Evropski danak pogrešnom konceptu energetske tranzicije

Sprega gasnog i elektro sektora, uspostavljena zbog integracije OIE, ovih dana mnogo košta Evropu. Cena integracije OIE jeste niz nestašica, energetskih inflacija i delimičnih i potpunih raspada sistema u kojima će deo kontinenta ili čitav kontinent ostajati bez električne energije po jedan ili više dana u zavisnoti od težine raspada I njegove geografske obuhvaćenosti.

Sector-coupling ili intersektorska sprega između gasnog i elektroenergetskog sektora se od strane evropskih zakonodavaca, godinama unazad, provlači kao suštinsko objedinjavanje, odnosno ključna sprega u cilju omogućavanja energetske tranzicije na čiste izvore energije. U EU godinama na toj temi rade i ubeđuju nas da sledimo put koji su definisali.

Taj put se bazira na kreiranju novog elektroenergetskog sistema, zasnovanog na intermitentnim, nestalnim obnovljivim izvorima energije (OIE), kao i jakoj sprezi gasnog i elektro sektora. Sve u cilju rešavanja te nestalnosti, odnosno, hronične velike nepredvidljivosti OIE u prvoj fazi, koja bi trajala godinama, verovatno i decenijama, dok se ne iznađu trajna rešenja vezana za nestalnost ovog tipa izvora energije. Rezultat takvog evropskog energetskog puta živimo i svedočimo danas.

Pogubna sprega gasnog i elektroenergetskog sektora

Glavni uzrok ogromnog cenovnog udara na tržištu električne energije u Evropi danas jeste upravo ta uspostavljena sprega između gasnog i elektroenergetskog sektora. Preciznije, gasnih termoelektrana i intermitentnih OIE.

Fiksni deo poskupljenja električne energije odlazi na teret uvedenih taksi na emisiju ugljen dioksida. Ali, CO2 nije glavni nosilac poskupljenja električne energije. Preostali, mnogo veći deo poskupljenja uzrokovan je drastičnim poskupljenjem gasa. Cena električne energije je, usled pomenute intersektorske sprege, počela neverovatno precizno da prati cenu gasa na tržištu.

Naime, ideja da se OIE, dok se ne nađe neko dugoročnije rešenje, balansiraju, prevashodno, upravo putem gasnih termoelektrana (hodroelektrane su druga opcija, ali malo gde postoje dovoljni hidroenergetski potencijali) dovela je do izuzetno jake sprege između ova dva sektora – gasnog i elektroenergetskog.

Ta sprega gasa i OIE se, međutim, pokazala u praksi kao veoma loša. Jer, već po drugi put od početka ove godine upravo ta sprega učestvuje kao glavni subjekt u dve energetske krize.

Evropska kriza globalnih razmera

Prva je kriza koja se desila u SAD, u Teksasu u februaru ove godine. Druga je ova evropska, možda već i kriza globalnih razmera, kojoj smo trenutno svi svedoci. Ona, po svemu sudeći neće biti kratkog trajanja.

U obe krize pronalazimo iste činioce kao glavne aktere, gasne termokapacitete za proizvodnju električne energije u sprezi sa obnovljivim izvorima energije iz vetra i sunca. Ova kombinacija se, očigledno, pokazuje kao jako osetljiva, odnosno vrlo slabo robusna, o čemu smo već pisali u ranijim tekstovima.

U slučaju Teksasa imamo demonstraciju izuzetno visoke osetljivosti ovakve sprege na teške vremenske uslove. A u drugom, evropskom slučaju, imamo čist primer jasne sprege između ova dva sektora. Odnosno, jasnu studiju slučaja osetljivosti elektroenergetskog sektora na gas, odnosno na cenu ovog energenta.

Važno je napomenuti da ovaj scenario ne bi ni bio moguć pre samo pet ili deset godina, kada ta sprega prosto nije postojala.

