U doba globalnih previranja i složenih geopolitičkih igara, pitanje energetike prestalo je da bude samo tehničko pitanje. Ono je postalo temelj naše nacionalne bezbednosti. Dok se svet suočava sa sukobima različitih energetskih vizija, za Srbiju je ključno da se okrene svom najvrednijem resursu – domaćim stručnjacima i sopstvenim institucijama.

Svedoci smo novog doba u kojem se ratovi više ne vode samo za teritorije, već za svest ljudi. U oblasti energetike, ovaj hibridni pristup ne gađa elektrane i dalekovode – on gađa ono što je najteže obnoviti: poverenje građana u sopstvenu državu, institucije i domaće stručnjake.

Meke mete i plemenite emocije

Danas se kao oružje koriste naše najiskrenije brige – čist vazduh, zdrava voda i budućnost naše dece. To su teme koje pokreću svakog rodoljuba. Međutim, u okviru hibridnih operacija, te čiste emocije se perfidno kanališu kako bi se pojedinac okrenuo protiv sopstvenih nacionalnih interesa. Naša ljubav prema zemlji ne sme biti zloupotrebljena za njeno slabljenje; naprotiv, ona mora biti temelj našeg jedinstva. Zatrpani smo tendencioznim analizama i podacima upitnih izvora čiji je jedini cilj da nas ubede da „mi to ne znamo“ ili da su „naši korumpirani“. Moramo jasno reći: naše nacionalne institucije su jedina stvarna brana koja stoji između interesa domaćeg stanovništva i stranih agendi. Kakve god mane imale, one su naše, i jedine imaju zakonski zadatak i odgovornost da čuvaju Srbiju. Ako srušimo poverenje u njih, rušimo sopstvenu kuću iznutra. Decenijama doziran defetizam i autošovinizam stvorili su plodno tlo za specijalne operacije na polju energetike. Odgovor na to je samosvest. Moramo se osloniti na intelekt i ogromno iskustvo naših stručnjaka koji su ovaj sistem gradili u mnogo težim vremenima. Oni nisu samo „kadrovi“, već ljudi sa imenom i prezimenom koji decenijama čuvaju našu energetsku nezavisnost. Njihovo znanje je naš najjači argument protiv laži koje najčešće ne možemo niti prepoznati niti lako proveriti.

Institucije kao čuvari suvereniteta

Gubitak vere u sopstvene domaće snage je prvi korak ka tihoj kolonizaciji 21. veka. Društvo koje ne veruje svojim inženjerima, pravnicima, ekonomistima, koje ne veruje sopstvenim državnim institucijama ne mora biti vojno osvojeno – ono je već predalo svoj suverenitet. Naša dužnost je da prepoznamo ove psihološke operacije i da odgovorimo snažnim povratkom poverenja. Čuvajući domaću struku i jačajući naše institucije, mi ne branimo samo energetski sistem, već pravo našeg naroda da sam odlučuje o svojoj sudbini. Vreme je da verujemo svojima, tj. da počnemo da verujemo u sebe. Na ovakav vid vođenja specijalnog rata niko nije imun, niti narod niti same državne institucije. Narod je odavno umotvorio, a neko mudar zapisao i preneo do današnjih dana izreku:”Tuđa ruka svrab ne češe.”, kao i onu “U se i u svoje kljuse.”. Možda je baš sada vreme da se setimo ovih narodnih poslovica i da ih primenimo.

Često smo preplavljeni uvezenim agendama koje se kriju iza plemenitih ciljeva, a zapravo služe tuđim ekonomskim interesima. U tom vrtlogu informacija, jedini pravi oslonac su naši stručnjaci. To su ljudi koji decenijama grade naš energetski sistem, imaju iskustva sa belosvetskim “dobronamernicima”, poznaju svaki megavat, svako nalazište, svako čvorište nacionalnog sistema i kojima je dobrobit ove zemlje jedini prioritet. Povratak poverenja u domaću stručnu i naučnu misao nije samo pitanje emocije, već elementarnog preživljavanja.

Iako je lako pasti pod uticaj defetizma i kritike, moramo razumeti da su državne institucije jedini okvir koji može i mora da zaštiti nacionalne interese. Kada izgubimo veru u sopstveni sistem, otvaramo vrata za tuđe odluke o našoj budućnosti. Osnaživanje domaćih institucija znači preuzimanje sudbine u sopstvene ruke. Naša država nije pasivni posmatrač, već aktivni pregovarač i njen zadatak i zakonska obaveza je da traži najbolje za svoje građane, bilo da je reč o energentima i rudnim bogatstvima, primeni novih tehnologija u proizvodnji ili stvaranju preduslova za povratak primene nuklearne energije nakon više od 35 godina. Partija šaha koja se kontinuirano na tom globalnom energetsko-bezbednosno-političkom polju igra, nosi sa sobom mnogo taktičkih žrtvovanja i teških poteza, ali bez međusobnog poverenja na domaćoj sceni, bez poverenja u domaće stručnjake i državne institucije, krajnji rezultat prosto ne može biti povoljan po državu i narod, po našu naciju.

