Evropa, Rusija, Srbija, Turska… – igrači u gasnom kolu diverzifikacije izvora snabdevanja

Zamena za ruski gas ne postoji ni u Srbiji, ni u Evropi. Umesto Nemačke Turska evropsko energetsko čvorište. Priča oko oslobađanja Srbije energetske zavisnosti od ruskog gasa je pre svega političko, a ne ekonomsko pitanje. U dogledno vreme se, međutim, i pored preuzetih prvih koraka ka diverzifikaciji izvora snabdevanja gasom, ne može računati da će to da omogući konkurenciju na tržištu i energetsku nezavisnost.

Ne postoji zamena za ruski gas ni u Srbiji, niti u Evropi. Američka administracija koristi ukrajinsku krizu u pokušaju da njeni dobavljači preotmu tržište Starog kontinenta od Rusije.

Međunarodna agencija za energetiku, svetski stručnjaci i energetske kompanije upozoravaju da nema dovoljno zaliha plavog goriva na planeti koje bi mogle da nadoknade nedostatak ruskog gasa na evropskom tržištu.

Osim što LNG ima u malim količinama i izuzetno je skup, kada je u pitanju Jugoistočna Evropa,realnost za Srbiju je da ne postoji ni infrastruktura, kojom bi mogao da se transportuje u našu zemlju. Izgradnjom Balkanskog toka, čiji je kapacitet 15,75 (druga cev istog kapaciteta je namenjen turskim potrošačima) milijardi kubika godišnje, kao i dogovorom sa ruskim predsednikom o povoljnijoj ceni gasa, naša zemlja je obezbedila sigurno snabdevanje građana i privrede.

Ne postoji mogućnost da Srbija prima gas iz bilo kog drugog izvora. Pojedini krugovi u našoj zemlji, posebno krugovi oko bivše ministarka energetike Zorana Mihajlović, forsiraju značaj interkonektora između Srbije i Bugarske, koji se gradi uz podršku EU i Evropske investicione banke. Brisel i Vašington guraju ovaj projekat zbog svojih geopolitičkih interesa. Osim što je taj gasovod skromnog kapaciteta, 1,8 milijardi metara kubnih, ne postoji ni obezbeđeni gas koji bi tom rutom mogao da dolazi do Srbije.

Potencijalni izvori za diverzifikaciju od ruskog gasa

Otvaraju se mogućnosti, kako navode pojedini zagovornici diverzifikacije od ruskog gasa, snabdevanja Srbije prirodnim gasom iz Azerbejdžana, gasovodima na Južnom gasnom koridoru, kao i kroz LNG terminal u Grčkoj, ili perspektivnih izvora gasa za naš region, poput Istočnog Mediterana.

LNG nema dovoljno, a ne može da konkuriše ni cenom. Američke kompanije su limitirane. Ne mogu da izvoze velike količine. Sledeća opcija, koja se pominje kao mogućnost u perspektivi je plavi energent iz mediteranskog gasovoda Istmed – sporazum o njegovoj izgradnji pre dve godine potpisali su Izrael, Grčka i Kipar. Međutim, suštinsko pitanje je da li će se ovaj gasovod graditi, zato što Izrael, iz svojih geostrateških, ali i ekonomskih razloga, ima preči interes da pravi gasnu konekciju sa Egiptom.

Nemačka jedina zemlja u Evropi koja je ubrzano krenula sa uvođenjem energije iz obnovljivih izvora. Posledica takve politike je da će ona krajem ove godine, prvi put od Drugog svetskog rata, biti uvoznik električne energije.

Prošlu godinu Evropa je završila tako što je uvezla 40 odsto gasa, 33 odsto nafte i 70 odsto uglja iz Rusije. Na godišnjem nivou iz te zemlje u Uniju je stizalo između 216 i 267 milijardi kubnih metara gasa. Uskoro ćemo sumirati podatke za ovu godinu.

Globalna trka u proizvodnji i kupovini nafte i gasa

Evropska unija i SAD postigle su sporazum o isporuci američkog prirodnog tečnog gasa (LNG) kojim bi trebalo da se smanji evropska zavisnost od ruskog gasa.

Amerikanci su pošteno nastupili prema Evropljanima u ovom sporazumu. Ljudi često misle da je najveći proizvođač energenata na svetu Rusija, ali nije – Amerika je. Ona je ujedno i najveći potrošač. Blagostanje američke ekonomije se zasniva na jeftinim energentima, pa SAD trenutno više od tih 15 milijardi kubnih metara nikako ne može da ponudi.

