Posle svake jače kiše u Zrenjaninu ponavlja se ista scena. Voda se sliva niz krovove, prolazi kroz oluke, puni slivnike i nestaje u kanalima. Nekoliko dana kasnije istom tom vodom zalivamo travnjake, cveće, povrtnjake i voćke. Punimo kante, razvlačimo creva i otvaramo slavine kao da je reč o potpuno drugačijem resursu.

Jedina razlika je što ovu vodu plaćamo.

Poslednjih godina naučili smo mnogo o kompostiranju, energetskoj efikasnosti i solarnim panelima. Znamo koliko električne energije može da proizvede krov, koliko može da uštedi dobra izolacija i kako da smanjimo račun za grejanje. O kišnici se govori znatno manje, kao da je reč o nečemu što pripada seoskim domaćinstvima, vikendicama ili starim vremenima.

Šezdeset hiljada litara.

Dovoljno za mesece zalivanja bašte, održavanja zelenih površina, pranja dvorišta, alata, automobila i brojnih drugih poslova za koje kvalitet vode za piće uopšte nije neophodan.

Kada se ta brojka jednom napiše na papiru, oluk više ne izgleda kao običan komad lima.

Počinje da liči na cevovod kroz koji odlazi resurs.

Razlog za to nije neodgovornost građana niti nedostatak svesti. Razlog je mnogo jednostavniji. Tako smo projektovali sistem. Krovovi imaju nagib da bi voda što pre napustila objekat. Oluci je sakupljaju. Vertikale je odvode do tla. Slivnici je preuzimaju. Kanali je odnose dalje. Svaki element sistema radi upravo ono za šta je projektovan.

I upravo tu nastaje zanimljiv paradoks.

Kišnicu smo pretvorili u otpadni tok.

Ne zato što je zagađena. Ne zato što je beskorisna. Ne zato što je nema dovoljno. Već zato što smo decenijama razvijali infrastrukturu čiji je osnovni zadatak bio da vodu što brže udalji od mesta na kojem je pala.

Kada nastupi sušni period, uključujemo pumpe, otvaramo slavine i koristimo skupu prečišćenu vodu za poslove za koje često nije potreban ni deo njenog kvaliteta. Najpre smo besplatnu vodu poslali niz oluk, a zatim smo platili drugu vodu da obavi isti posao.

Problem nije količina padavina. Problem je količina vode koju uspevamo da zadržimo između dve kiše.

Zbog toga priča o kišnici nije priča o ekologiji u romantičnom smislu te reči. Ona je priča o upravljanju resursima. Bure od 200 litara povezano sa olukom može tokom godine prikupiti značajnu količinu vode. IBC kontejner od 1.000 litara predstavlja još ozbiljniji rezervoar. Veći sistemi sa podzemnim cisternama postoje za one koji žele više, ali logika ostaje ista. Ne pokušava se zamena vodovoda. Pokušava se racionalnije korišćenje vode koja nam svakako već dolazi besplatno.

U mnogim zemljama kišnica se više ne posmatra kao višak koji treba ukloniti. Posmatra se kao lokalni resurs koji treba zadržati što bliže mestu gde je pao. Time se smanjuje opterećenje kanalizacije, smanjuje potrošnja vode za piće i povećava otpornost domaćinstava tokom sušnih perioda.

To zvuči kao velika strategija. A često počinje jednim buretom ispod oluka.

Možda je zato priča o kišnici mnogo veća od nekoliko kubika vode ili nekoliko hiljada dinara uštede godišnje. Ona govori o tome kako posmatramo resurse oko sebe. Da li ih prepoznajemo tek kada postanu skupi ili ih prepoznajemo dok su još uvek besplatni?

Jer svaki infrastrukturni sistem ima isto osnovno pravilo. Njegova stabilnost ne zavisi samo od toga koliko resursa poseduje, već i od toga koliko resursa uspeva da zadrži kada mu dođu na prag.

Na prosečan krov u Zrenjaninu svake godine padne oko 60.000 litara vode. Bunar nije presušio. Voda je stigla.

Izvor: Volim Zrenjanin