Struja za domaćinstva u EU u prvoj polovini 2021. blago poskupela a gas pojeftinio

FISKALNI SAVET: Strukturni problemi srpske energetike u svetlu globalne krize

U svojoj analizi strukturnih problema srpske energetike u svetlu globalne krize Fiskalni savet je analizirao uzroke, troškove i moguća rešenja. Po pitanju cena energenata stručnjaci FS u Rezimeu ove analize navode da gas za domaćinstva treba da poskupi za 65 do 70%, centralno grejanje od 10 do 40%, u zavisnosti od učešća troškova gasa u ukupnim troškovima toplana, a kao urgentnu meru za stabilizaciju EPS-a savetuju poskupljenje električne energije za domaćinstva od 15 do 20%, kao i slično povećanje cena za privredu.

Rezime:

Krupne greške u upravljanju EPS-om i Srbijagasom došle su na naplatu tokom svetske energetske krize

Svetska energetska kriza bila je okidač koji je razotkrio domaću krizu državnih energetskih preduzeća, a koja je tinjala već duže vreme. Ove dve krize (svetska, a naročito domaća) dovele su do toga da je od jeseni 2021. glavni problem Srbije postalo pitanje kako da se finansira i obezbedi uredno snabdevanje zemlje strujom i gasom. EPS više ne može da proizvede dovoljno električne energije za domaće potrebe jer nije na vreme investirao u svoje kopove uglja – pa sad manjak i uglja i struje mora da uvozi, po rekordno visokim cenama.

Za razliku od EPS-a, koji bi trebalo da bude kičma domaće ekonomije i da sopstvenom proizvodnjom ne samo pokriva domaću potrošnju već i izvozi, Srbijagas je sistematski zavisan od uvoza. Iako su uvozne cene van kontrole domaće ekonomske politike, veliki propust Srbijagasa je to što još uvek nije izgradio skladište gasa dovoljnog kapaciteta (što je odavno bilo predviđeno da se završi). To skladište omogućilo bi stabilno snabdevanje zemlje tokom zime, kad je potrošnja najveća zbog grejanja. Usled manjka skladišnih kapaciteta, a delom i zbog lošeg upravljanja postojećim skladištem u Banatskom Dvoru, gas za grejanje se tokom prethodne zime morao dobrim delom uvoziti na tržištu, po ekstremno visokim cenama.

Pošto su problemi EPS-a i Srbijagasa strukturne (trajnije) prirode, nastaviće se i tokom naredne grejne sezone zbog čega su pred domaćim energetskim sektorom ostali ogromni izazovi.

Ukupni gubici EPS-a i Srbijagasa tokom grejne sezone 2021/22. iznosili su oko milijardu evra

Od dosad napravljenih gubitaka, približno polovinu (tj. oko 500 mln evra) već je finansirao državni budžet dotacijama Srbijagasu. Preostalih 500 mln evra platio je zasad EPS, mahom uzimajući kredite za likvidnost. Pitanje je, međutim, da li će i ovaj dug EPS-a u jednom trenutku pasti na teret poreskih obveznika, jer je trenutno poslovanje EPS-a neodrživo.

Novi veliki gubici EPS-a i Srbijagasa mogli bi se napraviti i naredne zime ukoliko ne dođe do brzog i snažnog zaokreta u poslovanju ovih preduzeća. Ovi gubici u tom slučaju verovatno bi bili tek neznatno niži od milijardu evra i ne bi mogli da se nastave unedogled – jer bi u jednom trenutku postali neodrživ teret ne samo za sama preduzeća već i za čitave javne finansije.

Ono što trenutno predstavlja dodatnu opasnost za Srbiju je to što će stabilno snabdevanje strujom i gasom i u narednoj grejnoj sezoni ponovo zavisiti od raspoložive infrastrukture i energenata iz inostranstva – koji nisu zagarantovani. Sve ovo se moglo i moralo izbeći boljim upravljanjem javnim preduzećima u prethodnim godinama.

Dosadašnji način vođenje EPS-a (i EDS-a) ne sme se više tolerisati

Većina indikatora koji opisuje poslovanje javnih preduzeća iz elektroenergetskog sektora (EPS i EDS) je katastrofalna. Proizvodnja je dugi niz godina opadala i sad je već osetno manja od domaće potrošnje, a gubici i krađe na distributivnoj mreži su ogromni, preko 12%, što je dvostruko više od uporedivih zemalja CIE. Poslovanje EPS-a i EDS-a opterećuje višak i loša kvalifikaciona struktura zaposlenih, previsoke plate na poslovima sa opštim kvalifikacijama, sumnjivi procesi javnih nabavki, preniska cena struje za domaćinstva (ispod troškova proizvodnje), veliko ekološko zagađenje, kašnjenje sa energetskom tranzicijom i brojni drugi problemi.

Pojednostavljeno rečeno, EPS (i EDS) odavno su počeli da zanemaruju svoju osnovnu funkciju – a to je da obezbede stabilno snabdevanje Srbije električnom energijom po tržišnim uslovima i grade elektroenergetsku infrastrukturu potrebnu za ekonomski razvoj i prosperitet zemlje. Umesto toga, EPS posluje pod snažnim političkim uticajem, koristi se kao izvor finansijskih sredstava za pokrivanje brojnih neuspeha domaće ekonomske politike, a društvena uloga proširena mu je i na socijalne ciljeve (kako u pogledu niskih cena struje, tako i u pogledu zaposlenosti).

EPS, na primer, već duži niz godina pokriva gubitke GSP-a, Jumka i dr. neuspešnih državnih preduzeća tolerišući im neplaćanje obaveza; implicitno finansira neprivatizovana preduzeća koja su se ranije odvojila iz sistema (Pro tent, Kolubara usluge i drugi) i drugo.

Povećanje cena od 15-20% potreban je ali nikako i dovoljan uslov za ozdravljenje EPS-a

Naše analize pokazuju da je kao urgentna mera za stabilizaciju EPS-a potrebno povećanje cena električne energije za domaćinstva od 15-20% uz slično povećanje za privredu. Ovakvo povećanje ne samo što bi zaustavilo trenutno finansijsko „krvarenje“ preduzeća već je i ekonomski opravdano – pošto sadašnja cena za domaćinstva nije na ekonomski odgovarajućem nivou, a podstiče i neracionalnu potrošnju. Pritom, čak i s ovakvim povećanjem, cena za domaćinstva u Srbiji ostala bi među najnižim u Evropi (uz Gruziju i Ukrajinu). Samo povećanje cena, međutim, nije ni izbliza dovoljno za ozdravljenje EPS-a.

To nedvosmisleno pokazuje i prethodno iskustvo liberalizacije i posledičnog snažnog rasta cena za privredu od 2013. godine. Snažan rast prihoda EPS-a koji se tad desio nije bio ispraćen unapređenjem poslovanja preduzeća. Naprotiv, nova finansijska sredstva odlila su se na brojne neracionalnosti, proizvodnja EPS-a opadala je iz godine u godinu i preduzeće je nastavilo postepeno da se urušava. Zbog toga, novo povećanje cena može biti samo manji deo sveobuhvatnih mera, jer je u protivnom besmisleno. Ovde se pre svega misli na privremeno zamrzavanje mase zarada u preduzeću, povećanu kontrolu javnih nabavki, kao i otpočinjanje brojnih drugih reformi koje će se završiti u srednjem roku.

Povećani troškovi nabavke gasa moraju se odraziti na finalnu cenu gasa i grejanja

Za razliku od EPS-a gde je najvažniji i presudan kanal za ozdravljenje preduzeća sprovođenje reformi i zaokret u upravljanju preduzećem, a (ekonomski opravdano i neophodno) povećanje cena tek je prateća mera – kod Srbijagasa situacija je obrnuta. Srbija preko 90% gasa koji troši uvozi pa finalna cena mora da se usklađuje sa nabavnom. Prostora za unutrašnja unapređenja u poslovanju Srbijagasa svakako ima i na njihovom sprovođenju mora se insistirati (uz izgradnju neophodnog skladišta).

