Energetika iz političkih dokumenata i energetika iz dispečerskog centra nisu ista stvar.

Na konferencijama se govori o udelu obnovljivih izvora, gigavatima novih solarnih elektrana, rokovima za izlazak iz uglja i klimatskoj neutralnosti. U dispečerskom centru nema takvog komfora. Proizvodnja i potrošnja moraju da budu izjednačene praktično svakog trenutka, frekvencija mora da ostane oko 50 Hz, a sistem mora da ima rezervu, regulaciju, prenosne kapacitete i izvore koji mogu da reaguju kada vetar ili Sunce ne daju ono što je prognozirano.

Zato mi je Eurostatov grafikon o strukturi proizvodnje električne energije u Evropskoj uniji tokom 2025. zanimljiviji od mnogih deklaracija o tranziciji.

Na prvi pogled, evropska energetska tranzicija izgleda impresivno. Prema Eurostatu, obnovljivi izvori dali su oko 47 odsto električne energije proizvedene u EU tokom 2025. godine. Vetar je bio najveći pojedinačni obnovljivi izvor, zatim solar i hidroenergija. Solar je tokom godine porastao čak 24,6 odsto.

To je veliki tehnološki i investicioni uspeh. Nema potrebe da se umanjuje. Ali isti grafikon pokazuje i ono o čemu se govori znatno tiše.

O ovome ne pišem sa pozicije protivnika obnovljivih izvora. Doktorirao sam 2012. godine na Elektrotehničkom fakultetu Univerziteta u Beogradu na temi „Uticaj radijacionih oštećenja i povećanja temperature na nivo šuma solarne ćelije“. Solarna energetika je, dakle, deo mog stručnog i naučnog rada, mnogo pre nego što je postala jedna od centralnih političkih tema u Evropi. Posle više od dve decenije rada u struci, sa pet inženjerskih licenci, jednom menadžerskom i članstvom u WFEO Committee on Energy, nemam razlog da umanjujem značaj vetra, Sunca ili drugih obnovljivih izvora. Naprotiv. Ali, upravo iz te perspektive ne vidim tehnološki i ekonomski zreo put kojim bismo u dogledno vreme istovremeno obezbedili rast potrošnje, sigurnost snabdevanja i dekarbonizaciju, a odrekli se i fosilnih goriva i nuklearne energije.

Fosilna goriva nisu nestala

Uprkos ogromnom povećanju kapaciteta vetra i Sunca, fosilna goriva su 2025. i dalje obezbeđivala oko 29,6 odsto proizvodnje električne energije u EU. Još važnije, proizvodnja iz fosilnih goriva te godine nije pala, već je porasla za 3,2 odsto. Taj podatak ne ruši priču o obnovljivim izvorima, ali je ozbiljno prizemljuje.

Obnovljivi izvori rade i njihov doprinos je ogroman. Sporno je nešto drugo: instalirani megavat solarne elektrane ili vetroelektrane nije isto što i megavat kojim dispečer može da raspolaže onda kada je sistemu potreban.

Sunce noću ne proizvodi. Vetar može da oslabi istovremeno na velikom prostoru. Hidroelektrane zavise od dotoka. Potrošača, međutim, ne zanima ni anticiklon iznad Severnog mora ni nizak Dunav.

Kada pritisne prekidač, očekuje struju. To je cela suština sigurnosti snabdevanja.

Tokom 2025. Evropa je dobila dobru opomenu koliko meteorologija menja energetsku računicu. Proizvodnja hidroelektrana u EU pala je 11,8 odsto, a IEA je beležila slabiju hidroproizvodnju i niže brzine vetra u pojedinim delovima Evrope. Deo manjka popunile su gasne elektrane. U tome nema ni leve ni desne politike; tako funkcioniše sistem.

Grafikon Evrope zapravo prikazuje više različitih energetskih svetova

Kada se pogleda struktura proizvodnje pojedinačnih država, postaje jasno koliko je problematična ideja o jedinstvenom evropskom energetskom modelu.

Poljska i dalje najveći deo električne energije proizvodi iz fosilnih goriva. Francuska je na potpuno drugom kraju sistema: njen oslonac je nuklearna energija. Austrija koristi ogromnu hidroenergetsku bazu, koju joj omogućavaju geografija i vodni potencijal.

