Kada energija postane usluga – tranzicija je uspela

Da li je, s obzirom na sve privredne i političke okolnosti i rastuću inflaciju, u Evropskoj uniji moguće „ubacivanje u petu brzinu” korišćenjem evropskog plana REPower za brzo udaljavanje od fosilnih goriva i za dekarbonizaciju? Koliko bi trebalo da traje energetska tranzicija u Evropi? Šta hrvatska privreda može da ponudi kako bi Stari kontinent bio zeleniji, održiviji i klimatski neutralan do 2050. godine?

Svi koji na energiju gledaju kao na uslugu i sastavni deo integrisanog pametnog sistema i naprednih tržišta koja su orijentisana potrebama i zahtevima potrošača, imaju sigurnu budućnost. Mere koje se najavljuju u planu REPowerEU zaista mogu da ubrzaju energetsku tranziciju i dekarbonizaciju, jer stavljaju naglasak na najbitnije akcije koje se promovišu još od uspostavljanja Energetske unije, Zelenog plana za EU, kao od paketa mera Fit for 55. Prioritet predstavlja smanjenje potrošnje prirodnog gasa u svim sektorima kao i njegova zamena električnom energijom i vodonikom, kaže za portal Energetika-net prof. dr. sc. Goran Krajačić, dipl. ing, šef Katedre za energetska postrojenja i energetiku zagrebačkom Fakultetu mašinstva i brodogradnje.

Napad Rusije na Ukrajinu ogolio je veliku evropsku zavisnost od fosilnih goriva koje se uvoze iz Rusije, prirodnog gasa, nafte i naftnih derivata. Upravo dogovorene sankcije na rusku naftu tu zavisnost neće eliminisati, već je samo zameniti zavisnošću od nekih drugih, izuzetno skupih fosilnih goriva. To se vidi po planiranim intenzivnim ulaganjima u infrastrukturu za prihvat tečnog naftnog gasa (LNG) širom Evrope. Je li to trenutni optimum za Evropu ili bi trebalo drugačije da bude?

Osim problema koji navodite, napad Rusije na Ukrajinu ogolio je i sve one koji su poslednjih desetak godina promovisali prirodni gas kao tranziciono gorivo i uveravali nas da je prirodni gas siguran, čist i jeftin energent. Sada, kada ga Rusija koristi za ekonomske i političke ucene, možemo konačno da zaključimo da prirodni gas nije siguran,, ni pristupačan ni održiv energent i potrebno je da bude što pre izbačen iz upotrebe, odnosno, da se zameniti održivijim rešenjima. Rusiju treba zaboraviti kao pouzdanog partnera u energetskoj tranziciji. Izgradnja terminala za tečni prirodni gas (LNG) je vatrogasna mera i sada je bitno da se „zaustavi požar” i osigura što više diversifikacionih pravaca snabdevanja, a što, sigurno, povlači dodatne troškove. U ovom trenutku sve korisnike na gasnoj mreži treba pripremati za moguće „crne” scenarije, redukcije i povećanje cena, tako da je važno da se zaustavi dalje širenje gasne infrastrukture u distribuciji, a potrebno je i da se hitno započne s njenom zamenom drugim rešenjima. Na primer, u domaćinstvima, sektoru usluga, poljoprivredi i prerađivačkoj industriji, kao i u drugim delatnostima gde prirodni gas koristimo za niskotemperaturne potrebe kao što su grejanje prostora, zagrejavanje potrošne tople vode i kuvanje, sigurno ga možemo efikasno zameniti električnom energijom, toplotnim pumpama ili sistemima daljinskog grijanja koji mogu da koriste neki od obnovljivih izvora ili otpadnu toplotu(npr. geotermalnu i Sunčevu energiju, biomasu i bioplin, biogoriva, otpadnu toplotu iz raznih procesa,kao i električnu energiju iz obnovljivih izvora za pogon toplotnih pumpi, elektrootpornih kotlova i sl.).

S obzirom na sve privredne i političke okolnosti i rastuću inflaciju, verujete li da je u Evropskoj uniji moguće „ubacivanje u petu brzinu” korišćenjem evropskog plana REPower za brzo udaljavanje od fosilnih goriva i za dekarbonizaciju? Kako bi, po Vama, to trebalo to da izgleda u praksi, jer ono što se vidi nije pravedna energetska tranzicija ni dekarbonizacija?