Međutim, ova unapređenja bilansno su ipak daleko manja od troška nabavke gasa. Cena gasa za privredu morala bi da poraste za oko 75%, koliko je skočila u drugim zemljama CIE još u drugoj polovini 2021. godine (dok je cena u Srbiji ostala praktično zamrznuta). Zbog takvog rasta cene gasa u regionu, održavanje niske cene za domaća preduzeća, naročito u razmenljivom sektoru, ekonomski je neopravdano. To zapravo znači da svi poreski obveznici subvencionišu ekstra profit preduzeća koja imaju znatno niže troškova energenata od konkurencije. Samo za pojedinačna preduzeća iz energetski intenzivnih delatnosti a koja proizvode za domaće tržište trebalo bi razmotriti odobravanje privremene državne pomoći u skladu s evropskom praksom.

Cena gasa za domaćinstva trebalo bi da poskupi za 65-70% što na prvi pogled izgleda kao veliko povećanje, ali ne bi bio presedan pošto su slične cene važile tokom 2013-2015. godine. Cene centralnog grejanja trebalo bi da porastu u rasponu od 10-40% u zavisnosti od učešća troškova gasa u ukupnim troškovima toplana.

Potrebna je reforma i višestruko povećanje obuhvata programa energetski zaštićenog kupca

Srbiji je potreban fundamentalni zaokret u politici formiranja cena energenata za domaćinstva (gas, struja i centralno grejanje). Naime, umesto da kao dosad svi potrošači imaju niske, netržišne cene energenata – država bi trebalo da finansijski zaštiti samo socijalno ugrožene, a ostali bi morali da plaćaju tržišnu cenu energenata koje koriste (srazmerno svojoj potrošnji). Preduslov za sprovođenje ovako velikog i važnog zaokreta u domaćoj ekonomskoj politici je reforma postojećeg programa energetski zaštićenog kupca. Glavna slabost postojećeg programa je njegov nizak obuhvat. Iako je u Srbiji preko 250.000 energetski ugroženih domaćinstava, pomoć države prima svega 68.000 domaćinstava.

Povećanje obuhvata moglo bi da se postigne uključivanjem troškova centralnog grejanja u program, uvođenjem principa dodele pomoći po automatizmu umesto na osnovu inicijative samih građana i lokalne samouprave i eventualnim ublažavanjem kriterijuma za dodelu pomoći. Fiskalni trošak povećanja obuhvata programa energetski zaštićenog kupca za četiri puta (i uključivanja centralnog grejanja) mogao bi da se poveća sa sadašnjih 10 mln evra na 50 do 80 mln evra.

Ovo povećanje budžetskih rashoda bilo bi opravdano, pre svega zato što ova mera ima važnu funkciju poboljšanja kvaliteta života i zdravlja socijalno ugroženih domaćinstava – pa bi svi energetski ugroženi građani trebalo da je i koriste. Takođe, i ekonomske koristi ove reforme više su nego očigledni. Gubitak koji bi se napravio ukoliko se do početka sledeće grejne sezone ne povećaju cene energenata bio bi preko 10 puta veći od povećanja budžetskih rashoda za program energetski zaštićenog kupca.

OSNOVNI NALAZI I PREPORUKE:

Nagomilani problemi u srpskoj energetici trenutno predstavljaju ubedljivo najveći izazov za Vladu i ekonomsku politiku zemlje

Srbija je nespremno dočekala globalnu energetsku krizu koja se razbuktala prošle godine. Decenijama zapušteni problemi u domaćoj energetici došli su na naplatu i višestruko povećali cenu koju zemlja sada plaća zbog nepovoljnih međunarodnih okolnosti. Ti problemi najodgovorniji su za to što su EPS i Srbijagas u protekloj grejnoj sezoni zajedno napravili ogromne gubitke od oko 1 mlrd evra (2% BDP-a), pri čemu je približno polovina tog minusa već pala na teret svih građana Srbije.

Budući da svetska kriza ne jenjava, a mnogi od domaćih problema ne mogu se ni uz najbolju volju rešiti preko noći, izgledno je da bi ogromni gubici ključnih energetskih preduzeća mogli ponovo da dođu na naplatu u kratkom roku. Međutim, energetski izazovi s kojima se zemlja suočava prevazilaze okvire javnih finansija i zadiru mnogo dublje od samih troškova koji se prevaljuju na budžet.

Dešavanja u proteklih godinu dana pokazala su da je dugogodišnje nerešavanje suštinskih problema u ovom resoru sada već ozbiljno ugrozilo sigurnost snabdevanja potrošača energijom. U ovom trenutku neizvesno je hoće li Srbija uopšte imati dovoljno energenata da se zadovolje sve potrebe u srednjem roku, čime je dovedena u pitanje jedna od glavnih pretpostavki za dalji ekonomski razvoj zemlje, pa i prosperitet čitavog društva. Jedini izlaz iz ove složene i veoma opasne situacije jeste da Vlada hitno napravi radikalan zaokret u odnosu na fundamentalno pogrešno upravljanje energetikom i ključnim preduzećima u ovom sektoru koje traje već punih trideset godina.

Energetski sistem Srbije našao se pred pucanjem zbog lošeg odnosa države prema energetici i brojnih problema u EPS-u i Srbijagasu

Aktuelna energetska kriza pogodila je čitav svet i to je globalni šok na koji Srbija nije mogla da utiče, niti da ga izbegne. Međutim, njene posledice ni izbliza ne bi bile tako snažne da domaća energetika nije grcala u sopstvenim problemima. Glavni razlog zašto je prošle zime pretilo da dođe do potpunog pucanja srpskog energetskog sistema nisu spoljni činioci već višedecenijsko zanemarivanje ovog kritično važnog resora.

Propadanje sistema tokom 1990-ih bilo je uslovljeno objektivno teškom ekonomskom i društvenom situacijom u zemlji, 2000-e su potrošene za njegovu kakvu-takvu stabilizaciju, a njegov razvoj u poslednjoj deceniji sprečili su brojni propusti u energetskoj politici. Stanje u nekim delovima energetskog sektora zapravo se pogoršalo usled manjka investicija, lošeg izbora prioriteta i neefikasnog izvođenja projekata, nestručnog rukovođenja i političkog upliva u upravljanje energetskim preduzećima, nedovršene tržišne tranzicije, vođenja socijalne politike preko ekonomski neopravdano niskih cena energenata i dr.

Ove i druge greške dovele su do toga da je Srbija izgubila još jednu deceniju da napravi odlučan iskorak u razvoju ovog sektora. Domaći energetski kapaciteti praktično su stajali u mestu dok je tražnja za energentima relativno snažno rasla, a propuštena je i prilika da se ostvari napredak na polju zaštite životne sredine i uhvati priključak sa Evropom kad je reč o energetskoj tranziciji. Zbog globalne krize svi ovi problemi sada su došli na naplatu, a njihovo dalje nerešavanje moglo bi da ima nesagledive fiskalne, ekonomske i socijalne posledice u budućnosti.

Otklanjanje duboko ukorenjenih energetskih problema zemlje zahteva radikalne promene u upravljanju važnim resursima društva

Izvor problema u energetskom sektoru leži u fundamentalno pogrešnom načinu na koji se u Srbiji upravlja najvažnijim resursima društva. Otuda je izlaz iz ove teške situacije moguć samo uz suštinski zaokret u vođenju energetske, ekonomske i socijalne politike – dakle, uz preispitivanje čitavog sistema i zatim njegovo postavljanje na zdrave temelje.

Ukratko, to zahteva hitno pokretanje investicionog ciklusa u energetici kako bi se preokrenuli negativni trendovi u domaćoj proizvodnji i snabdevanju energijom. Da bi to uopšte bilo moguće potrebno je ispuniti dva važna preduslova. Prvo, neophodno je obezbediti stručno i profesionalno upravljanje u EPS-u i Srbijagasu i takvom rukovodstvu dati punu slobodu i jasnu političku podršku da se napokon sprovedu sve reforme koje se godinama odlažu. Drugo, da bi energetska preduzeća imala dovoljno sredstava da investiraju mora se naplaćivati ekonomska cena energenata svima, koliko oni stvarno koštaju.

To je presudno za njihovo održivo poslovanje, ali je istovremeno i jedini put ka racionalnijoj upotrebi energije u zemlji. Defakto to zahteva napuštanje dosadašnje prakse da država socijalnu politiku vodi preko nerealno niskih cena struje i gasa za sve potrošače, ali to traži i reformu sistema socijalne zaštite kako bi se materijalno najranjivije grupe maksimalno zaštitile od ekonomski opravdanog povećanja energetskih troškova. Kozmetičke promene u vidu nekih administrativnih mera ili izolovana povećanja cena u postojećem sistemu neće doneti trajni boljitak, kao što ga ni u prošlosti nisu donele već su samo odlagale njegov potpuni krah.