Domaći resursi za domaći napredak

Princip je jednostavan: Srbija mora imati pravo na slobodu izbora. Nijedna bogata nacija nikada se nije odrekla resursa sa svoje teritorije, pa ne treba ni mi. Naši stručnjaci su sposobni da pronađu model eksploatacije domaćih prirodnih resursa, koji god da su ti resursi, koji će biti ekološki odgovoran, tehnološki napredan i ekonomski isplativ isključivo za našu zemlju. Umesto da slepo pratimo koncepte koji su se u drugim delovima sveta pokazali kao nepouzdani, mi imamo znanje da kreiramo sopstveni, hibridni model koji kombinuje stabilnost tradicionalnih proizvodnih izvora i potencijal novih tehnologija. Prava energetska politika nije ona koja energiju čini luksuzom za elitu, već ona koja je čini dostupnom svakom čoveku i svakoj fabrici u Srbiji. To je vizija koju zastupa velika većina domaćih stručnjaka – vizija zasnovana na humanizmu i razvoju srpskog društva u celini.

Srpska energetska strategija: domaća pamet i veštačka inteligencija

Tako i izrada Strategije razvoja energetike i Integrisanog nacionalnog energetskog i klimatskog plana (INEKP) nije puka administrativna vežba za potrebe Brisela – to je čin definisanja nacionalnog suvereniteta za 21. vek. Ako energetski sistem posmatramo kroz prizmu fizike i bezbednosti, a ne kroz prizmu želja jasno je da je Srbiji potreban duboko strateški zaokret koji počiva na realnosti, a ne na uvezenim trendovima, kao i to da taj zaokret može napraviti isključivo domaća pamet. Domaća pamet ne isključuje korišćenje metoda veštačke inteligencije i celokupnog dostupnog matematičkog aparata, naravno.

Kraj „pasivnog“ planiranja: mehanizam kontrole kao imperativ

Trenutni sistem pati od suštinskog nedostatka poverenja u državu i samim tim i nedostatka toliko potrebne stroge kontrole od strane države – čak i kada isplaniramo valjano, nedovoljno dobro kontrolišemo realizaciju. Republici Srbiji je neophodan zakonski mehanizam koji će državi omogućiti strogi nadzor, po ugledu na velike države poput SAD, RF, Francuske i Kine. Moramo imati upravljive alate koji omogućavaju državi da reaguje kada stvarni proizvodni portfolio odstupi od projektovanog. Država ne sme biti nemi posmatrač tranzicije, već njen aktivni kontrolor i garant svome stanovništvu i privredi. Za sve prethodno rečeno je neophodno poverenje u državne institucije kao preduslov, ali i odlučnost države da jasno preuzme kajaše u svoje ruke.

Nuklearni stub suvereniteta

Ukidanje moratorijuma na izgradnju nuklearnih elektrana 2024. godine bio je čin oslobađanja srpske struke, hrabar čin države u pravom smeru. Ukidanje ovog prevaziđenog ograničenja nije samo energetsko, već i pitanje nacionalnog samopoštovanja. Bilo je krajnje vreme da odbacimo kompleks niže vrednosti – mi nismo ništa manje sposobni, niti manje pametni od naših suseda. Ako Mađarska, Bugarska, Rumunija, Hrvatska i Slovenija decenijama uspešno i bezbedno koriste nuklearnu energiju za svoju stabilnost, nema apsolutno nijednog razloga da Srbija sebe unapred proglašava nesposobnom. Srpska nauka i inženjeri imaju kapacitet da isprate najsavremenije svetske standarde, a ukidanjem moratorijuma konačno prestajemo da budemo ‘crna rupa’ regiona koja se plaši tehnologije koju posle višedecenijskih zabluda ogledanih kroz “zelenu agendu” ponovo ceo razvijeni svet koristi kao temelj svog napretka.

