Aluminijum je struja u čvrstom obliku – maksima AL industrije.

Kuriozitet je da je nekadašnji vlasnik Kombinata aluminijuma (KAP), ruska En+ grupa, platila prvi realni milionski račun za utrošenu struju za decembar 2005. godine. Aktuelni vlasnik UNIPROM nije nikada koristio državne subvencije, no je, prema tvrdnjama menadžmenta, uvek plaćao tržišnu cenu struje.

KAP je počeo da se gradi 1969. godine, a formalno je počeo sa radom 1971. godine kada je proizveo oko 50.000 tona aluminijuma. Koštao je, orjentaciono, više stotina miliona dolara. U njega je bila ugrađena „Pešine” oprema.

Zanimljivo je svedočenje i knjiga „Zapisi iz života” nekadašnjeg generalnog direktora KAP-a Branka Kostića, o tome kako je doneta odluka da Crna Gora dobije tako moćnu fabriku.

Za izgradnju aluminijumske industrije, osim Crne Gore, konkurisali su još i Hrvatska (Zadar) i Bosna i Hercegovina (Mostar). Odluku je donosilo Savezno izvršno veće, ondnosno Vlada SFRJ Jugoslavije.

KAP-u struja iz HE Piva

„Prekretnica da to bude Crna Gora doneta je na osnovi projekta izgradnje Hidroelektrane Mratinje (kasnije Piva) i ugovor sa Zajednicom elektroprivrede Srbije (ZEPS), u kojem je regulisano da ZEPS upravlja režimom rada Pive, a da Kombinatu garantuje 15 godina isporuku struje po veoma niskoj ceni”, napisao je Kostić u knjizi, čije delove je objavio sajt Montenegrina.net.

Formalno gledano, KAP je prvih pet godina crpio subvencionisanu struju iz jugoslovenske elektroprivrede, a nakon 1976. godine, dobijao je superjeftinu baznu struju, kao zamenu za vršnu struju iz HE Piva. Pretpostavka je da cena struje nije bila veća od dolarskog centa po kilovatčasu, odnosno obilato je bila subvencionisana. Tadašnje vlasti nisu vodile evidenciju koliko su subvencije iznosile, jer se to smatralo društvenim interesom.

„U samom početku Kombinat je bio zaokružena tehnološka celina, jer je u sastavu imao Rudnike boksita i HE Piva, koja je puštena u pogon 1976. godine. Kasnije je crnogorski parlament, i pored našeg protivljenja, odlučio da se Rudnici i elektrana izdvoje iz sastava Kombinata. Uz odluke o lokaciji Kombinata i o izgradnji energetskog izvora za drugu fazu (TE Pljevlja), ovakvo razbijanje Kombinata kao zaokružene tehničko-tehnološke i ekonomske celine predstavljalo je najkrupniju stratešku grešku donosioca ovih odluka. U pozadini svake od ovih bili su politički, a ne ekonomski motivi”, napisao je Kostić u knjizi.

Cene struje u SFRJ

Kostić se snažno zalagao da KAP bude deo velikog reprolanca u čiijem sastavu je i HE Piva.

„U kratkom roku sa ZEPS-om smo postigli dogovor. KAP je trebalo da produži ugovoreni rok, koji je utvrđen kod izgradnje prve faze, sa 15 na 25 godina za HE Piva. Trebalo je da ZEPS-u ustupimo 20 milijardi dinara iz robnog kredita SSSR-a, predviđenog za finansiranje izgradnje druge faze, s tim da taj iznos oni vraćaju. Dogovoreno je da se utvrdi dugoročna formula za obračun cene električne energije na bazi procenta od važeće prodajne cene aluminijuma na svetskom tržištu i da ZEPS garantuje KAP-u stopostotnu isporuku potrebne struje u narednih 25 godina. Uspjeli smo dogovoriti da cena struje bude 20 odsto od prodajne cene aluminijuma. To praktično znači da bi, pri prodajnoj ceni aluminijuma od 1.000 dolara po toni, cena struje bila dva dolarska centa po kilovat času, a pri ceni od 2.000 dolara četiri dolarska centa”, napisao je Kostić.

Zlatno doba KAP-a je bilo sredinom osamdesetih godina, kada je zbog visoke cene belog metala na berzi Kombinat beležio profit i što ne reći, pomagao ostale crnogorske kompanije. Početkom devedestih KAP je upao u veliku krizu, koja se samo usložnjavala. Gubici su se nagomilavali, tako da je privatizacija delovala kao jedino rešenje.

Prodaja Rusima

Nakon relativno dugih pregovora, KAP je, kao gubitaš i veliki potrošač struje, čiji su računi uvek bili subvencionisani, prodat ruskoj En+ grupi krajem 2005. godine. Rusi su ga formalno preuzeli 1. decembra iste godine.

Većinski paket akcija, od najvećeg svetskog proizvođača aluminijuma, plaćen je 48,5 miliona evra. Rusi su se obavezali da će uložiti makar 60 miliona evra, od čega 15 miliona evra za kupljeni moderni nemački sistem za prečišćavanje otpadnih gasova.

Koliki je potrošač tada bio KAP svedoči podatak da je trošio čak 50 odsto ukupno proizvedene struje u Crnoj Gori. Kuriozitet je da su Rusi prvi račun platili oko osam miliona evra, a da su od 2006. godine sklopili delimični ugovor o subvencijama.

Ugovor KAP-a sa Elektroprivredom Crne Gore (EPCG), koji je važio do 2010. godine, predviđao je da prve tri godine fabrika dobija dve trećine, a poslednje dve godine polovinu potrebne struje po subvencioniranim cenama.

Cena struje koju je KAP plaćao EPCG je bila značajno veća nego pre privatizacije. Delom je zavisila od cena na berzi.

Skriveni gubici

En+ grupa je, prilikom preuzimanja, obećala dugoročno rešenje za KAP. Prvi problemi javili su se kada su se pojavili „sakriveni” gubici Kombinata aluminijuma od 93 miliona evra, nestanak novca sa računa i još misteriozniji nestanak sirovina sa skladišta. Problem sa Rusima je dalje produbljen kada je Skupština Crne Gore, većinom glasova, obustavila prodaju Termoelektrane Pljevlja koja je, prema planu koji je podržao vladajući DPS, trebala da snabdeva KAP strujom.

Rusi su se, nakon toga, ne bez razloga, osećali prevarenim. Tvrdili su se da im u Crnoj Gori nisu dozvolili da izgrade vertikalno integrisani biznis model, koji bi rešio problem snabdevanja fabrike električnom energijom. No, to je bio tek početak ogromnog problema kojem su kumovale sve strane.

Izvor: Bizniscg