Države uzimaju energiju u svoje ruke

Povećane intervencije vlade u energetskom sektoru su delom posledica ogromnih skokova cena koji su rezultat napada Rusije na Ukrajinu. Mnoge mere politike koje su uvedene tokom protekle godine su samo delimični odgovori na fundamentalne izazove energetske nesigurnosti i klimatskih promena.

Iako na današnjem globalnom energetskom tržištu preovladava neizvesnost, jedna stvar je postala jasna: vlade ponovo potvrđuju svoju centralnu ulogu. Motiv je pre pragmatičan nego ideološki, detalji se razlikuju od zemlje do zemlje, ali trend je nepogrešiv. Vlade svih političkih nijansi vraćaju kontrolu nad tržištem koje je uglavnom bilo prepušteno privatnim firmama, uz samo ograničenu regulativu. U mnogim zapadnim ekonomijama, ovo predstavlja najveću promenu u ravnoteži javne i privatne ekonomske moći od Drugog svetskog rata.

Novootkrivena asertivnost države delimično potiče od ogromnih povećanja cena koje prete velikim energetskim siromaštvom i kolapsom nekih energetski intenzivnih biznisa. U ovom sektoru godinama nije bilo dovoljno ulaganja. Porast potražnje za energijom nakon pandemije COVID-19, posebno u Aziji, neizbežno je prouzrokovao skok cena. Cena prirodnog gasa za potrošače u Evropskoj uniji porasla je za 12 posto u drugoj polovini 2021.

Ali ovo je bio samo uvod u sadašnje skokove cena koji su rezultat ruskog napada na Ukrajinu. Plan EU da smanji uvoz ruskog prirodnog gasa za dve trećine do 2023. godine, zajedno sa smanjenjem snabdevanja iz Rusije zemljama poput Nemačke i Finske, doveo je do petostrukog povećanja benčmarka evropske cene tokom 12 meseci, do juna ove godine. Britanija uvozi malo ruskog gasa, ali se oslanja na globalno tržište za 50% svojih dnevnih potreba. Prema jednoj proceni, prosečni računi za energiju potrošača u Britaniji predviđali su da će do početka sledeće godine biti četiri puta veći od računa iz 2021.

Klimatske promene – emisije rastu zbog povećanog sagorevanja fosilnih goriva

Drugi moćni faktor zbog kog je potrebno da vlade intervenišu su klimatske promene. Porast potražnje za energijom u protekloj godini je predvodio ugalj, koji ostaje dominantan izvor energije u Aziji. Ugalj je uticao da se emisije gasova staklene bašte vrate na nivo pre pandemije. Uprkos snažnom rastu obnovljivih izvora kao što su vetar i solarna energija, stalno oslanjanje sveta na ugljovodonike znači da će, bez dalje intervencije vlade, emisije nastaviti da rastu u narednim godinama.

Ni jedan od ovih izazova ne može se rešiti koristeći samo tržišta. Bez cene ugljenika ili drugih regulatornih mera koje samo vlade mogu da uvedu, ljudi će nastaviti da koriste automobile na benzin. Regulisanje tržišta može učiniti malo i pomoći porodicama koje se suočavaju sa naglim porastom cena osnovnih namirnica. Tržišta takođe ne mogu preraspodeliti neočekivane dobitke kompanija kao što je Saudi Aramko, na mnoga manja preduzeća za koja je energija od ključne važnosti. Saudi Aramko je prijavio rekordnu dobit od 48,4 milijardi dolara u drugom kvartalu ove godine.

Nemačka planira da 2% svoje teritorije koristi za vetroturbine

Državna intervencija na energetskom tržištu ima mnoge i različite oblike. Nemačka vlada je objavila planove da se 2% kopnene površine zemlje koristi za proizvodnju energije iz vetra. Ona osmišljava šeme hitne racionalizacije, kako bi upravljala očekivanom nestašicom energije tokom zime, nakon prekida isporuke gasa iz Rusije. Sva britanska domaćinstva su prvobitno primila pomoć od 400 funti (450 dolara), kako bi im se pomoglo da se izbore sa rastućim računima za električnu energiju. Ova pomoć je delimično finansirana iz poreza proizvođača nafte i gasa. Ali to se pokazalo nedovoljnim. Nakon što je postala nova britanska premijerka, Liz Trus je na dve godine ograničila račune za energiju u domaćinstvima i ponudila kratkoročnu podršku poslovnim korisnicima. Da bi povećala domaće zalihe energije, izdala je nove dozvole za proizvodnju nafte i gasa u Severnom moru i ukinula moratorijum na fraking. Zelena agenda Ujedinjenog Kraljevstva nominalno ostaje na snazi bez novih automobila na benzin ili dizel koji će biti licencirani od 2030. godine. Vladina intervencija je za sada fokusirana na kontrolu cena i povećanu proizvodnju ugljovodonika.