Danska može da proizvodi veoma veliki deo električne energije iz vetra, ali nije energetsko ostrvo. Deo je snažno povezane severnoevropske elektroenergetske mreže i oslanja se na prekograničnu trgovinu i fleksibilnost okolnih sistema.

Švedska kombinuje hidroenergiju, nuklearnu energiju i vetar. Slovačka ima izrazito visok udeo nuklearne energije. Nemačka je posle gašenja poslednjih nuklearnih elektrana izgradila sistem sa ogromnim kapacitetima vetra i Sunca, ali u njenoj proizvodnji i dalje značajno mesto zauzimaju fosilna goriva. To je možda najvažnija poruka grafikona: ne postoji evropski elektroenergetski sistem zasnovan na jednoj tehnologiji.

Postoje različite kombinacije koje određuju geografija, istorijski izgrađeni kapaciteti, prirodni resursi, interkonekcije i političke odluke.

Problem nije zelena energija. Problem je zelena ideologija

Tu je važno razdvojiti dve stvari. Energetska tranzicija nije greška. Greška nastaje kada se od nje napravi ideologija i kada se tehničke mogućnosti sistema podrede političkom kalendaru.

Solarne elektrane su tehnološki napredovale, njihova cena je dramatično pala i postale su jedan od najbrže rastućih izvora električne energije na svetu. Vetar ima ogromnu ulogu u evropskoj proizvodnji. Hidroenergija ostaje jedan od najvrednijih obnovljivih izvora, posebno tamo gde akumulacije omogućavaju regulaciju sistema.

IEA navodi da su obnovljivi izvori i nuklearna energija zajedno tokom 2025. povećali proizvodnju više nego što je porasla ukupna svetska potrošnja električne energije. Globalna proizvodnja iz fosilnih goriva čak je blago opala.

Tranzicija, dakle, postoji i vidljiva je u brojkama.

Nije se, međutim, potvrdila mnogo ambicioznija pretpostavka da se konvencionalni izvori mogu veoma brzo izbaciti iz sistema, a da će njihovu funkciju jednostavno preuzeti vetar i Sunce.

Ne mogu. Ne zato što su vetar i Sunce loši izvori, već zato što ne obavljaju istu sistemsku funkciju. Elektroenergetskom sistemu nije potrebna samo energija, potrebna mu je raspoloživa snaga baš onda kada nastane potreba za njom.

Potrebne su regulaciona rezerva, pokrivanje vršnog opterećenja, kontrola frekvencije i napona i dovoljno sigurnosti da sistem preživi ispad velikog bloka ili dalekovoda.

Sve to mora da radi i hladne zimske večeri, kada fotonaponske elektrane praktično ne proizvode, kao i tokom višednevnih perioda slabog vetra.

Tržište može da promeni cenu električne energije, zakon cenu emisije CO₂, a subvencije računicu investitora. Kirchhoffovi zakoni, međutim, ne menjaju se uredbom Evropske komisije.

Mreža nije baterija

Jedna od najvećih pojednostavljenih predstava zelene tranzicije bila je pretpostavka da će veliki broj međusobno povezanih obnovljivih izvora rešiti problem njihove promenljive proizvodnje.

To pomaže, ali samo do određene granice.

Geografska disperzija smanjuje varijacije, interkonekcije omogućavaju razmenu energije, reverzibilne hidroelektrane i baterije povećavaju fleksibilnost, a upravljanje potrošnjom može pomoći u balansiranju. Ali prenosna mreža nije izvor energije.

Ako u jednom delu Evrope postoji višak električne energije, interkonekcije su dragocene. Ako istovremeno veliki prostor kontinenta ima manjak proizvodnje vetra, dalekovodi ne mogu preneti energiju koja nigde nije proizvedena. I upravo tu počinje pitanje dugotrajnog skladištenja energije.

Današnje baterije odlično rešavaju sekunde, minute i nekoliko sati. Mogu stabilizovati sistem, obavljati arbitražu i prebacivati deo solarne proizvodnje iz dnevnog u večernji period.

Skladištenje energije za veliki industrijski sistem tokom više dana već je sasvim druga kategorija problema. Tada se više ne govori samo o megavatima snage, već o gigavat-satima i teravat-satima energije. Na toj skali tehničko pitanje vrlo brzo postaje ekonomsko, a zatim i političko.

