Početkom maja ove godine grupa od 60 politologa iz celog sveta bila je gost Univerziteta ADA iz Bakua.

Univerzitet ADA je osnovan 2014. godine, sa Hafizom Pašajevom, jednom od najuticajnijih javnih ličnosti Azerbejdžana, na čelu. I ove godine Univerzitet je organizovao međunarodnu konferenciju pod nazivom Geopolitički razvoj šire Euroazije: od prošlosti ka sadašnjosti ka budućnosti (Shaping the Geopolitics of the Greater Eurasia: from Past to Present to Future). Učesnici su predstavljali univerzitete i analitičke centre iz SAD, Japana, Grčke, Italije, Rumunije, Pakistana, Turske, Nemačke, Velike Britanije…

Prošle godine je Brussels Energy Club za predstavnike Univerziteta ADA u Briselu organizovao diskusiju o energetskim projektima u regionu Kaspijskog mora, te sam ja u svojstvu direktora Brussels Energy Cluba bila pozvana u uzvratnu posjetu Bakuu.

Centralni događaj konferencije je bio razgovor sa predsednikom Azerbejdžana, Ilhamom Alijevom 3.maja u gradu Šuša. Šuša ima važno mesto u dušama Azerbejdžanaca i jedno je od onih koje je azerbejdžanska vojska krajem 2020. vratila pod svoju kontrolu nakon 30 godina.

Ove godine Azerbejdžan proslavlja i 100 godina od smrti svog velikog lidera, Hajdara Alijeva, koji je upravljao zemljom pre i nakon raspada SSSR. Sin Ilham ga je nasledio 2003. godine, nakon njegove smrti, a zemlja je dan danas zahvalna za sve što je Alijev stariji postigao za razvoj Azerbejdžana.

Predsednik je na pitanja stručnjaka odgovarao dva i po sata, na teme regionalnih i međunarodnih odnosa, stavovima oko gorućih svetskih tema, o mirovnih pregovora sa Jermenijom, do energetike i transporta. Alijev je odgovore bazirao na činjenicama, bez emocionalnih odstupanja i jakih reči. Pokušaću da sumiram njegovo izlaganje na dvije ključne ekonomske teme za ovu zemlju, ali i za nas na Balkanu: energetiku i transport.

Nafta

Prvo pitanje koje je predsedniku Alijevu bilo postavljeno iz energetike se odnosilo na perspektive transporta sirove nafte iz Kazahstana preko Azerbejdžana. Naime, Kazahstan naftu iz svoje luke Tengiz doprema preko hiljadu i po kilometara dugog Kazahastanskog naftovoda (KTK) do ruske luke Novorosijsk na Crnom moru. Većinski vlasnik KTK je ruski Transnjeft, dok kazahstanski Kazmunajgaz ima 19% vlasništva.

Pre dve godine havarija na KTK je dovela do izlivanja nafte u more, te je od tada KTK stalno bio u režimu inspekcijskih poseta i procena štete. Prošle godine je nadležni ruski sud zabranio rad KTK na 30 dana, što je motivisalo predsednika Kazahstana, Kasima Žomarta Tokajeva da naredi diversifikaciju ruta za izvoz nafte. Astana sada radi na povećanju transporta preko Bakua i Minska, te nastavlja transport preko naftovoda Družba u Nemačku.

Kada govorimo o transportnoj ruti preko Bakua, onda govorimo o naftovodu BTC: Baku – Tbilisi – Džejhan (turska luka na Mediteranu). Projekat BTC su inicirali još Hajdar Alijev i Eduard Ševarnadze a danas predstavlja primer dobre regionalne povezanosti. Saradnja između Azerbejžana i Gruzije je prema rečima Alijeva uvek bila od velike važnosti za energetsku i transportnu sigurnost regiona. Započeta je, inače, još izgradnjom naftovoda Baku – Supsa (gruzijska luka) krajem devedesetih godina prošlog veka.

Alijev sve ove probleme sa KTK naziva tehničkim i insistira da nisu u pitanju geopolitčike promene ili političke preference, već komercijalna pitanja. Sada Azerbejžan i Kazahstan intenzivno rade na ovom pitanju. Potpisan je sporazum o tranzitu 1,5 miliona tona kazahstanske nafte preko BTC. Ipak, reč je o malim količinama u odnosu na pet miliona tona koje se svakog meseca prevezu naftovodom KTK.

Problem jedino može biti kvalitet nafte, jer se visoki kvalitet nafte Azeri Light može izgubiti ako kazahstanska nafta bude išla istim naftovodom. Alijev Kazahstanu nudi i naftovod Baku – Supsa, jer Kazahstan ima rafinerijske kapacitete na Crnom moru.

