Kao i mnoge druge posmatrače tržišta nafte, zbunjuje me relativno jeftina nafta, imajući u vidu da je došlo do jednog od najvećih poremećaja u snabdevanju u istoriji. Pre rata, kroz Ormuski moreuz prolazilo je 20 miliona barela dnevno (mb/d), a taj obim je sada sveden na minimum. Deo tog pada nadoknađen je:

a) izvozom nafte cevovodima od 7–8 mb/d;

b) plasiranjem na tržište ruske nafte pod sankcijama, u pojedinim trenucima više od 2 mb/d;

c) smanjenjem kineskih kupovina za oko 4 mb/d;

d) smanjenjem potražnje za možda 3–4 mb/d; i, konačno,

e) oslobađanjem oko 3 mb/d iz strateških zaliha zemalja članica Međunarodne agencije za energetiku (IEA).

Dakle, tržište je zahvaljujući različitim faktorima koji su ublažili poremećaj bilo blizu ravnoteže. Ali, mnogi od tih faktora su privremeni, uključujući plasiranje ruske nafte pod sankcijama i smanjene kineske kupovine. Oslobađanje nafte iz strateških zaliha moglo bi da se nastavi još neko vreme, ali verovatno ne mnogo duže od nekoliko meseci.

Sada kada Huti prete plovidbi kroz Bab el Mandeb, iako ga nisu zatvorili, moglo bi da bude poremećeno snabdevanje sa još 5–6 miliona barela nafte dnevno. Deo nafte će ići kroz Suecki kanal, a zatim iz Mediterana ka Aziji. Naravno, deo nafte biće preusmeren iz Atlantskog basena ka Aziji umesto ka Evropi. Nafta koja prolazi kroz Suecki kanal popuniće deo tog manjka, ali će Huti ipak dodatno pritiskati tržište.

Stara dobra vremena

Ah, kako su samo izgledala ona dobra stara vremena kada je Sedam sestara moglo samo – ili njih sedam zajedno – da održava ravnotežu na globalnom tržištu nafte. To se raspalo tokom iranske naftne krize 1979. godine. Tada su kompanije koje su izgubile snabdevanje iz Irana obustavile isporuke svojim kupcima, primoravajući ih da izađu na tržište i kupuju naftu po trenutnim, spot cenama. Te zalihe su ubrzo presušile. Umesto toga, pojedini kupci počeli su da nude premije zemljama poput Libije. One su potom smanjivale proizvodne kvote postojećih operatera, koji su zauzvrat krenuli u potragu za novim izvorima snabdevanja.

Ali iz te situacije može se izvući jedna važna pouka, što se vidi na grafikonu ispod. Globalna proizvodnja je uglavnom obnovljena do aprila 1979, nakon tri meseca. U tom trenutku cene su porasle za samo 50%. Međutim, umesto da se stabilizuju, cene su nastavile postepeno da rastu narednih 21 mesec. Na kraju su utrostručile vrednost, kao što pokazuje grafikon.

Do toga je došlo zbog panike na tržištu izazvane strahom da će se iranska revolucija proširiti (što se nije dogodilo). I da će Iran i Irak zaratiti (što se dogodilo). Osim toga, pre krize većinu nafte koju su proizvodile zemlje OPEK-a prodavale su velikim naftnim kompanijama koje su prethodno bile operateri. Kako je kriza eskalirala, zemlje izvoznice odlučile su da same plasiraju svoju naftu, prekidajući isporuke mnogim dotadašnjim kupcima. Oni su potom morali da se u žurbi snabdevaju iz novih izvora. Nastala neizvesnost dovela je do gomilanja zaliha i njihovog ogromnog povećanja, što se takođe vidi na grafikonu.

Skoriji primer

Kretanje cena u drugom slučaju, početkom 2003. godine, bilo je slično. Štrajk u Venecueli prethodnog decembra smanjio je njenu proizvodnju, ali za svega oko milion barela dnevno. Međutim, situaciju je dodatno pogoršao drugi Zalivski rat krajem marta, koji je sa tržišta uklonio oko dva miliona barela dnevno. Globalna proizvodnja se oporavila do oktobra. U tom trenutku cene su porasle za samo oko 25%. Ali nakon što je globalna proizvodnja obnovljena, cene su, kao što pokazuje grafikon, nastavile da rastu sve do sredine 2006. godine, kada su se udvostručile.

Moglo bi se tvrditi da je kasniji, dodatni rast od 100% bio posledica kombinacije naglog rasta kineske potražnje i trgovanja vođenog tržišnim momentumom. Ali čak i ako to uzmemo u obzir, zategnutost na tržištu nakon završetka rata održala je dugotrajan trend rasta cena, a nije izazvala njihov nagli skok.

Velika inercija cena

Predstava da cene rastu poput rakete više proizlazi iz malih, kratkoročnih pomeranja, pri čemu je „malo“ relativan pojam. Nedavni dnevni skokovi od šest i osam dolara svakako su veliki kada se posmatraju na dnevnom nivou. Ali prava opasnost leži u mogućnosti da tržište dugo ostane zategnuto i da cene nastave da rastu. Cena možda u narednih nekoliko meseci neće mnogo premašiti 100 dolara, ali to nam ne govori mnogo o tome gde bi mogao biti konačni vrhunac.

Razlog je i to što cene imaju veliku inerciju, imajući u vidu prirodu trgovanja naftom. Svaki skok cena može biti praćen padom zbog realizacije profita, ali i zbog tržišnih ili političkih događaja. Trgovci s razlogom oklevaju da računaju na ogroman pomak cena: u periodu neizvesnosti time izlažu velik iznos novca riziku. Sporazum između SAD i Irana možda neće biti postignut mesecima – a mogao bi biti zaključen već sutra. Ako bi u drugom slučaju neko imao dugu poziciju na tržištu, to bi bilo pogubno. A što bi duže trajalo, posledice bi bile sve gore. Zato, čak i ako se „agresivni“ trend na tržištu nastavi, treba očekivati da će cene rasti postepeno.

Oprez i dalje potreban

To, međutim, ne znači da je mogućnost ogromnog skoka cena nestala. Ako se kineski kupci vrate na tržište, a SAD i druge zemlje prestanu da oslobađaju strateške zalihe, dok snabdevanje iz zemalja Persijskog zaliva ostane ograničeno, moguć je talas panične kupovine koji bi mogao da pošalje cene vrtoglavo naviše. Tada bi se moglo vratiti i trgovanje vođeno momentumom, sa svim njegovim negativnim posledicama. Trocifrene cene nafte ubrzo bi usledile.

Zato ne treba biti samozadovoljan kada je reč o tržištu nafte samo zbog toga što su cene trenutno umerenog nivoa. Posebno kada se kraj ograničenjima u snabdevanju još ne nazire. I dok se geopolitička situacija može brzo smiriti, tržišne osnove – pre svega nizak nivo zaliha – mnogo je teže rešiti. Imajući to u vidu, vreme i nivo na kojem će biti dostignut vrhunac cene ostaju neizvesni. Ali, mogućnost povratka na cene kakve su bile pre rata deluje veoma daleko.

Izvor: Forbes