Mada to nerado sluša, Rusija je po definiciji zapravo zemlja u razvoju: veliki deo njenih prihoda potiče od izvoza sirovina. A tu je na prvom mestu izvoz nafte i gasa – to čini čitavih 45% državnih prihoda Rusije.

A kod trgovine, pogotovo ako je unosna, zaboravljaju se ideološke razlike: i u doba komunizma je SSSR prodavao svoja fosilna goriva imućnoj zapadnoj Evropi, a prodaja se kasnije još znatno povećala. Prema američkoj upravi za energentske informacije (EIA), Rusija je od svog ukupnog plasmana u evropske države OECD-a 2021. izvezla 49% svoje nafte i derivata, gasa čak skoro tri četvrtine.

No invazija Ukrajine i zločini koji su počinjeni su Evropljane podsetili kako se Moskvi teško može verovati – i u trgovini. Evropa je postala bolno svesna svoje zavisnosti od ruskih energenata i čini sve što može da što pre nađe alternativu. Evropska komisija planira da „znatno prie 2030.“ bude potpuno nezavisna od uvoza iz Rusije.

Ništa nije „bez problema“

U strahu od hladnih radijatora, mnogi Evropljani su uvereni kako će Rusi „bez problema svoju naftu i gas prodati Kinezima“. No energetski stručnjaci nipošto ne misle kako tu „nema problema“. Ima ih zapravo čitav niz.

Tačno je kako Rusija već sad 38% svoje izvezene nafte prodaje mušterijama Azije i najveći deo odlazi u Kinu. No i tako je Rusija za Kineze tek na drugom mestu, na prvom je Saudijska Arabija. A neće proći bez (tržišne) borbe pokušaj Rusije da istisne Saudijce s kineskog tržišta: „Najzanimljivija dinamika koju ćemo posmatrati na tržištu energenata će biti ruski pokušaj da se ugura u dugogodišnje trgovačke odnose Bliskog istoka i Istočne Azije“, smatra Fernando Ferera, geopolitički analitičar u savetničkoj firmi Rapidan specijalizovanoj za energente.

Drugi važan cilj Moskve će svakako biti drastično povećanje količine nafte koju prodaje Indiji. To je zemlja sa 1,38 milijardi stanovnika i treći je potrošač nafte na svetu. Ona ima nešto vlastite nafte, ali većinu mora uvoziti. To čini najvećim delom iz Iraka, Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata, nafta iz Rusije čini tek 2% indijskog uvoza.

Hoće, ali po kojoj ceni?

Indija je veoma svesna svoje pozicije – to dobrim delom objašnjava kako ni ta zemlja nije osudila rusku invaziju Ukrajine, nego jednostavno čeka da dobije rusku naftu. Ali što jeftinije. To se nedavno i dogodilo: kako nam ukazuje Margarita Balmaceda iz Davisovog centra za istraživanje Rusije i Evroazije na Harvardu, na tržištu su se pojavila velika pošiljka ruske nafte s ostrva Sahalin koju je odbilo više kupaca – da bi na kraju završile u dve rafinerije u Indiji. Možemo samo pretpostavljati koja je bila konačna cena, ali čak i s nižom cenom, stručnjaci sumnjaju kako bi Kina i Indija mogle potpuno nadomestiti Evropu kao kupca.

Ferera nas podseća kako se trgovački odnosi stvaraju decenijama, a ni Kina ni Indija neće počiniti grešku i postati previše zavisne od nafei iz Rusije: „Mislim da obe zemlje nemaju nikakvog interesa da zatvore svoje tržište za naftu sa Bliskog istoka, samo da bi kupovale od Rusa.“

Tu je još jedan problem za Ruse: zapadna tehnologija. Nafta je izuzetno agresivna tečnost, i za njen transport, a pogotovo za vađenje su potrebni materijali i tehnologija koju je do sad dobijala od Zapada. „Rusiji će biti veoma teško ostati na ovom nivou eksploatacije bez pristupa zapadnoj tehnologiji“, smatra stručnjak za energetiku.