Novčana pomoć stanovništvu je privremeno rešenje sa kratkoričnim efektima

Preko Atlantika, nedavno usvojeni Zakon o smanjenju inflacije američkog predsednika Džoa Bajdena obezbeđuje 27 milijardi dolara za pomoć američkim domaćinstvima sa niskim i srednjim prihodima da pređu na čistiju energiju. Takođe obezbeđuje sredstva za održavanje nuklearnog energetskog sektora koji beleži gubitke. U Francuskoj, predsednik Emanuel Makron je u procesu potpune nacionalizacije elektroenergetskog preduzeća EDF, nekadašnje vodeće francuske industrijske snage koja je pretrpela dve decenije menadžerskih i tehničkih neuspeha. Kontrole cena energije su pooštrene tamo i širom kontinentalne Evrope.

Nažalost, ove i mnoge druge nedavne vladine inicijative su delimični odgovori na fundamentalne izazove energetske nesigurnosti i klimatske promene. Previše mera nije dovoljno promišljeno, daju lošu vrednost za novac i ne uspevaju da se pozabave osnovnim preprekama i doprinesu promenama.

Na primer, veliki prelazak na električna vozila (EV) ima smisla samo ako su dostupne i mreže za punjenje i sigurne zalihe materijala od kojih zavise EV. Mala univerzalna sredstva novčane pomoći su skupa i ne rešavaju koncentrisano dugotrajno energetsko siromaštvo. Politike za povećanje proizvodnje energije iz vetra su irelevantne, osim ako nije uspostavljena infrastruktura koja će se nositi sa distribuiranim snabdevanjem električnom energijom.

Vlade posežu za kratkoročnim rešenjima koja pokazuju rezultate. Ali rezultirajuće politike nisu uvek najjeftinije ili najefikasnije, a mnoge se ispostavljaju samo kao privremena rešenja. Ni u jednoj od gore navedenih zemalja ne postoji utvrđen konsenzus o obliku dugoročne energetske politike.

Vlade intervenišu u energetskom sektoru

Ipak, trend ka većoj vladinoj intervenciji u energetskom sektoru je sve prisutniji. Kako se otkrivaju ograničenja pojedinih politika, kreatori politike će reagovati sa više intervencija, a ne manje. Uloga države će morati dalje da se proširi, ne samo da bi se pozabavila investicionim jazom koji se pojavio. Potrebna su dodatna sredstva da bi se zadovoljila buduća potražnja za svim oblicima energije i pripadajućom infrastrukturom. Za finansiranje tranzicije na niskougljeničnu ekonomiju biće potrebne ogromne sume.

Vlade će verovatno biti glavni izvor potrebnog kapitala. One će takođe obezbeđivati garancije i subvencije privatnom sektoru. Mnogim vladama su finansije već preopterećene kovidom. Da li će odgovoriti adekvatno je daleko od izvesnog. U Velikoj Britaniji, opoziciona Laburistička partija je prema anketama sada daleko ispred ostalih. Obećala je da će stvoriti novu kompaniju Grejt Britiš Enerdži u javnom vlasništvu, koja će omogućiti da sektor električne energije ne emituje ugljenik do 2030. godine.

Ništa od ovoga nije recept za idealan ishod. Zadatak obezbeđivanja kontinuiranog i pristupačnog snabdevanja energijom je previše važan da bi bio prepušten tržištu i previše složen da bi ga preuzeli ministri i birokrate. Uključivanje i jednog i drugog je neophodno, ali pojedinačno, ni jedno ni drugo, nije dovoljno. Logika ukazuje na aranžmane saradnje u kojima vlade postavljaju energetske ciljeve i standarde, a firme iz privatnog sektora se takmiče da igraju ulogu u ispunjavanju opštih ciljeva. Ali postizanje takve saradnje i ravnoteže trenutno izgleda kao samo pusta želja.

Autor: Nick Butler

Izvor: Projcet Syndicate

Facebook
Twitter
LinkedIn
Email
Odštampaj

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Logo

Newsletter

Možda će Vam se svideti:

Logo

Energija Balkana

Newsletter

Nedeljni pregled vesti

Najava Konferencije

21. decembar 2022.