Uloženi su veliki napor i budžetska sredstva za ublažavanje posledica energetske krize, Vlada se sada mora potpuno posvetiti rešavanju njenih uzroka

Energetska kriza, globalne neizvesnosti zbog rata u Ukrajini i galopirajući rast cena u međunarodnom okruženju ostavili su trag na srpskoj ekonomiji. Privredna aktivnost je usporila, inflacija koja je već bila visoka dodatno je ubrzala, a deficit u spoljnotrgovinskoj razmeni snažno je porastao. Makroekonomski rezultati u Srbiji na početku 2022. primetno su lošiji nego u drugim zemljama CIE, što ukazuje na to da se deo pogoršanja duguje neodgovarajućim domaćim politikama – između ostalog i lošem upravljanju javnim energetskim preduzećima.

U uporednoj perspektivi, jedino je domaća inflacija bila nešto niža nego u zemljama CIE, budući da je u maju izmeren međugodišnji rast cena od 9,2% naspram prosečnih 10,7% u CIE. Međutim, iza ovog boljeg rezultata ne stoje zdraviji ekonomski fundamenti već prvenstveno čvršća kontrola cena u Srbiji, što se naročito odnosi na cene struje i gasa.

Vlada je cene ovih energenata „zaledila“ na pretkriznom nivou, tako da za razliku od ostalih zemalja u okruženju srpska privreda i građani do sad neposredno nisu ni osetili rekordan rast njihovih cena na inostranom tržištu. Rigidna kontrola cena struje i gasa jeste donekle pomogla da se ublaži inflacija u prethodnim mesecima, ali je ta mera dovela do ogromnih gubitaka u javnim preduzećima koji se u velikoj meri prelivaju na budžetski deficit i javni dug. Takva politika nije održiva u srednjem roku i Vlada se u narednom periodu mora prvenstveno posvetiti otklanjanju strukturnih uzroka energetske krize u Srbiji, a njene posledice moraju se rešavati na fiskalno i socijalno odgovoran način.

Loše poslovanje EPS-a trenutno je gorući fiskalni rizik i biće sve veća opasnost za javne finansije ako se ubrzo ne preokrene

Dugogodišnje loše upravljanje EPS-om dovelo je do toga da ovo preduzeće više ne može da proizvede dovoljno električne energije za potrebe domaćeg tržišta i taj manjak već neko vreme se nadoknađuje uvozom. Ovaj strukturni problem EPS-a prošle zime se poklopio s periodom rekordno visokih berzanskih cena struje u Evropi, što je preduzeće gurnulo u ogromne gubitke. Struja je zimus kupovana na berzama po cenama od preko 200 evra po megavat-času i prodavana na domaćem tržištu višestruko jeftinije, zbog čega je EPS za šest meseci grejne sezone 2021/2022. napravio minus od skoro 500 mln evra. Ovu „rupu“ u svojim bilansima EPS je sam zakrpio, najvećim delom zadužujući se kod banaka za oko 400 mln evra, čime je dug preduzeća naglo skočio za 40%.

Međutim, EPS ni sledeće zime neće moći da ponudi dovoljno struje za potrebe srpskog tržišta i moraće da je nabavlja na evropskim berzama po cenama koje će ostati veoma visoke. Ukoliko se ništa ne preduzme, naše računice pokazuju da bi EPS ponovo napravio sličan gubitak kao tokom prošle grejne sezone, reda veličine 400-450 mln evra. Finansijsko „krvarenje“ preduzeća ne može se u nedogled zaustavljati kratkoročnim zaduživanjem, a pošto je EPS u vlasništvu države, troškove njegovog lošeg poslovanja (ako se hitno ne preokrene) kad tad će platiti svi poreski obveznici. Ne samo da postoji rizik da će sledeće zime biti neophodne državne subvencije da se pokriju EPS-ovi tekući gubici, već je veliko pitanje da li će preduzeće moći samostalno da servisira svoj narasli dug ili će se i to prevaliti na budžet.

EPS je postao rizik za čitavu privredu Srbije i kočnica ekonomskom razvoju zemlje

EPS-ovi problemi koji su zimus uslovili oštar pad u proizvodnji električne energije bitno su doprineli pogoršanju makroekonomskih kretanja u Srbiji. Pored direktnog uticaja na usporavanje rasta BDP-a, EPS je ogromnim uvozom skupe struje doprineo rastu deficita u spoljnotrgovinskoj razmeni i odlivu deviza iz zemlje, zbog čega je Narodna banka Srbije morala dodatno da troši rezerve kako bi sačuvala stabilnost deviznog kursa. Ovo nije prvi put da EPS kao najveće preduzeće u zemlji svojim lošim poslovanjem pogoršava rezultate čitave srpske privrede. Međutim, trenutno je mnogo gore to što je EPS došao u situaciju da ne može da garantuje sigurno snabdevanje stanovništva i privrede električnom energijom, već ono sve više zavisi od dostupnosti struje na međunarodnom tržištu.

Energetska kriza i drugi problemi opterećuju čitavu Evropu i neizvesnost je toliko velika da je u ovom trenutku nemoguće sa sigurnošću tvrditi da će struja koja će nedostajati tokom sledeće zime uopšte moći da se kupi na tržištu kad nam bude potrebna, makar i po nerazumno visokim cenama. Na taj način ovo javno preduzeće dovedeno je u poziciju da više ne vrši svoju osnovnu društvenu ulogu – da proizvodi dovoljno relativno jeftine struje i tako bude jedan od stubova ekonomskog razvoja zemlje.

EPS je urušilo dugogodišnje loše upravljanje i ignorisanje strukturnih problema preduzeća, a ne energetska kriza

Ne postoje objektivni razlozi zbog kojih je EPS morao da upadne u teškoće kad je jesenas izbila kriza na evropskim berzama. Tačno je da su cene struje tada snažno skočile u Evropi, ali EPS nije smeo da dođe u situaciju da u tolikoj meri zavisi od uvoza. Do toga je došlo zbog dugogodišnjeg lošeg upravljanja ovim preduzećem od strane Vlade i samog rukovodstva, odnosno brojnih strukturnih problema koji odavno postoje, ali nisu rešavani. Najveći problem EPS-a koji je sada isplivao na površinu jeste višegodišnje opadanje proizvodnje struje do kog je dovela već decenijama loša investiciona politika preduzeća.

Ulaganja u proizvodne kapacitete bila su znatno manja od potrebnih, često uz problematičan izbor prioriteta i neopravdano velika kašnjenja u realizaciji mnogih važnih projekata (poput završetka izgradnje novog termoenergetskog bloka u Kostolcu, pripreme i otvaranja novih kopova u RB Kolubara i dr). Niske investicije i postepeno urušavanje proizvodnih kapaciteta proizilaze iz hronično slabih finansijskih rezultata EPS-a, čije poslovanje opterećuju strukturni problemi na koje je i Fiskalni savet često upozoravao.

Naime, EPS već dugi niz godina pati od prevelikog broja zaposlenih i njihove loše strukture, neodgovarajućeg sistema zarada, neracionalno niske cene struje za domaćinstva, sumnjivih procesa javnih nabavki, prevelikih tehničkih gubitaka i krađa struje, političkih upliva u rukovođenje preduzećem i dr. Iako su svi ovi problemi mahom odavno poznati, reforme koje su bile neophodne za njihovo rešavanje su izbegavane, ili su u najboljem slučaju samo simulirane.

Neposredan uzrok kolapsa elektroenergetskog sistema u decembru 2021. su loš ugalj i nestručno rukovođenje EPS-om u prošloj godini

Strukturni problem iza prošlogodišnjeg pada proizvodnje u EPS-ovim termoelektranama jeste pad kvaliteta uglja koji je stizao iz kolubarskog basena. Za višegodišnji trend smanjenja toplotne moći uglja koji se koristi za proizvodnju struje odgovoran je sam EPS, jer nije dovoljno investirao što je dovelo do kašnjenja u otvaranju novih kopova s boljim ugljem. Problem je eskalirao sredinom 2021. godine kad je toplotna moć uglja pala ispod minimuma koji je prihvatljiv za rad EPS-ovih elektrana.

