Energetika nosi opasnosti novih globalnih sukoba

Sigurnost snabdevanja Hrvatske energijom u sledećoj grejnoj sezoni zavisi samo od finansijskih mogućnosti i umeća poslovanja. Istovremeno, nova otkrića ugljovodonika su veći potencijal za budućnost nego mogućnost kratkoročne intervencije u krizi. Sve ovo ističe eminentni energetski stručnjak prof. dr sc. Igor Dekanić, dipl. inž., koji takođe očekuje da će skupa energija nakon ove krize svakako ubrzati energetsku tranziciju.

Šta biste mogli da izdvojite kao glavne uzroke trenutne energetske krize u Europi?

Kao i u energetskim krizama 1970-ih i 1980-ih, to je kombinacija ekonomskih uzroka, geopolitičkih podsticaja i razloga za krizu, i dodatnih spoljnih neočekivanih uticaja koji su podstakli intenzitet krize. Ekonomski splet okolnosti i uzroka uključuje smanjenje potrošnje energije i cena energije izazvano pandemijom virusa COVID-19 tokom 2020. i većeg dela 2021. godine. U takvim okolnostima u Evropi se razvio berzanski oblik trgovanja energentima, što je dodatno uticalo na smanjenje cena energenata u vreme niske tržišne potražnje za njima. Porast geopolitičkih sporova između Ukrajine i Ruske Federacije dogradio je tako smanjenu potrošnju i niske cene energenata, što je, uz verovanje evropskih dobavljača energenata da će tržište automatski regulisati energetske odnose, doprinelo porastu cena prirodnog gasa u Evropi 2021. godine. Razlog za krizu bio je napad Rusije na Ukrajinu 24. februara 2022. godine i rat koji je usledio, što je bio dodatni podstrek za rast cena nafte i posebno prirodnog gasa, kao i strahovanja od moguće nestašice gasa u Evropi.

Dodatni uticaji na povećanje intenziteta ove krize bili su preterano oslanjanje na trgovinu gasom u Evropi i neka vrsta migracije glavnih primarnih izvora energije iz strateške sfere ekonomskih osnova u sferu tržišnih špekulacija. Ovo je rezultiralo smanjenjem strateških rezervi gasa u skladištima u Evropi početkom jeseni 2021. godine.

Inače, mehanizam tržišnih prilika pre krize i razvoj događaja koji su inicirali krizu 2021/2022. dosta podseća na tzv. prvi naftni šok ili energetsku kriza 1973/1974 godine. U oba slučaja, postoje tržišne i ekonomske okolnosti za tržišnu krizu i geopolitičke tenzije koje su kulminirale ratom u blizini glavnih puteva snabdevanja uvoznika energije.

Iako mnogi povezuju početak energetske krize s napadom Rusije na Ukrajinu, ona je zapravo započela mnogo ranije, zar ne?

Ova energetska kriza pripremljena je spletom okolnosti i ekonomskih i geopolitičkih preduslova, što je dovelo do evropske upotrebe energije zasnovane na obilnom uvozu najisplativijih energenata, odnosno nafte i gasa. Kako je kraj Hladnog rata postepeno slabio političko pokroviteljstvo Sjedinjenih Država nad Evropom, tako je raspad bivšeg Sovjetskog Saveza značajno oslabio geopolitički uticaj Rusije, ubrzavajući ekspanziju energetskog tržišta. U Evropi je ruska nafta postala jeftinija, pristupačnija u transportu i geopolitički pogodnija nego na Bliskom istoku. Sa jačanjem Rusije u prvoj deceniji 21. veka i rastom cena nafte, to se nije promenilo jer se Rusija pokazala kao pouzdan prodavac, a evropska energetska tržišta i njihova sposobnost plaćanja su to obezbedila. Što se gasa tiče, transport gasovodima je bio jeftiniji i pogodniji od pomorskog transporta tečnog prirodnog gasa (LNG) iz Katara, Nigerije ili Alžira.

