Gasni sporazum Izraela i Libana – model za ekonomsku saradnju bez mirovnog sporazuma

Liban i Izrael će moći da eksploatišu gasno bogatstvo na Mediteranu. Posle skoro dve godine trilateralnih intenzivnih razgovora između Izraela i Libana uz američko posredovanje, tri strane su 10. oktobra 2022. godine objavile da je postignut sporazum o razgraničenju „privremenih“ pomorskih granica između Libana i Izraela.

Nakon decenije kontroverzi oko gasnih polja na moru, kao i pretnji ratom zbog istih, Liban i Izrael su konačno postigli sporazum o svojim pomorskim granicama. Sporazum je opisan kao istorijski. Posle skoro dve godine trilateralnih intenzivnih razgovora između Izraela i Libana uz američko posredovanje, tri strane su 10. oktobra 2022. godine objavile da je postignut sporazum o razgraničenju „privremenih“ pomorskih granica između Libana i Izraela. To će omogućiti ovim zemljama da eksploatišu gasno bogatstvo na Mediteranu. Amos J. Hochstein, viši savetnik američkog predsednika za energetsku sigurnost lično je vodio neposredne razgovore između dve države, koje se još uvek međusobno uzajamno ne priznaju i službeno su u ratu.

SAD su uspele da uvere libansku i izraelsku vladu da prihvate sporazum o razgraničenju ekskluzivne ekonomske zone [2], nakon što su u njega unele neke izmene. Obe države su izjavile da poslednja formula „ispunjava sve zahteve“. Sporazum, ukoliko bude potpisan i ratifikovan, predstavlja pobedu tri strane, Libana, Izraela i SAD. Predstavlja i važnu prekretnicu u procesu upravljanja regionalnim sukobima od strane Vašingtona po „win-win“ principu u kom nema gubitnika i svi su pobednici.

Dve zemlje su se složile da se utvrdi ko ima pravo na polja prirodnog gasa u njihovim morskim ekonomskim zonama u ovom delu istočnog Mediterana. Novi sporazum se ne fokusira na morske granice između dve zemlje, a radi se o površini od oko 860 km2 u „isključivo ekonomskoj zoni“ (EEZ).

Situacija je bila zamrznuta sve do 2020. godine, kada je Izrael počeo da se priprema za eksploataciju gasnog polja Kariš, koje se nalazi na spornom području sa Libanom. Prema izraelskim kartama, ovo područje površine između 860 i 1430 km2 nalazi se u izraelskoj EEZ. Liban tvrdi da se to područje nalazi unutar njegove zone, što uključuje polje poznato kao „Kuana“. Ovaj spor je pretio da će zaustaviti izraelske radove na polju Kariš i istovremeno da će Libanu onemogućiti da privuče naftne kompanije da rade na polju „Kuana“.

Nacrt sporazuma

Sporazum predviđa status kvo u blizini obale, uključujući i kontroverznu liniju morskih bova. „Dve strane nameravaju da reše sve nesuglasice u vezi sa tumačenjem i implementacijom ovog sporazuma kroz razgovore koje vode Sjedinjene Države“. To znači da će Vašington nastaviti ulogu garanta, navodi se u nacrtu.

U sporazumu se napominje, da Liban i Izrael mogu ponovo pregovarati o njihovim morskim granicama ukoliko se održe pregovori o kopnenim granicama, koje razdvajaju dve zemlje, a koje nisu rešene od osnivanja Izraela 1948. godine. Izrael će dobiti 17% prihoda od libanskog gasnog polja „Kuana-Sidon“, kada započne sa eksploatacijom.

Iako je sporazum ograničenog obima, on predstavlja rešenje za tenzije između dve zemlje. One su bile čak na rubu otvorenog rata proteklih meseci, otvarajući put za istraživanje energetskih resursa na moru i početak ekonomske saradnje, posle sedam decenija sukoba.

Međutim, još uvek postoje određene sumnje u sporovođenje ovog sporazuma i njegovu praktičnu primenu, s obzirom na to da ni vlade u Libanu i Izraelu nisu izabrane.  Libanski predsednik Mišel Aun je najavio odlazak sa svoje funkcije početkom novembra, s tim da libanski parlament još uvek nije uspeo da izabere novog predsednika.

Istovremeno, Izrael će održati Opšte izbore 1. novembra 2022. Izvori bi mogli dovesti do formiranja vlade na čelu sa opozicionim liderom Bendžaminom Nataniahuom. On je eksplicitno najavio odbacivanje sporazuma i obećao da će ga srušiti po dolasku na vlast. Može doći do nastavka četvorogodišnje političke krize, kada su formirane krhke i nestabilne koalicije, što je dovelo do pada tih vlada u vrlo kratkim vremenskim periodima koji nisu prelazili godinu dana.

