Uticaj s Bliskog istoka sve više se okreće od Evrope i SAD prema brzo rastućim azijskim ekonomskim džinovima, Kini i Indiji. Klatno moći se sa Atlantika definitivno pomera na Pacifik. Svet kao da ponovno postaje politički multipolaran. Postaje sve jasnije kako počinju značajne ekonomske, a za njima i političke (geopolitičke) promene.

Nakon sedamdeset godina američkog vođstva i trideset godina globalne dominacije SAD i Zapada, stvaraju se prilike za novi budući sukob za globalnu dominaciju u 21. veku između Zapada i Kine. Samo što ovaj put Kina (poražena pre više vekova od Britanaca) neće biti sama.

Sukob između onoga što kolokvijalno zovemo Zapad i njegove primarne sile – SAD, te političkih i ekonomskih saveza, NATO-a i Evropske unije sa Rusijom oko dominantnog uticaja u Ukrajini, vojna intervencija Rusije na Ukrajinu i produženo trajanje toga rata, kao da zaista oblikuju globalnu budućnost sveta.

Uspon azijskih igrača predvodi Kina

SAD (još) nije napala najveću silu u usponu, Kinu, već je daljim pritiskom na silu – rivala u Hladnom ratu, Rusiju koja je, ne izdržavši pritisak daljeg širenja pobedničke skupine zemalja (NATO) na istok, napala jednu od bivših svojih saveznica, Ukrajinu. SAD ovako, na indirektan način pojačava vojni i politički pritisak na potencijalno najvećeg rivala u budućnosti, Kinu, koja u takvim okolnostima forsira svoj ekonomski i geopolitički rast. Ipak, iza pozornice svetskih medija dešava se neverovatan uspon Indije, ali i ostatka Azije, zemalja koje su bez ikakve kontrole SAD.

U vreme Hladnog rata, za sve vreme njegovog trajanja, osim ideoloških sukoba, povremenih oružanih sukoba kao i kulturološko i civilizacijskih medijski uobličenih sredstava za vođenje Hladnog rata, glavni temelji za pokazivanje dominacije te ostvarenje mreže savezničkih i prijateljskih zemalja bili su energetska osnova, dinamika privrednog rasta i industrijska snaga.

Sa završetkom Drugog svetskog rata većina potrošnje energije u svetu oslanjala se na fosilna goriva i dolazila je iz uglja i nafte. U geopolitičko-energetskom smislu bilo jasno kako je nafta u to vreme neosporno bila glavni izvor primarne energije, naročito sa stajališta ratnih dejstva i pogona vojne industrije te vojnih potreba za energijom. Stoga se u tadašnjim energetskim bilansima odmah posle Drugog svetskog rata primarno računalo sa zalihama i proizvodnjom nafte, kasnije i gasa (naročito u Evropi).

Energetska dominacija SAD

Potpuna energetska dominacija SAD-a u to vreme je gurala Ameriku napred, jer je američka proizvodnja nafte tada činila više od polovine svetske proizvodnje nafte. Američka proizvodnja nafte nadmašivala je sovjetsku (Rusku) u to vreme za pet do šest puta. Posledično tome, slična američka dominacija bila je i u ekonomskoj snazi, a to je manifestovano i na propagandnom planu.

Ubrzo je vlada SAD uspostavila potpuno kontrolu nad regionom Bliskog Istoka. Tada je već bila zapečaćena sudbina nekadašnjeg Sovjetskog Saveza. Trgovinu naftom počela je da prati i trgovina u dolarima, a nju i nekontrolisana štampa novca.

Po završetku Hladnog rata ubrzano se odvijao proces globalizacije, proces nakon kojeg je stvoreno globalna privreda zasnovana na intenzivnom korišćenju prirodnih izvora energije. Jaki su postali još jači, bogati još bogatiji… Neokolonijalizam je doživeo svoj procvat. Nauka je donela i globalno korišćenje tehnologije te globalno iskorišćavanje izvora energije.

Nova geopolitička realnost

Delovanje na ponudu i potražnju od strane najvećih proizvođača i ponuđača na globalnim energetskim tržištima uticaloje i utiče na cene energenata. Stvoreni su novi savezi ( na prvom mestu OPEK), stvorena je nova geopolitička realnost. Svaka značajna promena cena energenata bitno utiče na privrednu aktivnost ali i strukturu, industrijsku i energetsku politiku, tokove kapitala kao i energetsko – geopolitičko stanje. Na krilima izvoza energenata vaskrsla je Rusija, ojačale su mnoge velike države poput Brazila, Indonezije i Irana. Energija je postala preko potrebna Indiji i Kini, te većem delu Azije i Afrike. Energenti nisu više Evropski lako dostupni kolačić.

Da podsetimo, razvoj energetskih tehnologija na temelju korišćenja ugljovodonika u SAD, razvoj naftne i gasne industrije bili su presudni, dobitna kombinacija za pobedu u dva svetska rata, te za pobedu u Hladnom ratu. Neko je to sada očito zanemario.