Francuska pokazuje drugi put

Na tom grafikonu Francuska zaslužuje posebnu pažnju.

Dok je evropska debata decenijama bila usmerena na vetar i Sunce, Francuska je zadržala sistem u kome nuklearne elektrane predstavljaju osnovu proizvodnje.

Rezultat nije savršen sistem – francuska nuklearna flota imala je ozbiljne probleme sa raspoloživošću prethodnih godina, reaktori stare, a izgradnja novih evropskih nuklearnih elektrana pokazala se veoma skupom i sporom.

Ali, jedna karakteristika nuklearne elektrane ostaje izuzetno važna: ona može proizvoditi ogromne količine električne energije gotovo neprekidno, sa veoma malim emisijama CO₂ tokom rada.

Zato se i politički odnos prema nuklearnoj energiji poslednjih godina vidljivo menja.

IEA procenjuje da je globalna proizvodnja nuklearne energije već 2025. dostigla istorijski rekord, a rast se nastavlja. Više od 70 GW novih nuklearnih kapaciteta bilo je u izgradnji, dok više od 40 država podržava povećanje uloge nuklearne energije.

Razlog je jednostavan: svet ulazi u novu fazu elektrifikacije.

Veštačka inteligencija menja energetsku računicu

Električni automobili, toplotne pumpe, elektrifikacija industrije i proizvodnja vodonika već povećavaju potrošnju.

Na to sada treba dodati data centre i veštačku inteligenciju, čija potrošnja više nije marginalna stavka u energetskim projekcijama.

IEA procenjuje da je globalna potrošnja električne energije 2024. porasla čak 4,3 odsto, a rast od približno četiri odsto godišnje očekivan je i u narednom periodu. Samo tokom tri godine globalna potrošnja mogla bi porasti za oko 3.500 TWh.

To je približno stotinu godišnjih proizvodnji elektroenergetskog sistema veličine Srbije.

Drugim rečima, svet istovremeno elektrifikuje transport, grejanje i industriju, gradi ogromnu digitalnu infrastrukturu i pokušava da iz proizvodnje električne energije izbaci fosilna goriva.

Ta jednačina je znatno teža od one koja staje u političku strategiju ili konferencijski slogan.

U takvoj računici nuklearna energija ponovo dobija prostor. Ne kao protivnik obnovljivih izvora, već kao njihov partner tamo gde je potrebna velika količina stabilne niskougljenične proizvodnje.

Budućnost verovatno nije „nuklearno ili obnovljivo“

Pogrešno pitanje prethodne decenije bilo je: nuklearna energija ili obnovljivi izvori? Mnogo racionalnije pitanje glasi: koliko nuklearne, koliko hidroenergije, koliko vetra, koliko Sunca, koliko skladišta, koliko gasa i koliko mreže je potrebno da sistem bude istovremeno pouzdan, cenovno prihvatljiv i niskougljeničan?

To je, po mom mišljenju, mnogo korisniji okvir za raspravu.

IEA nuklearnu energiju eksplicitno opisuje kao stabilan, niskougljenični izvor koji može dopunjavati obnovljive izvore. Investicije u nuklearnu energetiku već su porasle na približno 65 milijardi dolara godišnje, a u različitim scenarijima IEA očekuje dalji snažan rast.

Naravno, ni nuklearna energija nije čarobni štapić.

Veliki reaktori zahtevaju ogromna početna ulaganja, dug period projektovanja i izgradnje, snažnu regulatornu infrastrukturu, kadrove i politički kontinuitet koji traje mnogo duže od jednog izbornog mandata.

Evropski projekti poslednjih decenija pokazali su i ozbiljan problem prekoračenja rokova i troškova. IEA upravo finansiranje, kašnjenja projekata i koncentrisane lance snabdevanja navodi među ključnim preprekama nuklearnoj renesansi.

Zato će se naredna velika tehnološka bitka voditi i oko malih modularnih reaktora – SMR.

Ako ta tehnologija ispuni očekivanja u pogledu serijske proizvodnje, standardizacije, vremena izgradnje i finansiranja, mogla bi značajno promeniti energetsku kartu Evrope.

Ako ne ispuni, velike nuklearne elektrane ostaće dostupne prvenstveno državama sposobnim da finansiraju projekte koji traju decenijama.

