čije je zanavljanje ugroženo, i koje postaju sve starije i sve bremenitije problemima. Tokom prethodnih par decenija, obnavljanje termoelektrana i pribavljanje neophodnih investicija otežano je nedomaćinskim radom nadležnog Ministarstva, ali i značajnim spoljašnjim i unutrašnjim preprekama. Sve do evropske energetske krize, čiji su počeci postali vidljivi još 2021, zemlje EU su nastojale da prekinu eksploataciju uglja za energetske potrebe, kako bi smanjile emisije CO2 i obuzdale globalno zagrevanje. Vršen je snažan pritisak na Srbiju da što pre zaustavi rad svojih termoelektrana, od kojih smo dobijali oko 70 odsto godišnje proizvodnje električne energije. Prateći sugestije EU, srpski političari, mediji, nevladine organizacije i motivisani eksperti uložili su značajan trud ukazujući na štetne posledice eksploatacije lignita, zaključujući da bi u Srbiji trebalo prekinuti sa njegovom eksploatacijom i osloniti se na obnovljive izvore. Sugerisano je ubrzano uvećanje udela vetroelektrana i solarnih elektrana, za koje se tada verovalo da mogu nadomestiti proizvodnju termoelektrana na ugalj. Mnogi stručnjaci za energetiku imali su drugačije mišljenje, sugerisali su zamenu starih termo blokova novim, sa većim stepenom korisnog dejstva, manjom potrošnjom uglja i manjim emisijama CO2. Novi blokovi bi obezbedili sigurno snabdevanje energijom uz značajno manje emisije štetnih gasova i suspendovanih čestica i mnogo manje ispada i kvarova. Njihov rad bi bio prekinut za dve-tri decenije, iscrpljivanjem zaliha lignita i priključenjem prvih nuklearnih elektrana. Otpori obnovi termoelektrana, poteškoće u pribavljanju sredstava i kontradiktorne odluke države značajno su usporile zamenu dotrajalih blokova i dovele do sadašnjeg zabrinjavajućeg stanja.

1.5. Kašnjenje u gradnji novih baznih izvora

Tokom prethodnih decenija, u Srbiji je zapostavljeno obnavljanje baznih izvora električne energije. Negativan uticaj na odlučivanje o srpskoj energetici nastao je usled smanjenog uticaja domaće struke, povećanog uticaja interesnih grupa političkog zapada, populističkih navika javnih vlasti, netransparentnosti u javnim poslovima, neinformisanosti javnosti i njene  podložnosti medijskim sadržajima i kampanjama organizacija koje finansiraju strane vlade i fondovi.

Gradnja TE Kolubara B započeta je pre više decenija, zalud je utrošeno oko 400 miliona evra za pripremu infrastrukture i nabavku neophodne opreme kojoj danas preti rđa, i koja se drugde ne može koristiti. Uprkos tome, nadležno Ministarstvo je krajem maja 2021. naložilo da se obustavi gradnja ove elektrane. Manji deo utrošenog novca (oko 10 miliona dolara) utrošen je za nabavku upravljačkog sistema koji danas predstavlja zastarelu tehnologiju i zato je rashodovan. Veći deo nabavljene opreme je i dalje aktuelan. Radi se tehnologiji kotlova koji rade sa sprašenim ugljem i parnih turbina sa potkritičnim parametrima kakva se koristi u svim srpskim termoelektranama koje su danas u pogonu. Na zastoj u gradnji TE Kolubara B uticalo je pristupanje Energetskoj zajednici (2002. godine, uz ratifikaciju Ugovora 2006. godine) i nekritičko preuzimanje regulative primerene zemljama EU. Ubrzo potom, pod uticajem zainteresovanih investitora, stranih kompanija i vlada, i uz pomoć srpskih vlasti, medija i civilnog sektora stvoren je utisak da termoelektrane kakva je TE Kolubara B više nisu potrebne, te da će se neophodna energije dobiti iz vetroelektrana. Kao posledica, gradnja termoelektrane uklonjena je iz Akcionog plana, donetog 2012. godine, kao i iz Strategije donete 2015. godine (Akcioni plan bi trebalo da se zasniva na usvojenoj Strategiji). I pored toga, savesni i odgovorni stručnjaci srpske elektroprivrede nastavili su rad na projektovanju i izradi tenderske dokumentacije, svesni da će bez zanavljanja baznih izvora Srbija doći u situaciju da zavisi od uvoza električne energije. Da bi se nastavilo s gradnjom TE Kolubara B, 2019. godine inicirana je izrada prostornog plana. Snažna, dobro organizovana i vrlo uspešna akcija aktivista koji su se borili protiv gradnje termoelektrane uspela je da navede srpske vlasti da se još jednom suprotstavi mišljenju stručnjaka i spreči gradnju TE Kolubara B. Vlasti su ubrzo suočene sa posledicama svojih grešaka i sa velikim troškovima uvoza električne energije. Vlasti su se deklarativno „pokajale“ zbog prekida gradnje TE Kolubara B, ali nisu preduzele korake u pogledu nastavka gradnje. Srpska elektroprivreda i dalje ima interes za TE Kolubara B, koja bi se mogla opremiti kotlovima za sagorevanje uglja u tzv. fluidizovanom sloju, što bi omogućilo korišćenje lignita kalorijske vrednosti ispod 5300 kJ/kg, koga ima u velikim količinama i koji se ne može koristiti u kotlovima TENT.

Trenutno stanje ne obećava, jer bi TE Kostolac B3 trebalo da krene sa radom tek 2023. Ukoliko se do 2027. na mrežu priključi TENT B3 sa 620 MW, stekli bi se uslovi da se, bez ugrožavanja snabdevanja, sa mreže isključe dotrajale elektrane sa velikim specifičnim emisijama, među kojima su TE Morava, TE Kolubara A, TE Kostolac A, kao i blokovi A1 i A2 TENT.

1.6. Greške u izboru i proceni potencijala zamenskih izvora

Posle višegodišnjeg ulaganja u obnovljive izvore energije i uz značajne povlastice, udeo vetroelektrana i solarnih elektrana u godišnjoj primarnoj proizvodnji energije manji je od jedan odsto. Obnovljivi izvori ne uspevaju da pruže značajniji doprinos ublažavanju pada proizvodnje zbog trenutnog stanja ugljenokopa. Značajan deo električne energije će i tokom narednih godina dolaziti iz dotrajalih termoelektrana na lignit, koje emituju značajno veće količine štetnih materija od modernih, ultra-super-kritičnih termoelektrana na ugalj, kakve su upravo izgrađene u Nemačkoj (Dateln 4, 1.100 MW, u blizini Dortmunda) ili u Grčkoj (Ptolemaida). Izostanak modernizacije srpskih termoelektrana doveo je Srbiju u situaciju da emituje više CO2 i da ostvaruje veći doprinos globalnom zagrevanju nego što bi to bio slučaj da su investicije u modernizaciju bile blagovremeno obezbeđene i sprovedene. Ovakav ishod nije u skladu sa ciljevima smanjenja emisija CO2, niti sa obuzdavanjem globalnog zagrevanja, ali bi bilo licemerno i nepravedno prebacivati krivicu na aktiviste koji su se borili protiv modernizacije termoelektrana. Aktivisti imaju pravo i obavezu da ispolje svoju opravdanu zabrinutost zbog globalnog zagrevanja i ugrožavanja životne sredine, ali oni nisu u obavezi da raspolažu stručnim znanjima iz kojih sledi da je zapostavljanje termoelektrana uzrok nestašica, veoma skupog uvoza i neočekivanog i neželjenog uvećanja emisija. Krivica je na donosiocima odluka, a koren svih pogrešnih odluka je nedovoljno oslanjanje na domaću pamet, na stručnjake od integriteta koji su oformljeni i angažovani tako da nemaju drugih ciljeva osim dugoročnog interesa srpskog društva, i sem njega nemaju drugog poslodavca.

Uticaj političkog života u Srbiji na rad Elektroprivrede nije bio pozitivan. Već decenijama politika odlučujuće utiče na postavljanje i smenu rukovodećeg kadra EPS-a i zato je sve manji uticaj struke na upravljanje ugljenokopima i elektranama. Političari su skloni da organizuju medijski praćeno pokretanje novih i remontovanih energetskih postrojenja i da nameću svoj raspored, što se odražavalo na finalne korake u remontu i na pogonsko stanje. U formuli za izračunavanje bruto društvenog proizvoda ubrajaju se i tone iskopanog materijala na ugljenokopima, kao i izvoz električne energije. Usiljeno iskopavanje uglja sa prevelikim udelom jalovine i neumereno pražnjenje akumulacionih jezera koincidiralo je sa trenucima kada su političari nastojali da se pohvale većim rastom BDP-a. Kulminacija dvadesetogodišnjeg neodgovornog upravljanja podudara se sa svetskom energetskom krizom i borbom velikih sila oko svetske hegemonije. Nažalost, problemi i incidenti na ugljenokopima ne prestaju. Avgustovske kiše su potkopale podlogu na površinskom kopu Tamnava, tako da je bager nakrivljen i oštećen, što će dodatno smanjiti raspoložive količine lignita i uvećati uvoz. Uticaj političkih partija na direktore Elektroprivrede sužava prostor za uticaj struke, što nagoveštava produžavanje neodgovornog rada i lošeg upravljanja.

Pored lošeg stanja ugljenokopa i termoelektrana, dodatni razlog za brigu predstavlja i veliki dug Elektroprivrede. Deo krivice snosi država, koja je zadužila EPS da isplaćuje garantovane iznose povlašćenim proizvođačima energije, pre svega vlasnicima vetroelektrana. Dug je značajno uvećan i velikim troškovima uvoza električne energije, koji neretko premašuju 150 miliona evra mesečno. Planirana diversifikacija snabdevanja gasom i oslanjanje na tečni gas, čija je cena veoma velika, dodatno će opteretiti srpsku energetiku. U uslovima gde je neophodno graditi nove proizvodne kapacitete i modernizovati mrežu, i gde nema raspoloživih sredstava, opcije privatizacije Elektroprivrede, dokapitalizacije i deljenja vlasništva sa stranim investitorima predstavljaju korak od koga zazire veliki broj stručnjaka. Dosadašnja iskustva ukazuju da treba poboljšati našu sposobnost da, u sučeljavanju sa stranim investitorima, očuvamo i promovišemo dugoročne interese srpskog društva. Uspešnost u slučajevima javno-privatnog partnerstva ili deljenja vlasništva sa stranim investitorima podrazumeva zrele, funkcionalne institucije, nezavisne od političkih partija, odgovarajuću organizaciju kao i odabrane predstavnike koji prednjače po integritetu i struci. Bez navedenih svojstava, dalji koraci u razvoju Elektroprivrede mogu dati razloga za još veću zabrinost, dovodeći u pitanje sigurnost i dostupnost snabdevanja, kao i sposobnost samostalnog odlučivanja o sopstvenoj energetici.

1.7. Problemi upravljanja energetikom

Složenost i sveprisutnost energetike dovodi do neizbežnih grešaka u planiranju i upravljanju. Greške su dovele do krize u snabdevanju energijom u svim njenim oblicima. Cene su deset puta veće, EU se vraća uglju i pokreće termoelektrane, stanovništvo štedi toplu vodu i sprema džempere za zimu bez grejanja. Zatvaraju se delovi evropske industrije i smanjuje njen globalni uticaj. Političari traže izgovor u sukobu zapada i Rusije na istoku Evrope, ali su koreni energetskog kraha na našem kontinentu mnogo dublji. Odluke o energetici imaju višedecenijske efekte, i zato je pronalaženje uzroka važnije od imenovanja krivaca. Podrobniji uvid u korene pogrešnih odluka traži više vremena, tako da sledi samo nagoveštaj najznačajnijih. Širi interes zajednice je sve ređe u fokusu donosilaca odluka u javnom i privatnom sektoru. Potrošači više nisu subjekat društvenih zbivanja, postali su objekat i žrtva. Od stručnjaka se ređe traže nezavisni nalazi, a češće potpora odlukama u skladu sa profitnim interesom užih grupa. Države odustaju od zastupanja društvenog interesa u energetici, prepuštajući je privatnim vlasnicima i zakonima tržišta. Procene rasta potrošnje su neprimerene i površne, kao i uvid u svojstva električnih vozila i varijabilnih izvora. Potcenjene su potrebe zelene agende za kritičnim mineralima i zanemareno zagađenje životne sredine usled primene novih energetskih tehnologija i umnožavanja rudnika.

