Domaća pamet može rešiti nagomilane probleme u srpskoj energetici

Za prosperitet srpske energetike i dobrobit srpskog društva dovoljno je uposliti domaću pamet, pustiti je da upravlja razvojem energetike bez upliva politike, prihvatiti stručne nalaze i planirati razvoj u skladu sa naučno i stručno utemeljenim predlozima. Po ugledu na uspešne zemlje, rešavanje pitanja od javnog značaja treba poveriti domaćoj struci i nauci, kaže, povodom obnove Stručnog saveta EPS, u svom autorskom tekstu za Energiju Balkana Prof. dr Slobodan N. Vukosavić, predsednik Akademijskog odbora za energetiku SANU.

Obnavljanje Stručnog saveta Elektroprivrede Srbije predstavlja hvale vredan korak, koji može značajno doprineti energetskom suverenitetu Srbije. Tokom prethodnih meseci u rešavanje nagomilanih problema uključena je domaća struka, što je dovelo do vidnog poboljšanja stanje u srpskim ugljenokopima i elektranama. Značajno je smanjena potreba za uvozom električne energije, dok se sve češće ostvaruje izvoz. Inicijativa dolazi u pravi čas, u trenutku kada je potrebno podsetiti srpske političare da još uvek postoji domaća struka i nauka čiji integritet i kvalifikacije treba koristiti pre posezanja za stranim ekspertima.

Iza nas su decenije, tokom kojih je uticaj tuđih agendi na donošenje odluka o srpskoj energetici bio veoma veliki, dok su oslonac na sopstvenu pamet i sagledavanje naših dugoročnih interesa previše često bivali u drugom planu. Značajan uticaj na izradu ključnih strategija imale su direktive i preporuke svetskih centara moći, dok je uticaj domaće nauke i struke bio marginalizovan. Danas znamo ono što se pre par godina nije smelo reći, brojni koraci evropske energetske tranzicije načinjeni su u pogrešnom pravcu, preporuke i agende nastale izvan Srbije su nekritički prihvatane i promovisane u dogmu, uprkos pozivima domaće struke da se u svemu oslonimo na zdrav razum i sopstvenu pamet.

Za srpske političare, domaći stručnjaci su, po pravilu, bili neželjeni sagovornik, koji ih sputava u njihovim namerama, dok su dobronamerni saveti često gledani kroz političku lupu. U datim uslovima, odluka da se obnovi Stručni savet predstavlja čin lične hrabrosti inicijatora i njihove posvećenosti interesima srpskog društva.

Srbija raspolaže stručnjacima koji mogu ponovo povesti elektroprivredu putem uspeha

Prema skorašnjim izjavama političkog rukovodstva, domaća pamet već šezdeset godina ne uspeva da pruži odgovarajuće smernice za razvoj srpske energetike, što govori o ozbiljnom nedostatku informacija i sasvim pogrešnim procenama potencijala i rezultata domaće struke. Budući da struka ne može popraviti štetne posledice odluka koje donesu političari, od velike je važnosti informisati donosioce odluka o potencijalu domaće struke i prednostima oslanjanja na domaću pamet.

Elektroprivreda Srbije i dalje okuplja vrhunske stručnjake koji su prepoznatljivi na evropskom i svetskom nivou. Tradicionalni elektroenergetski sistem, plod pronalazaka Nikole Tesle, menja se i razvija u elektronski sistem, električnu mrežu u kojoj se izvori, potrošači i skladišta povezuju uz pomoć uređaja energetske elektronike. U nastanku i razvoju energetske elektronike odlučujuću ulogu imaju naučnici, stručnjaci i pronalazači rođeni u Srbiji. Naši stručnjaci imaju vrlo značajnu ulogu u planiranju i upravljanju prenosnim i distributivnim sistemima na istočnoj i zapadnoj obali Sjedinjenih Država, direktori su vodećih istraživačkih centara u oblasti energetike i autori prepoznatljivih naučnih radova i patenata. Za prosperitet srpske energetike i dobrobit srpskog društva dovoljno je uposliti domaću pamet, pustiti je da upravlja razvojem energetike bez upliva politike, prihvatiti stručne nalaze i planirati razvoj u skladu sa naučno i stručno utemeljenim predlozima. Po ugledu na uspešne zemlje, rešavanje pitanja od javnog značaja trebalo poveriti domaćoj struci i nauci.