Nova elektroenergetska paradigma, bazirana na čistim, zelenim izvorima energije, izlaže elektroenergetski system, prosto, isuviše velikim rizicima. Konkretno, jako je osetljiva na nepredvidive vremenske uslove, kao i prema tržištu gasa – zbog pomenute jake sprege gas-OIE.

Evropski proizvodni miks

Trenutno se u Evropi električna energija proizvodi iz sledećih izvora (podaci su za 2019. godinu, ali nije drastična razlika ni za 2020. godinu):

  • Termoelektrane na gas i ugalj – 42.8%, od čega su otprilike polovina gasne termoelektrane
  • Nuklearne elektrane – 26.7%
  • Hidroelektrane – 12.3%
  • Vetroelektrane – 13.3%
  • Solarne elektrane – 4.4%
  • Ostalo – 0.5%

Izvor Eurostat

Ovaj evropski proizvodni miks je važan kako bismo razumeli uzročno/posledičnu vezu između trenutno vrlo visokih cena električne energije i gasa na evropskom tržištu.

Naime, za ovaj već dosta visok udeo intermitentnih (nepredvidljivih) obnovljivih izvora energije iz vetra i sunca, kakav Evropa trenutno ima (vetar i sunce su negde sa 20% u ukupnoj proizvedenoj energiji) vrlo je bitno postojanje odgovarajućih kapaciteta za balansiranje elektroenergetskog sistema. Jednostavno rečeno, za nadoknađivanje proizvodnje u momentima kada vetar ne duva, a sunce ne sija – kako je prognozirano, odnosno planirano.

Balansna/regulaciona rezerva, odnosno jedinice koje mogu obezbediti tu balansnu-regulacionu rezervu su pre svega hidroelektrane i gasne termoelektrane.

Ono što se desilo Evropi ove jeseni je direktna posledica nedostatka upravo tih kapaciteta usled drastičnog rasta cene gasa, kao i vrlo nepovoljne hidrološke situacije tokom ove godine. Alternativa ovim izvorima balansne rezerve bila bi tzv skladišta električne energije u vidu baterija ili gorivih ćelija.

Kako ni mnogo bogatije evropske sile sa Zapada u ovoj opciji još ne vide rešenje, zbog veoma visoke cene koštanja, kao i zbog određenih eksploatacionih ograničenja, pretpostavljamo da o tome siromašnije nacije nemaju šta ni da razmišljaju u ovom trenutku.

Pogrešan koncept

Već u režimu u kojem imamo oko 20% proizvodnje iz intermitentnih izvora energije neophodna je konstantno prisutna balansna rezerva. Pre svega u vidu hidroelektrana i gasnih termoelektrana, koje mogu brzo odgovoriti na promene u proizvodnji iz vetra i sunca. Jer, upravo tu nastaje glavni problem ovog koncpeta. Problem zbog kojeg ovaj koncept, prosto, ne valja.

Jednom rečju, u ovom polurešenju, koje nam trenutno kao koncept nudi zelena agenda EU, čovek se oslonio ponovo na prirodu i zavisi od vremenskih uslova. U slučaju današnje aktuelne krize u Evropi priroda je doprinela da proizvodnja iz vetra i vode dosta podbaci. Čovek je svojom odlukom sam potisnuo proizvodnju iz uglja, a proizvodnja iz gasa je opet – što zbog prirodnih katastrofa, što zbog kvarova, što zbog globalnog mešetarenja na svetskom tržištu ovog energenta, dovelo do toga da Evropa ostane bez alternative. Evropa je praktično sama sebi isekla granu energetike na kojoj sedi:

  • Nema dovoljno vode – priroda koju ne kontrolišemo.
  • Nema dovoljno vetra – priroda koju ne kontrolišemo.
  • Nema dovoljno gasa – svetsko tržište koje, očigledno, čitava Evropa uopšte ne kontroliše.
  • Ugalj – koji su sami ubili uvođenjem veštačkih nameta u vidu karbon taksi.