Radi uvida u energetske nedaće, trebalo bi podrobnije sagledati korene pogrešnih odluka. Neinformisanost i pasivnost omogućuju užim grupama da promovišu svoje interese nauštrb interesa srpskog društva. Predstavnici domaćih i stranih interesnih grupa zalažu se da Srbija naprečac prihvati modularne nuklearne elektrane, problematična rešenja agendi EU, vodoničnu inicijativu po meri severozapadne Evrope i da prepusti srpsku energetiku strateškim partnerima. Zarad bolje budućnosti, trebalo bi sagledati iskustva evropske tranzicije, uticaj EU na srpsku energetiku, razvoj globalne energetike, puteve srpske energetike, rizike privatizacije kao i mogućnosti da o našoj energetici odlučuje naša pamet.

2. Energetska tranzicija u Evropi i njen uticaj na Srbiju

Na razvoj srpske energetike značajan uticaj imaju zemlje Evropske unije, koje ulažu velike napore u razvoj energetskih tehnologija i koje se načelno zalažu za zaštitu životne sredine i suzbijanje globalnog zagrevanja. Sa svojim istraživačima, stručnjacima i industrijom, Evropa i dalje predstavlja značajan izvor ideja i rešenja u polju energetike. Evropska unija uspostavlja snažnu ekonomsku i finansijsku vezu država članica, ali je u drugim segmentima nedovršena, što onemogućava njeno suvereno delovanje u svetskim okvirima, značajno opterećuje unutrašnji život složenom administracijom i otežava rešavanje energetskih dilema. Mnogi koraci evropske tranzicije vodili su u slepe ulice, mnoge analize sprovođene su površno i pod pritiskom interesnih grupa, dok su strategije razvoja često davale neželjene rezultate. I pored zalaganja za smanjenje emisija CO2 i dostizanje klimatske neutralnosti, Evropa se vraća uglju i nastavlja da uvozi naftu i prirodni gas. Na evropskim greškama može se učiti, dok bi održiva rešenja trebalo prihvatiti. Nažalost, Srbija je mnoga rešenja preuzimala nekritički, ponavljajući greške i ne koristeći sopstvenu pamet. Među ponovljenim greškama je sagorevanje biomase i komunalnog otpada za energetske potrebe, gradnja malih hidroelektrana, površnost u integraciji solarnih i vetroelektrana i lutanja u pogledu nuklearnih elektrana.

2.1. Korišćenje biomase u zemljama EU

Uz značajne podsticaje, energija dobijena sagorevanjem biomase dostiže oko 60 odsto energije iz obnovljivih izvora u EU. Uz očekivanja da će oslobođeni CO2 biti vezan fotosintezom u biljkama tokom narednih decenija, biomasa je uvrštena u obnovljive izvore. Zanemareno je tranzijentno uvećanje emisija CO2 u vrlo kritičnoj fazi globalnog zagrevanja, što ugrožava ciljeve dekarbonizacije i klimatske neutralnosti.  Pored toga, sagorevanje biomase praćeno je emisijom suspendovanih čestica i štetnih materija koje ugrožavaju kvalitet vazduha i zdravlje stanovništva. U skladu sa novim saznanjima SAPEA (Science Advice for Policy by European Academy i preporukama EASAC, sagorevanje biomase više nije preporučeni put energetske tranzicije. Nažalost, sagorevanje biomase u Srbiji ne pokazuje znake posustajanja. Srbija pokazuje pogibeljan entuzijazam i u pogledu sagorevanja komunalnog otpada, još jedne inicijative koja u Evropi više nije poželjna. Sagorevanje otpada protivi se konceptu cirkularne ekonomije i ne predstavlja civilizacijski prihvatljiv postupak. Ono je daleko rizičnije od sagorevanja fosilnih goriva zbog emisije izuzetno opasnih materija.

Recikliranjem otpada izdvajaju se materije koje se mogu ponovo koristiti, čime se ublažava rastuća nestašica mineralnih resursa. Preostaje relativno mali deo otpada koji se ne može reciklirati, već ga treba deponovati ili spaljivati. Tretman preostalog otpada u skladu sa rigoroznim propisima EU veoma je skupo, tako da postoji ekonomski interes da se otpad ustupi zemljama izvan EU. U Srbiji se već sagoreva tuđi otpad u industriji, cementarama i malim ložištima, što dovodi do zagađenja životne sredine i narušavanja zdravlja čitave populacije. Uz značajno zagađenje voda, zemlje i vazduha Srbije, oslobađanje opasnih materija iz sagorevanja domaćeg i uvezenog otpada može lišiti buduće generacije osnovnih životnih resursa. Evropski pogledi na sagorevanje otpada su se promenili, ali se u Srbiji i dalje nastavlja po starom.

2.2. Korišćenje malih hidroelektrana

Među brojnim upitnim koracima energetske tranzicije, u Srbiji je najviše sučeljavanja izazvalo zalaganje nadležnog Ministarstva za gradnju malih hidroelektrana. U uslovima relativno malih padavina i rastućih problema sa vodosnabdevanjem, njihova gradnja imala je vidljiv negativan uticaj na životnu sredinu, dovodeći u pitanje očuvanje reka, šumskog fonda, kvaliteta i kvantiteta životnih staništa. Iskustva sa malim hidroelektranama ukazuju na seriju grešaka i propusta na kojima treba učiti, jer će i buduće raskrsnice energetske tranzicije imati slepe puteve koje treba blagovremeno prepoznati i izbeći.

2.3. Problemi i rizici integracije vetroelektrana i solarnih elektrana

Vetroelektrane i solarne elektrane (VSE) svrstavaju se u obnovljive izvore i okosnica su energetske tranzicije za koju se zalažu zemlje EU. Njihova gradnja je jevtina, one ne koriste  fosilna goriva i tokom rada ne emituju CO2. Očekivanja da će VSE u kratkom roku zameniti tradicionalne izvore nisu ispunjena zbog ozbiljnih tehničkih propusta i previda vezanih za prirodu VSE i za probleme njihove integracije u mrežu. I pored enormnih ulaganja u VSE, one nisu sprečile energetsku krizu u EU i ne mogu preduprediti nestašice, oštre mere štednje i zaustavljanje industrije. U Srbiji, energija iz VSE daleko je manja od uvoza i ne može značajnije olakšati krizu nastalu usled nestašice uglja. Dostupnost energije samo u intervalima kada ima vetra ili sunca ne zadovoljava potrebe potrošača. Godišnja proizvodnja solarne elektrane odgovara radu sa punom snagom tokom 1.300 sati, što je oko 15 odsto posmatranog intervala. U slučaju vetroelektrane, radi se o 27 odsto posmatranog intervala. Energiju za snabdevanje potrošača u ostatku intervala neophodno je skladištiti ili dobiti iz izvora koji rade u svako doba dana ili godine. U sistemu sa većim udelom solarnih elektrana, energija dobijena tokom sunčanog dana mora se skladištiti da bi bila raspoloživa tokom noći, oblačnog dana ili zime.

Iskustva zemalja sa velikim udelom VSE ukazuju da njihovo priključenje na mrežu podrazumeva gradnju velikih, skupih i ekološki problematičnih baterijskih skladišta kao i tehničko prilagođavanje mreže. U sistemima gde se 40 odsto električne energije dobija iz VSE, na svaki dinar uložen u gradnju novih izvora neophodno je uložiti sedam dinara za troškove integracije, koji uključuju gradnju skladišta i prilagođavanje mreže. Radi podsticanja gradnje VSE, evropska i srpska praksa podrazumevala je njihovo izuzimanje iz tržišnih mehanizama, garantovano preuzimanje energije po povlašćenim cenama i oslobađanje vlasnika od troškova integracije. Takvo stanje pogodovalo je investitorima, ali ne i elektroenergetskom sistemu. Protivno evropskoj regulativi i praksi, srpska elektroprivreda snosila je značajne posledice i troškove koji ugrožavaju njene finansije i sužavaju prostor za investicije u izvore koje bi mogli smanjiti uvoz struje. U Evropi su unapređeni uslovi gradnje i rada VSE na način koji odgovara očuvanju integriteta elektroprivrede. Uprkos upozoranjima iz Evrope, nadležno Ministarstvo Srbije još uvek nije sprovelo takve korake.

I pored poteškoća u integraciji VSE, zemlje severozapadne Evrope motivisane su da nastave sa njihovim razvojem i proizvodnjom. Evropa ne raspolaže zalihama fosilnih goriva i prinuđena je da ih uvozi. Zavisnost od uvoza sužava mogućnost samostalnog odlučivanja i urušava ugled EU koji je već poljuljan previše snažnim uticajem SAD. Razvoj novih energetskih tehnologija može doprineti smanjenju uvozne zavisnosti i otvaranju novih radnih mesta. Proizvodnja odgovarajuće opreme obavlja se u 248 evropskih fabrika, u kojima radi oko 300.000 radnika, sa perspektivom rasta do 450.000 tokom naredne decenije. Gradnja svake turbine na vetar stvara poslove vredne oko 10 miliona evra, što uvećava interes da se evropski proizvodi plasiraju u zemljama koje gravitiraju Uniji. Tome doprinosi i političko zalaganje za zelenu agendu, finansiranje afirmativnih studija i stalno prisustvo u medijskom prostoru. Srbija ne preduzima dovoljno značajne korake da uposli domaću struku i industriju, dok se unosni energetski poduhvati u dobroj meri prepuštaju strancima i uticajnim privatnicima.

Izvor: Natureza Portugal

2.4. Status nuklearnih elektrana u zemljama EU

Evropska energetska lutanja uključuju i podele u pogledu korišćenja nuklearnih elektrana (NE). Veliki broj zemalja EU ih koristi i planira da uveća kapacitete, dok ih u drugim zemljama nema ili se zatvaraju. Dok Francuska, Slovačka, Mađarska i Bugarska uživaju prednost jevtine i dostupne energije iz NE, njihovi susedi nemaju takvu prednost, premda su u jednakoj meri izloženi rizicima. Posle incidenta u Fukušimi, gradnja novih NE znatno je otežana usled uvećanja troškova osiguranja i otpora javnosti. Zapostavljeno je i održavanje, što je zaustavilo polovinu francuskih NE baš kada je energija najpotrebnija, što je udesetostručilo velikoprodajne cene električne energije.

2.5. Mineralni resursi potrebni za implementaciju zelene agende

U dobroj nameri, Evropa često sprovodi pogrešne korake čije štetne posledice u velikoj meri snosi i Srbija. Planira se dekarbonizacija industrije, prekid korišćenja fosilnih goriva za transport i energetiku, uvođenje zamenskih, ekološki prihvatljivih izvora energije i dostizanje klimatske neutralnosti 2050. Radi se o neupitnim ciljevima koje dele sve odgovorne vlade sveta. Međutim, implementacija evropske zelene agende iziskuje otvaranje novih rudnika radi dobijanja minerala neophodnih za gradnju VSE, baterijskih skladišta i električnih automobila. Značajno uvećana eksploatacija mineralnih resursa stvara nove emisije štetnih materija i gasova i donosi nove rizike za životnu sredinu. Pre desetak godina, grupe stručnjaka su oprezno ukazivale na okolnost da planirani koraci evropske energetske tranzicije značajno uvećavaju potrebe za mineralnim resursima. Noviji i podrobniji podaci ukazuju na uvećanje utroška kritičnih mineralnih resursa za četiri do šest puta, dok bi potrošnja kobalta, nikla i litijuma porasla dvadesetak puta. Zamena konvencionalnih automobila električnim dovela bi do petostruko većeg utroška kritičnih minerala, dok gradnja solarnih elektrana i vetroelektrana traži od četiri do osam puta više kritičnih minerala nego gradnja termoelektrana. Najviše problema stvara proizvodnja baterija za skladištenje energije u električnim vozilima i elektroenergetici. Ako bi Srbija prekinula ekploataciju lignita da bi se otvorilo nekoliko desetina novih rudnika, među kojima i rudnici litijuma širom Srbije, to bi bio veliki korak unazad. Gradnja toksičnih rudničkih deponija i ispuštanja otpadnih voda u srpske reke možda pospešuje zelenu agendu, ali svakako nije u interesu srpskog društva.

