Hrvatska će, uvođenjem modularnih nuklearnih reaktora (SMR), postati nuklearna sila i rešiti sve probleme u proizvodnji električne energije, izjavio je ministar privrede Ante Šušnjar, najavljujući da će uskoro za to biti donet zakonski okvir, ali i da će biti proširena Nuklearna elektrana Krško u Sloveniji, koja delimično snabdeva strujom i Hrvatsku.
Problem je, međutim, u tome što takvi reaktori još uvek nisu u širokoj komercijalnoj upotrebi u svetu. Prema ranijim najavama koje su pratile osnivanje radne grupe za nuklearnu energiju u Šušnjarovom ministarstvu, prvi SMR bi u Hrvatskoj trebalo da se pojave za desetak godina.
Nuklearka ispod zemlje
Na pitanje da li Hrvatska treba da se okrene malim modularnim nuklearnim reaktorima (SMR), Ivica Jakić, predsednik udruženja H2-Hydrogen Cell Croatia, najpre ističe da je reč o novoj generaciji nuklearnih elektrana.
„Ona se zasniva na nuklearnoj energiji, ali je potpuno unapređena i ima sasvim drugačiji koncept proizvodnje, montaže, puštanja u rad, trajanja i bezbednosti. To znači da su to mali reaktori koji se proizvode u fabrici proizvođača i dopremaju kao gotov proizvod, a zatim ugrađuju u blizini mesta potrošnje električne energije. Takva mala nuklearka se većim delom nalazi pod zemljom, daje oko 300 megavata električne energije, odnosno 4 bloka po 75 MW, a može da ide i do 500 megavata ukupne snage, sa fleksibilnošću i visokom bezbednošću. Jedno punjenje goriva dovoljno je za 20 godina rada bez zamene, nakon čega se stavlja novo gorivo za dodatnih 20 godina. Vek trajanja nuklearke je 60 godina, sa mogućnošću produženja na još 20, ukupno 80 godina“, objašnjava Jakić.
Prema njegovim rečima, ovakva nuklearka zauzima površinu dva fudbalska igrališta, što je 10 do 15 odsto prostora koje zahteva klasična nuklearka.
Jeftinije i bezbednije
Ali šta je sa potencijalnim rizicima u slučaju havarije, kao što su Černobilj i Fukušima?
„Iz Černobilja i Fukušime se naučilo šta treba, a šta ne treba raditi, dok kod modularnih reaktora takvih efekata nema. U Fukušimi je havarija nastala jer nije bilo hlađenja – more je poplavilo generatore koji su proizvodili struju za hlađenje. Male nuklearke takve hladnjake nemaju. One koriste interno hlađenje solima, tečnim metalima ili helijumom, pa im nisu potrebni ni voda, ni reka, ni more. Imaju izmenjivače toplote u sebi, što znači da im nije potreban spoljni hladnjak“, navodi Jakić.
Govoreći o prednostima, kaže da se instaliraju tamo gde postoji potrošnja električne energije, da se proizvode brzo, gotovo serijski, da im je cena po megavatu niža nego kod klasičnih nuklearki, kao i da su troškovi održavanja manji. Takođe, potrošeno gorivo ostaje u reaktoru do kraja radnog veka.
Na pitanje kada bi ta tehnologija mogla da se koristi u Hrvatskoj i gde se već primenjuje, Jakić odgovara da ih već prave Kina, Kanada, Rusija, Japan, Koreja, Velika Britanija i SAD.
„To nije nepoznata tehnologija. Već se koriste mali reaktori snage 50–70 MW za brodove i ledolomce. Sva ta plovila na nuklearni pogon su male nuklearne elektrane“, kaže Jakić.
Dodaje da Hrvatska uvozi gotovo 40% od ukupnih 18 TW-h godišnje potrošnje električne energije, što po njemu pokazuje da se obnovljivim izvorima, solarnom i vetroenergijom, ne može pokriti ceo manjak.
„Sunca ima oko 1.200 sati godišnje, vetra oko 3.200, a godina ima 8.760 sati. Ako napravite 2.000 megavata sunca – šta ćete da radite popodne, uveče ili kada je oblačno?“
Kada je reč o skladištenju energije, Jakić kaže da su baterije dobre, ali samo kao privremeno rešenje, jer i njihova proizvodnja ima veliki karbonski otisak.
Ekološki najprihvatljivije
Ivica Jakić navodi da su male modularne nuklearke najmanje rizične i ekološki najprihvatljivije, koliko god ljudi bili skeptični prema toj vrsti energije.
„U Francuskoj radi 56 nuklearnih reaktora, a u svetu ih je oko 600. Evropska komisija je, prema novoj taksonomiji, svrstala električnu energiju iz nuklearki, naročito malih modularnih u niskougljenične izvore. Dakle, ona se svrstava u zelenu energiju“, kaže Jakić i navodi primer Nemačke.
„Novi kancelar Fridrih Merc jasno je poručio da Nemačka neće obnavljati klasične nuklearke, već ide u zelenu tranziciju uz pomoć malih nuklearnih reaktora. Nemačka je ugasila devet nuklearki, a sada uvozi struju iz Francuske. Zato uvodi novu bezbedniju i fleksibilniju tehnologiju, koja se postavlja tamo gde postoji potreba – pored čeličana, petrohemije, gde je potreban i zeleni vodonik – što je praktičnije nego imati centralnu nuklearku od 1.600 MW i jak dalekovod od Bavarske do potrošača“, zaključuje Jakić.
Hrvatska ne može da napravi ni šraf
Korado Korlević, naučnik, astronom i futurolog, smatra da su SMR za Hrvatsku trenutno nebitne jer ih sama ne može proizvesti.
„Energetski sistem sveta se brzo menja i apsurdno je sada pričati o tehnologiji koja dolazi za 30 godina. O tome će razmišljati sedmi ili osmi ministar posle Šušnjara. Mi moramo da rešimo naše probleme energetici na druge načine u narednih deset godina“, kaže Korlević, dodajući da tehnologija SMR nije opasna.
„To je potpuno drugačija elektrana. Ne može da eksplodira, tako je konstruisana. Potrebno je samo da se vrati u fabriku na dopunu. Ali, zaboravite to. Hrvatska je deindustrijalizovana zemlja i nismo u stanju da napravimo ni šrafove za takvu elektranu. Kada drugi to naprave, kada bude jeftino i ako se pokaže kao dobro, onda ćemo doći mi na red“, kaže Korlević.
On smatra da bi Hrvatska trenutno trebalo da se fokusira na skladištenje energije iz obnovljivih izvora.
„To moramo rešiti u narednih pet godina. Potrebne su nam baterije. Nemamo dovoljno reverzibilnih elektrana i moraćemo koristiti akumulatore. Imamo vetro i solarne elektrane, kada duva vetar ili sija sunce, baterije se pune, a noću se prazne. Energiju možemo skladištiti, ne moramo je odmah trošiti“, zaključuje Korado Korlević.
Izvor: DW