Sa razvojem energetskih tržišta, čini se da su zaboravljene pouke gasne krize 2006. i 2009. o potrebi maksimalnih rezervi gasa u skladištu uoči grejne sezone kao sredstva za prevenciju krize. Time je smanjen broj studija o energetskoj bezbednosti u nekim zemljama i implementacija tzv. stres-testova ili procena otpornosti energetskih sistema neke zemlje na poremećaje na tržištu i druge mere bezbednosti snabdevanja. U jeku recesije izazvane pandemijom virusa COVID-19, smanjenom potrošnjom i cenama energije početkom 2021. godine i ekspanzijom trgovine energentima u Evropi, proširilo se verovanje u „savršenstvo“ tržišne regulacije. Kada je kriza udarila, tržište je besprekorno reagovalo na pretnju smanjenja snabdevanja naglim porastom cena nafte i gasa u odnosu na cene pre krize.

Osim toga, verovalo se da bi energetska tranzicija sama po sebi rezultirala napuštanjem fosilnih izvora energije, što bi smanjilo osetljivost Evrope na uvoz energije. Sve ovo je pogoršalo ekonomske i geopolitičke uzroke ove krize.

Šta se zapravo dešava u ovom trenutku, ali i u proteklih nekoliko meseci, sa cenama nafte i prirodnog gasa u Evropi i svetu?

Kada su se poklopili ekonomski i geopolitički uzroci i motivi, odnosno ruska invazija na Ukrajinu, došlo je do skoka cena nafte i prirodnog gasa. Nafta je porasla sa oko 60 USD / bbl na 125 – 135 USD / bbl, a zatim je oscilirala oko 100 USD / bbl početkom aprila 2022. Cene prirodnog gasa su porasle 4-5 puta, premašivši čak 200 EUR/(MWh), neposredno nakon ruske invazije na Ukrajinu. Gas je tada pao na otprilike duplo više od nivoa cena u ranu jesen 2021. Sa porastom ukrajinskog otpora i produženim trajanjem rata u Ukrajini, cene gasa su ponovo porasle i početkom aprila 2022. oscilirale su nešto iznad 100 EUR/(MWh) ili nešto više nego duplo više od nivoa početkom jeseni 2021. godine.

Intenzitet skoka cena nafte bio je manji, dok su cene prirodnog gasa bile posebno visoke u Evropi, jer se pokazalo da su evropska tržišta gasa veoma izložena uvozu prirodnog gasa iz Rusije, sa kojim podmiruju blizu 40% uvoza ili oko 1/3 ukupne potrošnje gasa u Evropi. Sve ovo sa ruskom invazijom na Ukrajinu uticalo je na intenzitet ove energetske krize.

Ima li uopšte dovoljno nafte na raspolaganju za naredne godine s obzirom na pad investicija? Možete li da prokomentarišete probleme u evropskim rafinerijama i najave nedovoljnih količina dizel goriva na tržištu?

Što se tiče globalne dostupnosti nafte u narednih nekoliko godina, ne bi trebalo biti zabrinutosti, uprkos smanjenim investicijama u poslednje dve godine. Prema podacima objavljenim u glavnoj globalnoj energetskoj statistici, ukupne rezerve nafte u svetskim rezervoarima na kraju 2020. godine iznosile su oko 1,73 triliona bbl ili 244 milijarde tona, što je blizu šest odsto više nego na kraju 2010. godine. Ukupna svetska proizvodnja i potrošnja nafte u 2020. godini iznosila je 88 miliona bbl/d ili 4,1 milijardi tona godišnje, što je značilo smanjenje u odnosu na 95 miliona bb/d ili 4,4 milijardi tona proizvodnje iz 2019. godine. Ove rezerve su dovoljne da osiguraju više od pola veka globalne potrošnje. Smanjena potrošnja je posledica recesije usled pandemije, a to je rezultiralo povoljnijim odnosom proizvodnje i rezervama na globalnom nivou u 2021. godini – skoro 60 godina u odnosu na 55 na kraju 2019. godine.

Ruske rezerve nafte u rezervoarima na kraju 2020. godine iznosile su oko 6,2% ukupnih svetskih rezervi, dok su 20 godina ranije, 2000. godine, imale učešće od oko 8,5% ukupnih tadašnjih rezervi nafte u svetu.

Problemi u evropskim rafinerijama i najave mogućih nestašica pojedinih naftnih derivata verovatno proizilaze iz različitih poslovnih politika dobavljača i taktika kompanija u primeni ekonomskih sankcija Rusiji. Kompanije najavljuju obustavu uvoza nafte ili naftnih derivata za rafinerije u inostranim delatnostima, ali uglavnom ne u domaćim prerađivačkim kapacitetima.

