Klimatske promene

Klimatske promene i pravedna tranzicija – moj ugao

Pitanje je zašto bismo danas svi morali podjedako da plaćamo ceh za sve do sada učinjeno, kada je reč o eksploataciji prirodnih resursa i ugrožavanja klimatskog poretka. Velike ekonomije, bivše kolonijalne sile, trebalo bi da podnesu najveći teret u pravednoj tranziciji. Sačuvati nacionalni elektroenergetski sistem i nezavisnost na polju elektroenergetike, korišćenjem sopstvenih prirodnih resursa, a pod kontrolom nacionalnih kompanija, jeste generacijsko pitanje današnjice.

Prvo: Ne kako da ih sprečimo već kako da spremni dočekamo klimatske promene.

Klimatske promene se konstantno dešavaju od nastanka naše planete i nastaviće da se neometano dešavaju dokle god naša planeta bude postojala.

Postoji jedna izvesna mogućnost da, najverovatnije, kao čovečanstvo nemamo većeg uticaja na nastanak klimatskih promena. Ja verujem da nemamo. Takođe, moramo biti spremni i na gorku istinu, da isto tako postoji veoma velika mogućnost da, najverovatnije, nemamo, niti ćemo imati, veći uticaj na sprečavanje istih. Ako postoji i najmanja mogućnost da je ova druga izjava tačna, a opet ponavljam, ja verujem da jeste, čovečanstvo je u problemu.

Najveći rizik olakog i nekritičkog prihvatanja današnjih opšteprihvaćenih i u širim društvenim krugovima rasprostranjenih stavova o značajnom čovekovom uticaju na nastanak klimatskih promena na našoj planeti leži, upravo, u olakom zanemarivanju ove druge pomenute opasnosti. Naime, rizik ne leži samo u potencijalno uspešno sprovedenoj obmani globalnih razmera, čiji je cilj, ekonomska i tehnološka neokolonizacija malih nacija. Rizik je, pre svega, u neprihvatanju činjenice da čovečanstvo te iste klimatske promene, koje se neminovno dešavaju na našoj planeti, neće biti u stanju da spreči. Čovečanstvo će biti u stanju samo da se bolje, ili lošije, pripremi za njih.

Na nama je da li ćemo se i koliko pripremiti za jasno neminovne klimatske promene do kojih će u svakom slučaju, očigledno, kad tad doći, u razmerama koje danas verovatno uopšte ne shvatamo.

Ono što se mora podvući, što je više nego sigurno tačno, jeste da se prelaskom na danas aktuelne tehnologije, koje koriste obnovljivi izvori energije – vetar i sunce, drastično smanjuje naša spremnost da adekvatno odgovorimo na bilo kakvu promenu klime. Da se spremimo na manje povoljne uslove za čoveka na našoj planeti.

OIE nisu pouzdani

OIE su visoko osetljivi, vrlo slabo robustni izvori energije, koji i u već postojećim nešto oštrijim klimatsiim uslovima otkazuju i izazivaju havarije u energetskim sistemima. Ostavljaju ogroman broj stanovnika bez električne i toplotne energije (indirektno). Jedan od takvih nemilih događaja desio se početkom ove godine u SAD. U Teksasu je u simultanom otkazu ogromnog broja vetroparkova, kao i sistema snabdevanja gasom, bez napajanja električnom i toplotnom energijom, na više dana, ostavljeno oko 4.5 miliona domaćinstava i poslovnih objekata, a najmanje 210 ljudi je izgubilo živote.

Prekomernim uvođenjem OIE u elektroenergetski sistem ugrožavamo sposobnost elektroenergetskog sistema da zadrži integritet i funkcionalnost na što većem delu teritorije. Ne samo u slučaju kvarova i ispada već i u slučaju vanrednih situacija, kao što su elementarne nepogode i ostali incidenati velikih razmera.

Uvođenjem prekomerne količine OIE u elektroenergetski sistem drastično smanjujemo inerciju sistema, odnosno njegovu žilavost, koju u današnjim sistemima obezbeđuju velike obrtne mase mašina. U termoelektranama posebno.

Današnja tehnologija ne može bez baznih elektrana

Nastojanje da se energetika okrene čistijim, alternativnim izvorima energije ne sme i ne treba biti ikada dovedeno u pitanje. Ali, nažalost, sa današnjom tehnologijom OIE prosto nisu u stanju da našem društvu omoguće nesmetan prelazak, odnosno potpuno napuštanje, klasičnih izvora energije. Pre svega zbog svoje izražene nefleksibilnosti i vrlo slabe, već pomenute, robustnosti.

Proizvodni miks, kada se posmatra iz ugla sigurnog i stabilnog rada EES, ostaje na strani baznih elektrana.

Recept bi bio: i termoelektrane i OIE, ali u optimalnoj kombinaciji i po mogućstvu u vlasništvu nacionalnih kompanija. Samo tako može se obezbediti sigurno i stabilno snabdevanje dovoljnim količinama kvalitetne električne energije srpskog tržišta. Samo tako imaćemo održivu i od uvoza nezavisnu srpsku elektroenergetiku.