U tom preslagivanju energetsko-geopolitičke strategije SAD se okreću ponovnoj uspostavi energetske samodrživosti, sve na temelju vlastitih prirodnih izvora i tehnološke dominacije u praktično svim energetskim tehnologijama. Evropa je kao svoj prioritet uzela održivost buduće energetike, te započela strategiju zelene energetske tranzicije, težeći preovladavanju upotrebe obnovljivih izvora energije (baš one države koje su se obogatile na industriji uglja i čelika), pokušavajući da stekne globalno vodstvo u novim energetskim tehnologijama. Zemlje u razvoju u Aziji, Africi i Južnoj Americi okrenule su se uglju, nafti, gasu… tradicionalnim izvorima energije i nuklearnoj energetici.

Sve spoznaje (medijske, naravno ne naučne) govorile su u prilog energetskoj tranziciji dok je pragmatična politika privrednog i ekonomskog rasta i jačanja međunarodne konkurencije održavala visoke udele fosilnih goriva i nuklearne energetike u strukturi korišćenja energije. To se pogotovo odnosilo na Kinu i Indiju, čiji je ubrzani privrednii rast bio podržavan jeftinom domaćom energijom iz uglja.

Ekonomska depresija u EU

Onda se desila Rusija, slede Kina i Indija… EU je zapala u ekonomsku depresiju… Nauka u EU je na najnižem istorijskom nivou. Čak je i doskorašnji najveći svetski izvoznik, SR Nemačka ušla u vidnu recesiju. Automobilska industrija te države je u slobodnom padu.

Početkom dvadesetih godina 21. veka, uprkos još uvek izraženoj vojnoj dominaciji i fizičkom prisustvu SAD u regionu Bliskog Istoka, postaje sve jasnije kako započinju značajne ekonomske, a za njima i političke/geopolitičke promene. Izvoz primarne energije sa Bliskog istoka sve više se okreće, beži od Evrope i SAD prema brzo rastućim azijskim ekonomskim džinovima, Kini i Indiji.

Kina i Indija su postale globalne ekonomske sile na temelju domaćeg uglja. Za to vreme su pretežno ekološki orijentisana evropska energetska strategija, kao i odlučno zastupanje energetske zelene tranzicije od strane EU relativno slabile, sinhronizovamo sa time da evropska privreda gubi industrijsko vodstvo usled sve veće industrijske snage i konkurentnosti azijskih industrijskih sila, Japana i Južne Koreje, te sve snažnije Kine i Indije. U tom novom svetu, svoje mesto našla je i Rusija.

Repriza energetske krize

Posle ruske intervencije u Ukrajini početkom 2022., promptnog obećanja SAD, NATO-a i zemalja Zapada kako će naoružati i vojno pomoći Ukrajinu i evropskog proglašenja energetskih sankcija Moskvi, došlo je do energetske krize slične onoj iz 70-ih godina 20. veka.

To je za posledicu imalo skokove cena nafte i gasa, ali i aktiviranje energetskih kapaciteta za korišćenje fosilnih izvora, koji su energetskom tranzicijom trebali biti postupno zatvoreni. Sirova nafta tipa Brent je na evropskoj berzip poskupela sa oko 80 američkih dolara po barelu početkom 2022. na više od 100 dolara, te čak blizu 120 dolara za barel, na kraju godine.

Cene prirodnog gasa na referentnoj evropskoj TTF berzi (Transfer Title Facility) u Roterdamu u Holandiji poskupele su s oko 25 do 30 evra po megavat satu početkom 2021. na blizu 80 evra u zimskoj sezoni 2021/2022. godine, te čak u jednom kratkom trenutku na 300 €/MWh u avgustu 2022. godine. (Ovo je za posledicu imalo političko i fizičko preživljavanje Venecuele, zatim vraćanja Irana i Saudijske Arabije na regionalnu geopolitičku scenu… Ruski medved, ponovo je postao jak.)

Kasnije je nafta pojeftinila, tako da je cena cele ove godine oscilirala, barel je koštao oko 80 dolara, s time da su tek sredinom leta 2023. cene nafte tipa Brent premašile cenu od 80 dolara za barel. Prirodni gas na TTF berzi takođe je pojeftinio na manje od 50 €/MWh posle februara i završetka primarne grejne sezone u Evropi. Oko 30 €/MWh cena je bila posle maja i početka remonta gasnih skladišta za narednu sezonu.

Uspon Kine

Kina je tokom reforme, modernizacije privrede, nauke, obrazovanja i društva, te kontinuiranog privrednog rasta u posljednjih 45 godina postala najsnažna industrijska i ekonomska sila sveta. Čini se da je u poslednje dve decenije najuspešnije prati Indija.

Lista Svetske Banke, po paritetu kupovne moći

Kina i Indija su postale savremene industrijalizovane, tehnološki napredne, izvozno orijentisane države koje ostvaruju vrlo veliki izvoz roba i usluga, velike financijske viškove kao i stabilan razvitak svih vrsta proizvodnje, podupirane ekspanzijom energetike i energetskih sektora (od Fosilnih goriva, preko nuklearne energije do obnovljivih izvora energije).