Uprkos tome, EPS je nastavio da koristi nekvalitetan ugalj s prevelikim sadržajem primesa uz obilno dodavanje mazuta, što ne samo da je direktno uticalo na pad proizvodnje struje već je i posredno pravilo probleme u radu i uzrokovalo ispadanja postrojenja koja su projektovana da sagorevaju kvalitetniji ugalj. EPS je prošle godine kasnio i s remontima svojih postrojenja, pa zatim pokušavao da nadomesti manjak struje povećanom proizvodnjom u gasnim i hidroelektranama. Time je napravio ogromnu štetu zemlji jer je za proizvodnju relativno male količine struje u svojim neefikasnim gasnim elektranama potrošio znatan deo domaćih rezervi gasa, koje su se kasnije morale nadoknaditi kupovinom ovog goriva na evropskom tržištu po rekordno visokim cenama.

Prema našim procenama, EPS je svojim greškama napravio trošak državnom budžetu od blizu 200 mln evra, koliko je koštala kupovina gasa koju je ovo preduzeće neracionalno potrošilo pre zime. Krajnji ishod brojnih problema i niza loših odluka rukovodstva EPS-a bio je potpuni kolaps proizvodnje i distribucije struje u zemlji u decembru, i više nije bilo drugog načina da se obezbedi stabilno snabdevanje domaćih potrošača osim kupovine vrlo skupe struje na evropskim berzama.

Da bi se zaustavilo dalje propadanje EPS-a potrebne su korenite promene u njegovom poslovanju, a to je moguće samo uz jasnu političku podršku

Pred Vladom i EPS-om su ogromni izazovi: u kratkom roku mora se zaustaviti dalje finansijsko urušavanje preduzeća, u srednjem roku da se oporavi posustala proizvodnja, dok je za dugi rok potrebno trasirati put za energetsku tranziciju zemlje. Odmah se mora istaći da se na ove izazove može uspešno odgovoriti samo zaokruženim skupom reformi u EPS-u i merama čije sprovođenje nije moguće bez jake političke volje. Bilo kakva polovična rešenja, poput povećanja cene struje koja ne bi bila ispraćena potpunim zaokretom u poslovanju EPS-a neće dati rezultat – kao što ga nisu donela u prošlosti.

Tokom prethodne decenije u Srbiji je zapravo došlo do postepenog, ali znatnog poskupljenja električne energije, ukupno za oko 40%. Međutim, to nije unapredilo poslovanje preduzeća jer se rast novčanih priliva u preduzeće odlivao na povećanje zarada i brojna druga neracionalna trošenja. Pravi problemi EPS-a su ignorisani i samo su se produbljivali, a cena takvog pristupa u narednim godinama izvesno će biti veća jer je elektroenergetski sistem već sad doveden pred pucanje. Sprovođenje takve sveobuhvatne reforme moguće je samo ako postoji snažna politička podrška tom procesu i rešenost Vlade da iz korena promeni način upravljanja EPS-om.

Naime, za dugogodišnje propadanje EPS-a pored samog rukovodstva odgovorni su i nadležno ministarstvo i čitava Vlada. Pored presudnog uticaja na cene struje na domaćem tržištu, Vlada je EPS-u u prošlosti nametala brojne obaveze i troškove (uplate u budžet po raznim osnovama, sponzorstva, tolerisanje dugova za struju neuspešnih državnih preduzeća i dr.) umesto da se postara ta sredstva budu usmerena u razvoj samog preduzeća. Na kraju, Vlada je ta koja ima obavezu da obezbedi stručno rukovodstvo koje će profesionalno i odgovorno upravljati najvećim preduzećem u Srbiji.

Reforme u EPS-u moraju početi odmah i predlažemo Vladi da pripremi akcioni plan urgentnih mera s preciznim rokovima za njihovo sprovođenje

U kratkom roku neophodna je finansijska stabilizacija EPS-a kako bi se sprečilo da preduzeće u sledećoj grejnoj sezoni ponovo napravi gubitak reda veličine 400-450 mln evra, koji bi skoro izvesno postao fiskalni trošak. Da bi se to postiglo, potrebno je tokom 2022. sprovesti urgentne mere za povećanje prihoda preduzeća i čvrstu kontrolu najvažnijih rashoda. Na strani prihoda, to podrazumeva odgovarajuće povećanje cene električne energije za domaćinstva i privredu, dok bi najvažnija mera na rashodnoj strani trebalo da bude zamrzavanje ukupnih rashoda za zaposlene u sledeće dve godine na nivou na kom su bili u 2021.

U okviru ovog limita potrebno je pronaći sredstva za povećanje zarada zaposlenih na radnim mestima koja zahtevaju najveću stručnost i presudna su za oporavak proizvodnje, što se može postići ciljanim otpuštanjem viškova radnika koji nisu neophodni.

U kratkom roku neophodno je preduzeti mere za poboljšanje procesa javnih nabavki u EPS-u, jer postoje čvrste indicije da tu postoje brojni propusti zbog kojih se iz preduzeća neracionalno odliva više desetina miliona evra godišnje. Pored već planiranih mera za delimični oporavak EPS-ove proizvodnje kao što je vanredni uvoz kvalitetnijeg uglja, Vlada bi u najkraćem roku trebalo da pripremi potpun set kratkoročnih reformskih koraka i akcioni plan s rokovima za njihovo sprovođenje i merljivim ciljevima.

Kako bi se sprečilo ponovno izvrdavanje suštinskih promena, neophodno je da se i praćenje sprovođenja takvog plana fundamentalno poboljša. Predlog Fiskalnog saveta je da se odabere set od 10-20 preciznih, lako razumljivih i proverljivih indikatora povezanih s reformama, a o kojima će EPS izveštavati javnost u redovnim intervalima, polugodišnje ili kvartalno (v. Aneks 1). U suprotnom, ponovo se može desiti da povećanje prihoda preduzeća usled poskupljenja struje iscuri kroz pukotine u EPS-ovom poslovanju.

Analize Fiskalnog saveta pokazuju da bi povećanje cene električne energije trebalo da bude u rasponu od 15-20%

Najvažnija prihodna mera za finansijsku stabilizaciju i oporavak EPS-a u kratkom roku je povećanje cene struje koju plaćaju privreda i domaćinstva. Kratkoročno, ova mera je nužna da bi se zaustavili veliki gubici i neodrživo zaduživanje EPS-a, a u dužem roku mora da obezbedi potrebna sredstva za investicije u proizvodne kapacitete, zaštitu životne sredine i energetsku tranziciju. Pod uslovom da se najveći rashodi preduzeća striktno drže pod kontrolom, naše analize pokazuju da je EPS-u potrebno povećanje cene struje za 15-20%. To bi povećalo prihode preduzeća za blizu 350-400 mln evra, što bi uz ostale kratkoročne mere bilo dovoljno da EPS pregura sledeću grejnu sezonu bez gomilanja novih gubitaka i zaduživanja.

Predloženo poskupljenje struje je van svake sumnje bolna mera, ali ako se bude odlagalo šteta po EPS, privredu i građane biće još veća. Bez toga nastavilo bi se finansijsko propadanje preduzeća, uz neodrživ rast dugova EPS-a koje bi u narednim godinama skoro izvesno otplaćivali s kamatom svi poreski obveznici. U svakom drugom scenariju preduzeću ne bi ostalo ni dovoljno sredstava da ulaže u oporavak proizvodnje i zemlja bi trajno postala zavisna od dostupnosti struje u inostranstvu, što bi znatno umanjilo uticaj na njenu cenu koju bi zapravo diktirala kretanja na međunarodnom tržištu.

Međutim, kao što stalno ističemo, povećanje cene struje jeste neophodna mera sa stabilizaciju elektroenergetskog sistema Srbije, ali je bezvredna ako istovremeno ne dođe do radikalnog zaokreta u poslovanju EPS, a socijalno je opravdana samo ako država obezbedi veću zaštitu objektivno ugroženim građanima.

Povećanje cene električne energije za domaćinstva i privredu opravdano je i u širem ekonomskom smislu

Cena električne energije koju plaćaju domaćinstva u Srbiji po svemu sudeći ne pokriva ukupne troškove koje EPS ima da bi proizveo struju koju im isporučuje. Preduzeće zbog toga stalno pravi gubitke na ovom delu tržišta, koje je do sad mahom uspevalo da pokrije pozitivnim rezultatom u poslovanju s privredom. Da je cena struje za domaćinstva isuviše niska pokazuju i komparativne analize – od svih evropskih zemalja struja je trenutno jeftinija jedino u Ukrajini i Gruziji.