Pri tome, takve napore trebalo bi finansirati isključivo iz javnih sredstava. Pronalaženje pravih rešenja za probleme srpskog društva ne može se finansirati novcem iz stranih zemalja. Interesi finansijera, kakav je Brisel, mogu biti bliski, ali ne i istovetni dugoročnim interesima srpskog društva, u šta smo se više puta uverili tokom prethodnih decenija. Angažovanjem domaće pameti na rešavanju ključnih javnih pitanja i njenim finansiranjem iz javnih sredstava, srpsko društvo će postati otpornije na izazove koji nas čekaju, dok će procesi regionalnih i evropskih integracija biti brži i korisniji za Srbiju.

Sigurnost i dostupnost snabdevanja dugujemo domaćim stručnjacima s kraja 20. veka

Sigurno i dostupno napajanje električnom energijom tokom druge polovine dvadesetog veka plod je posvećenosti i izvrsnosti naših naučnika i stručnjaka, kao i spremnosti tadašnjih vlasti da daju šansu domaćoj pameti. Projektovanje i gradnja sistema termoelektrana, hidroelektrana svetskih razmera, prvih reverzibilnih hidroelektrana, prenosne i distributivne mreže, kao i upravljačkih i zaštitnih sistema sprovedeni su u skladu sa najvišim standardima, dok su kvalitet i profesionalnost u poslovima održavanja, unapređenja i upravljanja obezbedili sigurno i dostupno napajanje, koje se sve do skora podrazumevalo.

Napajanje je ostalo dostupno i u vreme sankcija, koje je politički zapad usmerio protiv naše zemlje, pa čak i tokom agresije zemalja severnoatlatske vojne alijanse tokom 1999. godine. Avioni su poletali sa evropskih aerodroma da bi u Srbiji nekažnjeno ubijali decu, rušili bolnice i škole i bacali kasetne bombe na pijace. Na meti su bile i elektrane, trafo stanice, razvodna postrojenja i dalekovodi. Uprkos svakodnevnom bombardovanju, stručnjaci naše elektroprivrede pronalazili su rešenje da obnove i očuvaju napajanje potrošača.

Premda je gradnja novih baznih izvora već dugo zapuštena, izvori građeni tokom prošlog veka i dalje uspevaju da zadovolje potrebe stanovništva i industrije. Srbija i dalje raspolaže stručnjacima koji su spremni i sposobni da uspešno vode elektroprivredu i da joj vrate nekadašnji sjaj. Potrebno je pružiti im poverenje i pustiti ih da rade svoj posao neometani od političara, i da donose odluke zasnovane na struci i nauci.

Negativni uticaj prevelikog i svakodnevnog mešanja politike u pitanja struke

U međuvremenu, stanje u elektroprivredi se značajno promenilo. Uz značajan uticaj političara na donošenje stručnih odluka i uz ponavljanje nespornih grešaka evropskih tržišnih reformi i energetske tranzicije, propuštene su prilike da se dotrajale termoelektrane zamene novim. Usled nestručnog rukovođenja i problema u radu ugljenokopa, došlo je do pada proizvodnje električne energije i do potrebe da se energija uvozi po vrlo visokim cenama, uz godišnje troškove uvoza koji su premašivali milijardu eura.

Problemi su kulminirali krajem 2021. godine i početkom 2022., kada su na uvoz utrošena značajna sredstva. Jednostavan proračun pokazuje da bi se za novce utrošene na jednogodišnji uvoz u navedenim uslovima mogla izgraditi jedna elektrana, koja bi nadomestila uvoz u posmatranoj godini, ali i tokom narednih godina. Osnovni uzrok nepovoljnom razvoju je svima jasan, radi se o štetnom uticaju politike i političara na donošenje odluka unutar elektroprivrednih preduzeća. Makar kako stručan bio, niti jedan direktor ne može uspešno voditi preduzeće ukoliko se mora javljati na telefon političaru koji ga postavlja i smenjuje, i koji ima zahteve vezane za dnevnopolitičke potrebe koji nisu povezani sa napajanjem električnom energijom.

Sklonost političara da dovedu novinare i kamere radi medijskih nastupa ispred elektroenergetskih postrojenja može imati štetan uticaj na tok remonta, na kvalitet radova i pogonsku spremnost opreme. Neprihvatljiv interes da se proračunska vrednost bruto domaćeg proizvoda uveća ubrzanim radom površinskih kopova uz pad kvaliteta uglja, ili neplaniranim pražnjenjem akumulacionih jezera ima negativne posledice na elektroprivredu, životnu sredinu i stanovništvo. Među najvećim problemima je izostanak blagovremenog i odgovarajućeg planiranja i otvaranja novih ugljenokopa, što je trebalo činiti u vreme kada je u postojećim već nestajalo uglja.