Kod nafte već teško, a kod gasa…

A dok velikih problema ima i kod nafte, potraga kome će prodati svoj gas umesto Europljanima je još teža. Jer nafta se obično tovari na brod i odvozi gde treba, gas se mora transportovati gasovodima – tehnologija utečnjavanja je u Rusiji još u začecima.

To Putin svakako namerava da promeni: ponosno objavljuje kako se Rusija „okreće istoku“ i potpisao je sa Kinom 30-godišnji trgovinski ugovor. Tu je planirana gradnja novog gasovoda za kinesko tržište, a dogovoreno je i da će se naplata vršiti – u eurima. Tu je onda i Pakistan kog zanima ruski gas: Rusija se obavezala izgraditi Pakistan Strim, a konačno bi se ruski gas utečnjavao u Karačiju odakle bi mogao biti transportiran u sve zemlje Jugoistoka Azije. Uzgred: treba li uopšte reći i da Pakistan ćuti o ovom Putinovom ratu?

Balamceda isto tako vjeruje i kako bi Indija bila zainteresirana za ruski plin, a tržište Kine bi lako moglo prihvatiti i još jedan plinovod s nalazišta u Sibiru. No tu su stručnjaci jednoglasni: to će koštati ogromne novce. Već i ovaj plinovod prema Pakistanu na kojeg se obavezala Rusija bi trebao koštati oko 2 milijarde dolara, a onda je tu i njegova gradnja: „To će potrajati. Kratkoročnog rješenja za ruski plin jednostavno nema. On će morati ostati u Rusiji.“

Izgubljeno vreme i novac

Lako za to što će ostati gas, nego je problem što neće stizati novac – a još ćemorati da se troši na izgradnju gasovoda. A gasovod je specifična investicija: „Takvi projekti traže velika sredstva, a ako njih nema, ne događa se ništa.“ Tek kad na gasovodu bude postavljen i posljednji šraf – i plaćen poslednji cent, tek onda može početi i trgovina. A tu se onda otvara drugo pitanje: ima li Kremlj toliko mnogo novca za takva ulaganja – i istovremeno novac za vođenje rata u Ukrajini?

Stručnjaci za tržište energentima se ne upuštaju u takva nagađanja, nego tek konstatuju: „(Rusija)više neće biti takva energetska sila kakva je danas. Ne zato jer neće imati resursa, nego zato jer neće imati tržište ili tehnologiju za vađenje nafte i gasa“, uveren je Ferera.

Ima li snage – i interesa za alternativu?

Balmaceda je nedavno objavila i knjigu o plasmanu ruskih fosilnih goriva na evropsko tržište, i tu je oprezna: gas i naftu ne kupuju države, kupuju ih tamošnje industrije. One su uložile ogroman novac ne samo u dotok ruskog gasa, nego i u čitavu tehnologiju pod pretpostavkom njegove upotrebe.

Može li se u dogledno doba naći alternativa? Ili će ruski energenti ipak u dogledno doba postati prihvatljivi kupcima Evrope? „Kako bi ta konstelacija interesnih grupa odolela ruskom gasu, alternativni izvori i oblici energije moraju biti tako utemeljeni u infrastrukturu da različiti faktori u privredi imaju interesa za takve investicije i tamo ostanu što duže“.

A onda su tu i države koje ne veruju kako imaju tu snagu okrenuti se alternativi, upozorava saradnica instituta Harvard: tu je na primer Srbija, ali i Mađarska koja i dalje uporno računa na gas iz Rusije. Pre samo nekoliko dana je mađarski premijer Orban objavio kako prihvata sve zahteve Putina i kako će obračun za gas već ovog maja platiti u rubljama. „To su male države, ali uznemirava činjenica da se tako nešto događa.“

Izvor: DW