Sukob koji je izbio krajem februara 2026. bio je, između ostalog, energetski šok. Devet nedelja poremećaja u i oko Ormuskog moreuza podiglo je cenu Brenta na skoro 120 dolara po barelu a cene tečnog prirodnog gasa (TPG) na višegodišnje maksimume i primoralo vlade da se suoče sa krhkošću lanaca snabdevanja, za koje su u godinama nakon COVID-a pretpostavljale da su bezbedni. Šok je otkrio koje su ekonomije ugradile istinsku otpornost u svoje energetske sisteme, a koje su samo diverzifikovale svoje dobavljače uvezenih ugljovodonika, piše Kajzer Kuo, autor Svetski ekonomski forum i voditelj podkasta Sinica povodom Godišnjeg sastanka novih šampiona Annual Meeting of the New Champions Svetskog ekonomskog foruma, poznatom i kao Letnji Davos, u Kini od 23. do 25. juna.

Na papiru, Kina je trebalo da bude među najizloženijim ekonomijama. Centar za globalnu energetsku politiku Kolumbijskog univerziteta je primetio da otprilike 45-50% uvoza sirove nafte tranzitira kroz Ormuz, a skoro trećina TPG-a dolazi iz Zaliva. Ali, kineska ekonomija se pokazala znatno izolovanijom nego što bi te brojke predvidele. Goldman Saks je smanjio svoju prognozu rasta zemlje za 2026. godinu za samo 0,2 procentna poena – najmanje smanjenje u Azijsko-pacifičkom regionu.

Kina procenjuje rast BDP-a od 5% ove godine

Deo tog paketa bio je konvencionalan: strateške i komercijalne zalihe sirove nafte od oko 1,2 milijarde barela, dovoljne da pokreću zemlju više od 100 dana bez uvoza i diverzifikovane linije snabdevanja ka Rusiji, Centralnoj Aziji i drugim izvorima van Zaliva. Ali, dublji razlog je taj što je marginalni rast potražnje za energijom tokom poslednje decenije zadovoljen ne većim uvozom nafte, već domaćom proizvedenom električnom energijom.

Elektrifikacija transporta pretvorila je ono što bi bila potražnja za benzinom u potražnju za električnom energijom. Rhodium Group procenjuje da samo kineska flota električnih vozila sada zamenjuje više od milion barela dnevno potražnje za naftom, „što je otprilike ekvivalentno dnevnoj proizvodnji nafte u Omanu“. Industrijska elektrifikacija počinje da čini isto u čeliku, cementu i hemikalijama – sektorima koje je teško smanjiti, gde je napredak bio najsporiji na globalnom nivou, ali gde su kineske firme postigle merljiv napredak. Izgradnja mreže, posebno mreže ultra-visokonaponskih dalekovoda, koji prenose električnu energiju iz vetroelektrana i solarnih resursa na zapadu do centara opterećenja na istoku, omogućava da domaća električna energija stigne do mesta kojima je potrebna. Strukturna izloženost Kine se smanjuje već godinama.

Ormuski šok je, takođe, ubrzao nešto što je već bilo u toku: globalno preoblikovanje energetske tranzicije iz klimatskog pitanja u pitanje energetske bezbednosti. Ali, kako je jedna zemlja došla u poziciju iz koje može bolje da apsorbuje šok ovih razmera nego mnoge druge nacije?

Niko nije predvideo ovaj trenutak. Ali, sistem koji ga je relativno dobro apsorbovao bio je proizvod kontinuiranog planiranja i kontinuiranog pritiska – opklada koje su kineski kreatori politike namerno pravili i odgovora na probleme koje nisu birali i nisu mogli da požele. Spoj toga, tokom četvrt veka, proizveo je ono što je ostatku sveta sada potrebno.

