Kina je za samo 14 meseci tri puta pokazala da poseduje oružje koje ne eksplodira, ali može da zaustavi industriju, vojsku i čitave lance snabdevanja. To oružje nisu rakete ni nosači aviona, već retke zemlje, grupa od 17 metala bez kojih savremena tehnologija vrlo brzo postaje gomila neupotrebljivog metala.

Naziv retke zemlje zapravo vara. Neodimijum, lantan i srodni elementi postoje u Švedskoj, Sjedinjenim Državama, Brazilu i drugde. Problem nije u tome što ih nema, već u tome što ih je izuzetno teško odvojiti od drugih materija. Vađenje zahteva niz hemijskih postupaka, mnogo energije i ostavlja kiseli otpad koji može biti radioaktivan.

Njihova hemijska sličnost pretvara preradu u industrijsku noćnu moru. Ruda se rastvara u kiselini, a zatim prolazi kroz dugačak niz rezervoara podešenih tako da svaki izdvoji određeni element. Nakon prerade tone stene ostaje tek nekoliko kilograma korisnog praha, uz bazene kiselog i slabo radioaktivnog otpada.

Zapad je početkom 2000-ih odlučio da taj prljavi posao ne želi da radi kod kuće. Kina ga je prihvatila, podnela ogroman ekološki trošak i za 20 godina izgradila ono što danas izgleda kao industrijski monopol. Kina rafiniše više od 90% tih metala, a kod najstrateškijih teških retkih zemalja udeo ide do 98%.

Upravo se ti najteže odvojivi elementi koriste u trajnim magnetima koji završavaju u motorima, projektilima, podmornicama i borbenim avionima. Pametni telefon sadrži oko 1 g takvih materijala, električni automobil oko 2 kg, F-35 više od 400 kg, a američka nuklearna podmornica skoro 4 tone.

Neodimijum, terbijum i disprozijum omogućavaju izradu najjačih trajnih magneta koji se danas mogu proizvoditi. Zato tehnološka nadmoć više ne zavisi samo od laboratorija i softvera. Zavisi i od toga ko može da pročisti nekoliko neupadljivih elemenata bez kojih električni motori, sistemi navođenja i veliki deo moderne odbrambene industrije postaju ranjivi.

Kako je Kina izgradila gotovo potpuni monopol nad preradom

Sjedinjene Države su nekada imale sopstvenu sigurnosnu mrežu. Rudnik Mountain Pass u Kaliforniji, kojim je upravljao Molycorp, snabdevao je približno polovinu svetskog tržišta, ali je 2002. zatvoren jer je bio preskup, previše je zagađivao i nije mogao da prati kineske cene. Peking je tu stratešku priliku prepoznao mnogo ranije.

Još 1992. Deng Sjaoping je jasno dao do znanja kako Kina posmatra retke zemlje. Poručio je da Bliski istok ima naftu, a Kina retke zemlje. Svet je to uglavnom ignorisao. Decenijama kasnije pokazalo se da Peking nije gradio samo rudarsku industriju, već polugu kojom može da pritiska automobilsku, tehnološku i vojnu proizvodnju drugih država.

Pravi udar stigao je 4. aprila 2025. godine, kada je Peking stavio sedam teških retkih zemalja pod kontrolu izvoza. Od tog trenutka kineske vlasti odlučuju ko sme da kupi robu, koliko sme da je kupi i za koju namenu. Nema zagarantovanih količina ni rokova, a svaka narudžbina se razmatra posebno pre nego što dobije dozvolu.

Posledice su se pojavile skoro odmah. U nedeljama nakon uvođenja kontrole manje od jednog od četiri zahteva dobilo je zeleno svetlo, a izvoz magneta iz Kine prepolovio se za samo mesec dana. Ford je već 13. maja 2025. zaustavio proizvodnju u čikaškoj fabrici Explorera jer ključni delovi više nisu stizali.

Džim Farlij je tada opisao Fordov lanac snabdevanja kao sistem koji funkcioniše iz dana u dan. Jedna administrativna odluka u Pekingu mogla je da ostavi 1.400 radnika u Ilinoisu bez posla na proizvodnoj liniji. To je suština kineskog pritiska. Nije potrebno uništiti fabriku ako se može zaustaviti sirovina bez koje fabrika ne može da se pokrene.

Kineska kontrola izvoza pokazuje ranjivost američke industrije

Krajem juna Kina je otišla korak dalje i sastavila crnu listu američkih kompanija kojima je uskraćen pristup kineskim retkim zemljama. Na njoj su se našli MP Materials, USA Rare Earth, Energy Fuels i Lockheed Martin. Izbor nije bio slučajan. Pogođeni su upravo oni koji pokušavaju da izgrade američku alternativu i proizvođač F-35.