Bez skladišta preostaju nuklearke ili fosilna goriva

Ovaj nedostatak, problem nestalnosti izvora, primorava one koji se oslanjaju na obnovljive izvore energije da ili skladište energiju koju generišu ti izvori energije u baterijama, kako bi imali neprekidno snabdevanje u momentima smanjene proizvodnje, ili da se oslanjaju na tradicionalno stabilne izvore energije – poput nuklearne energije, gasa ili uglja, kako bi popunili praznine.

Ali, skladištenje električne energije u baterijama u širokim razmerama je skupo. Čak i za EU zemlje. Evropa se zato oslanja na visoko međusobno povezane sisteme, koji omogućavaju razmenu, odnosno prekograničnu trgovinu električnom energijom u cilju nadoknađivanja potreba svakog pojedinačnog sistema. Ali, niska proizvodnja iz OIE širom Evrope, koja je trenutno uparena sa ograničenim zalihama gasa, što je direktno uticalo na ograničene mogućnosti u radu gasnih termoelektrana širom Evrope (one obično ulaze u pogon kao balansna rezerva, upravo tim intermitentnim obnovljivim izvorima), dovela je do današnje krize.

Novi koncept – tek polurešenje

U ovakvom novom konceptu, polurešenju kako ga od ove krize jasno zovemo, drastično se smanjuje margina sigurnosti rada EES uvođenjem i samo 20% proizvodnje iz vetra i sunca, kako to pokazuje današnji slučaj u Evropi.

Nemačka, koja je lider u integraciji intermitentnih OIE u Evropi, trenutno ima udeo od oko 27% proizvedene električne energije iz vetroelektrana i oko 10% proizvedene električne energije iz solarnih panela. Od strane njihovih stručnjaka očekuje se da će se do 2023. margina sigurnosti rada elektroenergetskog sistema u Nemačkoj spustiti na 3%, ili dva gigavata, sa 26% koliko je ta margina iznosila pre pandemije, prema BNEF -u.

Navodi se da će taj nedostatak, odnosno manjak sigurnosti snabdevanja električnom energijom, potrajati sve dok se ne reši na adekvatan način problem nestalnosti obnovljivih izvora električne energije.

Sa dijagrama vidimo da Nemački sistem čitavu deceniju i više neće imati nivo sigurnosti rada koji je, samo do pre koju godinu, bez problema imao. Da neće biti u stanju da radi na današnjem nivou, kada je reč o sigurnosti snabdevanja.

Drugim rečima, cena integracije OIE jeste niz nestašica, energetskih inflacija i delimičnih i potpunih raspada Sistema, u kojima će deo kontinenta ili čitav kontinent ostajati bez električne energije po jedan ili više dana – u zavisnoti od težine raspada i njegove geografske obuhvaćenosti.

Margina sigurnosti snabdevanja za elektroenergetski sistem nemačke od 2010 do 2030. Izvor: Bloomberg

Neophodna politička akcija

„Nema sumnje da sigurnost snabdevanja mora biti visoko na listi prioriteta sledeće vlade. A politička akcija je hitna“, rekao je Aleksandar Nolden, jedan od direktora u nemačkoj elektroprivredi RWE.

Važno je shvatiti da je u inženjerskom svetu, sektor elektrotehnike, tačnije elektroenergetike usled vrlo skupih materijala, koji se u toj oblasti koriste, već u startu prenapregnut. Odosno, za razliku od oblasti građevinarstva, gde je margina sigurnosti, ili koeficijent sigurnosti u opsegu 600% do 800%, mašinstva gde je ista u opsegu 200% do 400%, u elektroenergetici ta margina u opsegu 20% do 30% u uobičajenom stanju.

Usled nove paradigme, predložene od strane EU, koja se ogleda u potpunoj liberalizaciji ovog sektora i otvaranju mogućnosti za tehnološki nespremna rešenja, kao što su OIE, da u istom učestvuju, dolazi do obaranja te margine sigurnosti na samo par procenata, kako su kolege iz nemačke izračunale. To, praktično, znači da sistem postaje osetljiv i na najmanju nepredviđenu situcaiju. Odnosno, na najmanji poremećaj, bio on prirodnog porekla – usled neke vremenske nepogode ili ljudskog porekla – usled nekog tržišnog poremećaja, što slučaj Evrope danas nedvosmisleno dokazuje.