Ranjivost u ključnim tačkama i nova bezbednosna strategija

Kineski petogodišnji planovi uključuju ciljeve razvoja obnovljivih izvora energije još od 10. petogodišnjeg plana (2001-2005). Od tada, planovi nastavljaju da igraju ključnu ulogu u postavljanju prioriteta za zvaničnike i preduzeća. Ali, bilo bi pogrešno preuveličati ulogu nepredviđenosti i improvizacije: kineska pozicija u energetskoj tranziciji je, takođe, bila proizvod spoja pritisaka, odluka i kapaciteta koji su se akumulirali tokom otprilike četvrt veka – tokom kojih je moglo doći do različitih izbora – a nekoliko njih se zamalo i desilo.

Katalizujući pritisci stigli su početkom 2000-ih. Odnosili su se na energetsku bezbednost mnogo pre nego što su se odnosili na klimu. Zavisnost Kine od uvoza nafte, blizu nule početkom 1990-ih, prešla je 40% oko 2003. godine i nastavila je da raste. Zemlja je već uvozila kroz Malakski moreuz, Ormuski moreuz i Južno kinesko more. Kineski strateški planeri počeli su da artikulišu ono što je nazvano „Malačka dilema“ – priznanje da ogroman i sve veći deo snabdevanja energijom zemlje prolazi kroz usko grlo koje kontrolišu potencijalno neprijateljske pomorske sile.

Tokom istog perioda, potražnja za električnom energijom premašila je proizvodne kapacitete. Nestanci struje i smanjenje opterećenja postali su rutinski u glavnim priobalnim provincijama 2003. i 2004. godine, jer je infrastruktura za transport uglja posustajala pod naglim rastom potražnje. Izbijanje SARS-a pojačalo je osećaj da su marže sistema previše tanke.

Iz ovog perioda proizašao je niz odluka, čije posledice neće biti u potpunosti vidljive 15 godina: posvećenost ultravisokonaponskom prenosu, kao nacionalnoj mrežnoj okosnici, uspostavljanje institucionalnih prethodnika Nacionalne energetske administracije i rani okvir za ono što će postati održiva politika premeštanja električne energije iz unutrašnje proizvodnje u priobalnu potrošnju.

Zaključak koji su kineski planeri na kraju izvukli iz ranjivosti uskog grla bio je da smanje samu zavisnost. Zemlja nije mogla realno da pokreće svoj brzi ekonomski rast i postigne samodovoljnost ugljovodonicima, kao što su Sjedinjene Države to učinile kroz eksploataciju gasa i nafte iz škriljaca. Njegov resurs je bio premali, a potrošnja prevelika. Ono što je Kina mogla da uradi jeste da izgradi proizvodnu bazu i mrežu koja bi omogućila da domaća električna energija vremenom zameni uvezenu naftu i gas u transportu i industriji. Kineska tranzicija se ispostavila kao bezbednosna strategija koja je, uzgred budi rečeno, bila i klimatska strategija.

Pekinška „vazdušna apokalipsa“

Drugi pritisak bilo je zagađenje vazduha, što je postalo politički nezanemarljivo krajem 2000-ih i početkom 2010-ih. Pekinška aeroapokalipsa iz januara 2013. godine, kada su očitavanja PM2,5 prešla gornju granicu monitora američke ambasade, bila je vidljivi vrhunac problema, koji se godinama gomilao. Politički odgovor je bio stvaran i posledični. Industrijski kotlovi na ugalj su postepeno ukinuti u gusto naseljenim urbanim područjima i zamenjeni elektrifikovanim ili gasno napajanim alternativama. Standardi emisije u elektranama su pooštreni na nivoe koji su, do kraja 2010-ih, premašili one koji su na snazi u SAD. Koncentracije čestica u većim gradovima su od tada naglo pale – za 41% na nacionalnom nivou između 2013. i 2022. godine.

Svakako, problem zagađenja nije rešen. Ali, kriza je učinila i nešto drugo: dala je javnosti udeo u energetskoj tranziciji, koji je bio neposredan i opipljiv, na način na koji dugoročni klimatski argumenti retko čine. Ljudi u kineskim gradovima mogli su da osete, na svojoj koži i u plućima, šta znači čistija energija.