2.6. Ostvarivost energetske tranzicije

Evropa je i dalje zavisna od uvoza fosilnih goriva. Višedecenijski monumentalni napori naučnika, inženjera, donosilaca odluka i industrije na kontinentu koji poseduje ogroman intelektualni, stručni, tehnološki i finansijski potencijal nisu rešile problem zavisnosti od prirodnog gasa, uglja i nafte. Krajem 19. veka, na mnogo nižem nivou tehnološkog razvoja, prelazak sa sistema jednosmernih na sistem naizmeničnih struja obavljen je za mnogo kraće vreme. Danas je pod znakom pitanja čak i sloboda samostalnog odlučivanja EU između zavisnosti od ruskog prirodnog gasa i zavisnosti od američkog tečnog gasa. Projekat iz 2007. predviđa gradnju gasovoda preko Beringovog moreuza koji bi jevtini sibirski gas dopremao do SAD. Bude li realizovan, Evropa i Srbija mogli bi doći u apsurdnu situaciju da sibirski gas kupuju u tečnom obliku preko posrednika.

Uvoz uglja i ponovno oslanjanje na termoelektrane poslužilo je populističkom diskreditovanju evropske zelene agende koja se opisuje kao „crna“ i kao „zeleni bauk koji kruži Evropom“. Opaske ne nude rešenje, ali podsećaju da ima mesta kritici. Površan pristup složenim problemima energetike i nastojanja da se primene previše ambiciozni i nedovoljno utemeljeni planovi doprineli su prvoj energetskoj krizi koja obuhvata sve oblasti energetike i sve izvore energije, i koja ozbiljno ugrožava EU.

Premda nema preterane koristi od naknadne pameti, potrebno je upitati se gde smo pogrešili i šta nam je činiti. Svest o neumerenim i štetnim posledicama pređašnje zelene agende i uvećanog rudarenja postepeno sazreva širom sveta. Mnoge greške su dovele do neželjenog uvećanja emisija CO2, dok će rast potrošnje mineralnih resursa stvoriti nove oblike zagađenja životne sredine. Od predsedavanja Češke očekuje se temeljna revizija zelene agende uz uvažavanje probleme skladištenja energije, nestašice mineralnih resursa i negativnog uticaja rudarenja na životnu sredinu i stanovništvo širom sveta. Od novembarske konferencije COP27 očekuje se donošenje mera koje bi sprečile dalje uvećavanje štetnog uticaja sveukupne ljudske delatnosti na životnu sredinu.

Mnogi smatraju da je energetska kriza 2021/2022. posledica sukoba velikih sila i rata na istoku Evrope. Ratni sukobi su započeti pre osam godina, odneli su više od 14.000 civilnih žrtava i svakog dana odnose nove žrtve. Međutim, rat se zloupotrebljava kao izgovor za čitav niz pogrešnih odluka donetih u polju energetike, pa i za energetski fijasko sa kojim se suočava Evropa. Radi energetskog isceljenja, trebalo bi proučiti načinjene greške sprečiti ponavljanje skupih i štetnih energetskih lutanja. Trenutno stanje je veoma zabrinjavajuće. U Srbiji i u zemljama EU, decenijama nisu preduzimani odgovarajući koraci, i sada smo zatečeni u nepovoljnoj situaciji gde energetski problemi ograničavaju naš suverenitet i slobodu odlučivanja o pitanjima od životnog značaja.

2.7. Uticaj Evropske unije na srpsku energetiku

Elektroenergetika je oblast u kojoj je srpsko društvo imalo i ima naučni i stručni uticaj značajno veći od našeg udela u svetskoj populaciji. Nikola Tesla je priznat kao „čovek koji je izmislio 20. vek“, njegovi izumi su omogućili prenos električne energije na daljinu i snabdevanje širokog kruga potrošača, što je pospešilo razvoj nauke, tehnologije, industrije i društva. Savremene tehnologije elektroenergetike suštinski zavise od energetske elektronike, oblasti elektrotehnike kojom dominiraju stručnjaci formirani na našim univerzitetima. Premda postoje svi preduslovi da se srpski inženjeri, fizičari, hemičari i stručnjaci u drugim disciplinama angažuju i pruže naučnu i stručnu pomoć u rešavanju evropskih problema, na određivanje puteva energetske tranzicije u Srbiji značajno utiču evropski pravnici, ekonomisti, stručnjaci za finansije i uže interesne grupe.

Instrument uticaja EU na energetska zbivanja u Srbiji je Energetska zajednica za Jugoistočnu Evropu sa sedištem u Beču, osnovana 2005. u Atini sa ciljem da poveže zemlje kandidate za članstvo u EU sa interesima Unije. Njeni ciljevi su proširenje uticaja EU na polje energetike i proširenje unutrašnjeg tržišta energije EU na jugoistok Evrope i na crnomorski region. Specifičnosti nacionalne energetike čine da interesi članica budu u neskladu sa interesima zemalja EU i njihove industrije. U takvim slučajevima, Zajednica koristi uticaj na lokalne vlade i ministarstva da bi doprinela usvajanju i primeni evropskih agendi. Uticaj EU ispoljava se i kroz finansiranje civilnog sektora, medija i angažovanjem naučnog i stručnog kadra ciljanih zemalja na tematskim projektima koje finansira EU. Napredak u procesima EU integracija i stav Brisela imaju značajan uticaj na izglede lokalnih političara da osvoje, očuvaju i uvećaju vlast, te da pretvore svoju političku moć u ekonomsku. U datim okolnostima, EU uspeva da iskoristi svoje prisustvo u ciljanim zemljama, pretvarajući ga u snažan uticaj na zakonodavnu i izvršnu vlast.

Pod uticajem evropskih agendi na srpsku energetiku najčešće se podrazumeva podsticanje gradnje solarnih i vetroelektrana. Međutim, uticaj EU je znatno širi, sprovedena je korenita reorganizacije elektroprivrede i preuzet evropski model u trgovini energijom. Izrada studija, strategija i nacrta srpskih zakona poverava se stručnjacima i institucijama iz drugih zemalja, poslove gradnje i održavanja sve ređe organizuju i izvode domaća preduzeća, dok vodeće zemlje Unije nastoje da ograniče Srbiju u pogledu izbora zemlje-isporučioca fosilnih goriva.

Naš odnos sa EU je dvosmeran, za sve dobre ili loše ishode u polju energetike odgovorne su obe strane. I pored objektivnog opadanja i gubitka samostalnosti, Evropa i dalje može poslužiti kao uzor u pogledu standarda očuvanja životne sredine, borbe protiv klimatskih promena i razvoja savremenih tehnologija. Ukoliko očuvamo punu svest o sopstvenom interesu i ako se u što većoj meri oslonimo na sopstvenu pamet, odnos sa EU može biti od velike koristi za srpsko društvo. Brojna dosadašnja iskustva Srbije su negativna, ali za to ne treba kriviti (samo) EU. Ako nas nadmudri talentovani bazardžija, tome smo sami krivi, kao i onaj ko nas nespremne šalje da trgujemo.

Zemlje Unije imaju interes da podele troškove energetske tranzicije i energetskih lutanja sa drugim zemljama, od kojih se očekuje da primene i ispitaju rešenja koja još uvek nisu konsolidovana, niti šire prihvaćena. U zemljama kakva je Srbija, nekritičko preuzimanje evropskih sugestija može imati ozbiljne negativne posledice, pogotovu kada se sprovodi bez domaće struke i bez uvažavanja specifičnosti i interesa domaće privrede. Razumljiv je interes zemalja EU da angažuju svoju privredu, plasiraju svoje proizvode, tehnologiju i kapital, ostvare zaradu i osvoje politički uticaj u zemljama koje gravitiraju EU. Za sada, pomoć koju Unija pruža malim zemljama u borbi protiv korupcije ne daje rezultate, štaviše, postoji sklonost evropskih interesnih grupa da se zatečeni koruptivni mehanizmi prouče i iskoriste radi postizanja sopstvenih ciljeva. Evropsko zalaganje za očuvanje životne sredine ne doseže do Srbije. Brisel sa odobravanjem gleda na otvaranje ekološki neprihvatljivih rudnika širom Srbije, sugerišući da je rast koncentracije SO2 iznad Nemačke, kome doprinose i srpske termoelektrane, opasniji od arsena, žive, olova, kadmijuma, bora, fenola, vodonik sulfida i sumporne kiseline u srpskim selima, zemlji, vodi i vazduhu. Rudnik kakav se planira u Jadru ali i drugi rudnici širom Srbije ne bi mogli dobiti dozvolu za rad na teritoriji EU zbog ugrožavanja životne sredine i zdravlja stanovništva na širokom prostorima. Evropa neće pomoći da se u srpsko zakonodavstvo i regulativu ugrade koncepti zelenog rudarenja, koje predviđa rad bez deponija jalovine i bez ispuštanja otpadnih voda. Odgovornost za takav korak je na Srbiji, i njegovo sprovođenje bi pokazalo da je prioritet izvršne i zakonodavne vlasti interes srpskog društva.

Nalazimo se u Evropi, tako da će uticaj EU na zbivanja u Srbiji neminovno rasti. Hoće li nam taj uticaj doneti više koristi ili štete zavisi uglavnom od nas. Pravo rešenje je uvek između premalo i previše, ali ne kao kruta aritmetička sredina, već kao promišljen, dinamičan i kritičan odnos uz neprekidno sveobuhvatno sagledavanje dugoročnog interesa srpskog društva. Štetne posledice su uglavnom nastajale usled površnog pristupa i nekritičkog prihvatanja nametnutih rešenja. Oslanjali smo se na sugestije zemalja severozapadne Evrope, sa osobenostima energetskog sektora i položajem korenito različitim od našeg, često nauštrb interesa srpskog društva. S druge strane, svako suprotstavljanje evropskim inicijativama koje nam ne idu u prilog moralo bi biti artikulisano, dobro utemeljeno i razumljivo sagovornicima, kako bi se u konstruktivnom dijalogu došlo do obostrano prihvatljivog rešenja. Kvalitet naših argumenata i pripremljenost naših predstavnika ne sme biti takav da evropskim sagovornicima nameće zaključak kako im je metod štapa i šargarepe najbolja opcija.

Na kredibilitet koji EU uživa u Srbiji utiče pad njenog globalnog uticaja, pojava slabosti kakve je imala Jugoslavija, kao i veliki uticaj SAD na evropske poslove. Rezervisanost stvaraju i vrlo nepovoljni i agresivni stavovi uticajnih zemalja zapada u pogledu naših vitalnih interesa, među kojima su teritorijalni integritet i identitetska pitanja. Zabrinjava i stalna i snažna podrška moćnicima koji sistematski uskraćuju osnovna ljudska prava našem narodu izvan Srbije i na privremeno okupiranim teritorijama. Navedeni problemi neće nestati ako zatvorimo oči, i ne mogu se rešiti biranjem jedne od dve stolice. U Evropi smo i sa njom moramo živeti, prihvatajući sve neupitne civilizacijske vrednosti, tražeći puteve razumevanja sa manje agresivnim zemljama EU, kategorički odbijajući da se povinujemo direktivama koje nas ugrožavaju, ne pristajući na ucene i ultimatume i trudeći se da u svakom trenutku i pri svakoj odluci sagledavamo autentične dugoročne interese srpskog društva. Vrlina je između ekstrema, i može se naći samo oslanjanjem na sopstvenu pamet.