U svakom slučaju, dok se ne reši održivo skladištenje električne energije, za šta jos nema adekvatnog rešenja ni na mikro nivou (električna vozila koštaju kao nekoliko vozila sa motorom SUS upravo zbog problema skladištenja goriva u ovom slučaju električne energije), bićemo svedoci jos mnogo ovakvih i gorih kriza, to je više nego jasno.

Gasna kriza se prelila na elektroenergetiku

Gasna kriza je, usled izuzetno jake novoformirane sprege sa elektroenergetskim sektorom, uspela da se prelije na elektroenergetiku, izazivajuci izuzetne poremećaje na tržištu električne energije i ugrožavajući kako sigurnost snabdevanja tako i funckionisanje celokupne privrede starog kontinenta.

Zelena agenda, odnosno, pogrešan koncept novoviđenog elektroenergetskog Sistema u Evropi, koji proističe iz zelene agende, je na gore opisani način direktan izazivač trenutne evropske energetske krize i poskupljenja električne energije. Osim fiksnog dela viših cena, vezanog za uvedene karbon takse, suštinski krivac se nalazi u izuzetnoj osetljivsti celokupnog koncepta na spoljne faktore, vremenske prilike i u poslednjem slučaju tržište gasa.

Otvoreno tržište električne energije je, sa druge strane instrument, odnosno plodno tlo, koje je omogućilo da dođe do automatskog prelivanja – prvo gasne krize na krizu, odnosno ogroman poremećaj na tržištu električne energije, i dalje prelivanje na ostale segmente života i celokupne privrede.

U Srbiji se navedeni udar na cenu električne energije osetio samo kod industrijskih potrošača. I to ograničeno. Naime, industrijski potrošači su u Srbiji jedini dužni da električnu energiju nabavljaju na otvorenom tržištu električne energije.

Značaj nacionalne elektroprirede

U Srbiji nije došlo do udara na cene za krajnje, male potrošače, odnosno za stanovništvo. Tako je isključivo zahvaljujući činjenici da se oni napajaju od strane javnog snabdevača.

Zapravo, zato što još uvek držimo konce u svojim rukama i zasnivamo proizvodni portfelj svoje nacionalne elektroprivrede na domaćem resursu, pre svega uglju i vodi.

Koncept postepenog prelaska sa uglja na kombinaciju koja se prevashodno bazira na gasu i intermitentnim obnovljivim izvorima energije, nakon februarske krize u SAD i ove evropske, koja se polako pretvara u globalnu, trebalo bi da prestane da bude opcija. Pametnom jednom dosta, a u ovom slučaju imamo već dva jasna, drastična primera gde bi nas takva odluka eventualno odvela.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn
Share on email
Email
Share on print
Odštampaj