Navedeni problem se ne može brzo sanirati. Za povratak u redovno stanje biće potrebne godine i veliki novac. Koren većini problema je postavljanje nekompetentnog rukovodstva, koje je na funkciji ostajalo godinama, a koje je u hijerarhiji elektroprivrednih kompanija potiskivalo profesionalce i dovodilo politički odan ali nesposoban kadar. Navedeno stanje je predugo trajalo, pa je ponegde potpuno prekinut kontinuitet kadrovskog razvitka. Obnavljanje i razvoj elektroprivrede mora započeti kadrovskim isceljenjam. Po svemu sudeći, kadrovsko isceljenje može potrajati mnogo duže od rešavanja tehničkih problema u radu elektroprivrede.

Privatni investitori i strateški partneri

Među otežavajuće faktore koji srpsku elektroprivredu dovode u nezavidnu situaciju trebalo bi ubrojati i objektivni neuspeh države da angažuje privatne investitore i iskoristi saradnju sa njima za ostvarenje interesa srpskog društva. Zemlje sa funkcionalnim institucijama i razvijenom demokratijom uspevaju da iskoriste javno-privatno partnerstvo, angažovanje privatnog kapitala i saradnju sa strateškim partnerima za dobrobit zajednice i za rešavanje društvenih izazova.

Stvaranje povoljnih uslova i prostora za privatne investicije u gradnji vetroelektrana i solarnih elektrana (tzv. varijabilnih izvora) u Srbiji je donelo korist investitorima i medijatorima, dok elektroprivreda i stanovništvo nisu imali očekivanu korist – već su stekli nove probleme. Sve do skora, varijabilni izvori koji rade u Srbiji nisu bili u obavezi da obavljaju pomoćne funkcije uobičajene za izvore na teritoriji Evrope. Radi se, pre svega, o funkcijama koje doprinose integritetu sistema i koje potpomažu rad osnovnih regulacionih kontura. Većina naših vetroelektrana dugo je radila bez obaveze da obavlja elementarne funkcije kao što je učešće u regulaciji napona, što bi imalo neznatan uticaj na rad vetroelektrane, dok bi elektroprivredi značajno umanjilo tehničke probleme i troškove integracije.

Zakonom o obnovljivim izvorima teret balansiranja je prenet na elektroprivredu, što je stvorilo značajne finansijske gubitke i tehničke poteškoće. Prema sprovedenim analizama, u sistemima sa velikim udelom varijabilnih izvora, troškovi gradnje novih izvora moraju biti praćeni sedmostruko većim troškovima integracije varijabilnih izvora u mrežu, što uključuje i troškove skladištenja energije. Gradnjom novih varijabilnih izvora u Srbiji se najčešće bave privatni investitori, koji uživaju subvencije i povlastice i ubiraju profit. Istovremeno, troškovi integracije opterećuju elektroprivredna preduzeća. Deo troškova preliva se i na stanovništvo, na čijim računima je taksa na obnovljive izvore osmostruko uvećana tokom prethodne dve godine.

Nabrojane poteškoće dovele su elektroprivredu u nezavidnu situaciju. Štetan uticaj politike stvorio je brojne tehničke i finansijske probleme. Iz ugla političara, elektroprivreda više nije Ezopova guska koja nosi zlatna jaja, iz preduzeća se više ne može uzimati već treba ulagati. U datim uslovima, razmišljanjem na kratak rok, dolazi se do ideje o tranformaciji elektroprivrede, do potrage za zapadnim strateškim partnerima i do tihog prepuštanja energetskog suvereniteta u tuđe ruke. Prizivanje stranih partnera, eksperata i menadžmenta obrazlaže se nedavnim kvarovima, ispadima, padom proizvodnje i uvozom. Navedeni argumenti bi trebalo da ukažu na nužnost prepuštanja elektroprivrede drugima, od kojih se očekuje da upravljaju bolje nego dosadašnji rukovodioci.

Međutim, uzrok svih dosadašnjih problema nije nedostatak domaće struke i pameti, već štetno mešanje politike u pitanja struke. Umesto prizivanja tuđe pameti i stranih partnera, trebalo bi prepustiti elektroprivredu vrsnim domaćim profesionalcima i stručnjacima i dati im slobodu da rade bez štetnog upliva uticajnih pojedinaca iz vladajućih političkih partija.

