Ko ugrozava energetsku nezavisnost Srbije?

Zagovornici brze i nespretne dekarbonizacije, zapravo, žele uništenje EPS-a, Srbiju zavisnu od uvoza skupe struje i ugrožavaju energetsku nezavisnost zemlje. Aktuelna energetska kriza pokazuje da je brza orjentacija na OIE, bez tehnoloških rešenja za skadištenje električne energije, u Evropi dovela do poskupljenja struje. Srbija ne sme podleći lobijima zelenih i načiniti istu grešku.

Da je ostvarena vizija nekih bivših političara i menadžera EPS-a od 2000. naovamo – da je EPS prodat ili se orijentisao na uvoz struje – Srbija bi danas trošila skupu uvoznu električnu energiju poput Albanije i Crne Gore, na primer.

Skupu jer, tržište električne energije u Evropi je liberalizovano i mnoge zemlje, pre svega članica EU su se odazvale zahtevima Brisela – ugasile termoelektrane na ugalj i nuklearne reaktore, a preorijentisale na proizvodnju iz obnovljivih izvora energije (OIE).

Uvoznu i skupu, jer Evropa teško uspeva da proizvede dovoljno kilovata zbog toga što su OIE, pre svega vetrogeneratori i solarni paneli, zakazali a prirodni gas ne samo da je poskupeo već ga i nema dovoljno u ponudi.

Aktuelna energetska kriza, ne samo u Evropi već u svetu, naterala je stratege mnogih zemalja da preispituju svoje energetske politike. Ovde ne mislim na političare, koji sa skupa COP26 u Glazgovu i dalje u svojim porukama insistiraju na neodustajanju od briselske zelene agende.

Čista energija da – pitanje je kako do nje

Od čiste energije, naravno, ne treba odustati. Ali, ne treba potrošače, građane i privredu, ni ostaviti bez energije.

Da je to primarno dokazale su zapadnoevropske zemlje, Velika Britanija i članice EU, koje su do juče slavile proterivanje uglja i prirodnog gasa iz svog energetskog miksa. One sada uvoze dodatne količine uglja i gasa. Te zemlje pale termoelektrane (TE) iz strateških rezervi – blokove koji sagorevaju ugalj, koji su ugašeni i konzervirani za slučajeve poput ove energetske krize. Takođe povećavaju proizvodnju struje u TE na gas.

Obezbeđivanje dovoljnih količina energenata za celokupnu potrošnju svake zemlje je preduslov energetske nezavisnosti. U ovakvim situacijama zaboravlja se deklerativna orjentacija na liberalizaciju tržišta. Setimo se, uostalom, da je pre nekoliko godina Rumunija dekretom zabranila izvoz ugovorenih količina struje – da bi sprečila restrikcije domaćim potrošačima.

Koliko je nezavisnost od uvoza energenata bitna Srbija se uverila tokom 90-ih godina prošlog veka, u vreme energetskih sankcija međunarodne zajednice.

Samo u sektoru elektroenergetike Srbija nezavisna od uvoza

Verujem da je to doprinelo tome da je danas Srbija jedna od retkih evropskih zemalja koje uspesno čuva svoju energetsku nezavisnost. To može da bude samo u sektoru elektroenergetike jer, ni nafte ni gasa nemamo dovoljno iz sopstvene proizvodnje. Zato je uspešan EPS, kompanija sa dovoljno sopstvenih kapaciteta za podmirenje celokupne potrošnje električne energije u državi ne samo primer dobre prakse već uslov za energetsku nezavisnost.

Tim pre što je čuvanje strateških rezervi nafte i gasa lako ostvarivo u skladištima gasa, nafte i naftnih derivata. Struja se, za sada, može čuvati samo u akumulacijama hidroelektrana. EPS to ima u akumulacijama hidroelektrana na Drini i Đerdapskom jezeru (Đerdapskoj akumulaciji). Dok masovno skladištenje velikih količina enektrične energije tehnološki ne bude rešeno zemlje koje, poput Srbije, imaju značajan hidropotencijal su u prednosti u odnosu na druge.