Izazovi na izraelskoj strani

Prepreke mogu biti mnogo veće, počevši od spora oko ingerencija izraelske vlade premijera Jaira Lapida da potpiše sporazum, kojim se Izrael obavezuje da ustupi područje pod svojim suverenitetom drugoj zemlji, gde protivnici smatraju da vlada mora dobiti podršku dvotrećinske većine u izraelskom parlamentu (Knesset) za usvajanje takvog sporazuma ili da vlada održi narodni referendum o takvom sporazumu. S druge strane, postoji drugačije mišljenje da se ovi uslovi odnose na međunarodne sporazume, jer sporazum, koji je Izrael postigao sa Libanom uz američko posredovanje neće biti zajednički potpisan, već će biti u obliku razmene pisama između SAD-a kao posrednika i obe zemlje (Izrael i Liban) izjavljujući da je svaka od njih prihvatila predlog SAD, koji sadrži uslove sporazuma u dokumentima, koje su dve zemlje dostavile UN-u. Stoga se ovaj sporazum ne tretira kao klasičan sporazum, jer se radi o sporazumu za koji nije potrebna dvotrećinska većina u Knessetu.

Izraelski premijer je samouveren da će sporazum „ojačati sigurnost Izraela“ i osigurati prihode milijardi dolara u izraelsku ekonomiju. To će osigurati stabilnost severnih granica države (od Hezbolaha), iako kopnene granice tek treba da se markiraju. Ovaj napredak je drugi diplomatski uspeh koji je postigao premijer Jair Lapid u mesec dana, nakon ponovnog pokretanja Veća [3] za pridruživanje EU-Izrael i sastanka održanog 3. oktobra 2022. godine posle desetogodišnje stagnacije.

Izazovi na libanskoj strani

Čini se da su prepreke sporazumu manje na libanskoj nego na izraelskoj strani, jer se ni jedna politička stranka, uključujući i proiranski Hezbolah ne usuđuje da poništi sporazum. Sporazum može doneti milijarde dolara u praznu državnu blagajnu, koja je pred bankrotom i prolazi kroz tešku ekonomsku krizu. Međutim, i dalje postoji bojazan od rana, odnosno frustracija libanskog naroda, budući da se velike nade polažu u pronalazak gasa, koje još uvek nisu realne. Pojedini stručnjaci smatraju da libansko polje „Kuana” možda neće biti veliko nalazište gasa kao što se očekuje.

Sa druge strane izjave izraelskog premijera Jaira Lapida da sporazum osigurava Izraelu 17% prihoda od polja „Kuana“, pored toga što će i dalje upravljati svojim poljem „Kariš“, u narednim godinama će u izraelski budžet doneti milijarde dolara. Ove izjave izraelske strane mogu pokrenuti protivnike sporazuma u Libanu, koji su protiv davanja Izraelu dela prihoda od prodaje gasa u libanskom polju. Postavlja se pitanje, koji je vremenski period u kojem se može očekivati da polje „Kuana“ započne sa radom i da počne donositi ekonomsku korist? Za sada ni naftne kompanije, kao francuski Total, još uvek nemaju odgovora.

Diplomatski uspeh SAD

Uspeh američke diplomatije na Bliskom istoku dolazi nakon velikog neuspeha. Neuspešni su bili pokušaji SAD-a da uveri Saudijsku Arabiju da poveća proizvodnju nafte, kako bi se nadoknadila nestašica u lancu snabdevanja koje je uzrokovano američkim i evropskim sankcijama Rusiji. Grupa (OPEK Plus), u kojoj su Saudijska Arabija i Rusija, naprotiv je odlučila da smanji proizvodnju nafte od početka sledećeg meseca za dva miliona barela dnevno, što je izazvalo ljutite reakcije u kojima je američki predsednik Džozef Bajden izrazio razočaranje saudijskom naftnom politikom.

Evropska unija

Pre četiri decenije je američki predsednik Ronald Regan [4], tokom posete Bonu i  susreta sa nemačkim kancelarom Helmutom Šmitom, 20.maja 1981.godine, generalno je upozorio Evropu, a posebno Nemačku, da se ne oslanja na sovjetski gas. Zalagao se u korist alternativnih snabdevača gasom, posebno Norveške i Alžira. Evropljani su razvili norveške resurse, ali su tvrdili da snabdevači poput Alžira nisu ništa pouzdaniji od sovetskog gasa.

Dvadeset godina posle Reganove preporuke je započelo interesovanje za region istočnog Mediterana, kao region bogat naftom i gasom krajem dvadesetog veka. Izveštaj [5] američkog Geološkog zavoda iz 2010. godine procenjuje nalazište od 3.455 milijardi kubnih metara gasa i 1,7 milijardi barela nafte u ovoj regiji.