Negativna iskustva sa privatizacijom elektroprivrede

Pravce delovanja političkog rukovodstva teško je predvideti na osnovu datih izjava, koje se lako zaboravljaju, na koje ih retko podsećamo i koje se brzo smenjuju oprečnim izjavama. Za sada se vlast ograđuje od privatizacije elektroprivrede i nagoveštava transformaciju javnog preduzeća u akcionarsko društvo, tvrdeći da će elektroprivreda ostati u vlasništvu države. Struktura i problemi elektroprivrede u Rumuniji, Crnoj Gori, Francuskoj i Sjedinjenim Državama značajno se razlikuju, ali njihova dosadašnja iskustva, kao i iskustva brojnih drugih zemalja, pokazuju da je privatizacija elektroprivrede dovela do pogoršanja u snabdevanju, da je imala negativni uticaj na integritet sistema i da je dovela do rasta cena. U saveznim državama SAD, koje su sprovele deregulaciju u nadi da će tržišna utakmica smanjiti cene električne energije, jedan kWh je danas skuplji za oko 2 centa u odnosu na preostale savezne države.

Tokom leta 2022. godine, polovina od 56 francuskih reaktora bilo je isključeno sa mreže zbog zabrinjavajućih prskotina i korozije, do kojih je došlo zbog neodgovarajućeg održavanja. Opisani problemi naveli su francuske vlasti da sprovedu renacionalizaciju svoje elektroprivrede, kako bi očuvali energetsku suverenost u vreme značajnih izazova koje je donela evropska energetska kriza. Primer Češke pokazuje da većinsko državno vlasništvo nad elektroprivredom nije prepreka da se uspostavi profesionalno upravljanje preduzećem, suzbije uticaj političkih partija na vlasti i promoviše donošenje odluka na bazi struke.

Cilj akcionarskih društava je ostvarivanje profita. Svođenje elektroprivrede na preduzeće kome je primarni cilj profit nije u skladu sa interesima osnivača, koji su ustanovili elektroprivredna preduzeća radi sigurnog i dostupnog snabdevanja. Način na koji je sprovedena podela srpske elektroprivrede na više zasebnih preduzeća otežava njihovu saradnju i dogovor i stvara brojne neželjene posledice. Okolnost da novonastala preduzeća EPS i EMS imaju zasebne, često suprotstavljene ciljeve i nemaju zajednički stručni savet ne doprinosi sigurnosti i dostupnosti napajanja i ne odgovara društvenim interesima.

Iskustva drugih zemalja pokazuju da su nastojanja da se električna energija tretira kao roba skopčana sa nizom tehničkih poteškoća, koje još uvek nisu razrešene. Upravljanje elektroprivredom je, pogotovo, problematično u malim zemljama sa nerazvijenim institucijama, nedovršenom demokratijom i endemskom korupcijom. Preduzeća u vlasništvu države su na meti političara i užih interesnih grupa, koji ih koriste u svrhe drugačije od interesa potrošača. S druge strane, privatna inicijativa pronalazi načine da maksimizira svoju korist u svim javno-privatnim poduhvatima i privatizacijama, zadržavajući profit za sebe i ostavljajući odgovornost, probleme i krivicu u javnom domenu.

Mora se priznati da Srbija još uvek nema sposobnost da podstakne i uslovi privatne investitore da deluju u društvenom interesu. Iskustvo pokazuje da investitori, a pre svega velike multinacionalne kompanije, veoma dobro poznaju okolnosti u Srbiji, motivaciju donosioca odluka, društvene odnose i uticajne interesne grupe. Investitori dobro razumeju kako se treba ponašati sa srpskim političarima, predstavnicima izvršne i zakonodavne vlasti, lokalnim stanovništvom, medijima i regulatornim telima, da bi njihove aktivnosti u Srbiji donele što veći profit.

Bez proaktivnog stava domaćina i bez njegove svesti o sopstvenim ciljevima, svi investitori, preduzimači, ponuđači novih tehnologija i zajmodavci, po prirodi stvari, nastoje da uvećaju svoj dobitak. Oni nemaju vremena, energije ni mogućnosti da nam nude ono što nam je potrebno, jer su plaćeni da plasiraju ono što imaju na lageru. Oni ne dolaze da daju već da uzmu. Oni ne mogu nastojati da nas stručno ojačaju, oni ne brinu o interesima građana Srbije, niti o životnoj sredini i ne mogu trošiti vreme na razmišljanja šta će s nama biti kada se preko noći povuku iz Srbije.