Ako pak posmatramo samo uporedive zemlje CIE, srpska domaćinstva trenutno plaćaju gotovo upola nižu cenu. Ekonomski neopravdano niska cena struje za domaćinstva nije samo problem iz ugla EPS-a već i zato što podstiče njenu neracionalnu potrošnju na uštrb drugih energenata. Naime, potrošnja električne energije prosečnog srpskog domaćinstva je u proseku za 50% veća u odnosu na EU, i za čak 90% iznad proseka CIE. Cena struje za privredu je liberalizovana od 2013. i sve do druge polovine 2021. načelno je pratila tržišna kretanja i bila slična kao u drugim zemljama CIE.

Međutim, krajem prošle godine u CIE su zbog energetske krize cene struje za privredu skočile u proseku za 30%, dok je u Srbiji odlukom Vlade sprečeno slično poskupljenje. Tako je na račun EPS-ovih gubitaka obezbeđeno da čitava privreda struju plaća po cenama daleko ispod tržišnih i onih u zemljama regiona – čak i delovi privrede koji trenutno beleže vanredno visoke profite zbog rasta berzanskih cena njihovih proizvoda (poput Ziđina, nekadašnjeg RTB Bor).

Stoga umereno poskupljenje struje za privredu koje predlažemo ne bi narušilo njenu međunarodnu konkurentnost, a potpuno je neprihvatljiva dosadašnja politika da EPS (možda i svi građani Srbije) subvencionišu nisku cenu struje za preduzeća koja objektivno nisu ugrožena. Naravno, Vlada bi trebalo da razmotri mehanizme za pružanje selektivne podrške preduzećima za koja se očekuje da bi mogla da zapadnu u privremene probleme zbog poskupljenja struje, po uzoru na evropsku praksu.

Ozdravljenje EPS-a nije moguće bez kontrole zarada i suštinske reforme zaposlenosti u preduzeću koja se uporno izbegava

Fiskalni savet je godinama unazad upozoravao da jedan od osnovnih problema unutar samog EPS-a predstavlja loš i neuređen sistem zarada i zaposlenosti. Problemi su mnogobrojni: višak zaposlenih od barem 10%, struktura radnika ne odgovara potrebama preduzeća, ukupna izdvajanja za zaposlene su prevelika, sistem zarada je loše postavljen jer su plate naročito visoke za radnike s niskim i opštim kvalifikacijama a destimulativno niske za najodgovornija radna mesta i dr. Zbog toga što troškovi radne snage čine ogroman deo ukupnih rashoda EPS-a, svaki pokušaj ozdravljenja ovog preduzeća osuđen je na propast ukoliko se ne uspostavi čvrsta kontrola nad njima. Iako su svi ovi problemi odavno poznati javnosti, Vlada i samo preduzeće do sad su samo simulirali sprovođenje reformi uporno izbegavajući suštinsko uređenje sistema zaposlenosti i zarada u EPS-u.

Na primer, problem prevelikog broja zaposlenih u prošlosti je umesto ciljanog otpuštanja jasno prepoznatih viškova stihijski „rešavan“ dobrovoljnim odlascima radnika iz preduzeća uz velikodušne otpremnine koje su u proseku iznosile oko 20.000 evra. Tako su uglavnom odlazili radnici koji su ispunjavali jedan od uslova za penziju ili najstručniji radnici koji su lako mogli da pronađu drugo zaposlenje, zbog čega problem neproduktivnih viškova i dalje postoji a struktura zaposlenih u preduzeću je međuvremenu pogoršana.

EPS je, takođe, izbegao da sprovede meru fiskalne konsolidacije koja je zahtevala da se plate u čitavom javnom sektoru umanje za 10% u 2015. Iako je tadašnje rukovodstvo preduzeća negiralo ovu ocenu Fiskalnog saveta do koje smo došli analizirajući njihove izveštaje, nekoliko godina kasnije to je implicitno potvrdila i Državna revizorska institucija.

To je neophodno za kratkoročne uštede, ali i za dugoročno unapređenje EPS-ovog poslovanja

Privremeno zamrzavanje mase zarada u EPS-u na prošlogodišnjem nivou dvostruko je opravdano. Najpre, prosečna neto plata u ovom preduzeću i dalje je predimenzionirana – prema EPS-ovim podacima iznosi oko 103.000 dinara i za 70% je veća od republičkog proseka. Još važnije, preduzeće je trenutno u katastrofalnoj finansijskoj poziciji i nedopustivo je da sav teret njegove konsolidacije podnesu građani i privreda kroz plaćanje viših cena električne energije, a da onda EPS deo porasta novčanih priliva iskoristi za uvećanje ionako visokih plata svojih zaposlenih.

Uz to moraju se napokon započeti i strukturne reforme zaposlenosti koje podrazumevaju: jasnu identifikaciju viškova zaposlenih i rešavanje tog problema ciljanim otpuštanjima a ne stihijski kao do sad; usvajanje novu sistematizaciju radnih mesta koja će precizno definisati koliko radnika, s kojim kvalifikacijama i na kojim radnim mestima je EPS-u potrebno; reformisanje sistema zarada tako da se u okviru iste mase zarada obezbedi njihovo povećanje za ključne pozicije u preduzeću i dr. Naime, jedan od glavnih preduslova za uspešno izvođenje svih reformskih zadataka u EPS-u, i uopšte za dugoročno uspešno poslovanje preduzeća, jeste da Vlada postavi stručno i profesionalno rukovodstvo lišeno političkih upliva.

Međutim, s postojećim sistemom plata teško da je moguće pronaći i zadržati dovoljno kvalitetne kadrove koji su sposobni da obavljaju tako odgovoran posao.

Zbog nepravilnosti u procesu javnih nabavki iz EPS-a godišnje iscure desetine miliona evra i to se hitno mora zaustaviti

Javne nabavke u EPS-u obiluju neracionalnostima zbog kojih se iz preduzeća neopravdano odlivaju značajna finansijska sredstva, pri čemu se ovaj problem naročito pogoršao od 2017. Jedna od glavnih manjkavosti je to što na EPS-ovim tenderima postoji evidentan manjak konkurencije, uz učestalo pojavljivanje tek nekoliko preduzeća u različitim kombinacijama. Rezultati međunarodnih studija sugerišu da nedovoljna konkurencija povećava cenu javnih nabavki u proseku za 10-15%, što načelno potvrđuju i neke domaće analize koje na pojedinačnim slučajevima pokazuju da su se neke nabavke u EPS-u sprovele po znatno većim cenama od tržišnih.

Tome direktno doprinosi i sam EPS, propisujući neuobičajeno specifične uslove za dostavljanje ponuda čime defakto sprečava učešće većeg broja preduzeća na tenderima. Na brojne nepravilnosti i kršenje propisa u postupcima javnih nabavki EPS-a ukazuje i Državna revizorska institucija u svojim izveštajima o reviziji poslovanja ovog preduzeća.

Naime, u izveštaju iz decembra 2020. navodi se da je više od četvrtine svih nabavki EPS-a realizovano uz neki vid kršenja zakonskih procedura. Premda se te primedbe vrlo često odnose na različite proceduralne propuste, među njima postoje i one koje se mogu tumačiti kao potencijalni izvori neracionalnog trošenja, tj. kao pokazatelj da je EPS za određene radove, dobra i usluge plaćao više nego što je potrebno.

Grube računice Fiskalnog saveta pokazuju da se na ovaj način iz EPS-a neopravdano odlije nekoliko desetina miliona evra godišnje. Već u ovoj godini Vlada bi morala da se pobrine da javne nabavke EPS-a postanu potpuno transparentne, uz povećanje konkurencije na tenderima i otklanjanje proceduralnih propusta na koje je skrenula pažnju DRI.

Moraju se sprečiti i drugi neracionalni troškovi koji nepotrebno opterećuju poslovanje EPS-a

EPS i dalje posredno finansira veliki broj preduzeća koja su formalno odvojena od matične kompanije početkom 2000-ih (npr. Protent, Kolubara usluge, Kostolac Prim i druga), ali i petnaest godina kasnije ona suštinski zavise od njegovog poslovanja. Krajnje je vreme da se započeta reforma dovrši, što podrazumeva privatizaciju ovih preduzeća i njihovo prepuštanje slobodnom tržištu, ili stečaju ako se pokaže da bez zaštite EPS-a ne mogu uspešno da posluju. Vlada je odgovorna i za rešavanje problema manjka sredstava za isplatu podsticaja za povlašćene proizvođače struje iz obnovljivih izvora i redefinisanje odnosa s javnim medijskim servisima, jer postojeća rešenja idu na štetu EPS-a.

