Koja je zemlja zacrtala najambicioznije klimatske ciljeve?

SAD, EU i Velika Britanija vode u trci za smanjenje emisija među najvećim svetskim ekonomijama. Nasuprot njima, Japan, Kanada i Australija su među glavnim razvijenim ekonomijama koje su razočarale zelene aktiviste na samitu Bele kuće. Cop26 će propasti ukoliko zemlje ne pokažu da preduzimaju mere za smanjenje emisija u ovoj deceniji, kako bi cilj od 1,5°C bio na dohvat ruke.

Američki predsednik Džo Bajden je prošle nedelje sazvao 40 svetskih lidera na virtuelni globalni samit o klimi kako bi okupio svet u borbi protiv klimatske krize i ispunjavanje zahteva nauke.

Koja zemlja ima najambicioznije ciljeve?

Odgovor na ovo pitanje je komplikovan. Velika Britanija se obavezala da će smanjiti emisije bržim tempom od drugih razvijenih zemalja, sa ciljem smanjenja od 68% do 2030. Ovi ciljevi se mere prema emisijama iz 1990.

Međutim, emisije Velike Britanije su u globalnom smislu male, i iznose svega oko 2% globalnih emisija u poređenju sa 15% emisija SAD. Tako će, iako manje, smanjenja koje su najavile SAD, a koje je raspona od 50% do 52%, u poređenju sa nivoima iz 2005. godine, imati veći uticaj.

EU je obećala smanjenje od 55% u poređenju sa nivoom iz 1990. godine, a prošle nedelje je cilj postavila i u zakonodavstvo.

Brojne države koje su lideri u smanjenju ugljenika postavili su ciljeve smanjenja koji su ambiciozniji od prethodnih. Izvor: Carbon Brief. Napomena: Rusija i Australija nisu ažurirale svoje ciljeve

Razlike između SAD, EU i Velike Britanije u pogledu ciljeva su prilično male – a ono što je još važnije je da ova trojka sada vodi trku u ciljevima među najvećim svetskim ekonomijama, a jaz između lidera i ostalih mora biti premošćen pre novembra – ako će Cop26 uspeti.

Cop26 je 26-ta konferencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama. Predviđeno je da se održi u gradu Glazgovu u periodu od 1. do 12. novembra 2021. pod predsedništvom Ujedinjenog Kraljevstva.

Japan, Kanada i Australija su među glavnim razvijenim ekonomijama koje su razočarale zelene aktiviste na samitu Bele kuće postavljanjem novih ciljeva koji se i dalje smatraju preniskim ili ne postavljanjem ciljeva uopšte.

Šta je NDC?

Svaka zemlja koja je potpisala Pariski sporazum postavila je cilj, poznat kao nacionalno utvrđeni doprinos (NDC) za smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte do 2030. Početni dogovor iz 2015. bio je nedovoljan da bi se ispunio pariski cilj, odnosno održavanje globalnog zagrevanja manjim od 2°C u odnosu na predindustrijski nivo, sa težnjom ka granici od 1,5°C.

Sporazum sadrži mehanizma kojim svaka zemlja mora da pooštri svoj cilj svakih pet godina, pa su novi NDC trebali biti predati do 31. decembra 2020. godine.

Većina zemalja taj rok nije ispoštovala zbog pandemije Covid-19, a UN (Ujedinjene nacije) pozivaju zemlje da dostave nove nacionalno utvrđene doprinose „na vreme“ u narednih nekoliko meseci, kako bi mogle biti podvrgnute pažljivom ispitivanju uoči klimatskog samita Cop26, koji je zakazan za novembar 2021. u Glazgovu.

Zar Velika Britanija nema još oštriji cilj za 2035. godinu?

Velika Britanija je takođe postavila i cilj za dalje smanjenje emisija od 78% do 2035. godine.

Ko nedostaje?

Kina je najveća svetski proizvođač emisija i još uvek nije predala NDC Ujedinjenim nacijama. Ova država trenutno ima za cilj da dostigne maksimalan nivo emisija do 2030. Međutim, analitičari kažu da je ovo prekasno, a mnogi klimatski stručnjaci forsiraju Peking da nastoji da dostigne maksimum emisija do 2025. godine, što bi, kako kažu, bilo izvodljivo.

Najnoviji kineski petogodišnji plan, predstavljen prošlog meseca, razočarao je mnoge svojim nedovoljno ambicioznim ciljem. Ali prošle nedelje predsednik Si Đinping rekao je da će kineska potrošnja uglja dostići vrhunac 2025. godine, što će odvesti zemlju, a i svet, na dug put ka potrebnim smanjenjima.