Sa tim potencijalom se, naravno, mora pametno gazdovati, pa ne čudi što EPS sada pribegava čak i uvozu određenih količina električne energije a čuva vodu u akumulacionim jezerima za zimski period kada će struja iz uvoza, svakako, biti skuplja. A možda je neće ni biti – za uvoz.

Treba iskoristiti hidropotencijale

Srbija nije iskoristila sve svoje hidropotencijale. Moglo bi se naširoko pričati o tome zašto država nije ranije forsirala izgradnju novih HE na Drini, Reverzibilne hidroelektrane (RHE) Bistrica i RHE Đerdap 3 (posebna je tema da li uz hidroelektranu Đerdap 3 treba graditi nuklearnu centralu). Država, jer ovako velike projekte ni jedna kompanija, pa i kada je u državnom vlasništvu ne može pokrenuti sama. O tome koliko su za kašnjenje krivi političari prethodnih garnitura na vlasti, menadžment pa i neki konsultanti valjalo bi sprovesti nezavisnu istragu. Ne zarad eventulanog kažnjavanja istih, već da bi se u novim pisanjima strategije energetike, a jedna se upravo piše, objektivno (bez skrivenog lobiranja) sagledali elektroenergetki potencijali, mogućnosti i efekti očuvanja postojećih i izgradnje novih kapaciteta za obezbeđivanje dovoljnih količina električne energije proizvedene u zemlji za nezavisnost od uvoza.

Dobro je da se već krenulo za HE na Drini. Treba se nadati da do gradnje elektrana na Bistrici i Dunavu neće proteći nove decenije. To bi već bilo kažnjivo.

U tu novu strategiju svakako bi trebalo ubaciti modalitete kako obezbediti samodovoljnost u sektoru elektroenergetike, odnosno nezavisnost Srbije od uvoza električne energije, u regularnim uslovima ali i ovakvim vanrednim situacijama. A za krizne situacije treba i Srbija da ima mogućnost aktiviranja strateških rezervi termoelektrana. Stručnjaci već ukazuju, a i EPS je pokrenuo pitanje da se stare termoelektrane, koje bi trebalo ugasiti konzerviraju i čuvaju kao strateške reserve.

Srbiji neophodni novi kapaciteti

Novi kapaciteti za proizvodnju električne energije Srbiji su neophodni. Naravno da treba graditi kapacitete OIE – solarne i vetroelektrane. To se ne dovodi u pitanje. Električna energija će se u zemlji i svetu sve više trošiti, biće traženi izvozni proizvod. Pogotovo ako ima oznaku “zelena”.

Ali, nemojmo zaboraviti da su velike hidroelektrane proizvođači zelene struje.

Novi kapaciteti Srbiji su neophodni i da bi imala veći potencijal od aktuelne potrošnje u zemlji. Da su već izgrađene gorepomenute HE i da je završen novi termoblok u Kostolcu (za čije kašnjenje mnogi optužuju samo EPS, a ne pominju da je država kasnila sa mnogim dozvolama… kao ni kašnjenje kineske kompanije koja gradi ovu elektranu) danas u žiži javnosti ne bi bio završetak revitalizacije Bloka 1 u TE Nikola Tesla B.

Desilo se, dakle, da Srbija, jer EPS je državna kompanija, u energetsku krizu ulazi sa revitalizacijom jednog od dva bloka u svojoj TENT B, produžavajući mu radni vek za novih, bar 30 godina. Reč je o projektu koji se planira godinama unapred, za koji se nekoliko godina ranije moraju naručiti delovi – po posebnim specifikacijama iz inostranstva, od proizvođača specijalizovanih za ovu vrstu opreme koja se ugrađuje i složenih procesa tehnologije montaže.

Danas se u TENT B radi danonoćno – ubrzan je finiš radova da bi taj kapacitet od 600 megavata što pre počeo da proizvodi struju – bio na mreži, kako to kažu energetičari.

Treba reći, takođe, da se zarad što bržeg povratka ovog bloka na mrežu (a podsetimo, to su tražili političari) ne sme zanermariti poštovanje svih neophodnih tehnoloških procedura. Jer, samo tako će revitalizovani blok raditi kao nov.