Pre svega je tehnološko pitanje, a ne ekonomsko zato što ni ne može više da se proizvodi.

Amerika je u ovoj trci za primat prvog proizvođača pobedila Sovjetski Savez kada su ovladali tehnologijom proizvodnje nafte i gasa iz škriljaca. Tada je dnevni konzum nafte bio između 80 i 82 miliona barela dnevno. SAD su proizvodile 8,3 do 8,4 barela dnevno, Sovjetski Savez oko 11, Saudijska Arabija oko 10. Kada su Amerikanci uložili u industriju škriljaca dnevnu proizvodnju su podigli na skoro 19 miliona barela dnevno, Saudijska Arabija je povećala proizvodnju na 13 miliona. Rezultat toga bilo jepojeftinjenje sirove nafte na manje od 15 dolara i, došlo je do raspada Sovjetskog Saveza.

Katar, drugi najveći izvoznik i četvrti najveći proizvođač prirodnog gasa, saopštio je da neće moći Evropi da obezbedi veće količine jer, ima dugoročne ugovore sa azijskim zemljama.

Nije normalno da 34 odsto svetske energije troše Evropa i SAD, osam odsto Rusija, 20 odsto Kina, a najmnogoljudnije zemlje poput Indije, Bangladeša – Indokine, gde živi 40 odsto populacije, troši svega 12 odsto. Cene gasa na drugim kontinentima su mnogo veće nego u Evropi. Dok su se Evropljani borili da diversifikuju svoje pravce snabdevanja Rusija je u tišini pravila svoje gasovode ka Kini.

Međutim, ono o čemu se retko priča, kontinentalna proizvodnja u Evropi, tačnije u Holandiji, biće prekinuta 2030. godine, a proizvodnja gasa u Severnom moru pada za 40 milijardi kubika godišnje. Evropa je u veoma velikom energetskom problemu.

Svedoci smo da je Evropa krenula u sprovođenje vrlo ubrzane zelene agende, u transformaciju privrede i načina proizvodnje električne energije. To će dovesti do toga da će Nemačka u 2022. prvi put završiti kao zemlja neto uvoznik električne energije.

Francuska u doglednoj budućnosti krenuti sa izgradnjom 14 nuklearnih elektrana, što će, kako kaže, francusku privredu ojačati u odnosu na bilo koju drugu evropsku. Veoma se retko pominje u medijima da cena gasa utiče na referentnu cenu struje, jer se 20 odsto struje pravi iz gasa.

Srbija i ruski gas – političko pitanje

Priča oko oslobađanja Srbije energetske zavisnosti od ruskog gasa je pre svega političko, a ne ekonomsko pitanje. U dogledno vreme se, međutim, i pored preuzetih prvih koraka ka diverzifikaciji izvora snabdevanja gasom, ne može računati da će to da omogući konkurenciju na tržištu i energetsku nezavisnost. Pored toga, Srbija nema ni infrastrukturu ni tehnologiju za eventualno dopremanje, preradu i skladištenje tečnog gasa. Procenjuje se da bi je to koštalo nešto manje od milijardu dolara.

U narednih 10 do 15 godina za Srbiju neće biti alternative ruskom gasu, jer ga nema dovoljno iz drugih izvora, tako da je nemoguće da ga naši potrošači zamene nekim drugim.

Situacija nije ništa bolja ni oko američkog tečnog gasa, jer u Evropi postoji svega nekoliko terminala za njegov prihvat i svi su prilično daleko od nas, osim onog u Aleksandropulosu, koji još nije završen. Tu je, naravno i terminal na Krku, koji je prošle godine otvoren ,a čiji su kapaciteti ograničeni. Uz to, nema gasovoda između Srije i Hrvatske. Zato je ta priča o američkom tečnom gasu, ili bilo čijem drugom,  na dugačkom štapu. A treba imati u vidu da bi nas on koštao bar 2,7 puta više, jer tehnologija frakinga diže cenu.

Gas, koji stiže tankerima iz Amerike, Katara ili nekog drugog prodavca, značajno je skuplji nego gas koji stiže gasovodima. Jednostavno, to je skuplja tehnologija. Prvo gas mora da se prebaci u tečno stanje, pa da se transportuje, putovanje traje, a kada stigne do neke luke u Evropi, mora da se ponovo vrati u gasno stanje. Za to je potrebna infrastruktura, a nju nemaju ni mnogo veće države u Evropi, ne samo Srbija.