3. Koreni pogrešnih odluka

Snabdevanje energijom usko je povezano sa razvojem civilizacije i društvenim uređenjem. Usled složenosti energetike, ne mogu se izbeći greške u donošenju odluka, iz kojih bi trebalo učiti da se ne bi ponavljale. Pogrešni koraci energetske tranzicije doveli su Evropu u sveobuhvatnu energetsku krizu sa desetostrukim cenama, paničnim kupovanjem drveta za ogrev, uvozom uglja i ponovnim pokretanjem termoelektrana. Vlasti krive rat i pozivaju na štednju tople vode, najavljujući zimu bez grejanja, značajan deo evropske industrije prekida proizvodnju zbog preskupe energije. Od interesa je sagledati korene najznačajnijih grešaka koje danas uočavaju brojni stručnjaci.

3.1. Donosioci odluka u javnom i privatnom sektoru

Značajno je promenjen način i kvalitet rada parlamenata, vlada i kompanija širom sveta. Državnike sa vizijama zamenili su  političari kojima je političko angažovanje često prvi i jedini posao, koji se izdvajaju iz društva i ne sagledavaju širi interes niti duži rok. Njihovi ciljevi su suženi na očuvanje i uvećanje vlasti. Do promena je došlo i u privredi. Kompanije su nastojale da smanje rizike poslovanja kroz diversifikaciju i širenje aktivnosti na veći broj raznorodnih delatnosti, želeći da umanje posledice eventualnog neuspeha u jednoj od njih. Prethodni direktori posedovali su temeljno znanje o svojim ključnim tehnologijama, glavnim proizvodima i o relativno uskom ciljanom tržištu. Diversifikacija je znatno smanjila saznanja direktora o novim delatnostima i njihovom uticaju na društvo i životnu sredinu. Sve više vremena uzima politika unutar kompanije, kupoprodaja drugih kompanija i saradnja sa zakonodavnim i izvršnim vlastima radi promovisanja kompanijskih interesa i sticanja profita u što kraćem roku. Donosioci odluka u javnom i privatnom sektoru sve manje su zainteresovani za dugoročna promišljanja. U polju energetike, mnoge odluke donete su bez sveobuhvatnog sagledavanja posledica i bez planiranja na duži rok, što po pravilu vodi na slepi put. Životni vek mnogih izvora premašuje 80 godina, tako da će današnje odluke uticati na naše daleke potomke.

3.2. Uticaj nauke i struke

Dominacija profitnog interesa, parcijalno sagledavanje posledica, previđanje šire slike i svođenje analiza na interval uporediv sa jednim političkim mandatom ne ostavljaju prostor za rešavanje energetskih problema od vitalnog značaja. Površne odluke donete pod uticajem užih interesnih grupa vode u energetsku krizu, ubrzavanje klimatskih promena, ugrožavanje životne sredine i do neuspeha strategija i agendi. Promenjen je i način na koji donosioci odluka koriste naučnike i stručnjake. Nekada su stručnjaci od integriteta pružali donosiocima odluka dragocena saznanja o granicama postojećih tehnologija i perspektivama tehnologija u razvoju, dok je razvoj osnovnih i primenjenih nauka usmeravan ka rešavanju društvenih izazova. Danas se značajan deo stručnjaka i sredstava za finansiranje njihovog rada usmerava ka kreiranju potpore ranije donetim odlukama vlasti i užih interesnih grupa.

3.3. Deregulacija i liberalizacija tržišta

Na energetiku je uticalo i povlačenje države iz poslova upravljanja, tretiranje energije kao berzanske robe i prepuštanje energetike zakonima tržišta. Električna mreža je najveća među svim do sada načinjenim čovekovim tvorevinama. Uprkos složenosti i veličini, mreža je sve do skora radila veoma pouzdano. Elektroprivredom je najčešće upravljala država, što je omogućavalo dugoročno planiranje i usklađivanje radi sigurnog i dostupnog snabdevanja potrošača. U „regulisanim“ delatnostima postoji značajna upravljačka uloga države koja garantuje stabilne uslove poslovanja, što investitorima pruža sigurnost u pogledu povratka investicija. Oni su zaštićeni od nepredvidivih tržišnih promena, što ohrabruje ulaganja, ali stvara i širok prostor za neefikasno poslovanje pod zaštitom države. Načelni ciljevi procesa deregulacije i liberalizacije tržišta su uvećanje efikasnosti poslovanja, manja intervencija države, stvaranje uslova za slobodnu konkurenciju, šira mogućnost izbora za potrošače i očekivanje da će tržišni mehanizmi doprineti padu cena i ostvarivanju najpovoljnijih rešenja, odluka i ishoda. Tokom prethodnih par decenija, opisani procesi su promenili način upravljanja elektroprivredom i energetikom u mnogim zemljama sveta.

Praktična primena deregulacije u energetici nije dala očekivane rezultate. U saveznim državama SAD koje su sprovele deregulaciju, cena električne energije je veća od cene u drugim državama. Tretman električne energije kao berzanske robe pokazao je značajne slabosti, koje kulminiraju desetostrukim rastom cena u EU. Svojevremeno je zaustavljana proizvodnja domaćih elektrana da bi ovlašćene privatne kompanije uvozile energiju i ostvarivale profit. Pokazuje se da energetika spada u oblasti koje se ne mogu u potpunosti prepustiti tržištu, i gde širi društveni interes može nametati naizgled neprofitabilne odluke. Davanje prioriteta konkurentnosti i profitabilnosti može imati negativan uticaj na standarde kvaliteta, pouzdanosti i sigurnosti. Radi opstanka na tržištu, investitori nastoje da redukuju troškove i izbegavaju ulaganja u opremu i radove koji će dati efekte tek za koju deceniju. U uslovima konkurencije, drugačije ponašanje bi ih brzo uklonilo sa tržišta.  Profitno zasnovano odlučivanje otežava razvoj mreže i snabdevanje potrošača u slabo naseljenim oblastima, gde broj korisnika ne opravdava neophodne investicije. Pored toga, tržišni mehanizmi pogoduju ukrupnjavanju kompanija, gde pobednik u tržišnoj utakmici može steći monopol i vlasništvo nad ključnom infrastrukturom. U energetici profitno orijentisanih odluka, ciljevi zaštite životne sredine i dekarbonizacije odlaze u drugi plan. Navedeni ciljevi mogu se štititi neposrednom intervencijom države i/ili regulativom, regulatornim telima i agencijama, što podrazumeva savesno sprovođenje i poštovanje propisa, suzbijanje korupcije i funkcionalne institucije. U protivnom,  prva žrtva profitno orijentisanog odlučivanja je po pravilu životna sredina.

Primena deregulacije u pojedinim saveznim državama SAD praćena je učestalim ispadima napajanja koji dovode do velikih finansijskih gubitaka i do brojnih ljudskih žrtava. Efekti investicija u sigurnost napajanja su izvan horizonta profitno orijentisanog planiranja, dok tržišni mehanizmi ne garantuju koordinisan razvoj u interesu društva. Ipak, povratak u regulisanu prošlost nije rešenje jer rad savremenih zakonodavaca i izvršnih vlasti na rešavanju društvenih problema i zaštiti društvenih interesa nije tako revnosan kao nekada. Zbog promena u kvalitetu političkih elita i promena u njihovim prioritetima, vraćanje energetike u ruke države dovelo bi do neizvesnih ishoda. Rešenje može biti u novom obliku organizovanja svih strana zaintere¬so¬va¬nih za energetiku i novom načinu usklađivanja njihovih interesa, naprednijem od samoupravljanja, o čemu se već razgovara u Evropi.

3.4.  Procene rasta potrošnje

Pogrešne procene rasta potrošnje u narednim decenijama mogu umnožiti energetske brige. U nadi da će fosilna goriva što pre biti zamenjena obnovljivim izvorima, mnogi stručnjaci su potcenili rast potrošnje električne energije, predviđajući da će zalaganja za njeno efikasnije korišćenje dovesti do stagnacije u potrošnji. Međutim, danas je izvesno da bi elektrifikacija transporta značajno doprinela rastu potrošnje električne energije već tokom narednih godina. Na primeru Srbije, gde je godišnja potrošnja električne energije uporediva sa energijom utrošene nafte, elektrifikacija transporta bi bezmalo udvostručila potrošnju električne energije. Često se previđa i rast obima razmene, obrade i skladištenja podataka koji će prouzrokovati odgovarajući rast potrošnje računarske opreme i komunikacionih mreža. Prema raspoloživim podacima, potrošnja električne energije za potrebe interneta porašće od 2020. do 2025. sa 10 na 20 procenata ukupne globalne potrošnje, sa perspektivom daljeg rasta. Potrošnja električne energije bi polovinom 21. veka mogla biti dva puta veća nego danas.  Savesno planiranje energetike zahteva da se ispravno sagleda rast potrošnje kako bi se blagovremeno predvideli odgovarajući izvori. Za razliku od realističnih analiza američkog Department of Energy, evropske analize i projekcije sadrže značajne propuste.

3.5. Uvećana ekploatacija mineralnih resursa

Pored klimatskih promena, zagađenja životne sredine, nestašice energije i vode za piće, smanjenja obradivih površina i uvećanja populacije, među problemima sa kojima se suočavamo je i nestašica mineralnih resursa. Do otežane nabavke došlo je zbog uvećanja tražnje, ograničenih rezervi, otežanog otvaranja novih nalazišta, kao i uvećanih troškova rudarenja. U zemljama sa velikim utroškom minerala, gde prednjači Kina, životna sredina se štiti razvojem i primenom koncepta zelenog rudarenja. Jedan od primera ekološki prihvatljive eksploatacije predviđa vraćanje jalovine pod zemlju, na mesto odakle je uzeta ruda, što uklanja potrebu za gradnjom toksičnih površinskih deponija. Otpadne vode nastale u procesu obrade rude prečišćavaju se i ponovo koriste, što smanjuje zahvatanje vode iz reka i uklanja potrebu za ispuštanjem otpadnih voda u okolinu. Navedeni postupci uvećavaju troškove, i zato nisu primenjeni u zemljama trećeg sveta, gde veliki broj tradicionalnih rudnika u vlasništvu multinacionalnih kompanija stvara profit na račun ugrožavanja životne sredine. Rast ekološke svesti i zainteresovanost lokalnog stanovništva za opstanak otežava otvaranje novih rudnika. U zemljama sa funkcionalnom demokratijom i informisanom populacijom nije moguće otvarati nove rudnike na tradicionalni način zbog devastirajućih efekata po životnu sredinu na širem prostoru. Posledica svega navedenog je deficit čitavog niza kritičnih minerala bez kojih se ne može sprovesti zelena agenda. Za gradnju solarnih i vetroelektrana i njima pridruženih baterijskih skladišta kao i za gradnju električnih vozila potrebno je utrošiti 5-10 puta više kritičnih minerala nego za gradnju konvencionalnih elektrana i proizvodnju automobila sa uobičajenim endotermičkim motorom, što traži otvaranje novih rudnika. U promociju i sprovođenje zelene agende po evropskom modelu uloženi su značajni napori i veliki novac. Međutim, postoje snažni i opravdani otpori stanovništva Srbije i drugih zemalja gde se zagovara otvaranje rudnika sa problematičnom eksploatacijom i žrtvovanjem životne sredine zarad pokretanja zelene agende.