Što se tiče gasa, kako se Hrvatska može pripremiti za sledeću grejnu sezonu, koja će očigledno biti izazovna?

Biće izazovno obezbediti snabdevanje gasom iz Rusije, s obzirom na trajanje rata u Ukrajini i trgovinske i ekonomske sankcije zapadnih zemalja i međunarodnih saveza protiv Rusije i snabdevanje energentima iz Rusije. Ne treba zaboraviti ni činjenicu da najveći deo gasa u gasnim sistemima Centralne i Jugoistočne Evrope dolazi iz ruskih izvora, bez obzira na to što je ovaj gas dostupan evropskim dobavljačima. Na početku snabdevanja moraju da vrše kupovinu i plaćanje gasa od ruskih kompanija.

Takođe će biti izazov pripremiti gasni sistem za narednu grejnu sezonu 2022/2023. s obzirom na finansijski okvir države i mogućnosti državnih operatera sistema da finansiraju dovoljne rezerve za punjenje skladišta gasa. U tome svakako raste uloga i značaj postojećeg LNG terminala. Međutim, bez obzira na sve upite i dileme naše javnosti ko su zakupci i čiji je gas u terminalu, ne treba zaboraviti da je terminal u rukama kompanije LNG Hrvatska, čiji su vlasnici Plinacro i HEP, državni operatori sistema za prenos gasa i elektroenergetskog sistema koji su u većinskom domaćem vlasništvu.

Dakle, Hrvatska ima punu kontrolu nad snabdevanjem i upravljanjem sistemom za uvoz i prijem LNG-a, a sigurnost snabdevanja u narednoj grejnoj sezoni zavisi samo od finansijskih mogućnosti i veština našeg menadžmenta.

Nedavno su najavljena nova otkrića gasa u Hrvatskoj. Kako vidite mogućnost dobijanja novih količina ugljovodonika? Da li vidite usko grlo u tome?

U trenutnoj situaciji tekuće energetske krize, svako potencijalno otkrivanje novih mogućnosti za domaću proizvodnju gasa objektivno vredi više od stvarnih količina i odnosa troškova i koristi. Međutim, uzimajući u obzir činjenicu koju geolozi, rudari i naftaši dobro znaju, a to je da razvoj nove proizvodnje košta mnogo i dugo traje, nova otkrića ugljovodonika u Hrvatskoj su veći potencijal za budućnost nego mogućnsti kratkoročne intervencije u krizi.

Uska grla razvoja nove proizvodnje su već pomenuta finansijska ograničenja, dugo vreme razvoja eksploatacije, ali i protivljenje naše javnosti ovakvim projektima. Podsetimo se samo velikog protivljenja javnosti na sam pomen daljeg razvoja istraživanja i eksploatacije ugljovodonika u jadranskom podmorju 2016. godine, što je uticalo na smanjenje intenziteta, pa i na odustajanje od daljih istraživanja.

Kada cene energenata rastu, to se održava na niz drugih proizvoda. Šta biste izdvojili kao najvažnije kratkoročne i srednjoročne efekte ove energetske krize?

Najvažnije kratkoročne posledice su: neizvesnost na energetskim tržištima koja utiče na sva druga tržišta roba i usluga, posebno na ona na kojima energija čini značajan udeo u troškovima, inflatorni pritisci i državne intervencije u cilju ublažavanja efekata rasta cena. Negativni energetski efekti su okretanjeuglju i drugim ekološki nepovoljnim ili upitnim izvorima energije kao što je nuklearna energija. Srednjoročni efekti ove energetske krize biće značajna promena situacije na globalnim energetskim tržištima, a posebno na energetskim tržištima u Evropi. Naime, implementacija Pariskog klimatskog sporazuma iz 2015. godine tekla je sa promenljivim efektima, u zavisnosti od cena fosilnih primarnih energenata. Niske cene energije ne motivišu brze promene, pa su neke zemlje bile ekonomski uspešnije sa postojećom energijom. To se odrazilo i na pandemiju, sa manjom potrošnjom i nižim cenama energije. Porast cena energenata izazvan ovom krizom dovešće do velikih promena na energetskim tržištima, promena u strukturi energetike i razvoja novih energetskih sistema. To će uključiti promene u proporcijama potrošnje energije u ukupnim troškovima proizvodnje, što će zauzvrat pokrenuti nove razvojne projekte, tehnologije i nove investicije. Posledica skupe energije posle najnovije energetske krize svakako će uticati na ubrzanje energetske tranzicije, posebno u Evropi.