Mere koje se najavljuju u planu REPowerEU zaista mogu da ubrzaju energetsku tranziciju i dekarbonizaciju, jer stavljaju naglasak na najbitnije akcije koje se promovišu još od uspostavljanja Energetske unije, Zelenog plana za EU, kao od paketa mera Fit for 55. Takođe, sada će se zaustaviti promovisanje prirodnog gasa kao tranzicionog rešenja, isto kao i nuklearne energije koja je spora i skupa tehnologija, a čime će se sprečiti nepotrebna ulaganja. To će omogućiti da ostane više sredstava za dodatno finansiranje mera energetske efikasnosti, elektrifikaciju u svim sektorima, primenu obnovljivih izvora energije u proizvodnji električne energije, grejanju i hlađenju, kao i u transportu, ali i za digitalizaciju i uspostavljanje građanske energetike i vodonikove ekonomije. Energetska unija biće ojačana zajedničkom nabavkom prirodnog gasa, ali i izgradnjom ključne infrastrukture za transport energije iz obnovljivih izvora kao i za proizvodnju i transport zelenog vodonika.

Prioritet predstavlja smanjenje potrošnje prirodnog gasa u svim sektorima kao i njegova zamena električnom energijom i vodonikom. Zbog toga se kroz REPowerEU planira ubrzavanje izdavanja dozvola za projekte sunčanih elektrana i vetroelektrana, što će se ograničiti na maksimum od dve godine. Taj period je, takođe, preteran, jer postrojenja koja mogu biti izgrađena za šest meseci ne bi trebalo da čekaju izdavanje dozvole više od vremena izgradnje. Tu digitalizacija može znatno da ubrza procese, tako da se pomoću nje mogu otvarati nove šanse za različita tržišta i nove poslovne modele, što će dovesti do optimizacije integracije sistema.

Koliko bi onda, prema Vašem mišljenju, uopšte trebalo da traje energetska tranzicija u Evropi? Ko će u njoj imati glavnu, a ko sporedne uloge? Koga ili čega u njoj uskoro uopšte neće biti i kojom će se dinamikom to odvijati?

Možemo reći da je evropski zeleni plan postavio kao cilj 2050. godinu, kada bi Evropa trebalo da postane klimatski neutralan kontinent. Po tom osnovu, postavljeni su i ambiciozni ciljevi za 2030. godinu, a čijim će se ispunjavanjem jasno odrediti put za završetak dekarbonizacije. Ako je prosečni životni vek postrojenja 20 – 30 godina, onda je planirano da se tranzicija završi u sledećih 15 – 20 godina. Oporavak od krize uzrokovane bolešću COVID-19 trebao je da ubrza određena rešenja, a sada kriza u Ukrajini dodatno nameće kraće rokove zbog hitnog smanjenja uvoza energenata iz Rusije. „Prozor” koji imamo kako bismo zadržali klimatske promene ispod porasta prosečne globalne temperature od 1,5 °C, u odnosu na predindustrijsko razdoblje, sve je manji, tako da će taj porast temperature verovatno biti bliži 2 °C, što za sobom povlači i značajnije veće štete od klimatskih promena kao i troškove zbog prilagođavanja. Zato bi trebalo da sada ubrzamo dekarbonizaciju i tranziciju dovršimo je u narednih 6 do 12 godina, kako bi od 2035. mogli da imamo masovnu primenu održivih i pametnih rešenja u celom svetu.

Mnoge velike energetske kompanije, pa i proizvođači opreme, nisu bili spremni da menjaju navike poslovanja, tako da u svom portfoliju imaju minimalno učešće obnovljivih izvora. Zbog toga su razvili mali broj rešenja koja uključuju potrošače kao svesne građane, spremne da se uključe u tranziciju. Svi oni koji se svojim rešenjima udalje od energije kao proizvoda i počnu da gledaju na energiju kao uslugu, odnosno, kao na sastavni deo mnogo šireg integrisanog pametnog sistema i naprednih tržišta koja su orijentisana potrebama i zahtevima potrošača, imaju sigurnu budućnost. Već sada se tu snameću određene IT i kompanije koje ulažu dosta sredstava u razvoj elektrifikacije.

Što bi trebalo da uradi Hrvatska koja se trenutno nameće kao pružalac „rešenja” za snabdevanje energijom zemalja u okruženju, pri čemu se ponajviše misli na fosilna goriva? Po tome bi trebalo intenzivno da se ulaže u novi terminal za LNG, u gasovode za taj gas, pa i u sistem JANAF-a i slično, što bi sve jednoga dana, kada energetska tranzicija bude u zenitu, moglo završiti kao napuštena imovina.