Pojavi li se u Srbiji sklona privatna kompanija, koja pravi korake u našem interesu, takvu sklonost će morati da plati manjom zaradom, i zato će brzo biti nadjačana u neprekidnoj tržišnoj utakmici, koja ne dopušta slabosti. Bez domaće pameti i bez svesti o dugoročnim ciljevima zajednice, dolazak stranog kapitala i tuđih rešenja neminovno vodi u zapuštanje domaćeg znanja, odumiranje domaćeg kadra, gašenje domaćih preduzeća, svođenje privrednih aktivnosti na rudarenje i rasprodaju resursa uz naprihvatljivo ugrožavanje životne sredine, na šta smo navikli i što se, na žalost, podrazumeva.

Transformacija u javno preduzeće

Ukoliko se sprovede transformacija javnog preduzeća u akcionarsko društvo uz pomoć američkog strateškog partnera, već odomaćenog u nadležnom Ministarstvu, rizici će biti drugačiji nego u slučaju privatizacije, ali posledice mogu biti jednako loše, pa i gore. Ukoliko bi država zadržala odgovornost i brigu za ugljenokope i termoelektrane, dok bi se strateški partner usmerio na hidroelektrane, obnovljive izvore i nuklearne elektrane, tada bi država snosila najveći deo odgovornosti za snabdevanje električnom energijom, bila bi odgovorna za rast cena električne energije, za probleme u snabdevanju i plaćala bi takse za emisije CO2. S druge strane, strateški partner bi uživao podsticaje za gradnju obnovljivih izvora, koristio bi subvencije i profitirao na povlašćenom položaju „zelenih“ izvora električne energije, vremenom preuzimajući sve veću kontrolu nad elektroprivredom.

Predstavnici partija na vlasti se zalažu za transformaciju javnog preduzeća Elektroprivreda Srbije u akcionarsko društvo, obećavajući da će to biti društvo zatvorenog tipa, društvo čije akcije neće biti slobodno dostupne. U prilog transformaciji navodi se lakše usklađivanje sa zakonom o privrednim društvima, kao i uklanjanje postojećih poteškoća sa kojima se susreću javna preduzeća prilikom javnih nabavki. Na prvi pogled, takva transformacija ne bi trebalo da dovede u opasnost društveni interes. Međutim, transformacija bi stvorila uslove da se sprovedu naredni koraci povlačenja države, korake koji se mogu sprovesti nauštrb interesa stanovništva, industrije i potrošača.

U zemljama kakva je Srbija, reorganizacije i transformacije javnih preduzeća često se obavljaju pod pritiskom Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), organizacije nastale krajem Drugog svetskog rata, prema planovima sačinjenim u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Državama tokom 1944. godine. Među prvim zemljama članicama bila je i Jugoslavija, koja je Fondu pristupila 27. decembra 1945. godine.

Značajan uticaj na MMF imaju velike multinacionalne kompanije. Odlučujući uticaj na formalne okvire MMF ima Kongres SAD. Artikulišući interese osnivača i krupnog kapitala, MMF nastoji da utiče na zakonodavnu i izvršnu vlast zemalja kakva je Srbija. Osnovni ciljevi takvog delovanja uključuju olakšavanje rada velikih kompanija, ostvarenje dominacije na tržištu i uklanjanje tuđeg monopola, korišćenje jevtine radne snage, eksploataciju resursa pod povoljnim uslovima i ostvarivanje većeg profita.

U zemljama gde su delatnosti od šireg društvenog značaja organizovane u javna preduzeća, prostor za profitabilnu delatnost velikih svetskih kompanija značajno je sužen. Transformacijom u akcionarsko društvo otvara se prostor za uticaj krupnog kapitala na ključna domaća preduzeća. U društvima sa funkcionalnim institucijama, sa transparentnim poslovima od javnog značaja i informisanom javnošću, prisustvo krupnog kapitala može biti dobra vest, jer ga je moguće usmeriti ka rešavanju društvenih izazova.

Međutim, u nedovršenim i podeljenim društvima gde su javne funkcije plen dok se odluke donose u interesu užih uticajnih grupa, prisustvo krupnog kapitala, transformacija javnih preduzeća u akcionarska društva i javno-privatne inicijative po pravilu imaju negativan uticaj na interese građana, dok su pozitivni efekti ograničeni na privatne partnere i njihove lokalne medijatore. Navedena iskustva su lako vidljiva u celom svetu pa i u Srbiji i svakako ih treba uzeti u obzir pre sprovođenja transformacije elektroprivrede Srbije.