Sagledavanje nestašice mineralnih resursa nije prethodilo izradi zelene agende već je plod naknadnih razmatranja. U jednom od njih sagledava se idejni projekat svetske mreže za globalno snabdevanje električnom energijom iz fotonaponskih panela. U pustinjskim oblastima širom sveta moguće je izgraditi dovoljan broj fotonaponskih panela da se zadovolje globalne potrebe. Za dostavljanje energije potrošačima potrebna je globalna mreža, sposobna da energiju sa osunčane strane planete prenese do potrošača na noćnoj strani, što bi otklonilo potrebu za gradnjom skladišta dnevne energije radi noćnog snabdevanja. Svet bi mogao napustiti fosilna goriva bez potrebe da se ugalj i nafta zamene skupim i ekološki problematičnim baterijskim skladištima. Idejni projekat predviđa globalnu mrežu sačinjenu od hiljada podvodnih kablova i dalekovoda sa visokim jednosmernim naponom. Prenos električne energije u pravcu istok-zapad tražio bi ukupnu snagu do 7500 GW na rastojanjima do 20.000 km. Parametri prenosa u pravcu sever-jug su 3500 GW i 10.000 km. Radi štednje u materijalu, usvojen je manji presek provodnika uz gubitke do 30 procenata za slučaj prenosa na maksimalnim rastojanjima. Bakar ima veću električnu provodljivost od aluminijuma, ali bi gradnja mreže sa bakarnim provodnicima utrošila celokupnu globalnu proizvodnju bakra tokom narednih 330 godina. Uz postojeću proizvodnju, aktivni rudnici bi mogli obezbediti snabdevanje tokom narednih 40 godina, dok bi se otvaranjem novih rudnika taj period mogao uvećati do 200 godina. Problemi gradnje mreže sa aluminijumskim provodnicima imaju drugačiju prirodu ali daju isti ishod. Pored problema u dobavljanju bakra, praktični koraci energetske tranzicije suočavaju se i sa problemima u nabavci litijuma, nikla, mangana, kobalta, grafita, grafina, hroma, silicijuma, molibdena, cinka, samarijuma, galijuma, neodimijuma i drugih. U slučajevima gde zemljina kora poseduje dostupne rezerve neophodne za sprovođenje zelene agende, njihovo izdvajanje je po pravilu skopčano sa značajnim emisijama CO2 i drugih štetnih materija, sa ugrožavanjem životne sredine i zdravlja stanovništva i sa veoma velikim utroškom energije za preradu rude.

3.6. Optimalan udeo varijabilnih izvora u elektroenergetici

Dostupnost energije i sigurnost snabdevanja ukazuju na stepen razvoja zajednice i na mogućnost pojedinaca da u punoj meri iskoriste svoj potencijal. Više od milijardu ljudi i dalje živi bez snabdevanja električnom energijom, dok je za oko dve milijarde ono neredovno. Emancipacija mnogoljudnih zemalja istoka doprineće udvostručavanju globalne potrošnje do polovine veka, dok će rast ekološke svesti u nekadašnjim kolonijama i smanjenje uticaja zemalja političkog zapada na lokalne elite kolonija otežati i poskupeti do sada jevtinu i ekološki rizičnu eksploataciju mineralnih resursa. Ranije razmatrani zamenski izvori ne mogu premostiti jaz između proizvodnje i potrošnje, dok mnoge dosadašnje odluke i tehnologije nisu dale očekivane rezultate. Svet se suočava sa rastućom energetskom krizom koju prati potraga za mineralnim resursima, što navodi brojne nezavisne stručnjake od integriteta da sačine podrobniju analizu mogućih pravaca razvoja energetike, uzimajući u obzir prirodu različitih tehnologija, potrebu za investicijama i mineralnim resursima, sinergiju između sektora energetike i dugoročni uticaj na životnu sredinu.

Zbog rasta potrošnje električne energije, neophodna je gradnja novih izvora koji će podmiriti rast, kao i zamena izvora koji danas rade na fosilna goriva. Oko 2/3 globalne proizvodnje električne energije dobija se iz fosilnih goriva. Radi njihove zamene i udvostručavanja proizvodnje, do polovine veka treba izgraditi zamenske izvore koji će dati 5/3 puta više energije nego svi izvori koji su trenutno u pogonu. Zbog problema integracije u električnu mrežu, vetroelektrane i solarne elektrane (VSE) ne mogu obezbediti traženu energiju. Gradnja samih VSE i neophodnih skladišta u navedenom obimu tražila bi količine kritičnih minerala koje se ne mogu obezbediti. Gradnja, rad, održavanje i dekomisija odgovarajućih baterijskih skladišta predstavljali bi bezbednosni i ekološki rizik uporediv sa rizicima nuklearnih elektrana s kraja 20. veka. Otvaranje novih rudnika i ekploatacija neophodnih minerala stvorili bi štete uporedive sa eksploatacijom fosilnih goriva. Problemi i troškovi integracije VSE zavise od njihovog udela u proizvodnji. U sistemima gde njihov udeo ne premašuje 10-20 procenata, integracija obnovljivih izvora je ostvariva uz prihvatljive troškove, dok se neophodna skladišta mogu delimično smanjiti podsticanjem potrošača da koriste energiju tokom sunčanih i vetrovitih dana.

Mnogo povoljniji način korišćenja energije sunca i vetra je proizvodnja vodonika, gasa čije je skladištenje problematično, kao i proizvodnja metana, amonijaka ili drugih goriva koja se lakše skladište. Postrojenja za proizvodnju goriva podsećala bi na VSE ali ne bi bila priključena na električnu mrežu. Ciklus proizvodnje i sagorevanja navedenih goriva može se organizovati tako da podrazumeva kruženje ugljenika, bez neto emisija CO2. Dobijeni metan se može koristiti u endotermičkim motorima postojećih automobila, čime se izbegava gradnja električnih automobila i angažovanje velike količine kritičnih minerala. Prema raspoloživim podacima, postoje tehničke mogućnosti da ekološki prihvatljiva goriva dobijena iz energije sunca i vetra zadovolje sve potrebe dekarbonizacije transporta. Time bi električna mreža bila rasterećena a godišnja proizvodnja električne energije umanjena jer bi izostalo punjenje baterija električnih automobila.

3.7. Primena nuklearnih reaktora u energetici

Sve do napretka u razvoju fuzije za energetske potrebe, značajan deo godišnje proizvodnje električne energije dolaziće iz termoelektrana, fisionih nuklearnih elektrana i hidroelektrana. Na žalost, ne treba očekivati korišćenje fuzije u proizvodnji električne energije pre kraja veka. U pogledu fisije, perspektive su bolje. Stručnjaci i industrija SAD i Rusije razvili su nove tehnologije koje rešavaju dosadašnje probleme fisionih reaktora. Primenjen u reaktorima četvrte generacije, novi pristup rešava probleme pribavljanja goriva, odlaganja otpada i zaštite od incidenata. Umesto deficitarnog izotopa uranijuma 235, reaktor se može snabdevati mnogo dostupnijim izotopom uranijuma 238 ili torijumom, koji će uz tretman brzim neutronima biti pretvoreni u gorivo. Inovativni tretman isluženog goriva koristi brze neutrone i omogućuje da se značajno smanji radioaktivnost i vreme poluraspada sastojaka isluženog goriva, tako da njegovo odlaganje stvara neuporedivo manje rizike. Novi sistemi zaštite omogućuju sigurno smirivanje kritičnih procesa u slučaju incidenata uz oslonac na prirodne pojave kakva je gravitacija, što isključuje mogućnost nuklearnih incidenata zbog ljudske greške ili nestanka napajanja rashladnim fluidom i električnom energijom. Na žalost, incidenti u Černobilu i Fukušimi stvorili su negativan stav javnosti koji se teško i sporo menja. Pored toga, gradnja nuklearnih elektrana zahteva značajne investicije i podrazumeva snažnu vezu zemlje-korisnika sa zemljom-isporučiocem, tako da se radi o pitanju koje ima značajne političke implikacije.

Razvoj svetske energetike je usporen zbog tranzicionih lutanja i sužavanja prostora za kompromis među svetskim silama. Energetska kriza će ubrzati gradnju nuklearnih elektrana i pospešiti korišćenje energije sunca i vetra za proizvodnju ekoloških goriva kao zamene za ugalj, naftu i gas u industriji, transportu i proizvodnji toplote. Kriza će usporiti razvoj fuzije i prodor naprednih električnih mreža zasnovanih na energetskoj elektronici i jednosmernim strujama. Požari koji sagorevaju sušom ugrožene šume i sagorevanje biomase dovešće do rasta koncentracije CO2. Razvijene zemlje ponovo pokreću termoelektrane na ugalj, stanovništvo kupuje peći i drva za ogrev, dok multinacionalne rudarske kompanije uništavaju nove kvadratne kilometre obradivog zemljišta i šuma u zemljama trećeg sveta. Kao oglašeni protivnici globalizacije i profita, u svetu umiru jezici, identiteti, tradicije, religije, etničke grupe i čitavi narodi, dok tiho nestaju brojne životinjske i biljne vrste. Rimski imperator i stoik iz 2. veka tvrdio je da „sve što se dešava, dešava se kako treba, i ko god pažljivo posmatra shvatiće da je tako“. Pažljiv posmatrač uočava da nema razloga za brigu u društvu gde učeni sagledavaju interes zajednice, gde čine ono što mogu, i gde rade po savesti a ne po porudžbini. 

Srpskim energetičarima predstoji rešavanje nuklearne dileme i pronalaženje razvojnog puta po meri Srbije, kao i nada da donosioci odluka ovog puta neće prevideti njihove nalaze i predloge.

Nuklearke u budućnosti
Foto: Unsplash

4. Pravci razvoja srpske energetike

Nezavisnost u snabdevanju energijom i mineralnim resursima temeljni je oslonac suvereniteta svake zemlje. Srbija je deo Evrope i ne može se izolovati od evropskih problema, među kojima se ističu preveliki uticaj SAD i zavisnost od uvoza energenata i kritičnih minerala. Srbija raspolaže značajnim resursima, ali je veliki deo rezervi uglja i minerala za sada nedostupan zbog privremeno suspendovanih vlasničkih prava na teritoriji Metohije i Kosova. Pronalaženje rešenja za kompleksni srpski energetski rebus dodatno je otežano vrlo složenom geopolitičkom situacijom.

4.1. Uticaj geopolitičkog položaja na energetiku Srbije

U borbi za globalni uticaj, Kina i Rusija nastoje da učvrste svoje prisustvo na jugu Evrope. Rad njihovih kompanija u Srbiji privlači namrštene poglede EU, čemu doprinosi i mahom načelna istočna podrška našim naporima da opstanemo i očuvamo svoj identitet i kulturu. Ruske kompanije imaju većinski paket u naftnoj industriji Srbije, gde uz relativno malu rudnu rentu sprovode ubrzanu ekploataciju preostalih rezervi. Srbija je istorijom, geografijom, kulturnim obrascima i sistemom vrednosti vezana za Evropu, ali se suočava sa vrlo nepovoljnim pogledima dela EU na temeljne interese srpskog društva. Nemačka je naš tradicionalni partner u oblasti energetike, ali njeni predstavnici jasno i otvoreno prizivaju nove faze teritorijalnog sužavanja Srbije, zalažući se za identitetsko redefinisanje ostatka. Politički zapad ubraja našu crkvu među svoje protivnike, ulažući značajna sredstva u kampanju preumljavanja našeg javnog mnjenja. Nepovoljni stavovi zapada se materijalizuju i dovode do stradanja našeg naroda kome se uskraćuju elementarna ljudska prava. Prećutno se odobrava pa čak i podstiče pogrom koji ne štedi ni srpsku decu, što ne ide u prilog saradnji sa EU. Radikalizacija sukoba velikih sila dodatno otežava položaj srpske energetike, dok se snabdevanje energentima uslovljava svrstavanjem uz jednu od sukobljenih strana i uvođenjem sankcija zemljama koje podržavaju naš suverenitet. Navedene okolnosti otežavaju rešavanje akutnih problema srpske energetike i usporavaju njen razvoj.

4.2. Uvažavanje specifičnosti srpske energetike

U situaciji rastućih globalnih tenzija, razvoj srpske energetike trebalo bi poveriti sopstvenoj pameti. Uvezene agende su skrojene po tuđoj meri, i one se ne mogu u svemu podudarati sa interesima Srbije. Trebalo bi prekinuti sa ustaljenom praksom nadležnog Ministarstva, gde naš nacionalni energetski i klimatski plan pripremaju Grci, strategiju razvoja energetike Norvežani, klimatski plan Englezi, Nemci i Portugalci, gde temeljni dokumenti nastaju prevodom sa engleskog jezika, i gde se neuspeh starih strategija rešava pisanjem novih. U datim okolnostima, brojni stručnjaci iz srpske elektroprivrede napustili su radne grupe Ministarstva za energetiku. Umesto da otkloni uzroke, Ministarstvo je nastavilo sa radom i poverilo odlučivanje o srpskoj energetici preostalim članovima radnih grupa, među kojima su predstavnici američke privredne komore, nevladine organizacije i predstavnici interesno motivisanih grupa.