Ko je kriv za kašnjenje?

Čuli su se, inače, po pitanju ove revitalizacije komentari da ju je trebalo sprovesti ranije.

Mnogo toga je državi Srbiji, energetici pa i u EPS-u trebalo uraditi ranije. Da je na vreme, još pre nekoliko decenija izgrađena TE Kolubara B danas se ne bi razmatralo pitanje da li je sada uopšte trebalo graditi. Sada bi se razmišljalo o revitalizaciji tog kapaciteta.

Da se početkom ovog veka pametno ušlo u gradnju bloka B3 u TE Nikola Tesla B, kao i spomenutih hidrocentrala, da je nađen ozbiljan strateški partner ili se država tada odlučila da garantuje EPS-u za kredite kod banaka te elektrane tada bi proizvodile struju, koje bi bilo više od potreba zemlje, pa bi je EPS izvozio. Danas po ovim astronomskim cenama.

Ne treba ponavljati greške

Propuštene prilike se, naravno, ne mogu vratiti. Ali se ne moraju ponovo propustiti nove šanse.

Danas, da bi podmirio potrebe potrošača EPS proizvodi struju iz svih raspoloživih kapaciteta, pa čak i u gasnim termoelektranama – toplanama, sve kako bi izbegao uvoz većih količina električne energije.

Bilansi, inače, pokazuju da je EPS neto izvoznik struje. A to danas mnogi zaboravljaju.

Zaboravlja se i to da su, uprkos liberalizaciji tržišta, svi potrošači iz kategorije domaćinstva ostali na garantovanom snabdevanju jer tu im je cena električne energije najpovoljnija. Javna je tajna da država cenom struje za garantovano snabdevanje čuva socijalni mir. Odnosno, da domaćinstva u Srbiji plaćaju najjeftiniju struju, što pokazuju i podaci Eurostata.

Država je, da podsetimo, već objavila da za potrošače iz kategorije domaćinstva neće biti poskupljenja do kraja grejne sezone.

Ne treba biti veliki ekonomski stručnjak pa zaključiti da se ova državna politika vodi na štetu EPS-a.

Nedavno je iz resornog ministarstva postavljeno pitanje zašto EPS i Srbijagas ne naplate potraživanja od dužnika. Malo je čudno da u ovom delu Vlade Srebije ne znaju za ustaljenu državnu praksu da se nekim potrošačima iz sektora privrede “gleda kroz prste”. Dakle, da im ne toleriše EPS dug samovoljno.

Treba li štititi privredu na račun EPS-a?

Zbog poskupljenja struje pokrenuta je i inicijativa da EPS sada kupcima iz sektora privrede obezbedi snabdevanje za naredni period po starim cenama (iz isteklih ugovora) i(li) da nove ugovore pravi po netržišnim, nižim cenama. Radna grupa Vlade Srbije o ovim zahtevima se još nije oglasila.

Ali, država ne pokazuju spremnost da se sama odrekne dela svojih prihoda iz cene struje. A Srbija je jedna od retkih zemalja koja ima čak i akcizu na električnu energiju. Mogla bi se odreći bar te stavke ako neće dela poreza ili PDV-a.

Ko sve zagađuje?

Istovremeno, u javnosti se plasiraju informacije o tome da je EPS najveći zagađivač – ne samo Srbije već regiona, cele Evrope. Istovremeno se prećutkuje da je čak i sa samita COP26 poručeno da saobraćaj sa oko 30 odsto učestvuje u zagađenju životne sredine i izazivanju klimatskih promena. A Srbija je, da podsetimo, groblje starih automobile Evrope, koji dime po našim drumovima. Zbog problematičnog očuvanja standarda građana Srbija nije zabranila uvoz automobile sa evro 3 i evro 4 motorima, koje su sve okolne zemlje odavno zabranile. Albanija je, uz to, početkom 2019. zabranila uvoz vozila koja ne ispunjavaju ni „evro 5 standard“ ili su starija od 10 godina.

