Energija koja nas pokreće

Evropski Zeleni dogovor – prazno obećanje?

Evropski zeleni dogovor (EGD) je nesumnjivo značajan plan kojim EU želi da svoju privredu učini „klimatski neutralnom”. Samo njegovo postojanje je pozitivan prvi korak. Ali, pažljivim čitanjem Green Deal-a otvara se pitanje da li on stvarno može da ostvari proklamovane ciljeve?

Prema mišljenju Corporate Europe Observatory (CEO), trgovanje CO2 emisijom i dalje će omogućiti velikim zagađivačima da uspore energetsku tranziciju. Definisani ciljevi smanjenja emisija su preskromni i prespori, prirodni gas (fosilno gorivo) se definiše kao prelazno gorivo, a državnim novcem finansiraće se industrijska „lažna rešenja”.

Lobisti za fosilna goriva koriste svoj privilegovani položaj kao i korona-krizu, kako bi osigurali svoju dobitnu strategiju. Kako se to dogodilo? – analizira Kvartlani bilten NNKS.

Evropski Zeleni dogovor (EGD) nova je EU „ekološka” strategija rasta, kojom se nastoji da se privreda EU učini „klimatski neutralnom”. To je dragulj u kruni nove Evropske komisije, a posebno predsednice Ursule fon der Lajen (Ursule von der Leyen) i Frans Timermansa (Fransa Timmermans), potpredsednika. Von der Lejen je povereno da postane predsednica Komisije, kada je uverila Evropski parlament da će predložiti Evropski Zeleni dogovor u roku od 100 dana od preuzimanja dužnosti.

Nemačka političarka je obećanje ispunila u decembru 2019. i predlog EGD ponosno pred poslanicima EU parlamenta nazvala evropskim „čovekom na Mesecu”.

Nesumnjivo, Zeleni dogovor (Green Deal) obuhvata impresivan raspon područja, od klimatskih i energetskih politika, prometa, poljoprivrede i hrane, biodiverziteta, industrijske politike, do proizvodnje i građevinarstva. Njegova pojava je potvrda jakog uticaja zelenih pokreta i partija u Evropskoj uniji.

Međutim, neki smatraju da je EGD suviše dobar da bi bio realan. Osnovno je da EGD neće postepeno da ukine fosilna goriva i da ne može da obezbedi finansijska sredstva za realizaciju ciljeva koji su definisani u ovom dokumentu.

Smatra se da EGD ne teži transformaciji ekonomskog sistema koji je osnovni uzrok klimatske, ekološke i finansijske krize. EGD pokušava da se bori protiv klimatskih promena, a istovremeno daje prednost interesima korporacija. Stope smanjenja emisije gasova efekta zelene bašte (GHG) do 2050. godine su prekasno donesene.

Komisija je 4. marta 2020. predložila Zakon o klimi koji je centralni deo Evropskog zelenog dogovora. Osmišljen je tako da postavi pravno obavezujući da EU dostigne emisiju „neto-nula” do 2050. Trenutni cilj za 2030. godinu (odlučeno 2014. godine) je smanjenje od 40 % u odnosu na nivo iz 1990. godine.

Klimatske nevladine organizacije zahtevaju da EU donese odluku da smanjenje GHG emisije bude 65% do 2030. godine i da ograniči globalno zagrevanje na 1.5°C, dok EU parlament traži smanjenje od 60%.

Međutim, Frans Timermans je već rekao da Komisija neće predložiti ništa više od 50-55 %.

Biti „klimatski neutralan” ili imati „nultu neto stopu emisija” do 2050., u okviru EGD-a znači da će se neka fosilna goriva nastaviti da koriste. Jedini način da se zapravo dođe do „nula” emisija je da se prestane korišćenje fosilnih goriva.

Corporate Europe Observatory (CEO) u svojim izveštajima smatra da nije ni čudo da su veliki zagađivači poput naftnih kompanija zadovoljni ciljem EGD-a „neto-nula”. Taj koncept omogućava da se pozabave CO2 uklanjanjem, a ne smanjivanjem njegove emisija.

Na primer, kompanija Eni je obećala da će zbog GHG emisije iz svojih naftnih i gasnih operacija kompenzirati sadnjom šuma u Africi, zapošljavanjem i drugim pogodnostima.

No, u stvarnosti to znači da će 8.1 miliona hektara zemljišta u Africi biti zauzeto za proizvodnju nafte i gasa. Eni nije jedini koji je prihvatio „nultu neto emisiju”. Repsol, Total, BP i Shell, među ostalima, takođe su učinili isto.

CEO iznosi stav da neke od najvećih kompanija za naftu i gas, direktno ili preko svojih privrednih asocijacija plaćaju ogromne sume novca konsultantskim kućama za lobiranje. Na primer, 2019. godine, udruženja naftnih i gasnih kompanija platila su oko milion evra za lobiranje konsultantskoj kući Fleishman Hillard, koja je EGD učinila svojim ključnim prioritetom u 2020. i 2021. godini.

Veber Šandvik je još jedna lobi firma koja zastupa naftni i gasni sektor, koja je, takođe, stavila EGD na vrh svojih prioriteta. Organizovala je događaj kako bi dala savete o lobiranju, "upravljanju EGD-om" koji je okupio industriju i donosioce odluka iz Komisije i zemalja članica.

Naftne kompanije su dobile EU sredstva za rizične tehnologije potrebne za 'dekarbonizovani' gas. EGD planira da najmanje 35 % budžeta Horizont Evrope (Fond EU za istraživanje i inovacije) finansira nova rešenja za klimu, posebno ističući „čist vodonik”.

EU Invest je drugi fond koji se nalazi u EGD-u, koji će da izdvoji 30 % sredstava za borbu protiv klimatskih promena, kao i finansiranje projekata koji su vezani za prirodni gas i CCS.

Nacrt strategije Komisije za vodonik predvidja investicije od 3 do 18 milijardi evra do 2050. godine za „vodonik na bazi niskog ugljenika” sa tehnologijom hvatanja ugljenika. Strategija daje prioritet zelenom vodoniku, ali ne odriče vodonika iz prirodnog gasa.

„Gasni lobi ima ogroman uticaj na strategiju EU o vodoniku”, zaključak je teksta Kvartalnog Biltena NNKS, koji možete pogledati OVDE.

Izvor: NNKS Corporate Europe Observatory: Green (or Grey) deal?

NAPOMENA: Corporate Europe Observatory (CEO) je istraživačka grupa koja radi na razotkrivanju i osporavanju privilegovanog pristupa i uticaja koji uživaju korporacije i njihove lobi grupe u vođenju EU politike.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn
Share on email
Email
Share on print
Odštampaj

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Logo

Newsletter

Možda će Vam se svideti:

Logo

Energija Balkana

Newsletter

Nedeljni pregled vesti