Kina je svoj ubrzani privredni rast i razvitak osigurala, obezbedila uvozom odgovarajućih količina energije, pre svega iz Rusije.Taj trend je početkom izbijanja krize u Ukrajini pokrenula i Indija, jer se Rusija pokazala kao pouzdan partner, odnosno snabdevač energentima. Stoga su energetski sektori u Kini, pre svega, ali i Indiji, spadali među industrijske delatnosti sa najintenzivnijim rastom. Nasuprot EU, gde je energetski sektor doživeo fijasko.

Već 15 godina Kina je država koja troši najviše energije na svetu od svih zemalja. Ona je 2021. godine utrošila oko 26,5 posto od ukupno „utrošene primarne energije“ u svetu. Iste godine ukupna potrošnja energije Kine za skoro 70 % nadmašila je potrošnju energije u SAD, te je bila 2,6 puta veća od potrošnje energije u Evropskoj uniji.

Ako je nekada važilo da se moć SAD zasniva na vrednim amerikancima i jeftinim i dostupnim energentima, to sada, pre svega, važi za Kinu.

Uticaj ukrajinskog rata

Trajanje rata u Ukrajini ima ekonomski kao i političko/geopolitički uticaj na Kinu. Čini sea kako je Kina u tom sukobu naizgled neutralna, premda politički igra ulogu najvećeg saveznika Rusije. Ali, Kina u tom ratu već ubire ogromne ekonomske benefite, jer je bliskoistočni uvoz nafte zamenila jeftinijom i politički neutralnijom (američka mornarica ne može da spreči uvoz Ruske nafte) naftom iz Rusije. Slično se događa i sa gasom.

Kineski veliki industrijski izvoz će zahvaljujući jeftinim energentima iz Rusije postati samo još veći i još konkurentniji (jeftiniji) što rat bude duže trajao. Istu politiku prati i Indija ali i druge velike Azijske zemlje. Na nesreću Evrope i Evropljana, kada gas i nafta jednom pronađu svoje kupce u Aziji, pre svega u Kini i Indiji, nikada se više neće vratiti na naš kontinent. Naročito ne po cenama po kojima su evropske države nabavljale iste.

Brojne zemlje u razvoju u Aziji, Africi i Južnoj Americi forsirale su energetiku na temelju dostupnih, najčešće domaćih fosilnih izvora energije, koji su kao jeftiniji služili, pre svega, za jačanje njihove međunarodne industrijske ili trgovinske konkurentnosti, a ne za ubrzavanje energetske tranzicije.

Sjedinjene Američke Dražve su, zapravo, ignorišući Pariski klimatski sporazum, razvile tehnologije eksploatacije ugljovodonika hidrauličkim frakturisanjem (frakingom) te je ponovno stekao vodeću poziciju u proizvodnji nafte i gasa. Tako je ova zemlja, skupivši dovoljno političke snage za pritisak na države EU, zadržala energetsko-geopolitičko vođstvo u svetu.

EU gubi trku

Što se EU tiče, ona se, čini se, zaigrala eurocentrizmom. Nakon što je zaključen Pariski sporazum o klimatskim promenama 2015. EU se, kao geopolitička manifestacija Evrope, stavila na čelo zalaganja za brzu energetsku zelenu tranziciju. Kreatori ovakve politike EU su, pri tome, prevideli činjenicu da je EU spala na manje od deset procenata od ukupne energetske potrošnje i na dvostruko manje od proizvodnje globalne primarne energije. Kao da su svi u Evropi zaboravili na zakone fizike, matematičku činjenicu kako neko ko čini desetinu tržišta ili samo dvadesetinu proizvodnje nije u poziciji da kontroliše, a kamoli nameće globalne trendove.

EU se priključila Američkoj politici čiji je glavni cilj poraz Rusije neposredne budućnosti. To je imalo za posledicu poskupljenje energije u drugoj polovini 2022. godine. Oslanjanje Rusije na Kinu, Indiju i Afriku kao alternativna tržišta za ruski izvoz energenata kao da su još više uticali na smanjivanje globalnog uticaja Evrope na glavne smernice buduće globalne energetske geopolitike.

Politika OPEK-a, do sada neviđeno jedinstvo država proizvođača nafte je najavama smanjivanja proizvodnje 2022. kao i njihovom realizacijom u toku 2023. uticala na ponovno podizanje cena nafte iznad 80 dolara za barel. To je svakako koristilo finansijskom položaju Rusije. Evropa kao da svojom ekonomskom politikom dalje deindustrijalizacije i ubrzane energetske zelene tranzicije u pravcu obnovljivih izvora energije, zaista kreće prema položaju daleke periferije svetskih dešavanja. SAD i Rusija će biti sile, poredive sa Azijskim gigantima samo zbog veličine svoje teritorije i bogatsva koje poseduju. Svet se promenio.