Srbija i dalje školuje vrhunske stručnjake za energetiku, ali najbolji studenti tehničkih fakulteta ne nalaze angažman u Srbiji, većinom su prepušteni tuđim zemljama gde usavršavaju tuđu elektroprivredu. Pravi je trenutak da se priberemo, da uposlimo sjajan potencijal domaćih stručnjaka i da koristimo sopstvenu pamet u rešavanju društvenih izazova. U protivnom, mladi će i dalje odlaziti u zemlje gde ih traže i cene, energetikom će dominirati domaća politika i strani faktor, mediji će slaviti uspehe srpskih vlasti, dok će odluke odgovarati užim interesnim grupama, stranim investitorima, pojedincima i vladama koje imaju uticaj na domaće političare i donosioce odluka.

Razvoj srpske energetike je u sprezi sa razvojem evropske, što može biti prednost a ne problem. Trebalo bi sarađivati na svim planovima gde postoji obostrani interes, i nastojati da se u konstruktivnom dijalogu pronađe rešenje za slučajeve gde su interesi suprotstavljeni. Dosadašnja saradnja bila je jednostrana, u Srbiju su stizale direktive, preporuke i pretnje, dok je sa naše strane manjkalo preduzimljivosti, struke i svesti o sopstvenim interesima. Pokazalo se da EU koristi proces pridruživanja kao instrument za promovisanje sopstvenih interesa, dok je obećano članstvo šargarepa na štapu koji se po potrebi produžava. Premda ne treba kriviti druge što ne brane naše interese, trebalo bi svesti dosadašnji saldo koji je srpsku elektroprivredu pretvorio u uvoznika električne energije i doveo je do ivice finansijskog kolapsa. Stručnjake za energetiku su zamenili pravnici i aktivisti, srpski školarci uče iz knjiga koje štampaju stranci, dok mediji slave investitore čije fabrike i rudnici ugrožavaju životnu sredinu. U datim okolnostima, srpska energetika može postati plen ambicioznih, spretnih i politički povezanih ljudi iz Srbije i sveta, ljudi kojima interesi srpskog društva nisu u vrhu prioriteta. Nepovoljni ishodi se mogu sprečiti oslanjanjem na domaću pamet i raskidom sa praksom nekritičkog preuzimanja tuđih planova i strategija.

4.3. Udeo varijabilnih izvora u srpskoj mreži

Jedno od ključnih pitanja srpske elektroenergetike je određivanje ukupne snage vetroelektrana i solarnih elektrana (VSE) koje se mogu integrisati u električnu mrežu. Značajniji rast njihovog udela u godišnjoj proizvodnji mora biti praćen gradnjom ekološki problematičnih i skupih baterijskih skladišta, koja bi iz tehničkih razloga trebalo graditi u neposrednoj blizini VSE. Svakih osam do deset godina, baterije je neophodno zameniti novim. Dostupnost i cena baterija zavisi od raspoloživosti mineralnih resursa neophodnih za proizvodnju zamenskih baterija u decenijama koje dolaze. Rastuća nestašica resursa uvećava cene minerala i unosi neizvesnost u pogledu budućih isporuka. Prema procenama načinjenim pre evropske energetske krize, trebalo je da cena baterijskih skladišta do 2050. godine bude niža od 140 USD/kWh. Cene na tržištu su u porastu i premašuju 500 USD/kWh. Rast cena uticao je i na investicioni trošak američke korporacije MCC u baterijska skladišta na u južnoj srpskoj pokrajini gde postoje ozbiljni problemi u snabdevanju električnom energijom. Problemi su povezani sa predajom elektroenergetskih objekata u ruke Prištine i uključivanjem električne mreže Metohije i Kosova u regulatorni blok operatora prenosnog sistema Albanije.

Rast potrošnje i cene kritičnih mineralnih resursa značajno će ograničiti mogućnost integracije VSE u električnu mrežu. Prema nezavisnim procenama, integracija vetroelektrana snage do 2200 MW i solarnih elektrana snage 1800 MW ostvariva je uz prihvatljive rizike po životnu sredinu i integritet sistema. Neophodno unapređenje srpske električne mreže i gradnja skladišta ostvarivi su u u relativno kratkom roku i uz razumne troškove. Odgovarajuća godišnja proizvodnja VSE iznosila bi 7 TWh odnosno, oko 20% ukupne proizvodnje električne energije. Gradnja reverzibilnih hidroelektrana kakva je Bistrica može delimično umanjiti kapacitet i cenu baterijskih skladišta ali ih ne može zameniti. Nastojanja da se na mrežu priključe VSE preko navedenih iznosa bile bi praćene strelovitim rastom troškova integracije i povećanim rizicima. Umesto priključenja na mrežu, dodatna energetska postrojenja na vetar i sunce treba koristiti za proizvodnju ekološki prihvatljivih goriva sa ugljenički neutralnim ciklusom proizvodnje i upotrebe.

4.4. Struktura primarnih izvora tokom narednih decenija

Tokom narednih decenija biće uvećan kapacitet srpskih hidroelektrana, ali će klimatske promene imati negativan uticaj na režim padavina i na srednju godišnju proizvodnju električne energije, koja će se kretati oko 10 TWh. Uz blagovremenu obnovu i modernizaciju srpskih termoelektrana (TE), one bi mogle nastaviti sa radom još 20-30 godina. Ipak, zbog postepenog iscrpljivanja rezervi i pada kvaliteta uglja, zbog potrošnje naprava za desumporizaciju i zbog oporezivanja emisija CO2, godišnja proizvodnja u TE na ugalj postepeno će opadati sa 21.5 TWh ostvarenih tokom 2021. godine na očekivanih 18 TWh. Do sukoba političkog zapada i Rusije, postojala je namera da se TE na gas koriste u paru sa VSE, kako bi brze promene snage gasnih TE balansirale nepredvidive varijacije u snazi VSE. Na opisani način mogao bi se smanjiti kapacitet neophodnih baterijskih skladišta. Međutim, politički zapad je sklon da onemogući snabdevanje Srbije jevtinim ruskim gasom, dok visoke cene američkog tečnog gasa otežavaju njegovo korišćenje u TE na gas sa otvorenim ciklusom, što će uvećati troškove za gradnju srpskih skladišta.

Zbirna proizvodnja ranije navedenih VSE, hidroelektrana i termoelektrana dostiže 35 TWh, što zadovoljava tekuće ali ne i buduće potrebe. Dodatno uvećanje energetske efikasnosti može ublažiti rast potrošnje ali ga ne može zaustaviti. Scenario prelaska svih vozila sa endotermičkim motorom na električni pogon podrazumevao bi uvećanje bruto proizvodnje električne energije u Srbiji za 22 TWh. Navedeni scenario je malo verovatan, naime, uz korišćenje obnovljivih izvora za proizvodnju „zelenog“, ekološkog goriva, u transportu se mogu koristiti usavršeni i efikasni endotermički motori. U tom slučaju, rast potrošnje električne energije u Srbiji tokom jedne decenije bio bi manji od 20%. Tokom 2030. godine, neophodna proizvodnja dostigla bi 45-47 TWh, što stvara potrebu za proizvodnjom dodatnih 10-12 TWh godišnje. U navedenom roku nije moguće izgraditi i pokrenuti nuklearne elektrane. Uz dovršetak gradnje jednog bloka TE Kolubara B snage 350 MW i uz primenu tehnologije sagorevanja u fluidizovanom sloju, radi korišćenje uglja niske kalorijske moći, proizvodnja bi bila uvećana za dodatnih 2.5 TWh godišnje. Korišćenje TE na gas u otvorenom ciklusu nije isplativo zbog visokih cena gasa i relativno malog koeficijenta korisnog dejstva. Gasne TE koje koriste kombinovani ciklus (gasna i parna turbina) i kogeneraciju (korišćenje preostale toplote za grejanje) mogu iskoristiti do 80% energetske vrednosti gasa. Za razliku od elektrana u otvorenom ciklusu, one se ne mogu koristiti za balansiranje brzih promena snage VSE, ali je opravdana njihova gradnja u blizini velikih gradova koji bi koristili toplotnu energiju. Uz ukupnu instalisanu snagu do 2000 MW i uz rad tokom sezone grejanja, odgovarajuća godišnja proizvodnja električne energije u gasnim TE može dostići 4-6 TWh. U konačnom bilansu za 2030. godinu, nedostajaće nam od 1,5 do 5,5 TWh. Uvoz će biti zacelo skup, a možda i nedostupan. Modernizacija još jednog ili dva bloka TE na ugalj pomogla bi da se obezbedi nedostajuća energija na kraći rok i tako smanje neizvesnost, rizici i troškovi.

4.5. Nuklearna dilema

Rezerve lignita će biti iscrpljene do sredine veka, dok će neophodna godišnja proizvodnja električne energije tokom 2050. biti oko 40% veća nego u 2030. godini. Nedostajuću proizvodnju mogu obezbediti nuklearne elektrane ukupne instalisane snage od 3000 MW. Srbija bi trebalo da donese ispravne odluke u pogledu odabrane tehnologije, isporučioca i dinamike. Pad proizvodnje iz TE na ugalj stvoriće potrebu da prva nuklearna elektrana bude priključena na mrežu pre 2045, što traži donošenje odgovarajućih odluka i formiranje neophodnog stručnog kadra 10-15 godina ranije.

U pogledu izbora tehnologije, treba odoleti pritiscima da prihvatimo probne verzije modularnih reaktora, većinom nastalih konverzijom podmorničkih i njihovim prilagođavanjem potrebama proizvodnje električne energije na kopnu. Velike zemlje nastoje da blagovremeno zauzmu položaj na tržištu pred početak globalne utakmice. Američka kompanija NuSkejl nastoji da plasira svoje modularne reaktore u Rumuniji i Litvaniji, dok Francuska nastoji da pronađe primenu za svoju tehnologiju malih reaktora posle otkazivanja australijske porudžbine podmornica na nuklearni pogon. Ruski mornarički reaktori se uglavnom koriste kao pokretni izvor energije instaliran na brodu koji obezbeđuje snabdevanje grada u čiju je luku pristao. Kao i zapadne zemlje, i Rusija pokazuje interes da kapitalizuje svoja iskustva prodajom nuklearnih elektrana u zemljama na koje ima politički uticaj. Veoma značajan napredak u razvoju probnih verzija malih modularnih reaktora beleži Kina, koja planira da reaktor ACP100 uđe u komercijalu upotrebu tokom 2026. godine. Komercijalna upotreba modularnih reaktora na teritoriji SAD planirana je 2030. godine. U međuvremenu, proizvođači opreme nastoje da steknu dragocena iskustva u zemljama koje prihvate da koriste probne verzije modularnih reaktora, što će im pomoći da konsoliduju rešenja, da uvećaju bezbednost i smanje troškove. Srbija nema interesa da prihvati takav aranžman.

Dizajneri mornaričkih reaktora nisu imali u vidu kopnene primene. Modularni reaktori se grade na lokaciji proizvođača i otpremaju na lokaciju korisnika. Način korišćenja, bezbednosne procedure i procedure instalacije, održavanja, zamene i dekomisije predstavljaju novinu koja nije konsolidovana niti proverena u praksi. Korišćenje modularnih reaktora na kopnu, izvan podmornica i nosača aviona biće sasvim novo iskustvo koje vremenom može pokazati svoje dobre i loše strane. Proizvođači opreme mogli bi steći poverenje kupaca korišćenjem modularnih reaktora u sopstvenim elektranama, ali takvih primera još uvek nema. U međuvremenu, nadležno Ministarstvo najavljuje nabavku modularnih reaktora bez konsultacija sa vodećim stručnjacima za nuklearnu energetiku koji žive u Srbiji, među kojima su članovi svetskih asocijacija za energiju, vodeći svetski stručnjaci za fizičku hemiju, istraživači Instituta u Vinči i nosioci dragocenih znanja i iskustava. Sudeći po tome, nastavlja se praksa u kojoj političari naprečac odlučuju o specifičnim, usko stručnim pitanjima na površan i netransparentan način. Neophodna stručna znanja preuzimaju se od stranih partnera dok kvalifikovana domaća struka ne raspolaže informacijama koje su joj neophodne da bi ispunila svoju savetodavnu ulogu i društvenu obavezu.

