Kako oporezovati neočekivanu dobit energetskih kompanija?

Uzevši u obzir nagli porast cena električne energije širom Evrope ove godine, nije iznenađenje da političari i uticajni ljudi u energetici razmatraju nove mere za smanjenje korporativnog profita za koji se vidi da je neopravdan. Ali ako takva politika mera nije pravilno osmišljena, mogle bi da donese više štete nego koristi.

Energetska kriza izazvana ratom u Ukrajini izazvala je intenzivne debate u mnogim zemljama o tome da li bi neočekivani profit koji sada ostvaruju energetske kompanije trebalo oporezovati. Dok se ovo pitanje tiče svih kompanija koje proizvode ugalj, gas ili naftu, fokus je trenutno na proizvođačima električne energije. Pošto visoka cena gasa diže cene električne energije širom sveta, snabdevači električnom energijom koji koriste druga goriva ili obnovljive izvore energije mogu da ostvare izuzetno visok profit. Ogroman teret rastućih cena električne energije za potrošače je pojačao politički pritisak da se oporezuju „neopravdani“ profiti.

Naravno, neočekivani porezi se suočavaju sa primedbama koje se odnose na poresku ravnopravnost i poverenje u primenljiva poreska pravila. Ali, s obzirom na razmere nedavnog povećanja cena energije, političari ipak žele da umanje profit energetskih kompanija, kao što žele da zaštite i druge kompanije od neopravdanih gubitaka povezanih sa krizom.

Razumljivo je da ako kreatori politike insistiraju na tome da krenu ovim putem, moraće da imaju na umu značajne probleme implementacije na koje će nailaziti na tom putu. Ukoliko se njime ne upravlja na pravi način, svaki nametnuti porez na neočekivanu dobit mogao bi da pogorša današnju nestašicu energije.

Razumevanje industrije

U slučaju elektroprivrede, kritičari su osudili ne samo visoke profite već́ i propise koji regulišu određivanje cena, odnosno takozvani dizajn tržišta. Prema preovlađujućem sistemu zasluga, tržišna cena odgovara ceni koju nudi najskuplja elektrana čiji su kapaciteti najpotrebniji. Trenutno najveće troškove imaju elektrane na gas jer je cena gasa visoka, dok su troškovi obnovljive energije i nuklearne energije nešto malo porasli.

Pošto elektrane ne nude svoju električnu energiju ispod varijabilnih troškova i pošto homogen proizvod poput struje ne može da ima dve tržišne cene, proizilazi da će u vremenima velike potrošnje električne energije, kada se koriste elektrane na gas, cena električne energije biti na nivou barem jednakom veoma visokim varijabilnim troškovima (graničnim troškovima) gasnih elektrana. Shodno tome, proizvođači električne energije koji koriste obnovljive izvore ili nuklearnu energiju dobiće cenu koja je daleko iznad njihovih varijabilnih troškova. U normalnim okolnostima, rezultujući višak bi pokrio fiksne troškove i služio kao podsticaj za investicije. Međutim, trenutna je razlika između cene električne energije i marginalnih troškova dobavljača toliko velika da je verovatno da će značajni dodatni profiti često narasti iznad pokrića fiksnih troškova. Štaviše, barem u velikom delu nemačkog tržišta električne energije.

Snabdevači ne ulaze i izlaze slobodno sa tržišta, zbog regulatornih mera koje sprečavaju ulaganja u nove nuklearne elektrane i elektrane na ugalj.

Na kraju, ista kalkulacija je bila osnova poreza koji je nemačka vlada nametnula operaterima nuklearnih elektrana nakon katastrofe u Fukušimi 2011. godine. Ali vredi podsetiti da je 2017. godine Savezni ustavni sud presudio protiv ovog poreza i naložio vladi da vrati novac koji je uzela.

Neki eksperti vide režim zasluga kao poseban tržišni sistem koji je neprikladan u trenutnoj situaciji. Ali ovaj argument je pogrešan. Redosled zasluga je normalna kriva ponude koja nastaje na konkurentnim tržištima na kojima se trguje homogenom robom kao što je struja. Na tržištima robe kao što su bakar ili pšenica, na primer, obično postoje proizvođači sa veoma različitim troškovima, ali svi dobijaju u principu istu cenu.