Naročitu pozornost stvaraju neuobičajene procene o ukupnoj vrednosti preduzeća. Procena vrednosti elektroprivrede načinjena 2012. godine premašuje 14 milijardi evra. Iste godine, neposredno po objavljivanju ove procene, novopostavljena ministarka za rudarstvo i energetiku je govorila o vrednosti elektroprivrede i navela trostruko manji iznos. Potrebno je napomenuti da ni tada, kao ni danas, procene ne uzimaju u obzir zemljište kojim raspolaže EPS.

Tokom 2022. godine, političari na vlasti su u više navrata odricali nameru da se privatizuje elektroprivreda, ali su takve izjave propraćene procenama vrednosti koje su višestruko manje od realnih i neznatno premašuju tri milijarde eura. Sasvim je moguće da se radi o nenamernim propustima ili pogrešnoj interpretaciji, ali je izvesno da licitiranje sa vrednošću preduzeća nije u interesu građana.

Transformacija javnog preduzeća u akcionarsko društvo nije samo formalni čin. Zadatak javnog preduzeća je dostupno i sigurno snabdevanje električnom energijom. Po prirodi stvari, cilj akcionarskog društva je stvaranje profita dok interesi potrošača, industrije i stanovništva ne mogu biti u prvom planu. Ukoliko elektroprivreda bude transformisana u akcionarsko društvo, mogućnosti novoosnovanog Stručnog saveta da pruže pomoć biće značajno sužene.

Profesionalizacija ili privatizacija

Umesto transformacije trebalo bi sprovesti profesionalizaciju, proces koji nije nužno povezan niti uslovljen privatizacijom ili prelaskom u akcionarsko društvo. Profesionalno upravljanje javnim preduzećem EPS može sprovesti tim domaćih stručnjaka sa iskustvom na rukovodećim funkcijama. Rukovodeći tim bi trebalo osloboditi uticaja politike i političara, omogućiti im da svoje odluke zasnivaju na struci i javnom interesu u oblasti napajanja električnom energijom.

U uslovima gde bi stručno rukovodstvo EPS imalo punu slobodu delovanja, gde ne bi postojao uticaj specifičnih interesa partija na vlasti i užih interesnih grupa u zemlji i inostranstvu, elektroprivreda može ispuniti interes osnivača, obezbediti sigurno, dostupno i društveno odgovorno snabdevanje, ostvarujući i prihode koji omogućuju investiranje u sopstveni razvoj. Da bi se ostvario ovakav cilj, neophodno je da se političari oslobode dosadašnjih navika. Takav cilj je veoma teško ostvariti. Ipak, formiranje Stručnog saveta elektroprivrede je korak u dobrom pravcu. Ako svako uradi ono što je do njega, uspeh je zagarantovan.

Rad i razvoj srpske elektroprivrede suštinski je vezan za saradnju sa zemljama regiona i sa evropskim zemljama. Na žalost, dosadašnja saradnja sa Evropskom unijom nije dala očekivanu korist. Umesto da učimo na greškama koje je činila Evropa tokom energetske tranzicije, mi smo sve evropske greške ponavljali u Srbiji. Nekritički smo i bez zadrške preuzimali i primenjivali agende koje su nastale u drugim zemljama, zemljama čija energetika nema velike sličnosti sa srpskom. Da stvar bude gora, ishodi primene evropskih iskustava u Srbiji dodatno su pogoršani neprimerenim uplitanjem politike, zapostavljanjem saveta domaće struke i donošenjem odluka po volji užih interesnih grupa.

Jednako kao što je štetan uticaj Bolonjske deklaracije na visoko školstvo manjim delom posledica same Deklaracije a većim delom posledica naših koraka u njenoj primeni, tako je i primena evropske energetske tranzicije u Srbiji negativno uticala na energetski sektor prevashodno zbog štetnog upliva politike i užih interesnih grupa u stručna pitanja. Zakoni, podzakonska akta i prateća regulativa vezana za energetiku često su nastajali prevođenjem neprilagođenih evropskih dokumenata, dok smo za izradu ključnih analiza i razvojnih strategija angažovali strance finansirane iz evropskih fondova, stručnjake koji su se često zaticali u nebranom grožđu, ljude pozvane da planiraju razvoj energetskog sektora o kome nemaju saznanja i sa kojim nemaju iskustva, a sve to uz podrazumevanu obavezu da ostvare ishode u interesu centara moći koji ih finansiraju.