Finansijska kriza 2008. i investicije u „novu infrastrukturu“

Treći pritisak bila je finansijska kriza 2008. i stimulans od četiri biliona juana koji je usledio. Ove mere se na Zapadu pamte prvenstveno po ekscesima u nekretninama i teškoj industriji, ali značajan deo je usmeren u kapacitete obnovljivih izvora energije, mrežnu infrastrukturu i ono što će kasnije biti nazvano kategorijama „nove infrastrukture“. Investicije su gurnule kinesku proizvodnju solarne i vetroenergije na strmi deo krive učenja tačno u trenutku kada se globalno tržište smanjivalo.

Evolucija energije

Četvrti pritisak je došao od samog rukovodstva. U junu 2014. godine, Si Đinping je održao govor Centralnoj komisiji za finansijske i ekonomske poslove u kojem je predstavio ono što je postalo poznato kao „Energetska revolucija“ – formulaciju od četiri dela, koja poziva na revolucije u potrošnji, snabdevanju, tehnologiji i institucijama, sa međunarodnom saradnjom kao petim elementom. Govor je manje važan za bilo koju konkretnu politiku koju je najavio, a više za ono što je signalizirao: da je energija sada briga najvišeg rukovodstva, a ne sektorsko pitanje kojim se bave resorna ministarstva.

Taj okvir se održao. U septembru 2020. godine, Si je na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija objavio da će Kina dostići vrhunac emisije ugljenika pre 2030. godine i dostići ugljenično neutralnost pre 2060. godine. Četrnaesti petogodišnji plan, objavljen sledeće godine, započeo je institucionalni rad na prevođenju tog cilja u operativne ciljeve u ministarstvima, pokrajinama i državnim preduzećima, uključujući posledični prelazak sa kontrole potrošnje energije na kontrolu emisije ugljenika.

Ono što retrospektivno izgleda kao koherentna putanja, u stvarnom vremenu je bio niz prisilnih odgovora na neposredne probleme – energetsku nesigurnost, zagađenje vazduha i potražnju za stimulansima nakon krize. Sistem koji je rezultirao bio je proizvod tih usklađivanja, a ne savršenog predviđanja.

Tržište koje je moralo biti stvoreno

Većina čistih tehnologija 2005., 2010. ili čak 2015. godine nije imala prirodno tržište. Krive troškova za solarne, vetroelektrane i litijum-jonske baterije su i dalje opadale sa nivoa koji su nesubvencionisano uvođenje činili neekonomičnim u većini primena. Električna vozila su bila odbojno skup proizvod. Tehnologije su postojale, često u oblicima koje su usavršile zapadne i japanske firme, ali potražnja za njihovom apsorpcijom u velikim razmerama nije postojala.

Tržište za čiste tehnologije moralo je biti izgrađeno – politikom, nabavkom, regulacijom, koja je određivala cenu postojećeg proizvođača – pre nego što je tehnologija mogla da dostigne obim koji bi smanjio troškove do tačke u kojoj bi mogla da se takmiči po svojim zaslugama. To je ono što zapadno izveštavanje o kineskoj industrijskoj politici najčešće propušta. To je, takođe, ono što izdvaja kineski pristup energetskoj bezbednosti od većine drugih velikih ekonomija. Konvencionalni odgovor na zavisnost od uvoza je da se sam uvoz učini sigurnijim: diverzifikovati dobavljače, izgraditi strateške rezerve, zaštititi morske puteve, obezbediti snabdevanje naftom. Kina je sve to uradila, ali veći ulog je bio na strani potražnje. Ako bi ekonomija sve više radila na električnoj energiji proizvedenoj kod kuće, pouzdanost bilo koje brodske rute bi je svake godine manje opterećivala.