Besmisleno je da EPS snosi deo troškova Vladine politike subvencionisanja proizvodnje struje iz obnovljivih izvora, a postoje dva moguća rešenja ovog problema. Prvo je da Vlada redovno usklađuje posebnu naknadu za struju koja je proizvedena u sistemu podsticaja, koju inače plaćaju krajnji potrošači. Tako bi se obezbedilo da EPS prihoduje onoliko koliko mora da isplati povlašćenim proizvođačima, tj. da ne pravi gubitke u obavljanju poverenog posla. U suprotnom, manjak sredstava za isplatu subvencija ne bi trebalo da pokriva EPS iz svog poslovanja već direktno budžet države.

Ista ocena važi i za taksu za javne medijske servise koja se naplaćuje preko računa za struju, koju EPS ne uspeva da naplati od svih građana, ali je zato dužan da RTS-u i RTV-u uplati pun iznos i tako pravi gubitke. Takođe, iako već dve decenije EPS ne upravlja svojim preduzećima na teritoriji KiM, odlukom države preduzeće još uvek neosnovano troši desetine miliona evra godišnje za isplatu zarada tamošnjih radnika.

Uz EPS-ove probleme u proizvodnji, veliki izazov predstavlja i zastarela distributivna mreža na kojoj se izgubi previše električne energije

Oporavak EPS-ove proizvodnje svakako predstavlja najurgentniji zadatak Vlade, međutim, neophodno je simultano početi sređivanje stanja u distributivnom sistemu iz kog „nestaje“ previše električne energije na njenom putu do potrošača (oko 12%). Premda su u poslednjih desetak godina gubici na distributivnoj mreži donekle umanjeni, oni su u Srbiji još uvek više nego dvostruko iznad proseka zemalja CIE, a situacija je trenutno gora samo u Crnoj Gori i S. Makedoniji. Zaostajanje u odnosu na uporedive zemlje može se delom objasniti tehnički opravdanim gubicima zbog toga što je u Srbiji veći udeo potrošnje na niskom naponu (domaćinstva), gde su gubici inače izraženiji u odnosu na više naponske nivoe (npr. preduzeća i drugi veliki potrošači). Međutim, tome još više doprinose dotrajala infrastruktura i široko rasprostranjen problem krađe struje zbog zastarele merne infrastrukture i neefikasne kontrole brojila.

Na kraju, standardni pokazatelji rada distributivnih sistema nedvosmisleno pokazuju da je distribucija struje u Srbiji sve manje pouzdana, tj. da sve češće dolazi do prekida u snabdevanju električnom energijom čije ukupno trajanje je u stalnom porastu u poslednjih nekoliko godina. Glavni uzrok ovih problema ponovo je manjak i neefikasna realizacija investicija, budući da su ulaganja u distribuciju u protekloj deceniji sve vreme bila znatno ispod plana i amortizacije, odnosno nivoa koji je bio potreban samo za održavanje postojeće infrastrukture – bez ikakvog prostora za njeno poboljšanje.

Donedavno je sve to bilo deo loše investicione politike EPS-a, ali je od 2021. Elektrodistribucija Srbije (EDS) izdvojena kao posebno preduzeće, koje je sada odgovorno za upravljanje i rešavanje problema u distributivnom sistemu.

Boljke EDS-a slične su kao u EPS-u iz kog je preduzeće formalno izdvojeno prošle godine, a njihovo rešavanje zahteva budnu pažnju Vlade

EDS je neuspešno preduzeće koje je u periodu 2015-2021. zvanično ostvarilo kumulativni gubitak od 15 mln evra, pri čemu je minus u osnovnom poslovanju premašio 200 mln evra (to je rezultat koji se dobija po isključenju efekta finansijskih transakcija u posmatranom periodu, poput kursnih razlika i zateznih kamata). Loše poslovanje EDS-a posledica je brojnih strukturnih neravnoteža, a glavni razlog su preveliki rashodi preduzeća usled ogromnih troškova za nadoknadu distributivnih gubitaka i očiglednih viškova zaposlenih. Iz ove ocene proizilazi da je osnovni lek za ozdravljenje ovog preduzeća rast i efikasnije sprovođenje investicija, prema našim računicama za oko 100 mln evra u odnosu na trenutni nivo.

Da je realizacija važnih projekata u prošlosti bila veoma traljava najbolje ilustruje primer ugradnje „pametnih“ brojila od kojih se opravdano očekivalo da znatno pomognu u sprečavanju krađa električne energije. Naime, država je ovaj projekat započela s tadašnjom EPS Distribucijom još 2010, finansijska sredstva bila su obezbeđena iz kreditnih linija EIB-a i EBRD-a, ali je instalacija „pametnih“ brojila išla toliko sporo da ih danas ima samo 4% krajnjih korisnika. U međuvremenu je otkazan kredit EIB-a pošto nije povučen nijedan dinar, a slično se desilo s kreditom EBRD-a kod koga je otkazano 90% prvobitno dogovorenog iznosa.

Ako bi se projekat ugradnje „pametnih“ brojila sada ipak sproveo (što ne zahteva ogromna inicijalna ulaganja) i broj zaposlenih sveo na pravu meru, uz rešavanje nekoliko drugih strukturnih problema, EDS bi imao dovoljno finansijskih sredstava za potrebno strukturno uvećanje investicija. Iako su reflektori trenutno upereni u EPS, Vlada se mora posvetiti i rešavanju problema EDS-a jer je za sigurno snabdevanje strujom u srednjem roku potrebno podići na noge sve delove domaćeg elektroenergetskog sistema.

Na probleme u snabdevanju gasom već su potrošena ogromna budžetska sredstva, što će se ponovo desiti ako Vlada nastavi da upravlja krizom kao do sad

Srbija se prošle zime suočila sa ogromnim izazovima u snabdevanju prirodnim gasom. Zbog dugogodišnjeg manjka infrastrukturnih kapaciteta u gasnom sektoru i lošeg operativnog vođenja EPS-a i Srbijagasa u prošloj godini, raspoložive količine gasa s kojima je dočekana grejna sezona 2021/2022. bile su daleko ispod potrebnih da se zadovolje domaće potrebe. Nedostajuće količine ovog goriva Srbijagas je onda morao da kupuje direktno na evropskim berzama, po cenama koje su zbog energetske krize bile višestruko veće u odnosu na onu koju je inače plaćao za ruski gas po dugoročnom ugovoru sa Gazpromom.

Iako je to dovelo do snažnog povećanja troškova nabavke gasa ovog preduzeća, njegovi prihodi ostali su na sličnom nivou zbog odluke Vlade da cenu ovog goriva na domaćem tržištu zamrzne na njenom pretkriznom nivou. Razlika između visokih uvoznih cena gasa i niskih cena koje je Srbijagas naplaćivao privredi i domaćinstvima zimus je gurnula preduzeće u gubitak od 450-500 mln evra, koji su već platili svi građani jer se Vlada obavezala da će mu nadoknaditi tu razliku.

Kriza na međunarodnom tržištu gasa se u međuvremenu dodatno razbuktala zbog izbijanja rata u Ukrajini, i kako stvari stoje teška situacija mogla bi da potraje nekoliko godina. Za Srbiju to konkretno znači da će nabavna cena gasa već od ove godine najverovatnije biti dvostruko veća nego što je bila do 2021. Ukoliko bi Vlada nastavila da ignoriše ovu strukturnu promenu na gasnom tržištu veštački održavajući nisku domaću cenu gasa, račun takve politike od barem pola milijarde evra ponovo će platiti svi građani – bez obzira na to da li koriste ovo gorivo ili ne.

Posledice globalne gasne krize tokom prošle zime pojačali su domaći strukturni problemi i loše upravljanje EPS-om i Srbijagasom

Oko 90% potrošnje gasa u Srbiji zavisi od uvoza zbog čega je direktna izloženost zemlje kretanjima na međunarodnom tržištu neuporedivo veća nego u slučaju struje. To praktično znači da Srbija nije mogla potpuno da izbegne šok koji se desio na međunarodnom gasnom tržištu, za razliku od krize koju smo zimus imali u snabdevanju strujom koja je isključivo bila odgovornost EPS-a.