U jesen 2022. godine, srpski političari su nam nagovestili da će planiranje razvoja, a možda i upravljanje srpskom elektroprivredom poveriti norveškim energetskim kompanijama. Pomenute kompanije nastale su pre osamnaest godina i nemaju iskustva sa izvorima električne energije kakvi dominiraju u Srbiji. Specijalizovane su u polju analize, projekcija i obrade podataka vezanih za naftu i prirodni gas. Takav pristup srpskih političara pitanjima energetike nije od koristi. Radi ostvarivanje društvenog interesa u polju energetike najbolje bi bilo da se političari uzdrže od koraka kojim urušavaju poverenje javnosti i ne donose ništa dobro srpskoj energetici.

Saradnja sa svetom

Jedan od ključnih argumenata koji se navodi u prilog tezi da Srbija nema sposobnost da upravlja sopstvenom elektroprivredom je veliki udeo termoelektrana na ugalj i neophodnost dekarbonizacije. Nije dovoljno poznato da su godišnje emisije CO2 po glavi stanovnika u Srbiji bliske iznosu od 6,6 tona, dok u Sjedinjenim Državama i Kanadi premašuju 14 tona. Srbija emituje manje CO2 po glavi stanovnika od Nemačke i Belgije, zemalja koje nas često krive zbog previsokih emisija.

Navedeni podaci nisu znak da treba odustati od dekarbonizacije, već pokazuju da Srbija nije među zemljama koje imaju najveće emisije, te da zatvaranje srpskih termoelektrana ne može biti i ne treba da bude prioritet broj jedan. Zahtevi za prestankom rada srpskih termoelektrana na ugalj često se potkrepljuju tvrdnjama da one predstavljaju glavni izvor zagađenja vazduha suspendovanim česticama u kategoriji PM 2,5. Ovakve tvrdnje ne odgovaraju činjenicama. Elektroprivreda je odgovorna za svega 5% direktnih emisija PM 2,5 čestica. Uz uvažavanje takozvanih sekundarnih emisija, gde emitovani oksidi azota i sumpora doprinose koncentraciji suspendovanih čestica kroz specifične atmosferske reakcije, zbirna odgovornost elektroprivrede za ukupne godišnje emisije suspendovanih čestica ne premašuje 20%.

Dominantnu ulogu u emisiji suspendovanih čestica imaju mala ložišta i saobraćaj, tako da zaustavljanje rada termoelektrana i prekid njihovih emisija ne bi rešili probleme zagađenja vazduha u Srbiji. Ukoliko bi zaustavljanje termoelektrana bilo praćeno rastom cena i manjom dostupnošću električne energije, uvećane potrebe za grejanjem i veće korišćenje malih ložišta moglo bi dovesti do uvećanog zagađenja vazduha.

Medijski prostor obiluje izveštajima i porukama vezanim za energetiku, tako da je teško razdvojiti objektivna mišljenja i pouzdane podatke od projektovanih medijskih kampanja osmišljenih radi postizanja različitih ciljeva. Brojni medijski sadržaji opisuju termoelektrane na ugalj u Srbiji i Bosni kao glavne evropske emitere SO2, veoma štetnog gasa koji nastaje kao produkt sagorevanja uglja. S druge strane, na kredibilnim stranim i domaćim portalima koji prikazuju kvalitet vazduha u našim gradovima, sadržaj SO2 je uvek „u zelenoj zoni“ (tj. u dozvoljenim granicama) u svim gradovima osim Bora, grada u kome nema velikih termoelektrana, i gde zagađenje nastaje u pogonima za praradu rude bakra.

Premda je sasvim izvesno da su bilo kakve emisije SO2 zacelo štetne, te da će eksploatacija lignita za energetske potrebe morati da prestane tokom narednih decenija, ne bi trebalo podleći neutemeljenim kampanjama i pritiscima, već bi plan smanjenja proizvodnje električne energije iz fosilnih goriva trebalo sačiniti tako da se postigne kompromis koji u najvećoj meri odgovara interesima građana Srbije. Takav kompromis nužno uključuje gradnju modernih termoblokova na ugalj koji će omogućiti rad sa većim stepenom korisnog dejstva, manjim utroškom uglja i manjim emisijama. Najveći ekološki izazov Srbije je umnožavanje tradicionalnih rudnika koji uništavaju i truju čitava područja, staništa, zemlju, vode i vazduh, ostavljajući za sobom toksične sadržaje koji će vekovima onemogućavati oporavak. Odvlačenje ekoloških napora na drugu stranu olakšava posao kompanijama zainteresovanim za tradicionalno, ne-ekološko rudarenje i uvećava rizike da Srbija postane trajno zatrovano područje bez električne energije dostupne većini građana.