Sačuvati nacionalni elektroenergetski sistem i nezavisnost na polju elektroenergetike, korišćenjem sopstvenih prirodnih resursa, a pod kontrolom nacionalnih kompanija, jeste generacijsko pitanje današnjice.

Drugo: Stvarno Pravedna tranzicija (Real Just Transition).

Pojam Pravedne tranzicije” uveden je od strane evropskog zakonodavca u cilju rešavanja ogromnih socijalnih pitanja povezanih sa masovnim prelaskom sa ugljenično baziranih tehnologija na dekarbonizovane tehnologije OIE. Naime u EU je odvojen značajan fond, tzv. Just transition fond, koji milijardama evra pomaže takvu tranziciju u zemljama članicama EU.

U regionu jugoistočne Evrope ne postoji – niti je u planu Evropske Unije da osnuje bilo šta slično, tj. zemlje JIE koje nisu članice EU primorane su da same finansiraju svoju energetsku tranziciju. Ili, kako ja to u jednom svom ranijem tekstu definišem, zemlje JIE treba da same finansiraju svoje privredno samoubistvo – putem kreditnih linija razvojnih banaka EU.

Kako pravedna tranzicija važi selektivno samo za EU članice dajem ovde sebi za pravo da probam da definišem kako bi prava pravedna tranzicija zaista trebalo da izgleda. Pravedna tranzicija koja bi opravdala svoj naziv.

U pitanju je perspektiva

Naime, sve je kao i obično u perspektivi iz koje posmatramo problem. Perspektiva vodećih država EU, kakve su Francuska, Nemačka, Belgija, Holandija, Italija, ili do skora Velika Britanija, kao i perspektiva njihovih privreda nije, i nikada neće biti, poput one koje imaju manje zemlje iz jugoistočne Evrope – poput Srbije.

Mi prosto nismo imali iste startne pozicije, odnosno, nismo imali istovremeni start u predindustrijskom kao ni u industrijskom zamahu 19. i početka 20. veka. Tada se nemilosrdno, bez ikakvog nadzora ili bilo kakvog obzira, prirodna okolina najbrutalnije eksploatisala.

Mi prosto nismo učestvovali u toj ekstremnoj eksploataciji celokupnog prirodnog resursa našeg kontinenta – i šire, tokom tih ključnih prvih decenija evropske, odnosno svetske industrijalizacije.

Dok smo mi još uvek bili društva bazirana, prevashodno, na zemljoradnji, po današnjim merilima praktično čiste eko komune, zapadne kolonijane sile toga vremena su stekle ogromna bogatstva, na kojima i dan danas zasnivaju svoj dominantan politični položaj – eksploatišući, ne samo svoja prirodna bogatsva već i bogatsva okolnih, kao i ostalih zemalja, koje su držale u to vreme u kolonijalnom statusu. Posebno se ističe strašna deforestizacija, koja se dešava na tlu celokupne jugoistočne Evrope, tada pod kolonijalnom kontrolom Austrougarske imperije, Venecije, Otomanske imperije i ostalih- iskoristiću moderan pojam – zainteresovanih strana.

Ni ostale zapadne sile nisu zaostajale. Bilo da su pljačkale svoje istočnoevropske komšije, bilo da su pljačkale resurse naroda drugih kontinenata.

Ako ovako postavimo stvari, pitanje je zašto bismo danas svi morali podjedako da plaćamo ceh za sve do sada učinjeno, kada je reč o eksploataciji prirodnih resursa i ugrožavanja klimatskog poretka, kako to te iste bivše kolonijalne sile danas tvrde.

Gde je tu pravednost?

Velike ekonomije, bivše kolonijalne sile, trebalo bi da podnesu najveći teret. Da plate najviše u toj jedinoj pravoj pravednoj tranziciji. Danas bi te države trebalo da budu pioniri. Da budu prve u primeni i testiranju novih pristupa zasnovanih u potpunosti na bezugljeničnim tehnologijama u energetici. I da problem u implementaciji istih testiraju prvo u svojim zemljama, na svom stanovništvu, i to decenijama ranije, možda i jedan čitav vek ranije. Treba da dajući istočnim, ekonomski gledano, manje razvijenim državama – državama koje su od istih bile dugo eksploatisane, prednost koje su one imale u prethodnom periodu nemilosrdnog arčenja celokupnog prirodnog okruženja tokom sticanja svog enormnog bogatstva, prvobitno akumuliranog kapitala. Ovo je rečeno diplomatskim rečnikom ekonomskih stručnjaka. Ja bih ga nazvao plenom pljačke.

Zar to ne bi bila jedina prava pravedna tranzicija? Zar ne bi, istorijski, ovako nešto jedino stvarno bilo PRAVEDNO? Ovakva tranzicija sa razlogom bi se mogla nazvati Pravedna tranzicija, samo ako je na ovakav način plate upravo oni koji najviše duguju i planeti i čovečanstvu. Ali, vala i Bogu.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn
Share on email
Email
Share on print
Odštampaj

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Logo

Newsletter

Možda će Vam se svideti:

Logo

Energija Balkana

Newsletter

Nedeljni pregled vesti