Ako Hrvatska može da pruži sigurnost snabdevaanja drugim članicama EU-a, onda zbog solidarnosti, izgradnje dugoročnog poverenja, kao i sigurnosti isporuke, treba obezbediti predložena rešenja tako da na njima ne bismo smeli da ostvarujemo ekstraprofite, jer se to graniči s ratnim profiterstvom. Sličan pristup možemo da primenimo i sa susednim zemljama, nečlanicama EU-a, ali koje su na putu pridruživanja i kroz Energetsku zajednicu preuzimaju pozitivnu pravnu tekovinu EU-a po pitanju energetike. Već sada bi se moglo razmišljati da uz novoplanirane koridore, npr. gasovode ili naftovode, ima smisla da se položi i drugu infrastruktura (visokonaponske vodove i sl.), ili, barem, da se ostavi prostor za njih u budućnosti. Nakon napuštanja fosilnih goriva, deo infrastrukture mogao bi biti iskorišćen za transport biogoriva, bioplina, sintetičkih goriva na bazi vodika i sl. Sigurno treba planirati novu infrastrukturu po principima kružne ekonomije, a možda već i sada kod izgradnje treba jasno propisati dekomisiju, odnosno, navesti moguću namenu pri prestanku korišćenja, kao i preporuke za korištenje koridora i infrastrukture u druge svrhe. Na primer, gasne i naftne platforme na moru mogu biti iskorišćene za deo rešenja  u vezi sa odobalnim vetroelektranama ili neka druga rešenja u vezi sa korišćenjem mora (npr. za akvakulturu), prostor LNG terminala može dobiti drugu svrhu, npr. za prekrcaj raznih sintetičkih gasova itd.

Kako gledate na činjenicu da su ulaganja u prenos i distribuciju električne energije, koja bi trebalo da omoguće veću primenu obnovljivih izvora, manja od optimalnih, a da HEP trenutno služi kao „garant sigurnosti snabdevanja“, na štetu sopstvenog razvoja?

Prenos i distribucija električne energije, zajedno s berzom i regulatorom tržišta, ključni su za energetsku tranziciju i oni će diktirati tempo kojim će se tranzicija odvijati. HEP ODS i HOPS imaju veliku koncentraciju inženjera i stručnjaka raznih profila, koji mogu da preuzmu najbolja rešenja na svetu i da ih brzo i efikasno primene u Hrvatskoj, a sigurno mogu ići i korak dalje u inovaciji. Postavljanje pametnih brojila, revitalizacija trafostanica i vodova sigurno otvara prostor za nove oblike tržišta, integraciju elektroenergetskog sistema s drugim umreženim sistemima (na  primer, sa daljinskim grejanjem, vodovodom i odvodnjavanjem, gasnim sistemima, transportom i dr.), kao i za primenu skladištenja energije, što će dovesti do primene naprednih tržišnih mehanizama.

Naravno da sav teret tranzicije ne bi trebalo da spadne samo na spomenute aktere, već se i proizvođači energije, ali i potrošači, kao i oni koji funkcionišu na tržištu u oba smisla, moraju se uključiti i dati svoj doprinos. Pre svega, moraju da se sa svojim sistemima i navikama prilagodei varijabilnosti obnovljivih izvora i prihvate rešenja koja će od njih tražiti da se u određenom trenutku prilagode stanju u sistemu.

Što se tiče finansija, planirano je da se kroz Plan za oporavak i otpornost oko 3 milijarde kuna uloži  u nadogradnju mreže, što sigurno može pomoći da se reše određeni problemi.

Kada je reč o cenama električne energije, na žalost, ponašamo se previše populistički, a subvencioniranje potrošnje je loše, jer krajnji korisnik nije upoznat sa stvarnim troškovima proizvodnje, prenosa, distribucije i skladištenja, kao ni sa pouzdanošću isporuke. Takođe, subvencionisanjem potrošnje se smanjuje prostor za povraćaj investicija kod mera energetske efikasnosti ili instalacije obnovljivih izvora. Međutim, s druge strane, verovatno je elektroenergetski sistem taj gde imamo najviše merenja i dostupnih podataka, tako da se stvari uz digitalizaciju i automatizaciju mogu rešiti mnogo jednostavnije i pravednije. Trebalo bi svi da plaćamo realnije cene, čime se otvara prostor za nove poslovne modele, investicije i sl.