Energetika i životna sredina

Cilj planiranja i upravljanja energetskim sektorom je sigurno snabdevanje potrošača energijom koja im je dostupna, koju mogu platiti, a koja pri tome ne stvara neprihvatljiva zagađenja životne sredine koja bi značajno ugrozila zdravlje stanovništva, biodiverzitet, poljoprivredu i vodosnabdevanje. Budnost javnosti, savesnost nosioca javne vlasti, donošenje regulative koja tretira rizike gradnje novih izvora energije i njena striktna primena brana su protiv nekontrolisanog urušavanja kvaliteta životne sredine do nivoa koji ozbiljno narušava opstanak stanovništva.

Izuzetno veliku opasnost za Srbiju predstavlja nastojanje rudarskih kompanija da otvaraju rudnike koji rade sa prljavim tehnologijama, da grade velike solarne elektrane na poljoprivrednom i šumskom zemljištu, i da instaliraju zastarela rešenja mrežnih baterija za skladištenje energije koje sa sobom donose značajne ekološke i bezbednosne rizike. Po pritiskom stranog kapitala, razmatraju se predlozi za otvaranje rudnika o čijem radu i posledicama rada nemamo neophodna saznanja. U isto vreme, planira se uvoz opreme i postrojenja o čijem sastavu nemamo informacije koje su nam neophodne da bi po isteku radnog veka obavili dekomisiju, recikliranje materijala ili njegovo odlaganje. Zaštita stanovništva, životne sredine i vodosnabdevanja od nekontrolisanog i neregulisanog rudarenja i ekološki rizičnih tehnologija treba urediti po ugledu na Evropu.

Uprkos dosadašnjim negativnim iskustvima, Evropa će i dalje biti partner na koga smo upućeni, i kome bi trebalo predočiti naše interese i ciljeve kako bi ostvarili saradnju koja će odgovarati svim stranama.  Prave potencijale saradnje sa zemljama Evrope bi trebalo bolje koristiti, i ne bi se trebalo povesti za lošim iskustvima sa Briselskom birokratijom. Poglede na svet kao i probleme delimo sa brojnim evropskim zemljama, institucijama i pojedincima, i zato smo upućeni da rešenja potražimo zajednički. Život na istom kontinentu i zajednička istorija i nasleđe podrazumevaju potrebu i obavezu da da jedni za druge odgovaramo i da se međusobno pomažemo.

Osnivanje Stručnog saveta – hrabar korak rukovodstva EPS u pravom času

Da bi uspešno učestvovali u ravnopravnoj saradnji sa svetom, neophodno je okupiti i obnoviti domaću struku, čemu će značajno doprineti odluka elektroprivrede da se obnovi rad Stručnog saveta. Elektroprivreda je u najboljim danima imala službu razvoja i Stručni savet čije su odluke bile obavezujuće za rukovodstvo. Nadam se da će dobra tradicija biti obnovljena i da će Stručnom savetu biti vraćena nekadašnja uloga.

Kao mlad inženjer imao sam priliku da prisustvujem sednicama Saveta na kojima su razmatrani projekti i studije. Konstruktivna diskusija podrazumevala je sučeljavanje stavova koje se razrešavalo argumentima, utvrđivanjem podataka i sprovođenjem analiza. Titula ili zvanje učesnika nisu bili od značaja, već samo ispravnost i utemeljenost iznetih stavova. Studije i projekti su imali od tri do pet recenzenata, koji su bili garancija da će konačan ishod biti ispravan i vredan, i da će poslužiti donosiocima odluka da pronađu najbolja rešenja u interesu sigurnog i dostupnog snabdevanja električnom energijom.

Rad u opisanim uslovima je stvorio elektroprivredu koja nas i danas, uprkos svemu, i dalje uredno snabdeva. Nadajmo se da će se i političari sagledati posledice svog dosadašnjeg mešanja u pitanja struke, i da će stručna pitanja, među kojima i upravljanje elektroprivredom, ubuduće prepustiti domaćoj struci.

(Napomena: Prof. dr Slobodan N. Vukosavić je  predsednik Akademijskog odbora za energetiku SANU)

.

Facebook
Twitter
LinkedIn
Email
Odštampaj

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Logo

Newsletter

Možda će Vam se svideti:

Logo

Energija Balkana

Newsletter

Nedeljni pregled vesti