Za gradnju nuklearnih elektrana četvrte generacije koje bi dale električnu snagu od 3000 MW potrebno je obezbediti oko 25-30 milijardi USD. Radi se o iznosu koji premašuje jednu polovinu godišnjeg bruto domaćeg proizvoda Srbije. S druge strane, iznos je neuporedivo manji od troškova integracije VSE koje bi dale istu godišnju proizvodnju. Cena električne energije iz nuklearnih elektrana 4. generacije biće bliska 50 USD/MW, što obuhvata sve troškove njenog rada, počevši od investicionih troškova, kamata, garancija, osiguranja i drugih finansijskih troškova, pa sve do troškova odlaganja otpada, dekomisije elektrane i saniranja terena. Nuklearne elektrane imaju najmanje emisije CO2 i najnižu sistemsku cenu električne energije. Mana im je ogroman investicioni trošak i stvaranje snažne i dugoročne veze sa isporučiocem opreme i goriva.

Odluke o gradnji nuklearnih elektrana i izboru isporučioca imaju čitav niz finansijskih i političkih implikacija. Srpska elektroprivreda je u vrlo teškom finansijskom stanju i ne raspolaže neophodnim sredstvima za gradnju nuklearnih elektrana. Na žalost, nadležno Ministarstvo ne preduzima mere koje bi popravile finansije elektroprivrede i omogućile joj da investira u sopstveni razvoj, već priprema transformaciju elektroprivrede u akcionarsko društvo. Razmatra se i strateško partnerstvo i javno-privatne inicijative koje bi hidroelektrane i sve druge izvore osim TE na ugalj podelile sa američkim partnerima.

4.6.  Problematičan status povlašćenih proizvođača

Na stanje u srpskoj elektroprivredi utiče rad nadležnog Ministarstva, uslovi gradnje solarnih i vetroelektrana (VSE), kao i tehnički i finansijski efekti njihovog rada. Medijatori i investitori u VSE uživali su podsticaje za povlašćene proizvođače, neopterećeni obavezama uobičajenim za VSE u Evropi. Istovremeno, protivno evropskim pravilima i praksi, srpska elektroprivreda bila je opterećena neprimerenim troškovima. Pored tehničkih problema i troškova integracije, elektroprivreda je prinuđena da snosi i deo troškova Vladine politike subvencionisanja. Dok u Evropi VSE nemaju bezuslovno pravo prvenstva i snose deo odgovornosti za očuvanje integriteta sistema, u Srbiji se kasni u primeni takve prakse na štetu elektroprivrede. Evropske VSE izvršavaju pomoćne funkcije koje doprinose radu sistema i smanjuju troškove integracije. Srpske VSE ne obavljaju pomoćne funkcije, dok većina ne generiše čak ni reaktivnu snagu, neophodnu za očuvanje naponske stabilnosti. Radi očuvanja srpske energetike, neophodno je prekinuti sa praksom u kojoj povlašćeni proizvođači uspešno posluju na račun elektroprivrede i usmeriti ekološke takse u fond iz koga bi srpska elektroprivreda investirala u nove izvore.

4.7. Dostupnost relevantnih informacija široj javnosti 

Domaća nauka i struka ima jasnu sliku o stanju i željenom razvoju srpske energetike. Na žalost, u uslovima gde su vlasti, poslovni krugovi i veliki deo aktera u poslovima energetike zainteresovani za promovisanje interesa užih krugova, svako zalaganje pojedinca za dugoročnu sigurnost i dostupnost napajanja smanjuje broj zainteresovanih slušalaca. Trebalo bi uvažavati i povezati stručnjake od integriteta i timove verzirane u svestranom sagledavanju složenih problema energetike. Bilo bi lekovito i spasonosno kad bi svaki potrošač energije prestao da bude plen medijski podržanih manipulacija, naručenih izveštaja i populističkih nastojanja da se drugačiji stavovi suzbiju diskreditovanjem oponenata. Trebalo bi sprečiti projekat odvraćanja šire populacije od potrage za podrobnijim saznanjima i iskoreniti donošenje odluka koje promovišu interes užih krugova. Jednako kao i u svetu, srpski potrošači energije više nisu subjekti odlučivanja već objekti kojima se nameću destruktivne agende, nude tuđa, neprilagođena rešenja, lažne vrednosti i prazna obećanja. Posle televizijskih spotova u kojima srpske potrošače energije uveravaju da će umnožavanje srpskih rudnika i deponija omogućiti zelenu budućnost i zaštititi životnu sredinu sledi reklama za biljni preparat koji leči tumore, neplodnost, psorijazu i kataraktu. Autor se nada da će većina ugasiti televizor i početi da razmišlja svojom glavom, da donosi svoje zaključke o ličnim i društvenim interesima, i da uloži vreme i napor u odbranu svega što im je zaista važno. Svesno ili nesvesno, mediji, političari, društvene mreže, vlast i opozicija utiču da se takav ishod spreči.  Ako ima čitalaca koji su prošli kroz zaista predugačak tekst i došli do ovih redova, to je znak da još uvek ima nade.

5. Nezavisnost u snabdevanju energijom i privatizacija

Najavljene nestašice energije stvaraju osnovanu zabrinutost. Energija nas brani od mraka, hladnoće, teškog fizičkog rada, gladi i haosa, ona pokreće industriju, poljoprivredu, transport i tehniku od koje zavisimo u kući i na poslu. Energija pokreće komunikacione sisteme, računare i računarske mreže na kojima se temelji život i bezbednost savremenog društva. Kroz istoriju, način pribavljanja i korišćenja energije bio je usko povezan sa razvojem organizacije i uređenja društva. Cena energije određuje konkurentnost privrede i zainteresovanost potencijalnih investitora. Iza brojnih sukoba i ratova stajala je borba za resurse. Danas smo svedoci oštrog sučeljavanja političkog zapada sa Rusijom, koja raspolaže značajnim rezervama energenata i mineralnih resursa. Pomenuti resursi bile bi mnogo dostupniji industriji političkog zapada posle priželjkivane podele države-vlasnika na manje teritorije ograničenog suvereniteta. Oštro suprotstavljani ciljevi i sužavanje prostora za kompromis stvorili su pregrejanu atmosferu i prerasli u oružani sukob sa brojnim ljudskim žrtvama i neizvesnim ishodom. Za sada se ne naziru rešenja koja bi ublažila globalni rast cena energenata i minerala.

Nezavisnost u snabdevanju energijom i slobodno raspolaganje sopstvenim resursima temeljni je oslonac suvereniteta svake zemlje. Srbija je deo Evrope i ne može se izolovati od evropskih problema, među kojima je značajna zavisnost od uvoza energenata i mineralnih resursa. Sve vidljiviji uticaj SAD umanjuje sposobnost samostalnog odlučivanja o ključnim ekonomskim i geopolitičkim pitanjima. Energetsku krizu dodatno otežava nedovršenost Unije, prisustvo vojnih baza sa tuđim vojnicima, kao i prihvatanja tuđih agendi koje idu nauštrb interesa EU, što nije primereno kolevci i donedavno perjanici civilizacije. Navedeni problemi se u punoj meri odražavaju i na Srbiju, koja sa Evropom deli poniženja i posledice, i koja promene u sektoru energetike sprovodi pod snažnim uticajem EU. Kao zemlja sa hiljaditim delom svetske populacije, Srbija ne može pretendovati da ostvari uticaj na globalna zbivanja u oblasti energetike, ali bi trebalo učiniti ono što se može, osloniti se na sopstvenu pamet da bi bilo manje grešaka, promašaja, lutanja i nekritičkog, brzopletog preuzimanja agendi koje se prečesto obijaju o glavu i samim predlagačima. Treba učiti na brojnim greškama i promašajima evropskih energetskih lutanja, ali ih ne treba prećutno prihvatiti i ponavljati. Aktivnije učešće u kreiranju zajedničke energetske strategije i suzbijanje površnih gledišta i pogrešnih i štetnih odluka dugujemo podjednako Srbiji i EU.

Samostalno odlučivanje o srpskoj energetici odavno je pod znakom pitanja. Naftna industrija Srbije je u većinskom vlasništvu ruske kompanije koja sprovodi intenzivnu eksploataciju naših resursa u zamenu za relativno malu rudnu rentu. Uvoz nafte i gasa zavisi od dobre volje političkog zapada, koji kontroliše naše susede, i koji nastoji da nas uveri u prednosti američkog tečnog gasa i zapadnih vizija budućnosti našeg naroda na sve užem prostoru. U pogledu srpske elektroenergetike, sve do skora smo raspolagali sigurnim napajanjem svima dostupne električne energije. Napajanje je nastavljeno čak i tokom bombardovanja srpskih škola, bolnica, pijaca, mostova i elektroprivrednih postrojenja 1999. godine, u okviru agresije zemalja severnoatlantske vojne alijanse. Tokom poslednjih petnaestak godina, nadležno Ministarstvo je donosilo odluke koje smanjuju sigurnost snabdevanja i dostupnost energije. Zapuštene su ključne elektrane koje su davale 70% godišnje proizvodnje električne energije, dok je elektroprivreda opterećena neprimerenim troškovima subvencija za povlašćene proizvođače, troškovima integracije obnovljivih izvora kao i troškovima uvoza, što ju je dovelo u neodrživ finansijski položaj. Računalo se na vetroelektrane i solarne elektrane (VSE), ali one nisu uspele da nadoknade pad proizvodnje u TE na ugalj, što je dovelo do uvoza električne energije po izuzetno velikim cenama. Niske prodajne cene električne energije za zaštićene i ugrožene potrošače primenjuju se neselektivno, grejanje se naplaćuje po kvadratu a ne po preuzetoj energiji, dok uticaj politike na izbor direktora smanjuje uticaj domaće struke i dovodi do daljeg pada sposobnosti srpske energetike da obezbedi snabdevanje. 

Suočene sa gubicima koje stvaraju javna preduzeća, mnoge vlade su sklone da problem reše privatizacijom, dokapitalizacijom, uvođenjem stranih investitora u vlasništvo, kao i javno-privatnim partnerstvom. Sa uvođenjem privatnih investitora u poslove energetike postoje brojna negativna iskustva. Poslovanje Američkog investicionog fonda u Rumuniji i obaveza preuzimanja energiju iz njihovih VSE dovodila je do apsurdnog stanja u kome se rumunski agregati HE Đerdap zaustavljaju a voda preliva da bi se ispunile ugovorene obaveze. Javno-privatna partnerstva i koncesije trebalo bi da prate načela zaštite javnog interesa, efikasnosti, transparentnosti, jednakog i pravičnog tretmana i odsustva diskriminacije. U zemljama nedovršenih institucija i netransparentnog poslovanja i odlučivanja, ključni ugovori često ostaju poslovna tajna, predstavnici države, medijatori i privatni investitori lako dolaze do međusobnog razumevanja nauštrb šireg društvenog interesa, dok javno-privatne investicije postaju instrument prelivanja javnog novca u privatne ruke. 

