čovek odgovoran za klimatske promene

Efekti odluke Džoa Bajdena da ponovo pridruž SAD klimatskom paktu

Ponovni ulazak SAD-a u Pariski sporazum mogao bi da dovede do takmičenja za poziciju na globalnoj sceni. SAD su drugi po veličini emiter na svetu, Kina je prvi. Ali, pozivajući na „zelenu revoluciju“ kineski predsednik Si Đinping je prošle godine na Generalnoj skupštini UN-a najavio plan da Kina postigne ugljeničnu neutralnost do 2060. godine i rekao da će ta zemlja težiti postizanju vrhunca emisije ugljenika pre kraja decenije.

Novi američki predsednik Džo Bajden pridružio se Pariskom sporazumu prvog dana mandata. Ovim će se SAD, ponovo, obavezati međunarodnom paktu za smanjenje globalnih emisija i uhvatiti se u koštac sa klimatskom krizom.

Donald Tramp je, inače, povukao SAD iz sporazuma 2017. godine, nazvavši ga „katastrofom“ za Ameriku.

„Pridružiću se Pariskom sporazumu, jer pogledajte šta se događa kad mi nismo deo toga. Sve se raspada “, rekao je Bajden tokom svoje prve predsedničke debate sa Donaldom Trampom, ukazujući na nekontrolisano uništavanje brazilskih prašuma, koje se dešavalo u vakuumu američkog diplomatskog rukovodstva.

U nastavku je analiza pozadine, značaja i budućih izgleda Pariskog sporazuma – i šta će za SAD značiti ponovni ulazak.

Šta je Pariski sporazum?

Dogovor, sporazum, ciljevi, pakt – zovite kako god želite, odnosi se na jedan centralni cilj, oko kojeg su se dogovorile gotovo sve države 2015. godine, da se izbegnu opasne klimatske promene dramatičnim smanjenjem globalnih emisija gasova, koji izazivaju efekat staklene bašte i koji zagrevaju planetu.

Zemlje postavljaju sopstvene ciljeve, pokušavajući da zaustave porast globalne temperature, sa kolektivnim ciljem ostajanja znatno ispod 2 stepena Celzijusa u odnosu na predindustrijski period – nastoje da ga ograniče na teško dostižnih 1,5°C.

Posledice pogoršanja klimatske krize dešavaju se svuda oko nas: topljenje polarnih ledenih kapa (glečera), porast nivoa mora i ekstremne vremenske prilike.

Trenutna obećanja zemalja nisu dovoljna da se suštinski uhvate u koštac sa klimatskom krizom. Pariski sporazum poziva na postavljanje ambicioznijih ciljeva, nazvanih Nacionalno utvrđeni doprinosi (NDC), na svakih pet godina.

Svaka država potpisnica Pariskog sporazuma mora izaći sa smelijim ciljem smanjenja emisija svakih pet godina. Ažurirani NDC očekivan je do kraja 2020.

Pariski sporazum, takođe, omogućava bogatijim zemljama da pomognu siromašnijim, od kojih se neke već nose sa teretom klimatske krize, da smanje svoje emisije i prilagode se planeti koja se brzo menja.

Klimatska kriza, koju je izazvao čovek, već je prouzrokovala globalno zagrevanje za oko 1,2°C iznad predindustrijskog nivoa. Svetska meteorološka organizacija saopštila je u julu da postoji 20 posto šansi da će globalne temperature dostići 1,5°C bar za jednu godinu između 2020. i 2024. godine.

Na šta su SAD pristale?

SAD, drugi po veličini emiter na svetu, obavezale su se da će smanjiti nivoe emisije između 26 i 28 procenata do 2025. u odnosu na nivo iz 2005. godine. Međutim, SAD nisu na putu da postignu te ciljeve.

Evropska unija obavezala se da će 2030. godine smanjiti zagađenje ugljenikom za 40 procenata u odnosu na nivo iz 1990. godine – što je veća obaveza od predviđene za SAD. Ujedinjeno Kraljevstvo je već premašilo taj cilj, preneo je AP.