Alati su bili raznovrsni i, pojedinačno posmatrani, neupadljivi. Većina je imala analoge negde drugde. Ono što je bilo karakteristično u Kini jeste njihova akumulacija i spremnost da se primene u više sektora čiste tehnologije istovremeno.

Električna vozila i sistem dvostrukih kredita

Za električna vozila, najznačajniji alat bio je sistem dvostrukih kredita uveden 2017. godine, koji je zahtevao od proizvođača automobila da proizvode i prodaju sve veći udeo vozila na nove energetske baze ili da kupuju kredite od konkurenata koji su prekoračili svoje kvote – mehanizam direktno modeliran po uzoru na kalifornijski program vozila sa nultom emisijom. Gradovi prvog nivoa pojačali su privlačnost tako što su povezivali pristup registarskim tablicama sa vlasništvom nad električnim vozilima: U Pekingu, gde su tablice sa unutrašnjim sagorevanjem bile racionisane lutrijom, kupci električnih vozila mogli su da dobiju tablice sa znatno kraćim vremenom čekanja; u Šangaju, gde su tablice prodavane na aukciji po cenama od oko 90.000 juana, kupci električnih vozila bili su izuzeti od aukcije.

Javnu infrastrukturu za punjenje uveli su državni proizvođači električne energije „Velike petice“ pod eksplicitnim centralnim uputstvom, a „Državna mrežna korporacija“ obavezala se da će instalirati stotine hiljada mesta za punjenje do početka 2020-ih. Bila je to javna investicija, koja je zatvorila jaz između straha od dometa i anksioznosti, koji je odvraćao privatne kupce od električnih vozila tokom početka 2010-ih.

Solarna energija i vetar: izgradnja potražnje

Za solarnu energiju, program „Zlatno sunce“ iz 2009. godine i režim fid-in tarifa koji je usledio 2011. godine obezbedili su garantovani otkup po administrativnim cenama, dajući programerima sigurnost prihoda potrebnu za primenu u velikim razmerama tokom perioda kada su troškovi proizvodnje još uvek prevazilazili paritet mreže.

Za vetar, rane runde tendera za koncesije i zakon o obnovljivim izvorima energije iz 2005. godine uspostavili su obavezne kupovine iz mreže koje su povremenu proizvodnju pretvorile u održivu komercijalnu ponudu.

Zajednička karakteristika svih ovih instrumenata bila je povećavanje potražnje pod administrativnim uslovima, dovoljno dugo da strana ponude dostigne obim, nakon čega su administrativni uslovi mogli biti smanjeni, kako bi krive troškova radile ostalo.

Ono što je potražnja stvorila bila je strana ponude koja je, u roku od jedne decenije, postala najdisciplinovanija i vertikalno integrisana proizvodna baza čiste tehnologije na svetu. Obrazac je bio vidljiv u svim sektorima, ali najjasniji kod baterija. Kompanija CATL, osnovana 2011. godine u Ningdeu, za manje od decenije je od dobavljača baterija postala jedinstveni domaći proizvođač automobila, pa sve do dominantnog globalnog proizvođača litijum-jonskih ćelija, čemu je doprinelo rano partnerstvo sa BMW-om. BYD je krenuo drugačijim putem, koristeći svoje nasleđe proizvodnje baterija kao strukturnu prednost u troškovima koju konkurenti nisu mogli da repliciraju. Početkom 2020-ih, ove dve firme zajedno su činile preko polovine globalne proizvodnje baterija za električna vozila.

Konkurencija koja je stvorila ovu poziciju bila je brutalna. Marže profita među kineskim firmama za čistu tehnologiju bile su konstantno niže od onih njihovih zapadnih i korejskih konkurenata. Ista dinamika se sada odvija i u električnim vozilima, gde se očekuje da će domaća konkurencija među više od stotinu brendova električnih vozila proizvesti sličan potres.