„Azerbejdžan uvek podržava planove suseda sa druge obale Kaspijskog mora da koriste našu infrastrukturu za izvoz svojih roba”, kaže Alijev navodeći da Turkeminstan već prevozi naftu preko BTC, ali i Rusija.

U aprilu je transport preko BTC porastao za 11%, a transportne tarife rastu preko svih tranzitnih zemalja. Azerbejdžan se raduje tranzitnim naknadama i planira da postane tranzitna zemlja ne samo za naftu u ovom region. Zato proširuje teretne kapacitete luka za robu iz Azije. Već je u toku transport urana, petrohemijskih proizvoda i đubriva iz Kazahstana i Turkmenistana.

Na pitanje evropskih analitičara kako to da Azerbejdžan uvijek dobro pogađa energetske trendove Alijev je objasnio da Azerbejdžan ima dugoročan strateški pristup velikim projektima. BTC je napravljen sa velikim kapacitetom – 50 miliona tona godišnje, za koji u vreme izgradnje nije bilo potražnje i samo jedne godine je dostigao taj kapacitet. Ali, Hajdar Alijev je i tada govorio da će doći trenutak za naftu iz Centralne Azije.

Gas

Isto se odnosi i na Južni gasni koridor, za koji su, kada je građen, svi mislili da je to poslednji veliki gasovod, a već 2020. zemlje su stajale u redu za azerbejdžanskim gasom.

Govoreći o gasu Alijev nije krio ponos što je Kadri Simson, evropska komesarka za energetiku nazvala Azerbejdžan pan-evropskim snabdevačem gasa. Naglašava da će najviše za nekoliko godina Azerbejdžan isporučivati gas u 10 zemalja, od toga osam evropskih.

Međutim, tri pitanja ostaju otvorena: raspoložive količine gasa u Azerbejdžanu, kapacitet gasovoda u sistemu Južni gasni koridor, te evropska energetska politika.

Količine

Prošle godine su EU i Azerbejdžan potpisali Memorandum o razumevanju kojim je precizirano da će ova zemlja udvostručiti isporuku gasa u EU preko Južnog gasnog koridora – do 20 milijardi kubnih metara do 2027. Alijev smatra da je to realistično, „ako ne bude neke više sile”. Prošle godine ova zemlja je isporučila 12 milijardi, a prethodne, 2021. osam.

„Oni što su govorili da Azerbejdžan nema dovoljno nafte sada govore da Azerbejdžan nema gasa”, rekao je Alijev komentarišući kritike da Azerbejdžan nema dovoljno kapaciteta.

Sada ova zemlja očekuje više gasa iz nove faze istraživanja i proizvodnje sa polja Šah Deniz u Kaspijskom moru, kao i 1,5 milijardi kubnih metara ovog energenta iz kaspijskog polja Abšeron, u prvoj fazi eksploatacije. Veliki potencijal ima i gas iz dubokovodnog polja ACG (Azeri-Chirag-Deepwater Gunashli), najvećeg naftnog polja u azerbejdžanskom sektoru Kaspijskog mora, na kome rade BP i SOCAR. Očekuje se i gas sa delimično razrađenih morskih polja Umid i Babek, na kojima SOCAR traži inostrane partnere, kao i sa polja Karabah, koja SOCAR istražuje zajedno sa norveškim Equinorom.

Još jedan izvor gasa je efikasno upravljanje, koje je slaba tačka u ovom region. Ovo podrazumeva smanjenje curenja gasa, modernizaciju distributivne mreže i proizvodnju struje iz obnovljivih izvora energije. Danas Azerbejdžan koristi oko pet milijardi kubnih metara gasa za proizvodnju električne energije, a dodatne količine bi mogle biti iskorišćene za izvoz.

Na pitanje koje su prepreke da gas iz Uzbekistana, Turkmenistana i Kazahstana stiže u Evropu preko Azerbejdžana i Turske Alijev je rekao da zemlje koje su vlasnici resursa moraju same da iniciraju i osmisle projekat od početka do kraja. Azerbejdžan će rado pomoći i biti tranzitna zemlja.

Kapacitet gasovoda

Drugi problem predstavlja kapacitet gasovoda u sistemu Južnog gasnog koridora. Kapaciteti TAP-a (Trans-Adriatic Pipeline) i TANAP-a (Trans-Anatolian Pipeline) se razlikuju. TANAP ima kapacitet 16 milijardi kubnih metara gasa godišnje, a TAP 10, što nije dovoljno za nivo potražnje za azerbejdžanskim gasom u Evropi. Trenutno su oba gasovoda na maksimalnim kapacitetima.