Pogledajmo samo Hrvatsku. Oni već 40 godina dobijaju 16% svoje struje iz nuklearke Krško, koju dele sa Slovenijom. Planiraju da do 2040. godine čak 30% svoje energije dobijaju iz nuklearnih izvora. Oni uveliko analiziraju lokacije na svojoj teritoriji i razmatraju najmodernije reaktore. Zar je logično da verujemo kako su Hrvati ili Slovenci ‘napredniji’ ili ‘odgovorniji’ od nas? Naprotiv, oni su samo bili praktičniji i hrabriji i najvažnije nisu bili podvrgnuti forsiranom autošovinizmu i psihološkim operacijama sa početka ovog teksta. Na stranu sada i hibridno ratovanje i specijalne psihološke operacije, Srbija svakako ima istu, ako ne i veću inženjersku tradiciju od pomenutih država, i krajnje je vreme da pokažemo da možemo da pariramo susedima u najvažnijoj trci 21. veka – trci za energetsku nezavisnost.

Ako nekome treba dokaz da nuklearna energija donosi ekonomsku prevlast, neka pogleda Rumuniju. Oni iz nuklearke Černavoda već decenijama dobijaju skoro 20% svoje struje, što im omogućava da budu energetski gigant u regionu.

Rumunija je u februaru 2026. donela konačnu odluku o izgradnji prvih malih modularnih reaktora (SMR) u Evropi (projekat Doičešti), a paralelno završavaju treći i četvrti blok u Černavodi. Rumuni su odavno shvatili – ko ima nuklearnu energiju, taj kontroliše cenu struje i privlači industriju.

Ako pogledamo Mađarsku, vidimo šta znači država koja ne gubi vreme. Oni su u februaru 2026. godine zvanično počeli sa izlivanjem prvog betona za Pakš 2. Oni već grade dva nova najmodernija reaktora koji će im osigurati energetsku suverenost za narednih 60 godina. Mađari su toliko daleko otišli da trenutno imaju najjeftiniju struju u EU upravo zahvaljujući nuklearki Pakš 1, koja već pokriva skoro polovinu njihovih potreba.

S druge strane, Bugarska upravo sprovodi jedan od najvećih projekata u svojoj istoriji. Na lokaciji Kozloduj planiraju izgradnju još dva reaktora (blokovi 7 i 8). Bugari već dobijaju trećinu svoje struje iz nuklearke i nisu dozvolili da ih strah parališe. Naprotiv, oni školuju svoje kadrove i postaju čvorište za ceo Balkan.

Bez nuklearne energije, priča o energetskoj nezavisnosti Srbije u budućnosti je samo iluzija. To moramo svi koliko nas ima što pre da prihvatimo. Iz strogo tehničkog ugla upravljanja elektroenergetskim sistemom, nuklearne elektrane poseduju rotirajuću masu koja može da obezbedi i regulaciju frekvencije, regulaciju napona i rotacionu inerciju, sve neophodne parametre za siguran i stabilan rad elektroenergetskog sistema kao celine. Samo nuklearna energija može na tehnoekonomski efikasan način da nadomesti stabilnu proizvodnju koju trenutno imamo u vidu termoelektrana na ugalj, oslobođenu ugljeničnog otiska, samim tim i pritiska koji po tom pitanju stiže spolja. Samo nuklearna energija, odnosno nuklearne elektrane, svojim osobinama odgovaraju zaštiti naših nacionalnih interesa kada je reč o sigurnosti snabdevanja domaće potrošnje, odnosno nacionalnoj energetskoj bezbednosti u decenijama pred nama.

Strategija razvoja srpske energetike mora konačno upariti „nuklearni mir“ sa hidro-gasnom fleksibilnošću i hirovitošću vetra i solara. Projekti poput RHE Bistrica i RHE Đerdap 3 su ključni tehnički zupčanici. Oni su ti koji sa pametno raspoređenim gasnim elektranama „peglaju“ potrošnju i omogućavaju nuklearnim blokovima najoptimalniji ujedno i najbezbedniji rad, dok višak energije iz vetra, sunca (bilo da su viškovi generisani u zemlji ili negde van nje pa ih po negativnim cenama dobijamo od sistema koji su svoju energetiku zasnovali na varijabilnim OIE) bukvalno „pumpaju uz brdo“ za kasniju upotrebu. To je inženjerska logika koju vidimo u Kini i Francuskoj i koju moramo primeniti ovde.

Naime u Kini se godinama unazad praktikuje optimalno uparivanje nuklearnih elektrana sa reverzibilnim hidroelektranama, a može poslužiti kao odličan primer za srpski elektroenergetski sistem i potencijalno uparivanje buduće RHE Bistrica i RHE Đerdap 3 i nuklearnih elektrana u cilju optimizacije rada celokupnog elektroenergetskog sistema i povećanja sigurnosti snabdevanja i stabilnosti rada saistema, odnosno povećanja nacionalne energetske bezbednosti. RHE u sistemu su ključni dodatni elementi modernog elektroenergetskog sistema, koji omogućavaju da se nuklearna mirnoća i varijabilnost sunca i vetra iskoriste najbolje moguće po sistem.

