Nakon analize slučaja nemačkog i španskog elektroenergetskog sistema, tokom koje smo u prethodna dva teksta primetili kako oba sistema, iako sa vrlo visokim udelom varijabilnih obnovljivih izvora električne energije u svom proizvodnom miksu, itekako brinu o sigurnosti snabdevanja domaćeg stanovništva i privrede – čuvajući dovoljne kapacitete u stabilnim konvencionalnim izvorima električne energije, ovom prilikom probaćemo da kroz primer danskog elektroenergetskog sistema plastično prikažemo još jedan mogući model funkcionisanja elektroenergetskog sistema u uslovima visokog udela varijabilnih OIE. Fokusiraćemo se na slabosti i mane danskog proizvodnog miksa u ovom slučaju.

Naime, Danska u svom elektroenergetskom proizvodnom miksu trenutno ima termoelektrane na kameni ugalj u kapacitetu oko 2.400 MW, gasne termoelektrane instalisane snage od oko 1.300 MW, termoelektrane koje sagorevaju naftu kao gorivo u snazi od oko 830 MW.

Ovo je vrlo zanimljiv podatak za jednog od lidera u evropskoj zelenoj tranziciji. Dalje, u vetroelektranama imaju oko 7.000 MW instalisanog kapaciteta sa planiranim rastom do 2025. godine na više od 8.000 MW, solarnim elektranama oko 3.500 MW instalisanog kapaciteta, sa planiranim rastom do 2025. godine na više od 5.000 MW. Potencijal u hidroelektranama je zanemarljiv.

Sve ukupno, kada saberemo, Danska ima oko 4.500 MW u termoelektranama tj. stabilnim izvorima za proizvodnju električne energije, i oko 10.000 MW u varijabilnim OIE. Ukupan konzum je reda veličine, ili nešto veći od konzuma u Republici Srbiji (od 5.000 do 5.500 MW).

Pogledajmo interesantne dijagrame koje smo skinuli sa sledećeg linka https://www.emd-international.com/el/. Na prvom dijagramu vidimo satnu proizvodnju i potrošnju električne energije u Danskoj za period 11.02.2023. godine do 20.02.2023. godine. Posebno je interesantan period od četiri dana, od 13.02.2023. godine do 17.02.2023. godine kada, prema podacima sa dijagrama, možemo zaključiti da nije bilo značajnije proizvodnje iz vetra i sunca. U periodu od četiri dana od instalisanih oko 10.000 MW vetra i solara, satno je u pogonu samo po par stotina MW – ukupno. Znači, faktor kapaciteta u ta četiri dana za ovaj tip izvora iznosio je svega par procenata.

Kako Danska rešava taj problem

U prethodna dva teksta videli smo kako isti problem pokrivanja ozbiljnih bilansnih manjkova uzrokovanih lošim vetrom i oblačnim vremenom, koji je kada je reč o korišćenju varijabilnih OIE očigledno nezaobilazan, rešavaju Nemačka i Španija. Angažuje se dostupna proizvodnja u termokapacitetima (gasne termoelektrane, termoelektrane na kameni ugalj i pretpostavljamo, pošto nije moguće razaznati sa dijagrama i legende pored dijagrama, da se angažuju i elektrane na naftu – ukoliko se pokaže ekonomski opravdano). Nije moguće angažovanje svih termokapaciteta pošto odredjeni nivo, koji nije zanemarljiv, mora biti ostavljen po strani – kao regulaciona rezerva.

Pri konzumu od 4.800 MW, sa instalisanim stabilnim termokapacitetima u iznosu od 4.500 MW, iz gore navedenog razloga samo deo tog kapaciteta je dostupan za bilansno pokrivanje domaće potrošnje, Danska je primorana na uvoz od čak 2.120 MW u dole posmatranom satu (15.02.2023. godine u 11:00h). Danska u tim satima uvozi i do 44% svog konzuma.

Idemo sada na podatke koje skidamo sa sajta Energinet (https://en.energinet.dk/).

Uočavamo da se uvoz vrši prevashodno iz Norveške i Švedske.

Šta kao rezultat dobijamo na primeru Danske, odnosno šta je posledica ovako koncipiranog modela elektroenergetskog proizvodnog miksa?

Miksa koji i dalje ima pozamašan nivo instalisane snage u termokpacitetima. Ali ne i dovoljan nivo. Vidimo iz niže prikazanog izveštaja Eurostata, da je 2020. godine cena električne energije u Danskoj za domaćinstva, čak i pre poremećaja i drastičnog skoka cena na tržištu električne energije u Evropi, do kojeg je došlo 2021. godine, bila među najvišim na našem kontinentu, na drugom mestu odmah iza Nemačke.

Paralela Danske sa Srbijom

Srbija se 2020. godine na ovoj listi nalazila negde iza Bugarske, daleko na poslednjem mestu. Srbija i trenutno ima jednu od najnižih cena električne energije za stanovništvo i privredu u čitavoj Evropi, ako ne i najnižu.

Ključno pitanje danas jeste na kojem će se mestu i sa kojom cenom električne energije za domaćinstva i privredu Srbija naći 2030., 2040. i 2050. godine. To pre svega zavisi od odluka koje donesemo danas vezano za buduću strategiju razvoja sistema za proizvodnju električne energije u Republici Srbiji.

Zelenoj agendi u elektroenergetskom sistemu je neophodna ogromna bazna proizvodnja iz stabilnih izvora električne energije, kao preduslov da bi uopšte funkcionisala. Podrška, odnosno rezerva za dane kada nema vetra i sunca najprostije rečeno. Pored bilansnog pokrivanja potrošnje, u danima kada je faktor kapaciteta vetra i solara svega par procenata, pozamašna snaga, takođe, mora biti odvojena kao regulaciona rezerva i držana sa strane u sekundarnoj i tercijarnoj rezervi (posebno u primeru Danske, gde ne postoje značajniji hidro kapaciteti, koji inače mogu biti korišćeni u ove svrhe).

Suštinsko pitanje jeste da li će ti izvori stabilne proizvodnje električne energije biti u vašem dvorištu, dostupni i fizički i cenovno vašem stanovništvu i privredi, ili ćete dozvoliti da vam značajan deo, ako ne i veći deo ukupne potrošnje stanovništva i privrede zavisi od dostupnosti (fizičke i cenovne) tih kapaciteta negde u Evropi, pošto nam je elektroenergetska mreža u kojoj sinhrono radimo, ograničena na evropski kontinent.

Biti il’ ne biti – solidarnost je precenjena

Na solidarnost zaboravite u tim trenucima. Iluziju nekih stručnjaka da će navedeno biti rešeno još jačim povezivanjem evropskih elektroenergetskih sistema međusobno demantuje iskustvo Srbije iz prošle godine – kada je manjak u EES Srbije bio samo oko 20% maksimalne proizvodnje električne energije. Setimo se koliko je zamena uvozom tog manjka koštala, koliko je, u trenucima kada su svi u Evropi bili u problemu, bilo uopšte lako naći dostupne kapacitete, odnosno dostupnu električnu energiju.

Ovo iskustvo pokazuje da se nacionalni sistemi moraju vratiti sebi, da se na prvom mestu moraju baviti nacionalnom energetskom bezbednošću i brinuti o interesima domaćeg stanovništva i domaće privrede. Da završimo šekspirovski kako smo i počeli: Biti ili ne biti, za našu energetsku bezbednost u narednim decenijama i veku, pitanje je sad.