U izveštaju vodećih klimatskih naučnika iz 2019. godine takođe je navedeno da od 184 klimatska obećanja, 128 nisu na putu da doprinesu smanjenju emisija za 50 posto do 2030. godine, uključujući Indiju i Kinu.

U okviru Pariskog sporazuma, bivši američki predsednik Barak Obama obećao je tri milijarde dolara Zelenom klimatskom fondu, kako bi pomogao siromašnijim zemljama da se prilagode. Ali, Donald Trump je zadržao dve milijarde dolara, kada je postao predsednik.

Tokom 2019. godine 27 zemalja je najavilo doprinose u ukupnom iznosu od 9,8 milijardi dolara. SAD su odbile da daju svoj doprinos.

Zašto je Tramp nazvao Pariski sporazum “katastrofom” za SAD?

Tramp je više puta pogrešno okarakterisao uslove sporazuma koji su dobrovoljni. U oktobru 2019. nazvao je to ogromnim prenosom bogatstva iz Amerike u druge nacije i nazvao ga „jednostranim“.

On je najavio svoju nameru da SAD povuče iz Pariskog sporazuma u junu 2017. godine, rekavši da je to kraj „drakonskih finansijskih i ekonomskih opterećenja koja sporazum nameće našoj zemlji“.

Nakon najave, grupa interdisciplinarnih naučnika objavila je izveštaj u kojem se razmatraju posledice povlačenja i sugeriše da bi do kraja veka SAD mogle biti oko pet procenata siromašnije sa oko osam biliona dolara gubitaka.

Izveštaj koji je izradila Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj za G20, takođe, je utvrdio da klimatska politika može da podstakne rast i zapošljavanje. Studija je pokazala da bi zemlje G20 do sredine veka mogle zabeležiti 5-opostotni rast sa strategijama za smanjenje ugljenika i klimatsku otpornost.

„Američki sporazum nije porez na američki narod. Nema masovnog transfera bogatstva”, rekao je za AP izvršni direktor Klimatskih savetnika (Climate Advisers) Nigel Purvis, koji je bio vodeći pregovarač o klimatskim promenama Stejt departmenta u administracijama Klintona i Džordža Buša. „U stvari, sporazum ne obavezuje nijednu zemlju da vrši bilo kakva finansijska plaćanja.“

Bez obzira na to, Trampova administracija je 4. novembra 2019. zvanično obavestila UN da će se povući nakon potrebnog jednogodišnjeg perioda čekanja. (Deo sporazuma je bio da nijedna zemlja nije mogla da se povuče tokom prve tri godine. Trump je to učinio prvog mogućeg dana.)

Šta se dalje dešava?

SAD su se zvanično povukle iz globalnog pakta 4. novembra 2020, dan nakon izbora. Predsednik Bajden ponovo se pridružio u prvim satima, nakon što je položio zakletvu kao 46. predsednik.

Nakon što administracija pismeno obavesti UN, trebalo bi da zvanično stupi na snagu za 30 dana.

„Globalni ciljevi se ne mogu ispuniti, osim ako svi ne urade svoj deo. I SAD moraju igrati tu igru", rekao je za Associated Press prošle godine profesor nauke o životnoj sredini Apalačkog državnog univerziteta, (Appalachian State University) Greg Marland, koji je deo globalnih napora za praćenje emisija ugljen-dioksida.

Ponovni ulazak SAD-a u Pariski sporazum mogao bi da dovede do takmičenja za poziciju na globalnoj sceni.

Na državnom nivou, SAD su uglavnom bile odsutne iz klimatske zajednice tokom Trampove administracije, a za to vreme istakli su se drugi, naročito Kina.

Pozivajući na „zelenu revoluciju“, predsednik Si Đinping je prošle godine na Generalnoj skupštini UN-a najavio plan da Kina postigne ugljeničnu neutralnost do 2060. godine i rekao da će ta zemlja težiti postizanju vrhunca emisije ugljenika pre kraja decenije.

Izvor: Independent / Associated Press

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn
Share on email
Email
Share on print
Odštampaj

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Logo

Newsletter

Možda će Vam se svideti:

Logo

Energija Balkana

Newsletter

Nedeljni pregled vesti