Kada se krajem avgusta pojavilo istraživanje Centra za ekologiju i održivi razvoj CEKOR „Stvarna cena struje iz uglja” prema kojoj je proizvodnja električne energije iz lignita neisplativa, odnosno dva do četiri puta veća od one koji građani plaćaju, javnost se s pravom zapitala zašto EPS sam sebi pravi gubitke i gde je tu logika da prodaju struju po nižoj ceni od one po kojoj je proizvode.

Upitan kako su došli do ove računice, jedan od autora studije, vanredni profesor Ekonomskog fakulteta Dejan Molnar za Politiku odgovara da se do takvih nalaza došlo na osnovu analize finansijskih izveštaja i izveštaja o radu EPS-a.

Analizirali smo podatke EPS-a, tvrdi Molnar

Pošlo se od podataka da se tokom perioda 2017-2019. godina u Srbiji oko 69 odsto ukupno proizvedene električne energije proizvodilo iz lignita, a oko 31 procenata u hidroelektrnama. Potom su se troškovi poslovanja EPS-a, evidentirani u redovnim godišnjim finansijskim izveštajima, pomoću odgovarajućih pondera koji su poslužili kao „ključ“, alocirali na nosioce troškova (hidro i termoelektrane). Kada se iz tog ugla sagledaju činjenice, dolazi se do zaključka da cena koštanja struje iz lignita prevazilazi onu koja se ostvaruje na tržištu (SEEPEX).

„U studiji se polazi od toga da su ukupni (stvarni) troškovi proizvodnje električne energije iz uglja zbir dve kategorije troškova – direktnih i indirektnih. U direktne troškove ulaze svi oni izdaci koje naše javno preduzeće snosi kako bi proizvelo (nabavilo) i distribuiralo električnu energiju. Indirektni troškovi su oni koje EPS ne plaća direktno i koje u svojim finansijskim izveštajima ne iskazuje, ali ih posredno snose društvo i država“, objašnjava Molnar.

Sagovornik Politike ističe da „rudnici i termoelektane generišu zagađujuće materije koje se emituju u vazduh, vodu… Svi korišćeni podaci su iz EPS-ovog izveštaja o stanju životne sredine. Studija se bavila procenom novčanog iznosa eksternih troškova, poput ugrožavanja i narušavanja kvaliteta životne sredine, doprinosa globalnom zagrevanju, rizika od incidenata… U ovakvim analizama su uzeti u obzir izdaci poput takse na ugljen-dioksid, koje EPS trenutno ne obračunava i ne plaća, dok u zemljama EU to postoji kao realan trošak”.

Zeleni kilovati ne mogu obezbediti sigurnost snabdevanja

Na pitanje da li je realno da bi zeleni kilovati sa trenutno izgrađenim kapacitetima i ceni po kojoj se ta struja naplaćuje mogli da obezbede sigurno snabdevanje prof. Molnar kaže da se Srbija, kao članica Energetske zajednice Jugoistočne Evrope obavezala, na smanjenje emisija štetnih gasova iz sagorevanja, emisija praškastih materija u skladu sa direktivom EU o veilkim ložištima.

„Ipak, nisam siguran da je realno da Srbija obustavi proizvodnju električne energije iz lignita, barem ne u kratkom roku. Nije realno da se energija u Srbiji proizvodi samo iz „čistih“, odnosno „zelenih“ izvora, ali svakako treba raditi na tome da zastupljenost obnovljivih izvora energije bude što veća u budućnosti. Kada bi se to moglo dogoditi, zavisi od mnogih, ne isključivo ekonomskih faktora i razloga”, kaže naš sagovornik.

Upitan u kojoj se to još zemlji osim u Srbiji toliko lobira protiv domaćih resursa i zagovara postavljanje solarnih panela, gradnja vetroparkova i koliko građana Srbije može da plati zelene kilovate, odgovara da zelena energija, odnosno „zeleni“ kilovati nisu jeftini. Ali, da isto tako moramo znati da ni cena struje iz lignita nije (i neće biti) ona koju trenutno plaćamo.

„Čim bi došlo do uvođenja obaveze plaćanja na emisije ugljen-dioksida, cena struje iz lignita bi automatski porasla. Dakle, ni lignit nije tako jeftina opcija kao što izgleda. Ukoliko bi se isključivo zadržali na proizvodnji električne energije iz lignita, verovatno da bi ugrozili sopstvenu budućnost i dugoročnu energetsku bezbednost. Glavni izazov za Srbiju u kontekstu uvođenja obavezne fiskalizacije emisija ugljen-dioksida biće rizici za dugoročnu makroekonomsku stabilnost. Čak i bez upuštanja u procene i izračunavanje efekata na cenu energije usled uvođenja ovih taksi za očekivati je da se ovakav teret prebaci na stanovništvo i privredu”, ističe Molnar.

Energetiku ne treba da drže stranci

Sagovornik Politike, takođe, napominje da „ne misli da sve treba dati stranim investitorima. Energetski sektor ima strateški značaj, tako da mislim da bi bilo dobro da se iznađu načini za mobilisanje domaćih sredstava u što većoj meri za ove svrhe. Ugradnja filtera proizvodi dvostruke efekte. Sa jedne strane doprinose smanjenju emisija, dok sa druge strane izazivaju značajno povećanje sopstvene potrošnje u energetskim postrojenjima (čak i do 30 odsto), čime se značajno povećavaju emisije ugljenika, ali i sopstvena potrošnja uglja. To dalje dovodi do povećavanja površina sa kojih se kopa ugalj, te novih investicija u otvaranje rudokopa. Posledica je povećanje negativnog uticaja na lokalno stanovništvo (raseljavanja), povećavaju se količine vode koje se ispumpavaju (i zagađuju), povećava se iskopavanje jalovine i prevoza uglja i jalovine. Kao i u brojnim drugim oblastima, i u ovoj postoje „dve strane medalje“.

Prof. Molnar smatra da se ne moramo odreći proizvodnje električne energije iz uglja, kao i da tako nešto u kratkom roku nije moguće. Međutim, smatra da je od izuzetne važnosti da znamo koliko nas to, direktno i indirektno košta, kao i kakve nam posledice može doneti u budućnosti.

Izvor: Politika