Finansijska tržišta pritom nisu dramatično reagovala, što je Pekingu išlo u prilog. Kina nije pokušavala da potopi ceo sistem, već da pokaže Vašingtonu da tačno zna gde su njegove najslabije tačke. Takav potez vredi više od buke. Protivniku se demonstrira sposobnost udara, ali se lanac ne prekida toliko da odmah nastane potpuni haos.

Vašington je uzvratio svojim najjačim tehnološkim oružjem. To su napredni poluprovodnici za veštačku inteligenciju. Nvidia je godinama držala skoro nedodirljivu poziciju, a američke izvozne zabrane trebalo je da zatvore Kini pristup najmoćnijim čipovima. Ideja je bila jednostavna. Bez najboljih procesora kineski razvoj veštačke inteligencije morao bi da uspori.

Od 2022. godine prodaja najboljih Nvidijinih modela Kini bila je ograničena, pa je kompanija napravila slabiju verziju H20, prilagođenu pravilima izvoza. Njena snaga bila je približno tri puta manja, ali je bila dozvoljena. Vašington je verovao da je pronašao ventil kojim može da zadrži kinesko tržište, a istovremeno ograniči kineski tehnološki napredak.

No udarac se vratio kao bumerang. U januaru 2025. kineski DeepSeek predstavio je model R1 koji je postizao rezultate uporedive sa ChatGPT-om uz oko 20 puta niži trošak treniranja, i to upravo na ograničenim čipovima. Poruka američkoj tehnološkoj politici bila je neprijatna. Slabiji hardver nije sprečio Kinu da pronađe efikasniji put.

Rat za čipove: američki pritisak i kineski tehnološki odgovor

Tržište je panično reagovalo. Nvidia je za nekoliko dana izgubila oko 600 milijardi dolara tržišne vrednosti, Vašington je zatim zabranio i H20, a kompanija je otpisala oko 5,5 milijardi dolara zaliha. Kasnije je Donald Tramp promenio kurs i dozvolio prodaju snažnijeg H200 uz kvote, kao i model prema kojem 25% prihoda od prodaje u Kini ide saveznoj vladi.

Peking je odgovorio još oštrije. Kineskim tehnološkim gigantima poput Alibabe, Tencenta i Baidua naređeno je da prestanu da kupuju Nvidijine čipove. Kompanija koja je tri godine ranije držala oko 95% kineskog tržišta pala je na nulu. Američka zabrana je tako proizvela paradoks. Kina je prisiljena da ubrza sopstveni razvoj i smanji zavisnost od američke tehnologije.

Ipak, kinesko oružje ima slabu tačku. Svaki put kada Peking zatvori izvoz, još jedna država dobija razlog da finansira sopstveni rudnik, rafineriju ili pogon za reciklažu. Dugoročno, preveliki pritisak može uništiti upravo onu zavisnost koja Kini daje moć. Još neprijatniji problem krije se u tome odakle Kina uopšte dobija najvredniju sirovinu.

Najosetljiviji deo cele priče vodi u saveznu državu Kačin na severu Mjanmara, uz kinesku granicu. Tamo se nalaze nalazišta bogata disprozijumom i terbijumom koja snabdevaju između 50% i 75% kineske rafinacije tih najstrateškijih elemenata. To više nije obična rudarska priča, već geopolitička mina zakopana usred građanskog rata.

Nakon vojnog udara 2021. godine, Mjanmar je potonuo u građanski rat. U oktobru 2024. Kačinska vojska nezavisnosti preuzela je nalazišta Panva i Čipvi. Od tada praktično nijedan gram disprozijuma iz tog područja ne izlazi bez kontrole pobunjenika. Kina podržava huntu, ali istovremeno mora da kupuje sirovinu od ljudi koji ratuju protiv nje.

Mjanmar – slaba tačka kineskog monopola nad retkim zemljama

To je slika koja ruši mit o svemoćnom kineskom monopolu. Materijal potreban za F-35, projektile i napredne motore delimično zavisi od milicije skrivene u planinama Mjanmara. Indija je još 2024. poslala diplomate kako bi razgovarali o direktnom pristupu nalazištima, pa Peking sada strože prati svaki tok sirovine koji prelazi granicu i pokušava da zadrži nadzor nad snabdevanjem.

