Cena kilovat-časa električne energije za domačinstva u Nemačkoj skuplja je nego u bilo kojoj drugoj vodećoj industrijskoj ekonomiji na svetu.

Novo poređenje 144 zemlje koje je sproveo potrošački portal Verivox pokazuje da je cena struje za nemačka domaćinstva u drugom kvartalu 2026. godine iznosila 35,6 evrocenti po kilovat-satu, što je oko 53,7 kenijskih šilinga, više nego dvostruko više od proseka G20 od 16,3 centa i najviši račun u grupi od dvadeset zemalja, prenosi Streamline.

Globalno, Nemačka je na četvrtom mestu, odmah iza Irske, Bermuda i Belgije, a na prvom mestu među G20. Domaćinstva u Francuskoj plaćaju 23,3 centa, u Sjedinjenim Državama 18,3, u Kanadi samo 10,6 centi, dok u Kini i Indiji plaćaju 6,7 i 6,3 centa respektivno. To znači da nemački potrošači plaćaju više od pet puta veću nominalnu cenu od indijske.

Evropa pravi društvo zemljama sa najskupljom strujom za domaćinstva: u Belgiji je cena 37,4 centa a u Ujedinjenom Kraljevstvu 32,4, što Britaniju čini trećim najskupljim tržištem G20 posle Nemačke i Italije. Ova analiza pokazuje da zemlje koje predvode energetsku tranziciju i najveće platiše računa.

Kuda ide novac?

Sama proizvodna cena električne energije nije krivac za visoke račune. Porezi, takse, doplate i naknade za mrežu čine više od 60 procenata konačnog nemačkog računa, prema Verivoksu, što je nasleđe finansiranja Energetskog udela kroz tarife za domaćinstva, dok se istovremeno štiti teška industrija.

Taj dizajn sada pokreće politiku. Poslovna udruženja i delovi političke klase zahtevaju smanjenje poreza na električnu energiju. Sadašnja vlada je, međutim, usmerila olakšice na industriju, a ne na privatne potrošače, ostavljajući domaćinstvima da nose teret razvoja mreže u svakom kilovat-satu.

To se može osvetiti političarima jer teret energetske tranzicije u Nemačkoj plaćaju građani, a oni glasaju na izborima.

Preokret kupovne moći

Nemačka po kupovnoj moći pada sa četvrtog na 24. mesto u svetu. Naravno, cena električne energije mnogo dublje utiče na prihode u Sijera Leoneu ili Ruandi nego u Štutgartu, jer nominalno jeftin kilovat-sat i dalje može biti skup za domaćinstvo sa niskim prihodima.

Ali i siromašne zemlje u kreiranju cena imitiraju bogate. Regulatorna agencija za energetiku i naftu u Keniji dodala je 4,70 kenijskih šilinga po kilovat-satu na račune za avgust 2026. godine, kroz naknadu za troškove goriva i korekciju deviznog kursa, a porezi i takse već zauzimaju veliki deo svakog računa za struju u ovoj zemlji. Protesti zbog tarifa sve su glasniji i u Nigeriji i Lagosu.

Regulatori iz Istočne Afrike, koji prate Berlin primetiće na sledećim izborima da domaćinstva teže opraštaju visoke cene nego visoku politiku.