Veliki zagađivač su i toplane koje koriste ugalj i individualna ložišta, sa čijom sanacijom se počelo.

Zanimljivo je da se samozvani ekolozi drvljem i kamenjem bacaju na EPS a ne na uvoznike starih automobila ili državu koja to ne zabranjuje.

U EPS-u ne odbacuju kritike da sagorevanje uglja u starim termoelektranama zagađuje životnu sredinu. Ali, ova kompanija radi na modernizaciji termoelektrana na ugalj. Ne samo domaći već i inostrani stručnjaci ukazuju da je ekoloski prihvatljiva proizvodnja struje iz uglja moguća. A EPS investira u savremene ekološke sisteme odsumporavanja i modernizuje elektrane čija je prosečna starost 35 do 40 godina. Uz to, u ovoj kompaniji su svesni da je Srbija prihvatila obavezu – Pariski sporazum, o izlasku iz uglja do 2050. godine.

Dezinformacije

Država, međutim, nije napravila plan kako to postići. Pišu se određena dokumenta ali, javnosti se plasiraju paušalne informacije, čak i od nekih stručnjaka (?) i stručnih organizacija, po kojima je EPS malte ne prevaziđena kompanija, koja ima monopol, da su solarni paneli i vetroparkovi energetska budućnost Srbije, da privreda solarnim panelima može sama proizvesti dovoljno struje za svoje potrebe.

I sama optužba o monopolu EPS-a je upitna jer, da podsetimo, u Srbiji je zakonom dozvoljeno i domaćim i stranim ulagačima da grade energetske proizvodne kapacitete. Jedini koji, za sada, to rade su investitori u vetroparkove i solarne panele (koju ubiraju fid-in tarife) i investitori u TE TO Pančevo, gasnu elektranu koju grade NIS i Gasprom Energži Holding.

Zainteresovanih za ulaganje u nove kapacitete OIE, koji zavise od vremenskih prilika je puno. A realnost je sada, bez rešenog skladištenja zelene struje, za zamenu svakog megavata u termo sektoru potrebno napraviti tri puta više kapaciteta iz obnovljivih izvora.

Već se čuju upozorenja stručnjaka koji kažu da će to izazvati problem u prenosnom visokonaponskom sistemu i balansiranju stabilnosti rada enektroenergetskgo sistema. A to je na EMS-u i EPS-u, koji moraju ulagati u nove kapacitete da bi ovo obezbedile.

Teško je balansirati između realnosti i lepih zelenih želja. Čini se da sada, kada većina zemalja regiona muku muči kako da obeznedi dovoljno struje za privredu i građanstvo, svi kao podrazumevano smatraju da EPS to može i mora da uradi, pa još po netržišnim cenama.

Jer, sada, imamo zahteve privrede da im EPS “učini” cenu i da se obaveže da im obezbedi dovoljno električne energije.

Kome odgovara slab EPS?

Nameće se teza da ovo zamešateljstvo sa globalnom energetskom krizom neki koriste kako bi unazadili, zašto ne reći – uništili EPS. Sve kako bi otvorili put uvoznicima električne energije. Uostalom, bivši geralni direktor EPS-a otvoreno se zalagao za to da ne treba graditi nove kapacitete, već se okrenuti uvozu struje.

A nisu uvoznici struje jedina interesna grupa. Zašto ne reći otvoreno da je protiv EPS-a i takozvani zeleni lobi.

Sa današnjom energetskom krizom već se vidi koliko je takva politika pogubna za Srbiju.

Naravno, ne treba zaboraviti da je EPS značajno doprinosi punjenju državnog budžeta, da zapošljava 30-ak hiljada radnika direktno i da je na njega oslonjena celokupna industrija mašinogradnje i pratećih delatnosti – od kojih takođe zavisi posao za više hiljada radnika.

Industrija proizvodnje zelene energije iz solara i energije vetra nikako ne traži toliko radnih mesta. A čak i kada bi se svi ovi radnici iz rudnika, termoelektrana, mašinogradnje… prekvalifikovali ostaje pitanje kako će Srbija obezbediti nezavisnost u sektoru elektroenergetike. Šta kada ne duva vetar i ne sija sunce.