Evropa je u toj utakmici najslabiji igrač. Nema aktivnu rudarsku bazu koja bi joj dala stvarnu sigurnost, niti rafinerijsku mrežu dovoljno veliku da ublaži prekid iz Kine. Evropska unija uvozi oko 98% tih strateških retkih zemalja iz Kine, pa je svaki kineski izvozni potez direktan udar na evropsku industriju i njenu konkurentnost.

Kada je Peking u aprilu 2025. stegao izvoz, nisu stale samo američke fabrike. Problemi su se prelili na nemačku automobilsku industriju i italijanske dobavljače. Čak i nakon delimičnog povratka isporuka, evropske cene ostale su i do šest puta više od kineskih, što svaki motor proizveden u Evropi čini skupljim i manje konkurentnim.

Još je opasnija pravna zavisnost. Ako evropska fabrika koristi i malu količinu kineske retke zemlje, Peking može da traži dozvolu pre izvoza gotovog proizvoda. Ista fabrika istovremeno mora da poštuje američka pravila o čipovima. Evropa tako proizvodi pod dva strana sistema pravila koja nije sama donela, a cenu plaća sopstvenom industrijskom autonomijom.

Jedan od retkih evropskih aduta je ASML, holandska kompanija koja proizvodi mašine ključne za izradu najsloženijih čipova. Njena tržišna vrednost je u junu dostigla skoro 600 milijardi evra. No, 27. jula kineska državna kompanija osnovana 2023. godine pokrenula je proizvodnju sopstvenih DUV mašina, tehnologije odmah ispod najnaprednijeg nivoa ASML-a, prenosi Logicno.com.

Evropa između kineskih sirovina i američke tehnološke kontrole

Kineska proizvodnja je zasad sićušna u poređenju sa evropskom, svega pet mašina naspram 279 koliko ih je proizveo ASML. Ipak, sama činjenica da se monopol može načeti bila je dovoljna za snažan berzanski udar. Za dva dana nestalo je skoro 60 milijardi evra tržišne vrednosti, a evropski investitori su osetili koliko brzo tehnološka prednost može da ispari.

Evropa je sebi deo problema stvorila sama. Klimatski ciljevi, planirano ukidanje prodaje novih vozila sa motorima sa unutrašnjim sagorevanjem 2035. godine, masovno širenje vetroelektrana i ponovno naoružavanje vredno stotine milijardi evra povećavaju potražnju upravo za materijalima u kojima Kina dominira. Potrošnja je ubrzana pre nego što je izgrađena sopstvena sirovinska baza.

Ipak, postoji ograničen prostor za uzmak. Fabrika Solvay u La Rošelu jedina je van Kine sposobna da obradi svih 17 retkih zemalja. Budući pogon Caremag trebalo bi da iz starih motora i tvrdih diskova dobija disprozijum. Problem je razmera. Manje od 2% retkih zemalja u opticaju danas dolazi iz reciklaže, pa to još nije prava zamena za kineski lanac.

Ključni datum je 10. novembar 2026. godine, kada ističe primirje između Pekinga i Vašingtona oko nadzora izvoza. Nakon toga Kina ponovo dobija punu moć odlučivanja nad svakom narudžbinom magneta iz svojih rafinerija. Može da popusti, zadrži sadašnji pritisak ili dodatno zatvori ventil. Za Evropu će svaka od tih odluka imati neposredne industrijske posledice.

Ko kontroliše uska grla, kontroliše globalnu industriju

Najvažniji pokazatelj neće biti samo cena disprozijuma, već razlika između cene u Šangaju i Roterdamu. Evropska cena je približno tri puta viša. Takav jaz odlučuje gde će se graditi nove fabrike i gde proizvodnja više nema ekonomsku logiku. Ako razlika ostane velika, evropska reindustrijalizacija ostaje slogan bez dovoljno čvrste sirovinske podloge.

U ovoj priči nema bezazlenih poteza. Kina drži preradu retkih zemalja, Sjedinjene Države kontrolišu veliki deo ključne tehnologije čipova, a Evropa pokušava da očuva industriju između dva sistema pritiska. Najveća ironija je što kineska pozicija delimično zavisi od pobunjenika u Mjanmaru, dok američke zabrane istovremeno ubrzavaju kinesko tehnološko osamostaljivanje.

Zato se sukob više ne vodi samo carinama, izjavama i diplomatskim pretnjama. Vodi se gramima disprozijuma, dozvolama za izvoz, hemijskim rafinerijama i arhitekturom procesora. Ko kontroliše ta uska grla može da zaustavi proizvodnu liniju na drugom kraju planete bez ijednog ispaljenog metka. Evropa je zasad u toj igri potrošač, a ne gospodar sopstvene sudbine.

Izvor: Bankar.me