Međutim, postoje domaći činioci koji su dolili ulje na vatru i pojačali akutnu krizu. Glavni strukturni problem je to što kapaciteti domaće gasne infrastrukture nisu dovoljni da podmire potrebe zemlje za gasom tokom grejne sezone, kad je domaća potrošnja ovog goriva dvostruko veća nego u toplijoj polovini godine. Niti su količine gasa koje stižu u zemlju po dugoročnom ugovoru s Rusijom dovoljne da pokriju dnevnu potrošnju ovog goriva u najhladnijim mesecima, niti je naše jedino skladište u Banatskom Dvoru imalo kapacitet da se blagovremeno naprave zalihe kojima bi se taj manjak pokrivao cele zime.

Kao dodatni problem iskrslo je to što inače nedovoljno skladište nije bilo adekvatno popunjeno na početku grejne sezone 2021/2022 i domaće zalihe na kraju novembra 2021. bile su rekordno niske – čak 50% ispod višegodišnjeg proseka u tom mesecu. Za taj propust direktno su odgovorni EPS i Srbijagas – EPS zato što je neracionalno trošio ogromne količine gasa za proizvodnju struje još od letos (40% kapaciteta skladišta), a Srbijagas zato što je to dozvoljavao u osvit globalne krize i zato što su zalihe bile relativno niske čak i kad izuzmemo EPS-ovu potrošnju. Ovi problemi doveli su do toga da je Srbija već početkom decembra 2021. morala neočekivano mnogo da se oslanja na veoma skup gas koji je kupovan na inostranom tržištu.

Ukupni troškovi nabavke gasa tokom grejne sezone 2021/2022. iznosili su oko 1 mlrd evra, pri čemu se njihov znatan deo ipak mogao izbeći

Pošto je grejna sezona dočekana nespremno Srbijagas je tokom zimskih meseci, kad su cene gasa na evropskim berzama već bile vrtoglavo porasle, morao da nabavlja neuobičajeno velike količine gasa direktno na tržištu. Naime, naše računice pokazuju da je u periodu od oktobra 2021. do marta 2022. Srbija mogla da zadovolji oko 60% potreba za gasom redovnim uvozom po dugoročnom ugovoru koji je imala potpisan s Gazpromom, po prilično povoljnoj ceni od ispod 250 evra za 1.000 m3. Međutim, da bi se podmirilo preostalih 40% domaćih potreba bilo je neophodno vanredno uvoziti gas po tržišnim cenama (ili eventualno nešto povoljnije) koje su bile četiri puta veće, u proseku oko 1.000 evra za 1.000 m3.

Prevedeno u apsolutne brojke, za redovan uvoz ruskog gasa u tih šest meseci Srbijagas je morao da izdvoji nešto preko 250 mln evra, dok procenjujemo je vanredni uvoz koštao skoro tri puta više – blizu 750 mln evra. Detaljnija analiza strukture troškova vanrednog uvoza otkriva da je oko 500 mln evra bila posledica nedovoljnih kapaciteta skladišta u Banatskom Dvoru. Premda se ovaj trošak nije mogao izbeći u kratkom roku, to je svakako rezultat propusta koji su u prošlosti napravili Srbijagas i Vlada.

Naime, o proširenju Banatskog Dvora govori se od kako je pušten u rad davne 2011. godine, ali se u međuvremenu ništa nije preduzimalo. Preostalih 250 mln evra vanrednog uvoza gasa ocenjujemo kao neopravdan trošak, jer je direktna posledica lošeg tekućeg upravljanja u EPS-u i Srbijagasu što je trebalo na vreme preduprediti.

Fiskalni trošak gasne krize u Srbiji tokom prošle grejne sezone dostigao je pola milijarde evra i bio je veći nego u uporedivim evropskim zemljama

Vlada nije blagovremeno i preventivno reagovala na izazove i rizike koje je Srbiji donela kriza na globalnom tržištu gasa. Premda je na moguće troškove za budžet upozoravao i Fiskalni savet u svojoj oceni Predloga zakona o budžetu za 2022. godinu, na odgovor Vlade na snažan rast uvoznih cena gasa čekalo se sve do samog isteka 2021. Posebnom Uredbom cena gasa je tada zamrznuta za sve domaće potrošače na nivou iz novembra prošle godine, kojom se država istovremeno obavezala da će Srbijagasu nadoknaditi sve gubitke koje preduzeće bude napravilo zbog toga što su njegove prodajne cene daleko manje od nabavnih.

Naše računice pokazuju da je Srbijagas do kraja marta ove godine zbog toga napravio manjak od 450-500 mln evra, a približno toliko sredstava mu je zimus i transferisano iz državnog budžeta. Naime, preduzeće je najpre krajem decembra 2021. dobilo subvenciju u iznosu od 35 mlrd dinara (oko 300 mln evra) koja je knjižena na poziciji Budžetske pozajmice, a zatim još 200 mln evra početkom januara 2022.

Međutim, za tu dotaciju se prvobitno mislilo da će biti privremena i proknjižena je „ispod crte“, pa se još uvek ne vidi u rashodima budžeta ovoj godini. Sada je već sasvim jasno da je to subvencija koju Srbijagas neće vraćati i stoga pozivamo Ministarstvo finansija da ovaj trošak prizna i uključi u tekući fiskalni deficit. Odluka da se od nepovoljnih tržišnih kretanja zaštite apsolutno svi domaći potrošači gasa odstupa od evropske prakse, gde su fiskalne mere za ublažavanje posledica rasta cene struje i gasa uglavnom bile targetirane i usmerene na zaštitu ugroženih potrošača.

Preliminarne računice pokazuju da su direktni budžetski izdaci u zemljama EU za ublažavanje posledica rasta cena struje i gasa tokom grejne sezone 2021/2022. iznosili 0,5-1% BDP-a, dok je Srbija samo za sanaciju krize u snabdevanju gasom imala fiskalni trošak od oko 1% BDP-a (na šta bi trebalo dodati i skoro isto toliko potencijalnih troškova zbog gubitaka EPS-a).

Vlada još uvek drži domaću cenu gasa nepromenjenom – ako se takva politika nastavi to će sve građane koštati još barem 500 mln evra

U 2022. Srbiju očekuje veliko i po svemu sudeći trajnije povećanje nabavnih cena prirodnog gasa. Počev od juna meseca na snazi je novi trogodišnji ugovor o snabdevanju gasom s Gazpromom, kojim je Srbija dobila povoljnu cenu u odnosu na aktuelna tržišna kretanja, ali će ona ipak biti veća za oko 50% u odnosnu na prethodnu ugovornu cenu.

Međutim, ugovorene količine gasa su ostale iste, što znači da se znatne količine ovog goriva ipak moraju nabavljati na tržištu po cenama koje će barem do kraja sledeće grejne sezone izvesno ostati veoma visoke. Uzimajući u obzir sve neizvesnosti, naša najbolja procena je da bi prosečna nabavna cena gasa koji će se trošiti do kraja sledeće grejne sezone mogla da iznosi oko 500 evra za 1.000 m3. To je dvostruko više od cene koju je Srbijagas plaćao u periodu pre krize, a skoro jednako ponderisanoj prosečnoj ceni koja je plaćana za redovan i vanredni uvoz tokom proše zime.

Ukoliko Vlada odluči da produži politiku zamrznutih cena gasa za sve potrošače, Srbijagas bi sledeće zime ponovo napravio gubitke od skoro 500 mln evra koji bi se po istom receptu prevalili na državni budžet. Svi su izgledi da je Srbijagas već dobio određena budžetska sredstva koja su namenjena popunjavanju domaćih zaliha gasa tokom leta. Naime, po završetku prošle grejne sezone ovo preduzeće se zadužilo uz garanciju države u iznosu od 200 mln evra (preko već dobijenih 500 mln evra), a uočili smo i neke nove izdatke države su slično kao u januarska dotacija Srbijagasu proknjiženi „ispod crte“.