5 Responses

  1. Nenade naveli ste dosta korisnih i interesantnih podataka i u svakom slučaju Vaš tekst zaslužuje pažnju. Međutim, ne mogu da se složim u nekim bitnim stvarima. Ogromna većina ljudi ne shvata da kada su u pitanju klimatske promene nije 5 do 12 nego je 12 i 5! Čovek je svojim neodgovornim ponašanjem i trkom za profitom ugrozio i svoj ali i opstanak planete kakvom je znamo iz perioda kada smo bili deca. Kada se čak i Rimski Papa odrekao Boga i pre izvesnog vremena javno rekao da čovek mora da preduzme ozbiljne korake kako bi zaustavio poguban uticaj na klimu, a to sigurno nije rekao zato što su ga savetovali neki šarlatani, onda je jasno da pogotovo mi koji radimo u sektoru energetike moramo da razmišljamo i delamo u pravcu spasavanja života na zemlji. Naučnici pri ujedinjenim nacijama su izjavili da 2030 godine kreće dizanje nivoa mora i okeana, a ja sam nedavno imao prilike da na TV kanalu RAI 1 vidim kako će izgledati planeta zemlja 2060 godine, pošto su italijanski naučnici napravili sliku zemljine površine izmenjene klimatskim promenama, pre svega usled povećanog nivoa mora i promena nekih klimatskih zona. Znači, nenadoknadiva šteta je već naneta i po meni je glavno pitanje da vidimo šta se spasiti može. Porazna je činjenica da će Kina tek 2030 godine dostići maksimalnu emisiju gasova sa efektom staklene bašte i da će tek onda početi da smanjuje te emisije. Gde su ostale zemlje!? Za mene nije dilema da li treba izbaciti ugalj, nego samo kako ga što pre izbaciti. Naravno, kad bi posmatrali samo trenutno stanje, tj. kako da podmirimo sa strujom svačije potrebe onda ga nikad ne bismo izbacili. Tačno je OIE imaju neprekidnost u radu ali je isto tako tačno da razvoj sistema skladištenja, uvođenje novih energenata tipa vodonika, odnosno novih tehnologija upravljanja potrošnjom energije (demand response) itd. svakako stavlja do znanja da je odstupanje od fosilnih goriva itekako moguće. Moram da pomenem i borbu za čist vazduh jer će to, kao i povremana nestašica struje, biti naš stalni pratilac u budućnosti. Ne bih dalje dužio, cenim vaše znanje i trud ali mislim da je krajnje vreme da se ceo svet puno više uozbilji kada je u pitanju zaštita planete zemlje i borba za zdrav život.

    1. Prethodno je bio odgovor vezan za nauku. Dodatak odgovoru koji je više vezan za istoriju i politiku bi glasio ovako. Zapadne ekonomije su, usled opet ponavljam vrlo upitnih štiva, počeli da viču na sav glas i satanizuju fosilna goriva, tek nakon što su ih u najvećem obimu već u potpunosti iskoristili, gradeći na istim svoju komparativnu prednost na kojoj zasnivaju svoju današnju političku snagu na globalnoj sceni. Odredili su momenat za praktično potpunu drastičnu tehnološku revoluciju u momentu koji isključivo njima odgovara, vešto koristeći temu klimatskih promena i brige o čovekovoj okolini. Tehnološku revoluciju na OIE kao i onu prethidnu pre sto i više godina, zemlje u razvoju naravno ne mogu da prate. Na taj način veliki kapital, skoncentrisan u zapadnim državama, postiže dvostruki efekat. Tehnološku revoluciju usled nevidjene brige za planetu ne plaćaju korporacije, već nevidjeno za planetu zabrinuti poreski obveznici širom planete. U isto vreme male zemlje, često i bivše kolonije, i dalje usled zaostatka i nemogućnosti da prate novu tehnoločku revoluciju, restartuju svoj kolonijalni status u neokolonijalni i ulaze u novi ciklus zavisnog odnosa prema dušebrižniku sa zapada…Ovo bi bio socijalni apsekt istog problema iz ugla jednog prirodnjaka 🙂