Kapacitet gasovoda TANAP je lakše proširiti, jer su većinski vlasnici Turska i Azerbejdžan, uz kompaniju BP. Međutim, po Alijevljevim rečima, Azerbejdžan svojevremeno nije mogao uticati na partnere u TAP-u da kapacitet ovog gasovoda bude veći, jer Azerbejdžanski SOCAR u TAP-u ima svega 20% vlasništva, a ostali vlasnici su BP (20%), SNAM (20%), Fluxys (19%), Enagás (16%) i Axpo (5%). Sada su akcionari, ipak, prinuđeni da se vrate na prvobitnu ideju Azerbejdžana, te su u toku pregovori o proširenju kapaciteta TAP-a.

„Bolje da imamo kapacitete koji nisu maksimalno iskorišteni, nego da imamo resurse, ali ne i kapacitete za transport”, kaže Alijev.

Azerbejdžanski gas bi morao imati i pristup Trans-balkanskom gasovodu.

„Ako se izgrade sve potrebne interkonekcije u Evropi, onda bi se moglo započeti i snabdevanje Mađarske i Srbije”, naveo je Alijev ističući da „trenutno ovo nije moguće, jer predstavlja konkurenciju ruskom gasu. Srbija još nije dozvolila pristup trećoj strani gasovodu na stanici Horgoš. Rumunija, Grčka, Bugarska i Italija već kupuju azerbejdžanski gas. Sa Albanijom Azerbejdžan pregovara o izgradnji gasne distributivne mreže. Albanija je tranzitna zemlja, ali nema mrežu“-

U Sofiji je Alijev nedavno bio na potpisivanju Memoranduma o razumijevanju za izgradnju Solidarity Ring, projekta čiji cilj je unapređenje postojećih kapaciteta distributivnih mreža kako bi se pet do 10 milijardi kubnih metara azerbejdžanskog gasa godišnje moglo dopremiti u Istočnu, Centralnu i Zapadnu Evropu preko Bugarske, Rumunije, Mađarske i Slovačke. Ukupna vrednost projekta je 730 miliona evra. Rok za realizaciju je 2027. godina a EU će osigurati potrebnu finansijsku podršku.

Evropska politika

Evropska Unija, očigledno, insistira da Azerbejdžan poveća proizvodnju gasa za evropsko tržište. Međutim, iz perspektive ove zemlje to zahteva dodatne investicije i mnogo tehničkih pitanja koja prethodno moraju biti rešena. Jedno od ključnih je koliko će sadašnja povećana potražnja u EU trajati, odnosno, kakva će biti politika EU prema fosilnim gorivima dugoročno, pošto EIB ne finansira više projekte sa fosilnim gorivima.

„Ne bih to da komentarišem. Ali, mi ne želimo da se nađemo u situaciji gde će nam neko odjednom reći hvala, doviđenja, više nam ne treba, imamo hidrogen ili nešto drugo”, dodaje Alijev napominjući da je za Azerbejdžan, kao i za sve druge zemlje proizvođače, ključni faktor u poslovanju sa EU dugoročna predvidivost.

Alijev i implicitno kritikuje Evropsku uniju za kratkovidnost.

„Da su slušali na vreme, evropska energetska sigurnost bi danas bila mnogo bolja”, kategoričan je.

Obnovljivi izvori energije

Siguran je, pak, da će Azerbejdžan evropskoj energetskoj sigurnosti doprineti i sa Black Sea Cable, projektom izgradnje prenosnog sistema za električnu energije iz Azerbejdžana i Gruzije preko Crnog mora u Mađarsku i Rumuniju. Rok za realizaciju projekta je šest godina, uz pomoć sredstava EU.

Memorandum o razumijevanju za ovaj projekat su u decembru 2022. godine, u prisustvu predsednice Evropske komisije potpisali predsednici pomenutih država. Alijev kaže da je prvobitno ova prenosna mreža bila predviđena za kapicetet od 1GW. Međutim, Azerbejdžan je insistirao da se poveća na 4 GW. Naime, ova zemlja je već potpisala sporazume sa međunarodnim kompanijama za proizvodnju 25 GW iz solarne i energije vetra na Kaspijskom moru i kopnu.

Ne krijući da gleda još dalje u budućnost Alijev kaže da već postoji zainteresovanost od nekih evropskih zemalja. A i gruzijski izvori mogu da se integrišu, tako da bi ovo mogao da bude „ zaista globalni projekat”. Za nekoliko meseci planiraju puštanje u rad  kapacitete od 230 MW, a do 2025. još 700 MW. Azerbejdžanski predsednik se nada i da će američke kompanije doprineti razvoju njegove zemlje u oblasti obnovljive energije, jer su dokazani kapaciteti vetra i solara u ovoj zemlji oko 200 GW.