Cena mora biti zasnovana na varijabilnim troškovima najskuplje elektrane

Na tržištu električne energije cena mora biti zasnovana na varijabilnim troškovima najskuplje elektrane za proizvodnju električne energije. Proizvodnja se odvija po redosledu troškova, od jeftinog do skupog a čak i poslednjem proizvođaču je potrebna cena koja pokriva njegove troškove. To se obično ne dešava tako ne zbog nekog posebnog pravila tržišta električne energije, već́ zato što tako funkcioniše konkurencija. Iz analognih razloga, cena u tržišnoj ravnoteži ne sme biti veća od najmanje spremnosti da se plati među onima koji kupuju električnu energiju. Tržišna cena jednaka prosečnoj spremnosti da se plati bila bi jednako nedostižna kao i tržišna cena jednaka prosečnim varijabilnim troškovima.

Isto tako, često kritikovano „spajanje“ cena električne energije i gasa ne proizilazi iz posebnog pravila tržišta električne energije ili regulatorne odredbe na berzi električne energije. Umesto toga, to odražava činjenicu da cene zavise od troškova, a gas je centralni faktor troškova za elektrane na gas. Promena redosleda zasluga ili razmatranje cena gasa na tržištu električne energije se stoga ne može postići jednostavnom promenom pravila berze električne energije. Iako ovo ne znači da vanredni porez mora nužno paralizovati tržište električne energije, to znači da stvar nije tako jednostavna kao što se čini da neki veruju.

Ko plaća?

Dodatni porezi na dobit mogu se uvesti u energetski sektor na različite načine, ali je fundamentalno pitanje kako definisati dobit koja se oporezuje. Jedna od opcija je korišćenje postojećeg pristupa oporezivanju dobiti, gde je prvi zadatak da se definiše ko potpada pod režim oporezivanja. Zatim bi energetskim kompanijama mogao biti nametnut porez na dohodak, čime bi se povećala poreska stopa koja se primenjuje na njihovu dobit. Ako se nastavi na ovaj način, glavni izazov je odrediti koje kompanije treba da plate veći porez i koliko da plate. Na prvi pogled, ovo izgleda jednostavno. Ali energetske kompanije koje proizvode električnu energiju ili trguju naftom i gasom često se bave i drugim aktivnostima. Nije lako napraviti razliku između delatnosti koje garantuju višu poresku stopu i onih koje ne zahtevaju. Isto pitanje se odnosi i na industrijska preduzeća koja upravljaju sopstvenim elektranama. One nekad same troše električnu energiju i ponekad je daju električnoj mreži. Dodatni problemi nastaju ako želi da se oporezuje prihod samo iznad određenog praga profitabilnosti.

Drugi set predloga se fokusira na tržište električne energije i predviđa skidanje dela prihoda od prodaje čija cena prelazi određeni nivo. Ova vrsta nameta bi zavisila od vrste proizvodnje električne energije, pri čemu bi sve elektrane osim onih na gas bile podložne porezu. Prag bi bio postavljen iznad ali ne previše iznad varijabilnih troškova najskupljih elektrana bez pogona na gas.

Ukoliko cena električne energije prelazi graničnu vrednost, deo razlike između te cene i granične vrednosti bi se oporezovao. Ako je granična vrednost ispravno postavljena, porez bi se uvek naplaćivao kada je potražnja za električnom energijom toliko velika da se moraju koristiti čak i elektrane na gas, sa trenutno veoma visokim troškovima. Da bi se ublažio destimulativni efekat na investicije, nove elektrane bi mogle biti isključene iz poreza iako su investitori možda već́ promenili svoje izglede kako bi predvideli dodatne poreze na višak dobiti u budućnosti.

Čuvati se nenamernih posledica

Jedna od varijanti predloga je da se uvede poreska subvencija za gasne elektrane kad god je to potrebno, tako da promenljivi troškovi proizvodnje električne energije na gas opadaju i tržišna cena za sve ostale snabdevače bude jednaka ceni za elektrane na gas ali da se oduzmu uložene subvencije. Država bi, u izvesnom smislu, kupovala struju iz gasnih elektrana i prodavala je po niskoj ceni i tako snizila tržišnu cenu.

Predvidljivi problem sa ovom metodom je da bi smanjenjem cena za potrošače smanjio i podsticaj za uštedu električne energije upravo kada elektrane na gas rade. Domaćinstva i preduzeća bi trošili vise a potražnja bi morala da se zadovolji korišćenjem veće količine gasa u proizvodnji električne energije. Cena gasa bi porasla, gasa bi nedostajalo negde drugde, a vlade bi se suočile sa dodatnim troškovima, umesto da stvaraju prihod koji bi mogao da se prenese na najpotrebnije. Što više struje potroše privredna društva i domaćinstva, to bi veće olakšice dobijali do isteka zaliha.