Priča o mreži: strana ponude – ali i potražnja

Kičma tog sistema je ultravisokonaponski prenos. Tehnologija, razvijena u obimu kakav gotovo nigde drugde ne postoji, omogućava prenos električne energije na veoma visokim naponima i sa veoma malim gubicima u prenosu na velikoj (kontinentalnoj) udaljenosti. Kina se rano obavezala na ultravisokonaponsku energiju sredinom 2000-ih. Od tada je izgradila mrežu koja povezuje resurse vetra i solarne energije zapadnih i severnih provincija – Unutrašnje Mongolije, Sinđanga, Gansua, Ćinghaja – sa centrima opterećenja na istočnoj obali. Inženjering je neumoljiv. Najduža ultravisokanaponska linija u zemlji, veza Čangđi-Gućuan od 1.100 kilovolti, proteže se više od 3.200 kilometara i može da prenosi 12 gigavata – dovoljno da napaja 50 miliona domaćinstava – po stopama gubitaka koje prenos na takvu udaljenost čine ekonomski isplativim.

Promenljivi obnovljivi izvori energije predstavljaju problem integracije, koji mreže projektovane za dispečersku proizvodnju termoelektrane loše rešavaju. Smanjenje proizvodnje – proizvodnje proizvedene, ali ne i apsorbovane od strane mreže – bilo je izuzetno visoko na severozapadu bogatom energijom vetra početkom 2010-ih, sa stopama iznad 30% u nekim provincijama. Odgovor je kombinovao izgradnju prenosne mreže, reformu dispečerskog sistema i tržišne mehanizme koji su uračunavali smanjenje u prinose proizvođača. MEA izveštava da je smanjenje u Kini palo sa 16% u 2012. na manje od tri procenta do 2022. godine, što je omogućeno onim što naziva „velikim investicijama u mrežnu infrastrukturu“ – u proseku 75 milijardi dolara godišnje. Problem integracije nije rešen, ali putanja je ona koja se odnosi na izazov integracije koji se upravlja u realnom vremenu, a ne na prestizanje politike.

Elektrifikacija saobraćaja

Strana potražnje u priči o mreži dobila je manje pažnje nego strana ponude, ali je ova druga strukturno zanimljivija polovina. Elektrifikacija nije ograničena samo na putničke automobile. Kineska međugradska železnička mreža, najveća na svetu, elektrifikovana je više od 75%. Pedeset četiri grada su izgradila sisteme metroa ukupne dužine skoro 11.000 kilometara, a skoro svi su izgrađeni od 2000. godine.

Više od 400 miliona električnih dvotočkaša zamenilo je dvotaktne benzinske skutere, koji su zagađivali vazduh u gradovima širom većeg dela sveta u razvoju. Marginalna potražnja za energijom u kineskim gradovima zadovoljava se električnom energijom iz mreže koja se stalno prebacuje ka nefosilnim izvorima, umesto uvoznim benzinom i dizelom. Da li je sistem dostigao tačku u kojoj dovodi do apsolutnog smanjenja emisija ili samo do usporavanja njihovog rasta, pitanje je koje je sada važno.

Da li su obnovljivi izvori energije rasli dovoljno brzo da saviju krivu emisija?

Korekcije kursa su bile stvarne. Kriza u snabdevanju električnom energijom 2021. godine usporila je tempo povlačenja uglja iz upotrebe, a često pominjani porast novih odobrenja za energiju iz uglja 2022. i 2023. godine odražavao je eksplicitno preioritezovanje energetske bezbednosti.

Govoreći u sedištu Huaneng grupe u Sjong’anu u martu 2026. godine, Si je insistirao da energija iz uglja ostaje „temelj našeg snabdevanja energijom“ i da će „nastaviti da igra ulogu zaštitne mreže“ – čak i kada se sistem okreće ka obnovljivim izvorima energije. Na prvi pogled, ovo izgleda kao kontradiktorna slika – Kina je istovremeno najveći svetski graditelj obnovljivih izvora energije i najveći svetski graditelj novih kapaciteta za ugalj. Oba odražavaju istu osnovnu strategiju.