Interesni lobiji u Srbiji, koji propagiraju brzu i nespretnu dekarbonizaciju, zapravo žele uništenje EPS-a, Srbiju zavisnosnu od uvoza skupe struje. Ako sadašnja vlast to dozvoli ne samo da neće biti jeftinije struje za domaćinstva već ni sigurnosti snabdevanja električnom energijom.

Dovoljno je samo pogledati Kinu, koja se “zaletela” sa preorijentacijom na OIE i “gušenja” planova o gradnji elektrana na ugalj, pa još od letos ima restrikcije u snabdevanju strujom.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn
Share on email
Email
Share on print
Odštampaj

7 Responses

  1. Sve je tačno. Jedino je problem Đerdap 3, ne samo zbog energije za pumpanje i izgradnje nuklearke, već zbog problema sa podelom vodnog potencijala sa Rumunima. I već duže je i sa HE Đerdap I izražen taj problem i nekada dobrih ugovora se ne pridržavaju.

  2. Odlična analiza. Čestitke na trudu i vrlo jasnoj analizi trenutne situacije.

    Da li je moguće da vi i redakcija napravite analizu stanja projekta Đerdap 3?

    1. Taj projekat košta preko 5 Milijardi evra i mi ne možemo da ga platimo, a i nije nam ni potreban toliki kapacitet.

      Srbiji treba RHE „Bistrica 2“ od 670MW koja bi koštala do 700 miliona evra, a bils bi na Uvcu.

  3. Mnogi pišu o RHE“Đerdap 3″, ali nisam baš siguran da znaju kakav je to projekat, gde bi se gradio i koliko bi koštao. Dakle, on bi bio oko 20km uzvodno od Donjeg Milanovca i ne bi imao branu već bi koristio vodu iz već postojećeg Đerdapskog jezera. Gornja akomulacija bi se formirala potapanjem mnogo hektara šume Nacionalnog parka Đerdap.

    Kad je noću jeftinija struja, voda bi se pumpala u gornje jezero, a danju bi se kristila ta voda. Ali pošto je Đerdapsko jezero zajedničko sa Rumunima, oni neće da daju saglasnost jer bi se ugrozio rad ostale dve hidrocentrale. Inače, to bi bila mega reverzibilna hidroelektrana, pa bi zato koštala preko 5 Milijardi evra.

    Srbiji treba RHE „Bistrica 2“, koja nije prekogranični projekat i koja bi koštala do 700 miliona evra što možemo sami da platimo. Ona bi zadovoljila naše buduće potrebe i samo o njoj mora da se govori i hitno da počne da se gradi na Uvcu.

  4. Kakve su ovo gluposti… Neko želi da uništi EPS…svi mrze Srbiju i srbe i žele da nas unište… Mi sami sebe mrzimo. Svake godine nas je 50.000 manje. Za 20 godina će biti u Srbiji više kineza i indijaca nego Srba.
    A zašto? Jedan od razloga je zagađenje od koga sve više i više ljudi umire. A odakle to dolazi? Nije sigurno iz Amerike i Kanade već iz Obrenovca, Kolubare, Kostolca, Svilajnca, Smedereva, Bora….
    Drugo: EPS sam sebe uništava. Kada je cena na berzi bila 40 EUR/MWh, EPS je prodavao privredi do 5 EUR/MWh ispod tržišne cene…a onda prošle godine subvencija države (čitaj svih građana ove zemlje) od 40 miliona EUR. Pa ko je ovde lud???

  5. Bravo gospođo Putniković za izvanredan tekst. Po pitanju pumpno-akumulacionih HE obe su, i Bistrica i Đerdap 3, potrebne EPSu. Pitanje prioriteta zaslužuje stručnu analizu, koju treba poveriti domaćim projektantskim organizaciji/ima.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Logo

Newsletter

Možda će Vam se svideti:

Logo

Energija Balkana

Newsletter

Nedeljni pregled vesti