Neko će u budućnosti morati da prelomi i osvesti potrošače po pitanju troška sistema i cena energije. Sada je izuzetno bitno za tranziciju da se ne čekaju signali Vlade i agencija, već da se ključni učesnici kao što su HEP ODS, HOPS i HROTE nametnu kao nosioci pozitivnih promena i temelja energetske tranzicije.

Jesu li donesene strategije poput onih za energetski i niskougljični razvoj ili, na primer, za vodik, dobro usmerile hrvatski put prema klimatskoj neutralnosti i energetsku tranziciju ili Hrvatsku na tom putu čeka još prilagođavanja?

Smatram da su energetska i niskougljenična strategija mnogo više pisane u svetlu spasavanja nekih domaćih kompanija, agencija i starih načina poslovanja, nasuprot onome što bi trebalo da budu, a to su jasne vizije za budućnost i iskorak koji je potrebno da se naprtavi u Hrvatskoj, kako bi smo se nametnuli kao lider energetske tranzicije u regionu. Okretanjem prema građanskoj energiji i pametnim energetskim sistemima, uz maksimizaciju korišćenja potencijala obnovljivih izvora, možemo da zadovoljimo vlastite potrebe i da  pomognemo zemljama EU-a koje nemaju dovoljno sopstvenih resursa.

Vodonik ima svoju ulogu u energetskim sistemima budućnosti, a tu je, možda, propuštena prilika da se istakne ono ključno (npr. proizvodnja iz obnovljivih izvora, industrija i prevoz velikog dosega), već se kroz samu strategiju tražio kompromis kako bi se ugradila sva moguća rešenja koja, verovatno, neće biti zastupljena. No, akcijski plan u vodonikovoj strategiji je realan, tako da bi svakako trebalo podržati istraživanje i razvoj, kao i pilot-projekte koji se navode, a koji su ključni za usvajanje novih standarda i znanja.

Šta hrvatska privreda može da ponudi kako bi Stari kontinent bio zeleniji, održiviji i klimatski neutralan do 2050. godine? Ima li Hrvatska dovoljno kompanija koje mogu da prate tražena ulaganja ili ne? Može li Hrvatska, možda, izvoziti takve proizvode, usluge i rešenja ili ih, naprotiv, isključivo uvoziti?

Energetika je bila jedan od stubova Strategije pametne specijalizacije za period do 2020. godine, što je jasan indikator da postoji značajna industrija koja ima šta da ponudi u energetskoj tranziciji i postizanju klimatske neutralnosti. Na žalost, propustili smo priliku za solarizacijom, bilo da se radi o fotonaponskim sistemima ili o solarnim kolektorima toplote. No, kako s jedne strane raspolažemo velikim potencijalom energije iz obnovljivih izvora, trebalo bi da se vidi da li postoji interes za izgradnju većih postrojenja tzv. gigatvornica (za različite komponente, npr. FN module, solarne kolektore toplote, visokonaponske istosmerne kablove i dr). koje bi koristile, s jedne strane, „zelenu energiju”, a s druge, ipak jeftiniji prostor i radnu snagu. Lokalno korišćenje obnovljivih izvora, tj. potrošnja na mjestu proizvodnje ima više smisla, pa je dodata vrednost sigurno veća na duži period od one ostvarene izvozom energije.

Svakako bi se trebalo okrenuti „plavoj ekonomiji”, tj. moru i svemu onome što je vezano za iskorišćavanje tog za Hrvatsku važnog resursa. Proizvodnja električnih brodova u Hrvatskoj bi  učinila da se dekarbonizuje sektor prevoza, uz obezbeđivanje saobraćajne povezanosti ostrva i obalnih naselja. Postavljanje odobalnih vetroelektrana, plutajućih ili s fiksnim temeljima, može, takođe,d a otvori veliki prostor za domaću industriju i brodogradilišta.

.Instalisane kapacitete u vetroelektranama u narednoj dekadi trebalo bi povećati pet puta, a solare 20 puta, što predstavlja veliki potencijal za razvoj i inovaciju. To se ne odnosi isključivo na proizvodnju same opreme, već i na druge delove lanaca snabdevanja: od finansiranja, preko projekovanja i ugradnje, do eksploatacije i slično.

Izvor: Energetika-net

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn
Share on email
Email
Share on print
Odštampaj

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Logo

Newsletter

Možda će Vam se svideti:

Logo

Energija Balkana

Newsletter

Nedeljni pregled vesti