Vladine subvencije za energiju dugo su činile ključnu komponentu evropskog okretanja zelenoj ekonomiji, ali novo istraživanje sugeriše da ostavljanje tog tereta na nacionalne budžete možda nije finansijski najefikasnije sredstvo delovanja, prenosi portal Power Technology.

Podaci iz EU pokazuju da su ukupne energetske subvencije u bloku dostigle 189,7 milijardi dolara u 2018. godini.

U radu koji je objavio Bečki univerzitet za ekonomiju i poslovanje sugeriše se da bi šeme cena CO2 mogle biti ekonomski prihvatljivije, jer podstiču privatne inovacije u sektoru i mogu pomoći u nadoknađivanju troškova čiste energije unosnim privatnim investicijama, umesto da se oslanjaju na statičnu vladinu podršku.

Iako bi se subvencije u OIE i cene CO2 mogle smatrati dvema stranama istog novčića, injekcije u OIE kapital izgledaju proaktivniji pristup ubrzanoj tranziciji obnovljive energije.

Cena CO2 nedovoljno stimuliše tehnološke inovacije

Istraživanje Potsdamskog instituta za napredne studije održivosti ukazuje da uvođenje sistema određivanja cena ugljenika jeste dovelo do smanjenja emisija u nekim zemljama, ali nije značajno stimulisalo tehnološke promene.

Cene ugljenika, bilo u obliku sistema ograničene trgovine i trgovanja emisijama (ETS) ili poreza na CO2, smatraju se glavnim instrumentom politike koji je potreban za postizanje cilja Pariskog sporazuma o održavanju porasta globalne temperature ispod 2°C.

Neki naučnici sugerišu da je cena CO2 jedina politička intervencija potrebna za zaštitu klime i da bi dodatni instrumenti klimatske ili tehnološke politike smanjili ekonomičnost i delotvornost klimatske politike, uprkos prvim naznakama da postojeći sistemi nisu pokrenuli značajno smanjenje emisija.

Argument za korišćenje cena ugljenika kao središnjeg instrumenta za ublažavanje emisija je jednostavan: uz cenu ugljenika zagađivači imaju ekonomski podsticaj da odmah smanje emisije. Cenovni signal podstaknuće i razvoj i primenu tehnologija s nižim ili nultim zračenjem, poput obnovljivih izvora energije.

Druga linija argumentacije smatra da mogu postojati ograničenja efikasnosti sistema cena ugljenika. Postizanje ciljeva Pariskog sporazuma zahteva ne samo smanjenje emisije CO2, već i njegovo potpuno uklanjanje sredinom veka iz energetskog sektora. Za ovo je neophodna potpuna rekonfiguracija energetskog sistema, mobilnosti i industrije koja emituje ugljenik.

Da bi bilo od najveće pomoći, kratkoročno smanjenje emisija mora se uskladiti s jačanjem sposobnosti društva za brzu zamenu svih izvora emisije fosilnih ugljika drugim oblicima energije.

Literatura o tehnološkim tranzicijama sugeriše da faktori koji utiču na pravac i tempo tehnoloških promena prevazilaze same razlike u troškovima: kroz postojeće infrastrukturne sisteme i institucije, društva mogu biti „zaključana“ da koriste tehnologije sa visokim ugljenikom. Ova blokada je pojačana ekonomskim mehanizmima poput smanjenja troškova i povećanja povrata, koji nove tehnologije stavljaju u nepovoljan položaj u konkurenciji.

Potrebne državne intervencije

Efekti prelivanja znače da tržišta teže postizanju neoptimalnih nivoa inovacija, što sugeriše da su potrebne državne intervencije za povećanje stope inovacija.

Dakle, faktori koji nisu relativni troškovi igraju važnu ulogu u početnom usvajanju i kasnijoj difuziji tehnologija bez ugljenika.

To bi značilo da bi čak i uz promene relativnih troškova zbog cena ugljenika, ponašanje na tržištu moglo ostati konstantno, jednostavno zato što su prisutne druge prepreke.

Izvor: Bilten AERS-a