Glavni prioritet Vlade jeste da obezbedi dovoljno gasa za predstojeću zimu, ali se način upravljanja gasnom krizom mora iz temelja promeniti

Teška situacija na tržištu gasa ne odnosi se samo na rekordno visoke cene već je u oštroj globalnoj trci za isporukama ovog goriva izazov uopšte obezbediti dovoljne količine. U tom smislu dobro je što Vlada već preduzima aktivnosti kako bi se obezbedilo što stabilnije snabdevanje domaćih potrošača gasom u predstojećoj grejnoj sezoni, jer to svakako jeste prioritet.

Na primer, postignuti dogovor s Mađarkom o privremenom korišćenju njenih kapaciteta za skladištenje gasa je dobro kratkoročno rešenje, dok se ne povećaju sopstveni, što mora postati apsolutni prioritet zemlje u srednjem roku. U tom kontekstu racionalno je i blagovremeno obezbediti sredstva Srbijagasu koja su neophodna da bi se zalihe gasa za predstojeću grejnu sezonu blagovremeno dopunile.

Međutim, globalni rast cena gasa poprimio je obrise strukturnog šoka zbog čega je apsolutno neophodno da Vlada napravi fundamentalni zaokret u načinu rešavanja ove krize, što podrazumeva donošenje mera koje će obezbediti da se srpska privreda i domaćinstva prilagode na trajno veću cenu ovog goriva na ekonomski, fiskalno i socijalno zdrav način. To konkretno znači da se cene gasa koju plaćaju domaći potrošači povećaju u skladu s rastom njegovih uvoznih cena, dok bi ta tranzicija do viših cena morala da bude ispraćena i merama fiskalne i socijalne politike kako bi se zaštitili najugroženije potrošače.

Svako drugo rešenje poslalo bi lažan signal domaćem tržištu da je gas mnogo jeftiniji resurs nego što zapravo jeste (što unosi distorzije i vodi pogrešnim odlukama o investicijama i potrošnji), bilo bi fiskalno skupo jer Srbijagas neće moći da vrati ni nova sredstva koja je izgleda dobio, a bez veće socijalne zaštite takva tranzicija bila bi društveno neprihvatljiva.

Cena gasa za privredu trebalo bi u punoj meri da uvaži rast nabavnih cena ovog goriva, uz selektivnu podršku posebno ugroženim preduzećima

Ubedljivo najveći deo svojih prihoda Srbijagas ostvaruje prodajom gasa industrijskim preduzećima i toplanama, zbog čega nema drugog načina da ne pravi gubitke u narednom periodu osim da poskupljenje gasa na ovom delu tržišta bude srazmerno rastu njegovih nabavnih cena. Pod pretpostavkom da će se prosečna uvozna cena duplirati, da bi Srbijagas poslovao jednako uspešno kao u pretkriznom periodu povećanje cene gasa za privredu (preduzeća i toplane) bi trebalo da bude oko 75%. Nema nikakve sumnje da bi ovoliko poskupljenje predstavljalo veliki udar, ali u jednako teškoj situaciji nalaze se i privrede svih uporedivih zemalja. Naime, pre krize domaća cena gasa na liberalizovanom delu tržišta bila je praktično na nivou proseka CIE. Međutim, sa izbijanjem energetske krize prosečna cena gasa za privredu u zemljama CIE skočila je za 75% već u drugoj polovini 2021. godine (u nekim zemljama dva i više puta), što se u Srbiji desilo u znatno manjoj meri pošto je Vlada u međuvremenu zamrzla cene gasa. Posledično, krajem 2021. prosečna cena gasa koju su plaćala preduzeća u regionu CIE bila je za oko 50% veća od cene za srpska preduzeća. Otuda su neosnovane tvrdnje koje se povremeno mogu čuti u javnosti da bi ekonomska cena gasa urušila domaću privredu i njenu međunarodnu konkurentnost – naprotiv, to bi je stavilo u istu ravan s većinom konkurenata u regionu. Vlada bi po uzoru na evropsku praksu svakako trebalo da razmotri mehanizme za pružanje privremene i selektivne fiskalne podrške za specifična i posebno ugrožena preduzeća.

Neminovno je da pogoršanje uslova na gasnom tržištu osete i domaćinstva, bilo direktno ili posredno kroz rast cena grejanja

Cena gasa za domaćinstva u Srbiji je regulisana i na nju saglasnost daje Agencija za energetiku na osnovu zakonski utvrđene metodologije. Međutim, ekonomski rezon nalaže da i ona mora da se poveća u situaciji kad je uvoz ovog goriva drastično poskupeo – barem do cene po kojoj ga Srbijagas nabavlja, a verovatno i nešto više. To se već desilo u zemljama CIE, budući da je cena gasa za domaćinstva u drugoj polovini 2021. u proseku porasla za 30%, tako da je na kraju prošle godine bila za 50% iznad cene koju plaćaju srpska domaćinstva.

Isto važi i za cene usluga daljinskog grejanja, budući da većina toplana u Srbiji koristi gas za proizvodnju toplotne energije koju isporučuju i koje se suočavaju s velikim povećanjem svojih troškova za nabavku energenata. Da bi se obezbedilo njihovo rentabilno poslovanje, i tako sprečilo da prave docnje pre Srbijagasu što je u prethodnoj deceniji bio veliki izvor nelikvidnosti za preduzeće, naše grube računice pokazuju da bi usluge grejanja u gradovima i opštinama čije toplane koriste gas mogle da poskupe u rasponu 10-40%. Iznos poskupljenja zavisi od više faktora i korekciji cene grejanja svakako bi trebalo pristupiti od slučaja do slučaja, jer su toplane heterogena grupa preduzeća koja ni sad nemaju ujednačenu cenovnu politiku.

Ovde je neophodno istaći da bi država i lokalne samouprave morale aktivno da se uključe i spreče da se povećanje cene grejanja ne odlije na druge troškove i neracionalnosti u toplanama, kao što se to u prošlosti već dešavalo.

Država mora da zaštiti ugrožene građane ali ne niskom cenom energenata za sve kao do sad, već isključivo dobro tretiranim davanjima iz budžeta

Jedan od problema u srpskoj energetici je to što država već decenijama socijalnu politiku vodi preko relativno niskih cena energenata, što naročito važi za cenu struje. To se mora promeniti – u suprotnom, javna energetska preduzeća će i sledeće zime napraviti gubitke od oko 1 mlrd evra, a njih će većim delom (iz budžeta) ipak platiti svi građani Srbije. Međutim, da bi tranzicija do sistema u kom svi potrošači plaćaju ekonomsku cenu za energente koje troše bila socijalno odgovorna, Vlada mora da uspostavi efikasan sistem zaštite energetski ugroženih domaćinstava.

U Srbiji već postoji budžetska pomoć namenjena energetski ugroženim kupcima za plaćanje računa za struju i gas, koju dobija blizu 70.000 domaćinstava uz ukupan trošak države od oko 10 mln evra godišnje. Naše analize pokazuju da postojeći sistem nije dovoljan da adekvatno zaštiti sve objektivno ugrožene građane od ekonomski opravdanog povećanja cene struje, gasa i grejanja zbog čega se mora hitno reformisati. Naime, više nezavisnih izvora ukazuje na to da u Srbiji ima 250-300.000 domaćinstava koja se mogu smatrati energetski ugroženim, što je barem četiri puta više od broja domaćinstava koja trenutno dobijaju pomoć države.

Komparativne analize takođe potvrđuju da je obuhvat ovog socijalnog programa u Srbiji nedovoljan i da bi ga trebalo proširiti tako da pokrije 10-15% svih domaćinstava.. Druga važna izmena koja se čini neophodnom jeste da bi pomoć za energetski ugrožena domaćinstva trebalo proširiti tako da obuhvati račune za centralno grejanje. Prema našim procenama, ove promene bi dovele do povećanja budžetskih troškova zaštite energetski ugroženih domaćinstava za oko 50 mln evra, što potpuno opravdano – kao što smo već istakli, fiskalni trošak bi sledeće zime mogao da dostigne jednu mlrd evra, ako se cene energenata ne povećaju.

Celokupnu analizu Fiskalnog saveta „Strukturni problemi srpske energetike u svetlu globalne krize: uzroci, troškovi i moguća rešenja”, kao i Rezime ove analize možete pogledati u sledeća dva dokumenta:

Dokument 1

Dokument 2

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn
Share on email
Email
Share on print
Odštampaj

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Logo

Newsletter

Možda će Vam se svideti:

Logo

Energija Balkana

Newsletter

Nedeljni pregled vesti