Prva faza pumpno akumulacione elektrane u Guangdžouu direktno raspoređuje 50% svog kapaciteta za regulaciju opterećenja električne energije za Hong Kong, omogućavajući nuklearnoj elektrani Daja Bej da radi kao elektrana baznog opterećenja (bazna elektrana), čime se poboljšava ekonomičnost i bezbednost nuklearne elektrane. Nakon više od 30 godina rada, pumpna akumulaciona elektrana u Guangdžouu je kumulativno obezbedila više od 30 TWh za balansiranje potrošnje električne energije u Hong Kongu.

Buduća energetska strategija Srbije

Izrada nove Strategije razvoja energetike i INEKP-a u Srbiji ne sme biti spisak lepih želja, već „hirurški“ precizan model kontrole. Neophodan je naime suštinski zaokret: prelazak sa statičnog planiranja na AI-bazirani metodološki okvir koji predstavlja spoj digitalnog „analitičkog motora“ i rigoroznog regulatornog modela upravljanja od strane države uz neizostavno novouspostavljeno poverenje u domaće znanje, domaće stručnjake i domaće institucije.

Nova strategija razvoja energetike mora biti validirana kroz ekstremne „Black Swan“ scenarije koji testiraju granice izdržljivosti Srbije, osiguravajući nesmetan prolazak kroz najteže krizne periode sa odabranom proizvodnom flotom. Model mora kroz simulaciju nedvosmisleno dokazati da odabrani nacionalni proizvodni miks garantuje dovoljan nivo sigurnosti snabdevanja i sprečava kolaps pri maksimalnom opterećenju u najtežim okolnostima: periodima „Dunkelflaute“ – mračne tišine bez sunca i vetra, periodima toplotnih talasa i hidro-deficita, ekstremnih suša koje ugrožavaju hlađenje nuklearnih reaktora i proizvodnju HE, uz maksimalnu potrošnju rashladnih sistema, periodima geopolitičke nestabilnosti, u svetu koji se fragmentiše Srbija mora biti sposobna da funkcioniše potpuno autonomno, čak i sa potpunim prekidom regionalnih veza. U ovim uslovima, „gvozdena rezerva“ lignita u konzerviranim rudnicima i termo-blokovima predstavlja poslednju liniju odbrane i suvereniteta – sigurnost koja stupa na scenu ako dođe do ispada recimo glavne nuklearne jedinice. Sa druge strane, Srbija kao buduće čvorište za data centre ne sme dozvoliti ni milisekund nestabilnosti obezbeđujući rad data centara i kritične infrastrukture čak i u potpunoj izolaciji, što je osnov za razvoj moderne digitalne ekonomije.

Spajanje AI optimizacije, načela upravljanja kriznim situacijama, sa čvrstim državnim nadzorom i obnovljenim poverenjem naroda u domaće stručnjake i institucije, tj. obnovljenim poverenjem tih domaćih institucija u same sebe, omogućiće Srbiji da konačno izađe iz zone energetske neizvesnosti. Ovo nije samo metodološko pitanje – ovo je i bezbednosno i političko pitanje, praktično pitanje opstanka države kao nezavisnog aktera na Balkanu. Naš cilj je jasan: nuklearna snaga, reverzibilna podrška, OIE varijabilna dodatna proizvodnja i ugalj kao strateški osigurač, a sve to vođeno najsavremenijim digitalnim algoritmima kontrole kreiranim i upravljanim domaćom pameću i domaćim kadrovima.

Vreme je da energetsku budućnost Srbije vratimo u potpunosti u svoje ruke, u ruke srpskog stručnjaka, srpske nauke i srpskog nacionalnog interesa. Nova energetska strategija Srbije mora biti rezultat „hirurške preciznosti“ u planiranju. Moramo obnoviti naš kadar, osloniti se na domaće institucije i prestati da se plašimo sopstvenog razvoja od strane domaćih kadrova. Naš proizvodni miks je pitanje nacionalne bezbednosti – i kao takav, on mora ostati pod čvrstom kontrolom srpske države i domaće pameti.

Srbija više ne sme da kaska. Vreme je da gradimo sopstvenu energetsku tvrđavu sopstvenom pameću. Srbija nije kolonija, niti je nemi posmatrač tuđih planova. Imamo institucije koje iskreno zastupaju naše interese i stručnjake čije znanje ne zaostaje za svetskim vrhom. Vreme je da prestanemo da sumnjamo u sopstvene snage. Samo kroz jedinstvo naroda, struke i državnih institucija možemo izgraditi energetski stabilnu, nezavisnu i jaku Srbiju.