Zanimljivije pitanje je da li je linija obnovljivih izvora energije sada rasla dovoljno brzo da saviju krivu emisija. Podaci do početka 2026. godine sugerišu da jeste, i da se ovaj plato razlikuje po vrsti od onih pre njega.

Emisije u Kini su pale četiri puta u poslednje četiri decenije. Ali, svaki prethodni pad bio je nusproizvod ekonomske slabosti: industrijski pad 2015. godine, kontrakcija bez COVID-a 2022. godine. Potražnja je pala, pa su emisije pale. Ono što je počelo u martu 2024. godine je suprotno. Lauri Milivira iz Centra za istraživanje energije i čistog vazduha, čije kvartalne analize za Carbon Brief predstavljaju standardnu referencu za kineske emisije, izveštava da su emisije CO2 u zemlji sada nepromenjene ili u opadanju već 21 mesec, do februara 2026. godine – ne zato što je potražnja stagnirala, već zato što proizvodnja čiste energije raste brže od potražnje. Milivirtina analiza iz februara pronašla je rezultat bez modernog presedana: 2025. godine, proizvodnja energije iz uglja u Kini pala je prvi put za više od pola veka, čak i dok je ekonomija nastavila da se širi.

Da li je ovo vrhunac?

To je drugo pitanje. Emisije ostaju samo malo ispod prethodnog maksimuma, što znači da bi jedan loš kvartal za obnovljive izvore energije – sušna godina za hidroenergiju, usporavanje dodavanja kapaciteta, nagli porast upotrebe uglja u hemijskoj industriji – mogao da podigne glavnu brojku emisija na novi rekord. A 15. petogodišnji plan, objavljen u martu 2026. godine, kritikovali su Milivira i drugi, zbog postavljanja cilja intenziteta ugljenika koji bi, prema revidiranoj metodologiji, mogao da dozvoli da apsolutne emisije porastu za tri do šest procenata u narednih pet godina.

Ali, plato je ipak stvaran. Sistem je sada sposoban da proizvede apsolutni pad emisija. Da li će politički okvir to dozvoliti, otvoreno je pitanje.

Priča koja se može ponoviti za druge zemlje?

Iskušenje je da se iz ove priče izvuče pogrešna lekcija: da bi druge zemlje trebalo da kopiraju kineski model. Ne mogu.

„Kineska energetska tranzicija pokazuje moć dugoročnog planiranja. Vođena uzastopnim petogodišnjim planovima, zemlja je poboljšala energetsku bezbednost, održivost i pristupačnost, istovremeno smanjujući zavisnost od uvoza i lokalno zagađenje vazduha. Paralelno sa tim, izgradila je vodeće globalno kapacitete u industrijama čiste energije kao što su električna vozila, baterije i proizvodnja solarne energije – napredak se ogleda u njenim snažnim rezultatima na Indeksu energetske tranzicije Svetskog ekonomskog foruma“, kaže Espen Mehlum, šef energetike na Svetskom ekonomskom forumu.

Kineska putanja je omogućena specifičnom institucionalnom konfiguracijom: država sa horizontom planiranja za preuzimanje 20-godišnjih infrastrukturnih obaveza, fiskalnim kapacitetom za apsorbovanje decenije malih marži u strateškim industrijama, birokratskim dometom za usklađivanje pokrajinskih podsticaja sa nacionalnim ciljevima i političkom stabilnošću za izdržavanje ponovljenih korekcija kursa, bez napuštanja osnovnog pravca. Malo drugih zemalja poseduje ovo, a nijedna liberalna demokratija neće to steći uvozom petogodišnjeg plana.