  2. Dragi Gorane, hvala Vam za iskazanu podršku. Da ne bih nadugačko ovde odgovarao pročitajte par mojih prethodnih tekstova na temu klimatskih promena i uticaja čoveka na njih. Prvo, vrlo je važno da klimatske promene odvojimo od jasnih ekoloških problema vezane za uništenje flore i faune oko nas pod broj jedan, kao i subjektivan čovekov odnos prema ovom problemu koji se najčešće svodi samo na brigu o samom sebi, tj. o samom čoveku, gde se najčešće fokusiramo na čist vazduh. I prva, šira, i ova druga, mnogo uža briga su potpuno opravdane i zahtevaju trenutno i vrlo jasno delovanje tu uopšte nemam dileme. Ali, kada je reč o klimatskim promenama razgovaramo o problemu potpuno drugačije dimenzije. Razgovaramo o problemu na koji čovek jednostavno nema veliki uticaj, a što je najgore usled jakog lobističkog iskorišćavanja ove teme u neke vrlo prizemne i materijalistički orjentisane ciljeve, čovečanstvu je potpuno oduzeta prilika da čak i istraži i bolje prouči prave uzroke klimatskih promena. U principu, sve je tu nadohvat ruke, ali prosto ne postoji ni jedna finansijska isnstitucija, niti jedan fond, niti jedan budzet, poznat nama i dostupan u ovome trenutku na planeti koji bi finansirao nezavisno istraživanje na temu klimatskih promena koje ne bi bilo povezano sa korporativnim ili političkim cviljevima nosica danasnje realnosti. Svaki prizvuk na tu temu, svaki pokušaj da se u javnost izadje sa nešto drugačijim mišljenjem, čak i od zapadnih referentnih ustanova, kakva je na prime NASA, nije nailazio na medijsku podršku i nije imao šanse da se šire pročuje i taj drugi glas, po meni merodavan glas, prave neplaćene nauke. Istinu na polju klimatskih promena naučnici traže i nalaze isključivo u odnosu naše planete i Sunca, odnosno u odnosu geomterija pod kojom elektromagnetno zračenje, odnosno energija koja nam se tim putem prenosi sa Sunca, pogadja našu planetu. Miloš Milanković nam je pre više od sto godina pokazao put. Naučne institucije koje se bave ovim fenomenom, kosmičke klimatologije, odradjuju odličan posao, problem je što to ne odgovara trenutnim interesima mnogih. Katoličku crkvu i njenog nosioca ne bih nikada ni pod kojim uslovima, posle sveg iskustva istorijskog sa istom, izimao kao bilo kakav verodostojan i validan izvor. Čak, štaviše upravo bih činio suprotno, ali to u ovom slučaju, gde je nauka vrlo jasna uopšte na kraju krajeva nije ni bitno. Ono što je meni upalo u oči, baveći se energetskom bezbednošću na nivou regiona i radeći za telo evropske unije jeste da su glavni nosioci nove energetske tranzicije po pravilu pravnici. To je bio meni lično signal da u ideji, osnovi celog procesa nešto nije u redu. Nije mi prosto bilo logično da moje kolege koje i sami priznaju da su čisti, kako kažu dvostruki društvenjaci, iz prostog razloga zato što im ni najprostija matematika nikada nije išla od ruke…sada predvode i donose odluke u oblasti energetike koja se bazira na matematici, matematici i još višoj matematici. Kao što sam i mnogim svojim kolegama pravnicima koji bespogovorno yastupaju agendu koju uopšte ne umeju ni da rastumače više puta rekao, budućnost će biti najbolji sudija njihovoj hrabrosti, gluposti i neverevotanom neznanju i bezobrazluku koji čovečanstvo vrlo lako može odvesti iza tačke „bez povratka“. Kao što sam u jednom od svojih tekstova primetio. Potpuno je nebitno šta je tačno motiv satanizacije CO2 i čitave priče fokusirane isključivo oko emisije ovog jedninjenja, suština je da misleći da čovek bitno utiče na klimatske promene, u isto vreme taj isti čovek smatra da ih može sprečiti, a meni kao inženjeru koji se bavi sigurnošću rada sistema to prosto ne prija, ostavlja nas potpuno nespremne na onaj drugi scenario, scenariou kojem čovek nema većeg uticaja na klimatske promene, samim tim nema ni mogućnost da ih spreči. Ono što je u ovoj priči najgore, čovek možda ovime sam sebi izmiče priliku da se dobro spremi za iste! Možda ne možemo da ih sprečimo, ali sigurno možemo da se spremimo za njih ako ih ozbiljno shvatimo! Eto to je suština mog pisanja i moje poruke, dragi Gorane.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Logo

Newsletter

Možda će Vam se svideti:

Logo

Energija Balkana

Newsletter

Nedeljni pregled vesti