EU treba da nastavi projekat istočno-mediteranskog gasovoda IstMed [6] i da uključi Tursku, Liban i eventualno Libiju u ovaj projekat. Izgradnja IstMed je određena Uredbom Evropske komisije 347/2013 2013. godine, kao projekat od zajedničkog interesa. Tokom perioda 2015-2018. godine, Evropska komisija je izdvojila više od 34,5 miliona evra za završetak tehničkih, ekonomskih i ekoloških studija projekta [7].

Projekat je zastao nakon što su SAD početkom januara 2022. godine uskratile podršku tom projektu, koju je podržavala prethodna administracija predsednika Donalda Trampa.

Model za saradnju i mir – Gasni i Wašngtonski sporazum

Ono što se može tvrditi je, da jedan od dugoročnih ciljeva sporazuma o demarkaciji morskih granica između Libana i Izraela može predstavljati model takozvanog „ekonomskog mira“. Izrael pokušava da ovaj model implementira tako što će ekonomske podsticaje učiniti alternativom za međusobno priznanje i način za smanjenje međusobnih tenzija između dve države. Sporazum sa Libanom može biti uspešan model ekonomskog mira, koji prevazilazi ideologiju, neprijateljstva i psihološke barijere među narodima, koje postavljaju kontinuirane konfrontacije između dve zemlje, a kasnije se može primeniti i na palestinski slučaj. Ukoliko sporazum između Libana i Izraela postane održiv i prođe trenutne i buduće prepreke, ideja o zameni vojnog sukoba ekonomskim mirom može biti model za saradnju. Saradnja može biti u vidu ekonomskih i trgovinskih sporazuma, kao i kroz bilateralnu i regionalnu saradnju kojom se ostvaruju interesi svih uključenih strana. Ovaj model se može primeniti među državama koje imaju slične nerešene političke odnose, npr. Izrael i Sirija, Indija i Pakistan u Kašmiru, Južna i Severna Koreja, Maroko i Alžir sa Zapadnom Saharom, Srbija sa Kosovom, itd.

Sličan sporazum je Wašingtonski sporazum od 4.septembra 2020. godine, koji predstavlja model „Gasnog sporazuma“, kojeg su Srbija i Kosovo potpisali kao odvojene sporazume (kao Izrael i Liban) sa SAD o „ekonomskoj normalizaciji“. Wašingtonski  sporazum se ne dotiče već postojećeg dijaloga koji se odvija između zvaničnog Beograda i Prištine, uz posredovanje EU. Wašingtonski sporazum predstavlja novu političku realnost ne samo za Kosovo i Srbiju nego za celi region Zapadnog Balkana pa čak i za samu EU. Tim sporazumom se nastavlja saradnja Srbije i Kosova bez međusobnog uzajamnog priznanja.

Fusnote:

[1] IFIMES – Međunarodni institut za bliskoistočne i balkanske studije sa sedištem u Ljubljani, Slovenija, je nosilac specijalnog konzultativnog statusa pri Ekonomsko-socijalnom veću ECOSOC/UN, New York, od 2018. godine.

[2] Ekskluzivna ekonomska zona (EEZ) je pomorska zona propisana Konvencijom UN o pravu mora nad kojom država ima posebna prava u vezi sa istraživanjem i korištenjem morskih resursa, uključujući i proizvodnju energije iz vode i vetra. Prostire se maksimalno do 200 morskih milja u odnosu na obalu države kojoj pripada. U kolokvijalnoj upotrebi, izraz može uključivati i epikontinentalni pojas. Termin ne uključuje ni teritorijalno more niti epikontinentalni pojasa izvan 200 morskih milja od obale. Razlika između teritorijalnog mora i ekskluzivne ekonomske zone je u tome da prvi termin daje puni suverenitet nad vodama državi, kojoj pripada, dok drugi termin daje samo „suvereno pravo“, link.

[3] Izvor: EU-Israel Association Council, 3 October 2022, link.

[4] Joint Statement Following Discussions With Chancellor Helmut Schmidt of the Federal Republic of Germany. May 22, 1981., link.

[5] Izvor: USGS – World Petroleum Resources Project: Assessment of Undiscovered Oil and Gas Resources of the Levant Basin Province, Eastern Mediterranean, link: https://pubs.usgs.gov/fs/2010/3014/pdf/FS10-3014.pdf

[6] Izvor: DEPA – International Infrastructures, link.

[7] Izvor: EUR-Lex, link.

Facebook
Twitter
LinkedIn
Email
Odštampaj

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Logo

Newsletter

Možda će Vam se svideti:

Logo

Energija Balkana

Newsletter

Nedeljni pregled vesti