Šta izgraditi u zemlji i šta nabaviti

Prava lekcija je drugačija. Energetska tranzicija zahteva određene kapacitete, a ti kapaciteti se mogu nabaviti različitim institucionalnim sredstvima. Kina ih je nabavljala kroz poseban oblik državno usmerenog kapitalizma. Norveška i Kostarika su postigle visok stepen prihvatanja električnih vozila bez industrijske politike – korišćenjem jednostavnijih poreskih i uvoznih mehanizama u zemljama dovoljno malim da domaća proizvodnja nikada nije bila cilj. Kalifornija je bila pionir u kreditnom sistemu, koji je Kina kasnije prilagodila – nastavlja da vodi američku politiku čiste energije kroz regulativu na državnom nivou koju savezna vlada nije uskladila. Evropska unija teži modelu upravljanog angažovanja, u kojem kineske firme ulažu u evropsku proizvodnju pod uslovima koji uključuju transfer tehnologije. Indija gradi sopstvenu bazu čiste tehnologije kombinovanjem domaćih podsticaja sa selektivnim izvorima od kineskih dobavljača. Brazil se pozicionira kao destinacija za kineska ulaganja, koja donose proizvodne kapacitete, a ne ekstrakciju sirovina.

Svaki od njih je prepoznatljiv odgovor na iste strukturalne činjenice: cena čiste tehnologije je pala dovoljno daleko da se takmiči po zaslugama, lanac snabdevanja se odvija uglavnom kroz Kinu, a strateško pitanje je šta izgraditi u zemlji i šta nabaviti.

Energetska tranzicija više nije klimatsko pitanje

Teža lekcija, za zemlje koje su poslednju deceniju tretirale energetsku tranziciju prvenstveno kao klimatsko pitanje, jeste da je ona sada i bezbedonosno pitanje – nesumnjivo nakon iranskog šoka.

Iako ova dva okvira ponekad mogu proizvesti obostrano korisne ishode, oni takođe mogu proizvesti različite politike. Zemlja koja želi energetsku nezavisnost 2026. godine može verovatno da se ka njoj približi kroz elektrifikaciju, ali put može da ide kroz kineske lance snabdevanja na srednji rok, stvarajući izazove zavisnosti. Zemlja koja tranziciju prvenstveno posmatra kao doprinos globalnoj dekarbonizaciji teži da otkrije da su njene političke koalicije uže, a njeni politički horizonti kraći. Da li pomak ka bezbednosti proizvodi trajnu politiku u SAD, EU i glavnim ekonomijama u razvoju je pitanje na koje će odgovoriti ostatak ove decenije.

Posle Irana

Kineski sistem koji je apsorbovao iranski šok nije bio dizajniran da ga apsorbuje. Izgrađen je, tokom četvrt veka, kao odgovor na pritiske koji su uglavnom bili lokalni i uglavnom neposredni: zavisnost od uvoza nafte, što je postalo strateški nesigurno, elektroenergetska mreža koja nije mogla da prati industrijsku potražnju, kriza zagađenja vazduha – koja je postala politički neodrživa, stimulativni trenutak koji je morao da se definiše i rukovodstvo koje je počelo da tretira energiju kao brigu najvišeg nivoa.

Ali, koliko god je kineska energetska strategija možda bila improvizovana, situacija u Iranu otkrila je vrednost druge vrste bezbednosti, koju je zemlja akumulirala. To je bezbednost koja dolazi od mreža sposobnih da prenose energiju sa velikih udaljenosti – sa kraja na kraj Kine, od fabrika koje proizvode panele, baterije i transformatore u količinama koje tranzicija zahteva i od inženjerske sposobnosti da se sve to izgradi brže nego što politika može sama da diktira. Ekonomija sa tim kapacitetima se prilagođava pod naftnim šokom. Ekonomija bez njih se lomi. Kina nije krenula da gradi bilo šta od ovoga za sukob u Zalivu. Izgrađena je rešavanjem drugih problema – tokom 25 godina. Godina 2026. je bila samo trenutak kada je ostatak sveta primetio šta je imao.