Ekološki otpor sa podrškom politike

Pokazujući da ima vrlo dobro istorijsko pamćenje u oblasti energetike, jer je radio u azerbejdžanskom SOCAR-u tokom devedesetih godina Alijev se u razgovoru sa potikolozima osvrnuo i na političke otpor prema naftovodima i gasovodima iz Azerbejdažana. Aludirao je na ekološke proteste nevladinih organizacija, koje potpomažu vlade nekih evropskih zemalja. U tom kontekstu se prisetio otpora prema izgradnji Južnog gasnog koridora u Italiji, te na prelomni trenutak kada je Donald Tramp na konferenciji za medije rekao tadašnjem italijanskom premijeru da Italija mora da podrži projekat.

Transportni koridori

Drugi važan stub azerbejdžanske ekonomske i spoljne politike su transportni koridori. Ova zemlja je zbog svog geografskog položaja dio transportnih koridora Sjever – Jug i Zapad – Istok. Koridor Sever-Jug ide preko Indije, Irana, Azerbejdžana i Rusije, a Zapad-Istok je važan deo kineske inicijative Pojas i put.

Azerebejdžan je i deo Middle Corridor. Tako se zove transkaspijska međunarodna transportna korporacija sa sedištem u Kazahstanu, koja upravlja rutom od kineske luke Lianyungang preko Kazahstana, Kaspijskog mora, Azerbajdžana I Gruzije ka Evropi – preko Turske (Istambul, Mersin) i crnomorskih luka Černomorsk i Konstanca. Transport se odvija željeznicom i morskim putem, a od 2017. do sada promet ovom rutom se povećao tri puta. Međutim, predviđa se značajan rast količine tereta koji će se prevesti preko Middle Corridor, pa u tom kontekstu Azerbejdžan aktivno razmatra investicije u gruzijske morske luke, postojeće i nove, otkrio je Alijev.

Azerbejdžan, takođe, investira u proširenje kapaciteta relativno nove željezničke pruge od Bakua preko Tbilisija do grada Kars u Turskoj. Završetak se očekuje  za godinu dana. Kapacitet transporta je pet miliona tona robe godišnje, a vrednost projekta je 140 miliona dolara.

Stimulizacija lokalne privrede

Alijev i ovde gleda nekoliko decenija unapred. Za Azerbejdžan je Middle Corridor više od transportne rute i tranzitne naknade. Smatra da zemlje mogu da iskoriste koridor da stimulišu lokalnu proizvodnju, te u tom smislu Azerbejdžan planira da otvori slobodnu ekonomsku zonu Alat (Alat Free Economic Zone) pored luke u Bakuu, vrlo atraktivnu za investitore. Svestan je da je neophodno popraviti poslovnu klimu u Azerbejdžanu za privatne investitore, te su u toku pripreme za veliku poresku reformu, poboljšanje carinskog sistema, povećanje transparetntnosti finansijskog Sistema…

Alijev je govorio i o mogućnostima za izgradnju transportnog koridora Zangezur, odnosno o povezivanju Azerbejdžana sa svojom provincijom Nahičevan. Nahičevan je azerbejdžanska pokrajina između Jermenije i Turske, koja nije povezana teritorijalno sa ostatkom Azerbejdžana. Ovaj koridor bi povezao međusobno i teritorijalno Azerbejdžan, ali i ovu zemlju sa prijateljskom Turskom. Međutim, u komplikovanim kavkaskim i bliskoistočnim odnosima Jermenija, očekivano, nije oduševljena koridorom koji bi prelazio preko njene teritorije.

U težnji da oraspoloži Kinu, Rusiju i Iran za podršku, Alijev o koridoru Zangezur govori kao o produženju Pojasa i puta – kao mogućem delu transportnog koridora Sever-Jug, kojim bi roba mogla prevoziti i do Persijskog zalia. Ne krije da se trudi da ovo bude opcija od koje će sve zemlje profitirati, pa i Jermenija. Poručuje „što više puteva, to bolje za sve”.

Azerbejdžan će sa svoje strane obnoviti prugu od svog grada Fuzuli do Zangilana na jugu blizu jermenske granice, te poziva Jermeniju, koja nema transportne koridore poput azerbejdžanskih, da postane dio ovog projekta.

Alijev je poslije odgovaranja na pitanja ostao da se srdačno rukuje sa svakim učesnikom pojedinačno i insistirao je na nekoliko grupnih fotografija u novoizgrađenoj zgradi opštinske administracije, u kojoj je sastanak i održan.

(Autor Nadežda Kokotović je direktor Brussels Energy Club)