A fosilna goriva?

Ostaće sa nama duže nego što se politički želi priznati, mada njihov udeo neće ostati isti.

U EU je proizvodnja iz uglja već snažno smanjena, a globalno je 2025. proizvodnja električne energije iz uglja blago pala. IEA ipak očekuje da će ugalj i 2030. ostati najveći pojedinačni izvor električne energije u svetu.

Gas je poseban slučaj, jer ima osobinu koju sistem sa velikim udelom vetra i Sunca veoma ceni – fleksibilnost.

Gasna elektrana može povećavati i smanjivati proizvodnju mnogo lakše nego klasična termoelektrana na ugalj ili veliki nuklearni blok.

Tu nastaje jedan od paradoksa tranzicije: rast obnovljivih izvora kratkoročno ne mora da izbaci gas, već može da mu promeni ulogu — od baznog izvora prema fleksibilnom i rezervnom kapacitetu.

To je jedan od razloga zbog kojih evropska potrošnja gasa ostaje strateško pitanje i posle rekordne izgradnje obnovljivih izvora.

Srbija ne sme da kopira tuđe greške

Za Srbiju je ovo evropsko iskustvo posebno važno. Naš elektroenergetski sistem decenijama počiva na dva velika stuba — lignitu i hidroenergiji. Lignit je ekološki i tehnološki sve problematičniji, dok hidroenergija zavisi od hidrologije.

Kada su dotoci loši, slabosti takve kombinacije brzo izlaze na površinu.

Zbog toga bi bila ozbiljna strateška greška da Srbija problem zastarelih termoelektrana pokušava da reši prostom formulom: ugasiti ugalj i izgraditi dovoljno vetra i Sunca.

Vetar i Sunce su nam potrebni i treba ih graditi. Ali to je samo deo posla.

Ali, istovremeno su potrebni novi prenosni kapaciteti, reverzibilne hidroelektrane, baterijska skladišta, regionalne interkonekcije, upravljanje potrošnjom, modernizacija postojećih hidroelektrana i određeni oblik pouzdane proizvodnje koji ne zavisi od vremenskih uslova.

Zato nuklearnu energetiku moramo da razmatramo ozbiljno, bez navijanja i bez straha od same teme. Elektroenergetski objekti ne planiraju se za jedan mandat, već za narednih 50 ili 60 godina.

Ako danas počnemo da gradimo stručni, regulatorni i institucionalni kapacitet za nuklearnu energetiku, rezultati se neće videti sutra. Ako počnemo za deset godina – zakasnili smo još deset.

Energetika se ne vodi parolama

Najvažnija pouka evropske tranzicije nije da su obnovljivi izvori propali — nisu.

Naprotiv, nikada nisu proizvodili toliko električne energije.

Pokazalo se nešto drugo: nije dovoljno izgraditi mnogo vetroelektrana i solarnih panela i očekivati da će ostatak sistema postati suvišan. Elektroenergetski sistem nije prost zbir instaliranih megavata.

To je mašina kontinentalnih razmera koja mora da radi svakog sata, svakog dana u godini.

Zato ne očekujem ni potpuno fosilnu, ni potpuno obnovljivu, ni potpuno nuklearnu budućnost. Realnija je kombinacija tehnologija.

Vetar i Sunce proizvodiće sve veći deo energije kada postoje odgovarajući prirodni uslovi. Hidroelektrane i skladišta davaće fleksibilnost gde je ona dostupna. Nuklearne elektrane mogu obezbediti ogromnu količinu stabilne niskougljenične energije. Gas će još određeno vreme imati ulogu fleksibilnog i rezervnog izvora. Ugalj će se postepeno povlačiti, ali mnogo sporije u državama koje od njega egzistencijalno zavise.

I sve to traži mnogo jaču elektroenergetsku mrežu. Nije naročito atraktivna tema za političku kampanju, ali energetika nikada nije ni smela da se svede na ideologiju.

Elektron ne zna za Evropski zeleni dogovor, levicu, desnicu, klimatske konferencije ni izborne rokove. Kreće se onako kako mu nalažu zakoni fizike.

Zato će evropska energetska politika u narednoj deceniji, htela to ili ne, morati više da se prilagođava realnim mogućnostima elektroenergetskog sistema, a manje da očekuje da se sistem prilagođava političkim parolama.