Takvih nedostataka nema kod poreza na sve elektrane osim onih na gas; ali ovaj pristup stvara sopstvene izazove. Prvo, pošto se električnom energijom često trguje na fjučers tržištima, veleprodajna cena nije pokazatelj profita koji se stvarno ostvaruje. Proizvođač električne energije koji je prodao električnu energiju dve godine pre proizvodnje da bi se zaštitio od rizika danas ne može profitirati od visokih cena.

Na fjučers tržištima se ne može utvrditi koji prihod se ostvaruje pomoću koje tehnologije

Štaviše, pošto se električna energija koja se prodaje na fjučers tržištima obično ne raščlanjuje po pojedinačnim elektranama, ne može se utvrditi koji prihod se ostvaruje pomoću koje tehnologije. Rešenje za ovaj problem bi moglo biti da se sva proizvodnja električne energije podvrgne nametu, uz pretpostavku da se zaštiti data tehnologija elektrane, bez obzira na to gde i po kojoj ceni je struja stvarno prodata. Kompanije koje mogu dokazati da je njihov profit manji nego što je izračunat ovom metodom tada bi dobijale rabate.

Važan rizik povezan sa bilo kojim oblikom prihvatanja profita je da može zaoštriti snabdevanje energijom i time dodatno pogoršati krizu. U principu, snabdevač električnom energijom koji ostvaruje izuzetno velike profite neće smanjiti proizvodnju samo zato što profit više nije tako visok nakon oporezivanja, pod uslovom da je i dalje značajan. Ali ponuda na tržištu može da se smanji ako proizvođači imaju opciju da prebace svoje snabdevanje na druga tržišta gde profit ne podleže porezu na neočekivani prihod.

Na primer, ako porez treba da se naplaćuje posebno na tržištu dan unapred, dobavljači bi ga lako mogli izbeći prelaskom na druge platforme kao što su tržišta za balansiranje energije. Oni bi takođe mogli da isporučuju energiju u inostranstvo ako su dostupne odgovarajuće transportne opcije. A, ako se porez primeni na neodgovarajući način, redosled zasluga bi mogao da bude poremećen, pri čemu bi manje efikasne elektrane počele da rade prve jer porez nije pravilno odredio njihove varijabilne troškove. Iskustvo sa porezima na profit u američkom naftnom sektoru pokazuje da oni zaista mogu smanjiti proizvodnju.

Jasni prioriteti

Kao što smo videli, porez na dobit stvara značajne probleme u pogledu pravnog i ekonomskog sprovođenja. Naišlo bi se na izbegavanje, a nedostaci u planiranju bi pogoršali energetsku krizu. Tokom implementacije, vlasti bi stoga trebale da stave poseban naglasak na sprečavanje da namet umanji snabdevanje električnom energijom, poveća potražnju za gasom ili naruši efikasnost tržišta električne energije (posebno zato što ne postoji vidljiv tržišni neuspeh u trgovini na veliko). Na primer, porez bi trebalo uvesti širom Evrope, ili bar u većoj grupi zemalja.

Evropska komisija je već́ predložila namet na višak profita koji se ostvaruje energetskim kompanijama van sektora električne energije. Ali profiti od proizvodnje nafte i gasa u zemljama EU imaju tendenciju da budu veoma ograničeni, što sugeriše da bi prioritet trebalo da bude profit u sektoru električne energije. S obzirom na sve probleme sa direktnim nametanjem cene električne energije, najbolja opcija je da se pribegne postojećim poreskim instrumentima kao što su porezi na dohodak, ili da se bar koriste kao dodatak. Istovremeno, evropski kreatori politike ne smeju da zaborave da, iako je neposredni izazov preraspodela prihoda i troškova, pravo rešenje za krizu je sveobuhvatno povećanje snabdevanja energijom.

Autori: Clements Fuest i Axel Ockenfels

Izovr: Project Syndicate

Facebook
Twitter
LinkedIn
Email
Odštampaj

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Logo

Newsletter

Možda će Vam se svideti:

Logo

Energija Balkana

Newsletter

Nedeljni pregled vesti

Najava Konferencije

21. decembar 2022.