Zašto su nam potrebni NDC kada toliko zemalja već ima neto nula ciljeve?

U proteklih 18 meseci, od kada je održan poslednji klimatski samit UN-a u Madridu u decembru 2019. godine, priroda globalnog klimatskog sporazuma se dramatično promenila. U Madridu je samo nekoliko zemalja – Ujedinjeno Kraljevstvo, neke evropske zemlje i neke napredne ekonomije u razvoju – prihvatilo dugoročni cilj postizanja neto nula emisija do sredine veka.

Međutim, dostizanje nule emisija do sredine veka nije dovoljno: klima reaguje na kumulativnu količinu ugljen-dioksida ili njegovih ekvivalenata u atmosferi, pa dostizanje neto nule do sredine veka nije dobro ako su emisije u međuvremenu porasle previsoko. Zbog toga su nam NDC sa svojim kratkoročnim ciljevima za emisije do 2030. toliko važni. Cop26 će propasti ukoliko zemlje ne pokažu da preduzimaju mere za smanjenje emisija u ovoj deceniji, kako bi cilj od 1,5C bio na dohvat ruke.

Dakle, koliko će lako biti da se ispune ciljevi?

Važno je napomenuti da su neke zemlje već znatno smanjile emisije tokom poslednjih godina. Ali emisije i dalje rastu na globalnom nivou. Na primer, u Velikoj Britaniji emisije iz transporta jedva da su se povećale u poslednjih 10 godina, ali emisije od grejanja domova i dalje su izuzetno visoke.

Globalne emisije moraju da prestanu da rastu kako bi se zagrevanje ograničilo na 1,5°C. Prikaz kumulativnih emisija od 1960, u gigatonima ugljen-dioksida.

EU je, takođe, već znatno smanjila emisije, ali dalja smanjenja moraju doći od država članica koje se u velikoj meri oslanjaju na ugalj, poput Poljske, kao i od prelaska na električna vozila.

Usled poskupljenja gasa u SAD-u se u proteklih godinu dana ugalj neočekivano vratio u upotrebu. Za Kinu, Indiju, Indoneziju, Meksiko i druge zemlje u razvoju ne korišćenje uglja za proizvodnju električne energije će biti teško, ali i neophodno kako bi ove države pokušale da ispune pariski sporazum.

IEA (Međunarodna agencija za energiju) je ove nedelje saopštila da će svet ove godine zabeležiti porast emisija za skoro rekordni iznos, drugi najveći rast u istoriji. Ako države ne preduzmu mere za uspostavljanje zelenog oporavka od krize Covid-19, svet ima male šanse da ispuni svoje ciljeve do 2030. godine.

Da li su ciljevi obavezni?

Nijedan od ovih ciljeva nije obavezan. Pariski sporazum iz 2015. godine se sastoji iz dva dela: obavezujući ugovor kojim su se sve države obavezale da će globalno grejanje održavati znatno ispod 2 °C, sa težnjom da ograniče povećanje temperature na najviše 1,5 ° C, iznad predindustrijskog nivoa; i neobavezujući aneks koji sadrži NDC. Zemlje mogu da promene ili ponovo predaju svoje NDC-ove ili ih ignorišu – nema sankcija.

Ko ima najbolju politiku za postizanje svojih ciljeva?

To je pravo pitanje.

„ Ne postoji pojedinačno odeljenje vlade koja ima potrebnu politiku. Za ispunjavanje NDC-a biće potreban pristup cele vlade, sa koordinisanom politikom svih vladinih odeljenja“ rekao je Niklas Hohne, iz fondacije NewClimate.

Neke države rade na tome ali čini se da nekima i ne uspeva. Velika Britanija je, na primer, iznenadila posmatrače postavljanjem ambicioznih ciljeva, ali i iznošenjem mere kao što je novi rudnik uglja. Rahel Kite (Rachel Kyte), bivša zvaničnica Svetske banke, rekla je: „Ono što UK radi je vrlo nekoordinisano. Još uvek nisu usavršili ceo vladin pristup postizanju nule. Jedini način za rešenje problema je koordinacija u čitavim ekonomijama i političko jednoglasje u vladama.“

Izvor: TheGuardian

Facebook
Twitter
LinkedIn
Email
Odštampaj

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Logo

Newsletter

Možda će Vam se svideti:

Logo

Energija Balkana

Newsletter

Nedeljni pregled vesti

Najava Konferencije

21. decembar 2022.