Možete li ukratko da prokomentarišete neke od mera koje su predložili pojedini zvaničnici Evropske komisije, kao i Međunarodne agencije za energetiku (IEA), za ublažavanje posledica krize u narednom periodu? Neke od njih mogu biti veoma nepopularne, a neke potpuno neizvodljive.

Nakon početka ove energetske krize, IEA je izdala dve smernice. Jedna je Plan od 10 tačaka za smanjenje zavisnosti Evropske unije od ruskog gasa, objavljena 3. marta 2022. godine, a druga su Vanredne mere za smanjenje globalne potražnje za naftom, takođe u 10 tačaka, objavljene 18. marta 2022. godine.

Prvi dokument predviđa prekid ugovaranja isporuke gasa, zamenu ruskog snabdevanja gasom alternativnim pravcima, povećanje obaveza skladištenja prirodnog gasa na 90% skladišnih kapaciteta, ubrzanje razvoja projekata solarne energije i energije vetra i povećanje proizvodnje iz postojećih niskoemisionih kapaciteta kao npr. bioenergije i nuklearnih izvora. Pored toga, poziva se na zaštitu potrošača električne energije od visokih cena, zamenu gasnih kotlova grejanjem toplotnim pumpama, poboljšanje energetske efikasnosti u zgradarstvu i industriji, smanjenje temperature grejanja među potrošačima i diverzifikaciju proizvodnje električne energije povećanjem fleksibilnosti sistema.

Čini se da je drugi dokument izvučen iz fioka tokom krize 1973/1974. godine. On je pozvao na smanjenje brzine na autoputu za 10 km/h, rad od kuće na tri dana u nedelji, zabranu prometa u gradovima nedeljom, jeftiniji javni prevoz i podsticanje pešačenja i vožnje biciklom, kao i korišćenje alternativa drumskom prevozu. Takođe se zalaže za promovisanje zajedničkog transporta, racionalizaciju efikasnosti komercijalnog transporta i isporuke, korišćenje brzih železnica i noćnih vozova, izbegavanje poslovnih putovanja avionom gde god je to moguće i povećanje upotrebe električnih i efikasnijih vozila.

Oba ova dokumenta u suštini ponavljaju stare smernice o uštedi energije od naftnih šokova i energetskih kriza 1970-ih. Nešto od toga se održalo dok su trajale recesije, nešto se održalo i dulje, ali je većina toga nestala u borbi za jeftiniju naftu, trijumf tržišta, konkurencije i profita u završnoj fazi Hladnog rata i globalnim uspostavljanjem tržišne ekonomije na kraju 20. veka.

Da li je neki mehanizam energetske solidarnosti među članicama EU uopšte realan? Kako Hrvatska može ojačati svoju energetsku samoodrživost?

Ne treba zaboraviti ni činjenicu da su, prema principima i ugovorima o organizaciji EU, energetika i energetska politika među aktivnostima koje spadaju u nadležnost nacionalnih interesa i politika država članica EU. Dakle, mere solidarnosti su među pojedinačnim, a ne zajedničkim interesima država članica. Energetika, kao jedna od delatnosti koja je jedan od temelja nacionalnih interesa i nacionalne politike, sama po sebi je dovoljno snažan motiv za pojedinačno, a ne zajedničko određivanje političkog i ekonomskog interesa. Zbog toga je u energetskom sektoru teško postići dogovor, bilo o solidarnosti, bilo o zajedničkim procedurama, bez obzira na opšta načela. U sektoru energetike, svaka zemlja će pre svega ostvariti i slediti svoje interese, bez obzira na zajedničke dogovore. Moramo biti svesni da Hrvatska ne može biti energetski samoodrživa, kao ni druge evropske zemlje. Novim investicijama Hrvatska može postepeno smanjiti svoju izloženost uvozu energenata, ali to se neće dogoditi ni brzo ni jeftino. Tome će svakako doprineti forsiranje energetske tranzicije i razvoj naizgled slobodnih i dostupnih domaćih obnovljivih izvora, ali uz velika ulaganja u nove izvore i posebno u energetsku infrastrukturu. Prema Strategiji razvoja energetike Republike Hrvatske do 2030. godine sa osvrtom na 2050. godinu, koju je pre dve godine usvojio Hrvatski sabor, predviđena su dva scenarija: scenario umerene energetske tranzicije i scenario ubrzane energetske tranzicije. Ukupne investicije prema scenariju umerene tranzicije u periodu 2021-2050 procenjene su na 378,9 milijardi. kuna ili 12,6 milijardi kuna godišnje. U evrima to iznosi 50 milijardi evra ili 1,67 miijardi evra godišnje. Prema scenariju ubrzane tranzicije, investicije u periodu 2021-2050 procenjene su na 461,7 milijardi kuna ili 15,4 milijardi kuna kuna godišnje. U evrima je to ukupno 61 milijarda evra ili 2 milijarde evra godišnje.