Krajem jula 2022. godine formiran je Stručni tim za promenu forme preduzeća „Elektroprivreda Srbije“ u akcionarsko društvo. Već početkom avgusta sačinjen je odgovarajući hodogram aktivnosti. Najavljuje se dvogodišnji status „zatvorenog“ akcionarskog društva, čije akcije neće biti raspoložive privatnim investitorima. Prema procenama Energoprojekta i Ekonomskog instituta nastalim 2016. godine, vrednost elektroprivrede procenjena je na 14 milijardi eura. Od interesa je uporediti ovu procenu sa godišnjim prihodom po osnovu prodaje električne energije srpskim potrošačima. Srbija uvozi električnu energiju po cenama koje premašuju 500 EUR/MWh, ali su srednje velikoprodajne cene ipak nešto niže. Oslanjajući se na velikoprodajne cene električne energije zabeležene tokom avgusta 2022. godine u Nemačkoj (397 EUR/MWh) i na podatak o godišnjoj potrošnji električne energije u Srbiji tokom 2021. godine (28100 GWh), dolazi se do proračunske vrednosti godišnjeg prihoda od preko 11 milijardi eura. Ovakav ishod ne govori u prilog privatizaciji po gore navedenoj ceni. Ipak, već su načinjeni koraci ka uspostavljanju strateškog partnerstva sa kompanijama kakva je UGT Renewables LLC iz SAD, sa kojom je Ministarstvo rudarstva i energetike potpisalo ugovor o saradnji. U datim okolnostima, poveravanje srpske energetike strateškom partneru može imati razloge izvan struke. To može biti strateško opredeljenje države da uspostavi odnose poverenja i saradnje sa SAD. „Obućar bi trebalo da se drži cipela“ a elektroinženjer struke, ali svako sme da posmatra i zapaža. Posredno i neposredno angažovanje SAD na Balkanu doprinelo je stradanju i progonu našeg naroda. Pogledi i pretenzije političkog zapada nisu izmenjeni, što opravdava zebnju da bi uvećanje uticaja SAD na našu energetiku, elitu i političare moglo ugroziti temeljne interese srpskog društva. Štetnost prevelikog uticaja velikih sila na poslove malih zemalja može se sagledati na iskustvima Grčke, članice severnoatlantske alijanse. U trenutku grčke slabosti, zemlje političkog zapada zatražile su ostrva, aerodrome, kulturno istorijske spomenike, ustupke Turskoj, odustajanje od borbe za prava etničkih Grka u dijaspori i suzbijanje rada nepoželjnih političkih partija i organizacija. Dok SAD u Grčkoj vide saveznika, na Srbiju se gleda drugačije. Nepovoljni pogledi na naša identitetska, kulturna i pitanja suvereniteta bude rezervisanost i ukazuju da srpske hidroelektrane, obnovljive izvore, mrežu i buduće nuklearne elektrane ne bi trebalo olako prepustiti, što nije trebalo učiniti ni na privremeno okupiranim teritorijama.

Jedna od razmatranih mogućnosti privatizacije elektroprivrede podrazumeva podelu na tri preduzeća. U jednom bi bili ugljenokopi, u drugom termoelektrane na ugalj, a u trećem hidroelektrane, vetroelektrane, solarne elektrane, drugi obnovljivi izvori kao i nuklearne elektrane. Prva dva preduzeća ostala bi u vlasništvu države, i imala bi obavezu da snabdevaju potrošače većim delom električne energije i da plaćaju odgovarajuće takse po osnovu emisija CO2. Treće preduzeće bi radilo na principima javno-privatnog partnerstva i imalo bi povoljniji položaj, dobijajući podsticaje za razvoj nuklearne energetike i obnovljivih izvora. Proizvodnja energije u okvirima trećeg preduzeća u početku bi predstavljala manji deo godišnje proizvodnje, ali bi vremenom rasla, tako da bi do 2050. godine rad prva dva preduzeća u potpunosti prestao, dok bi Srbija imala elektroprivredu kao javno-privatni poduhvat pod uticajem američkog strateškog partnera. Treba napomenuti da postoji veliki broj primera javno-privatnog partnerstva gde, zahvaljujući medijatorima zemlje-domaćina, postepeno preovlađuje strani uticaj dok se profit odliva u druge zemlje. Postoje i uspešni primeri javno-privatnog partnerstva, ali su oni po pravilu vezani za zemlje sa razvijenom demokratijom, sa nezavisnim medijskim kućama, sa informisanom javnošću, transparentnim javnim poslovima, jasnom podelom vlasti, sa nezavisnim sudstvom i dovršenim i funkcionalnim institucijama. Autor veruje da se takvo stanje može ostvariti i u Srbiji, ali bi do tada trebalo obuzdati nastojanja da o srpskoj energetici odlučuju stranci. Mora se sarađivati sa svetom, ali bi trebalo paziti koga šaljemo na pazar. Domaća nauka i struka nije pretnja, niti je istina neprijatelj, i zato se treba uzdati u sopstvenu pamet.

6. Oslanjanje na sopstvenu pamet

U donošenje odluka o srpskoj energetici trebalo bi što pre uključiti domaću nauku i struku, stručnjake elektroprivrednih preduzeća, domaće naučno istraživačke institute. Za sada stvari idu u suprotnom smeru. Zbog protivljenja problematičnim odlukama i bez mogućnosti da spreče njihovo sprovođenje, brojni stručnjaci elektroprivrednih preduzeća bili su prinuđeni da napuste radne grupe Ministarstva za energetiku. Odlučivanje o srpskoj energetici nastavljeno je u okrnjenom sastavu, uz učešće pravnika, predstavnika nevladinih organizacija, američke privredne komore i investitora zainteresovanih za unosna ulaganja, ali bez dragocenog učešća domaćih stručnjaka. U odsustvu struke, tokom sastanaka Energetske zajednice EU, direktor Sekretarijata može koristiti pasivno učešće naših pravnika kao prećutnu saglasnost Srbije i preuzimanje značajnih obaveza, često nauštrb interesa srpske elektroenergetike ili sasvim neostvarivih.

Rad na Integrisanom nacionalnom energetskom i klimatskom planu, dokumentu od ključnog značaja za razvoj srpske energetike poveren je konsultantima iz Grčke. Nekritički se preuzimaju i prepisuju previše ambiciozni i neostvarivi ciljevi EU iz vremena pre energetske krize, dok kvalifikovana domaća struka nema načina da pruži svoj doprinos. Radne verzije različitih scenarija sadrže značajne nedostatke i propuste stručno-tehničke prirode. Značajno su potcenjeni tehnički problemi integracije vetrogeneratora i solarnih elektrana u elektroenergetski sistem Srbije, zanemaruju se sistemski troškovi integracije i odgovarajuće investicije u opremu i projekte. Postoje i značajni propusti proceduralne prirode. Integrisani nacionalni energetski i klimatski plan je u svojoj osnovi plan realizacije Strategije niskougljeničkog razvoja i Strategije razvoja energetike Republike Srbije, i zato ne može nastati pre donošenja pomenutih strategija, što sugerišu i propisi EU. Pomenute strategije još uvek nisu usvojene, tako da je insistiranje nadležnog Ministarstva na usvajanju Integrisanog plana preko reda zapravo namera da se prejudicira njihov sadržaj. Na žalost, ponavljaju se greške viđene pre devet godina, kada je usvojen Akcioni plan za primenu obnovljivih izvora energije koji je prejudicirao Strategiju razvoja energetike, usvojenu dve godine docnije. Donošenjem akcionog plana za nedovršene strategije nanosi se šteta srpskoj energetici i onemogućuje usklađen razvoj. Ako bi se trenutni pravac delovanja Ministarstva nastavio, izrada Integrisanog nacionalnog energetskog i klimatskog plana na bazi dostavljenih scenarija ugroziće dostizanje zacrtanih ciljeva u pogledu zaštite životne sredine, dekarbonizacije i klimatske neutralnosti, ali i do dugoročnog ugrožavanja sigurnosti i dostupnosti snabdevanja potrošača u Srbiji.

Strategije i nacionalni planovi razvoja energetike moraju uvažiti efekte energetske krize i zameniti problematične  ciljeve energetske tranzicije realnim i ostvarivim. I pored želje da se EU što pre oslobodi uvoza fosilnih goriva, u praksi se vide poražavajući rezultati dosadašnjih agendi. U stručnim krugovima i telima EU raste razumevanje da ranije naznačeni ciljevi nisu ostvarivi, te da stvaraju neplanirane, neočekivane i vrlo nepovoljne uticaje na životnu sredinu, stanovništvo i privredu. Navedene okolnosti sugerišu da bi u ovoj fazi razvoja srpske energetike trebalo izbeći ekstremne korake i nekritičko preuzimanje agendi od kojih odustaje i sam predlagač.  

Uz poštovanje prema stručnosti i dobroj nameri predstavnika EU i evropskih konsultanata, treba se podsetiti da u narodu Nikole Tesle i danas ima stručnjaka sposobnih da usmere razvoj srpske energetike. Dokaz ovoj tvrdnji je okolnost da u energetičarskim krugovima vodećih zemalja sveta radi veliki broj vrhunskih stručnjaka koji su diplomirali na našim univerzitetima. Nameće se zaključak da bi trebalo promeniti način rada u Ministarstvu za rudarstvo i energetiku. U dalji rad trebalo bi vratiti stručnjake iz srpskih elektroprivrednih preduzeća i stručnjake domaćih naučnih instituta. Pored ostalog, trebalo bi iskoristiti mogućnost da se, u saradnji sa Ministarstvom za prosvetu, nauku i tehnološki razvoj, finansiranje naučno-istraživačkog rada usmeri ka rešavanju ključnih izazova srpskog društva, među kojima je i energetika. Finansiranje naučno-istraživačkog rada ne bi trebalo suziti na preuzimanje zvučnih akronima, oponašanja drugih i usvajanje njihovih ciljeva. Po ugledu na SAD, značajan deo napora domaćih istraživača trebalo bi usmeriti ka rešavanju izazova sa kojima se suočava srpsko društvo. Pitanja energetike i nuklearnih elektrana su društveni izazov koji traži angažovanje domaćih naučnika i stručnjaka. Krajem prošlog veka, Srbija je imala svetski poznate stručnjake za nuklearnu energetiku i brojne istraživače sa praktičnim iskustvom. Nekada izvrstan, stručni kadar već decenijama nije obnavljan, dok su zamrli i odgovarajući nastavni programi. U saradnji sa domaćim univerzitetima i Ministarstvom za prosvetu i nauku, trebalo bi blagovremeno formirati programe za obrazovanje stručnjaka u oblasti nuklearne energetike, energetske elektronike i drugih oblasti od značaja za savremenu energetiku, uz finansiranje odgovarajućeg naučno-istraživačkog rada usmerenog ka rešavanju društvenih izazova.

Korišćenje domaće pameti za rešavanje domaćih problema može dati značajan doprinos zadržavanju mladih, obrazovanih ljudi u Srbiji. Kao što je za mlade violiniste mogućnost nastupa i interakcije sa publikom važnija od honorara, tim pre ako nastupaju pred roditeljima i poznanicima, za mlade istraživače najvažnije je da budu angažovani na rešavanju konkretnih problema sopstvenog društva, kao i da steknu priliku da svoja dostignuća primene i provere u praksi.

Napomena: Autor je profesor na Elektrotehničkom fakultetu i predsednik Odbora za energetiku SANU

Facebook
Twitter
LinkedIn
Email
Odštampaj

Komentari (3)

  1. Profesor je potpuno u pravu. Istinski stručnjak, predsednik Odbora SANU apeluje i kaže „treba uključiti domaće stručnjake…“. A iz toga vidite u koliko apsurdnoj, nenormalnoj državi živimo.
    Kada im ovo kažete, u ozbiljnim zemljama vas odmah zapitaju, a zar to već nije tako? Srbija zemlja šibicara, smutljivaca i fukare. Pravi stručnjaci gledaju i apeluju.

    1. Profesore, svaka čast na tekstu!
      Pun pogodak na više frontova, čitao sam tri dana po malo i sa nestrpljenjem čekao da nađem vremena da nastavim čitanje.

  2. Sjajna analiza uvazenog profesora…ali fali i poglavlje koje bi trebalo dati i odgovor na pitanje koliko su strucnjaci spremni da se ozbiljno upuste u sanaciju nestrucno vodjenog i plasticno deformisanog energetskog sektora…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Logo

Newsletter

Možda će Vam se svideti:

Logo

Energija Balkana

Newsletter

Nedeljni pregled vesti

Najava Konferencije

21. decembar 2022.