Nerealno je i obećanje Amerike da će Evropi do kraja godine isporučiti 15 milijardi kubnih metara gasa, a 50 milijardi do 2030. Za to u ovom trenutku nema mogućunosti fizičke proizvodnje u SAD.

Alternative za ruski gas koje Srbija ima u perspektivi

GASNI INTERKONEKTOR SRBIJA – BUGARSKA

  • Kapacitet: 1,8 milijardi kubnih metara godišnje
  • Vrednost projekta: 85,5 miliona evra
  • Projekat u Bugarskoj nije ni počeo
  • Izvor gasa: prirodni tečni gas (LNG) iz Grčke od više dobavljača, Azerbejdžan.

ISTOČNOMEDITERANSKI GASOVOD

  • Dužina: oko 1.200 kilometara
  • Izvor gasa: Izrael
  • Projekat je u fazi izrade studija, dok bi izgradnja mogla početi za nekoliko godina.

Alternativni izvori dopremanja gasa iz Norveške, SAD, Holandija

Umesto Nemačke Turska evropsko energetsko čvorište

Turska i dalje ima najveću korist od ruskog rata protiv Ukrajine. Ne samo da merka željeni status „evropskog čvorišta“ za ruski gas već, takođe, zgrće veliki novac od prerade preusmerene ruske nafte i sigurnog utočišta novca oligarha. To ide u prilog Erdoganu, koji se priprema za izbore u vreme kada inflacija vrtoglavo raste.

Turska je uspela da poslednjim sporazumima sa Rusijom i Evropskom unijom postane najveće svetskog energetsko čvorište.

To joj omogućava da vodi multipolarnu spoljnu politiku. Međutim, to ne znači automatski da Ankara okreće leđa Zapadu, kako su često skloni da u Vašingtonu i Briselu to tumače.

Nemačka Fondacija Konrad Adenauer u izveštaju, poslatom konzervativnim nemačkim zakonodavcima, sugeriše pojačanu saradnja između Berlina i Ankare u rešavanju energetskih problema i bezbednosnih izazova. U izveštaju se ističe rastuća uloga Turske kao strateškog energetskog čvorišta za Evropu za dopremanje prirodnog gasa iz Kaspijskog basena, Centralne Azije, sa Bliskog istoka i iz istočnog mediteranskog basena.

Geografska lokacija Turske mogla bi da bude od srateško-energetskog značaja

Turska bi mogla da bude strateško energetskog čvorišta za Evropu za dopremanje prirodnog gasa iz Kaspijskog basena, Centralne Azije, sa Bliskog istoka i iz istočnog mediteranskog basena.

Iranski prirodni gas i nafta, takođe, mogu da se transportuju preko Turske. Narano, pod uslovom da pregovori o oživljavanju iranskog nuklearnog sporazuma budu uspešni.

Protok prirodnog gasa iz velikih resursnih područja u Azerbejdžanu u evropske zemlje mogao bi da se poveća preko Transanadolskog gasovoda (TANAP), kako bi se ublažili problemi u snabdevanju energentima širom kontinenta.

Kapacitet TANAP-a, koji trenutno iznosi 16 milijardi kubnih metara godišnje, uskoro će porasti na 31 milijardu kubnih metara.

Turska će do kraja godine završiti mapu puta, kako bi ostvarila svoj dugogodišnji san da funkcioniše kao centar trgovine gasom.

Putin je predložio stvaranje najvećeg gasnog čvorišta za Evropu u Turskoj, te napomenuo da bi izgubljeni obim tamo mogao da se premesti. Takođe je naglasio da Rusija neće isporučivati energente zemljama koje za njih postavljaju gornju cenovnu granicu.

Cene energenata koji sada stižu na evropsko tržište podstiču inflaciju. Obični ljudi, građani Evrope stradaju. Za godinu dana njihovi računi za struju i gas su više nego utrostručeni.

Kakve veze Rusija ima sa tim?

Evropski poliitčari stalno pokušavaju da za svoje greške okrive nekoga. U slučaju snabdevanja energentima Rusiju.

To što je šansu Nemačke da bude evropsko gasno čvorište iskoristila Turska samo je vrh ledenog brega.

Facebook
Twitter
LinkedIn
Email
Odštampaj

Komentari (1)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Logo

Newsletter

Možda će Vam se svideti:

Logo

Energija Balkana

Newsletter

Nedeljni pregled vesti