Ove brojke pokazuju da se poboljšanje energetske samodoodrživosti Hrvatske može postići samo uz velika ulaganja, puno novog razvoja i dugoročno.

Na kraju, tražimo viziju evropskog energetskog sistema 2030. godine, s obzirom na posledice koje će ova energetska kriza imati na energetiku i privredu u celini.

Evropski energetski sistemi će oko 2030. godine biti složeniji, potrošnja energije nešto racionalnija, čak i mnogo racionalnija ako se uzmu u obzir samo finalna potrošnja i krajnji potrošači energije na tržištu. Pored toga, primarni izvori energije u Evropi biće značajno obnovljivi, a ukupna zavisnost od energije iz Rusije biće znatno manja, iako ne u meri koja je postavljena ciljevima u jeku trenutne energetske krize. S druge strane, evropske privrede, posebno one koje nisu sklone razvoju i kapitalu, doživljavaće duže ili kraće recesije i stagnaciju, a ukupni troškovi energije i njenog korišćenja biće veći nego danas. Uprkos verovatnoći da će krajnja upotreba energije biti efikasnija, ukupna energetska efikasnost privrede u celini sa složenim energetskim sistemima, više konverzije energije iz primarnog izvora u finalnu potrošnju i rastućim industrijama za razgradnju i reciklažu materijala, delova i celih energetskih sistema verovatno će biti niža.

Energetike zemalja u razvoju, koje su i dalje sklonije jeftinijim fosilnim izvorima energije, i dalje će se uglavnom bazirati na fosilnim i domaćim energentima, a njihove ekonomije će biti još konkurentnije. Ako se sadašnji rat u Ukrajini i energetska kriza okončaju relativno brzo, to će biti velika ekonomska, tehnološka i tržišna prilika za evropske privrede. Međutim, ako rat potraje ili postane trajno stanje „ni rat ni mir“, evropski ekonomski prostor će potonuti u neku vrstu marginalizacije, a sadašnje političko jedinstvo postignuto kao odgovor na rusku agresiju biće ograničeno na objektivno manje uticajne ekonomske i politički prostore. U energetskoj geopolitici nove kontroverze i sukobi u nekim zemljama Afrike ili Južne Amerike, koje su bogate metalima i sirovinama za nove sisteme obnovljive energije, nisu nezamislive, i biće izložene pritiscima tehnoloških i političkih lidera nove energije. Nije nezamislivo ni stvaranje nove bipolarnosti slične onoj iz hladnog rata 20. veka. To će verovatno biti novi globalni spor između rastuće Kine i SAD.

U ovakvim okolnostima stvaranja kompleksne energetike u nekim od najrazvijenijih zemalja i podržavanja jednostavnije energetike nižih troškova u nekim zemljama u razvoju, nije nemoguće zamisliti rastuće sporove, nesporazume, pa čak i sukobe u vezi sa korišćenjem energije. Oni bi već 2030. mogli da obuhvate opasnosti globalnih sukoba oko korišćenja energije i energetske organizacije, koji će samo eskalirati u kasnijim periodima, od sredine 21. veka pa nadalje…

Autor: Prof. dr. sc. Igor Dekanić, dipl. ing., univerzitetski profesor u penziji, Zagreb

Izvor: Energetika-net

Facebook
Twitter
LinkedIn
Email
Odštampaj

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Logo

Newsletter

Možda će Vam se svideti:

Logo

Energija Balkana

Newsletter

Nedeljni pregled vesti

Najava Konferencije

Tema Konferencije

Dani
Sati
Minuti
Sekunde

17. maj 2023.