Par činjenica o CO2

„… a ako činjenice ne odgovaraju zacrtanoj agendi tim gore po njih”. Zato apelujemo na sagledavanje problema iz više uglova i analiziranje svih mogućih ishoda u svrhu što kvalitetnije pripreme naše male države, našeg regiona, Evrope, ali i čitavog sveta na moguću budućnost, pre svega se fokusirajući na energetiku odnosno energetske potrebe.

Kolektivno opšteprihvaćena „istina” koja se u globalnoj energetskoj industriji neprestano ponavlja poslednjih decenija, zvuči ovako: Dekarbonizacija u svrhu sprečavanja globalnog zagrevanja, odnosno klimatskih promena, kao i bezuslovno smanjenje emisije CO2 nema alternativu. Prva u nizu kolektivnih aksioma modernog doba je, zasigurno, tvrdnja da su klimatske promene kojima svedočimo od kada se vrše meteorološka merenja i prate klimatski parametri, izazvane u velikoj meri aktivnošću čoveka, odnosno izazvane emisijom gasova koji dalje izazivaju tzv. efekat staklene bašte. Ono što sledi iza ove tvrdnje, odnosno njenog isključivog prihvatanja kao jedine istine koja se kao takva ne dovodi u pitanje, nosi sa sobom ogroman rizik po razvoj i opstanak energetskog sistema na evropskom kontinentu, uključujući i region u kom živimo zajedno sa energetskim sistemom Republike Srbije.

Suština ovog teksta nije da spreči široko rasprostranjene efekte „kolektivnih istina”, koje su nam vrlo vešto nametnute, to prosto nije moguće, svrha je da probudi onu i dalje umom otvorenu manjinu među nama i ukaže na potrebu sagledavanja datog prirodnog procesa iz drugih uglova, kako se ne bismo probudili te 2050. godine, godine, koja se trenutno apostrofira od strane evropskog zakonodavca kao referentna tačka u budućnosti, i shvatili da smo potrošili ključne decenije i ogromna sredstva baveći se samo jednom i t vrlo verovatn pogrešnom pretpostavkom. Osnovni cilj ovog teksta je da ukaže na potrebu za pravilnim sagledavanjem svih mogućih scenarija razvoja evropske energetike, sa posebnim osvrtom na elektro i gasni sektor, kao i da izazove stručnu javnost da skupi hrabrost i sagleda i druge moguće uzroke globalnih klimatskih promena, i pokrene aktivnosti koje će pripremiti ljudsku civilizaciju na ono što možda sledi, a u čemu nas neće spasiti ni energija vetra ni energija sunca, barem ne na način na koji je tzv. obnovljivi izvori energije danas koriste. Namerno kažemo možda sledi…

Iz ovog razloga tekstom apelujemo na sagledavanje problema iz više uglova i analiziranje svih mogućih ishoda u svrhu što kvalitetnije pripreme naše male države, našeg regiona, Evrope, ali i čitavog sveta na moguću budućnost, pre svega se fokusirajući na energetiku odnosno energetske potrebe.

Gasovi sa efektom staklene bašte i klimatske promene sa fokusom na uticaj emisije C02 antropogenog porekla

Za stvaranje atmosfere planete Zemlje u kojoj je moguć život, zaslužni su pre svega Sunce i grupa gasova s efektom staklene bašte: ugljen-dioksid, metan, azot-suboksid, vodena para, ozon. Navedeni gasovi, koji se u prirodnom sastavu atmosfere nalaze u tragovima, propuštaju kratkotalasno sunčevo zračenje da prodre do površine Zemlje, ali apsorbuju dugotalasno infracrveno zračenje tla i ponovo emituju ovo toplotno zračenje prema Zemljinoj površini. Ovo delimično sprečavanje gubitka toplotnog zračenja Zemlje u kosmos naziva se prirodnim efektom staklene bašte, izazvano je selektivnom propustljivošću zemljine atmosfere za određene talasne dužine iz spektra elektromagnetnog zračenja i zahvaljujući tom efektu, srednja globalna temperatura vazduha u prizemnom sloju atmosfere Zemlje kreće se oko plus 14°C, a bila bi minus 18°C u odsustvu ovih gasova u atmosferi [4]. Efekat staklene bašte je nosilac života na planeti Zemlji, odnosno preduslov za pojavu istog na planeti Zemlji.

Udeo CO2 u atmosferi poslednjih 400.000 godina. Izvor: Vostok ice core data/J.R. Petit et al.; NOAA Mauna Loa CO2 record. Evidence page. Learn more about ice cores (external site).

Mehurići vazduha zarobljeni u ledu omogućavaju nam da pogledamo unatrag i vidimo kakva je bila zemaljska atmosfera i klima u dalekoj prošlosti. Pokazalo se da je nivo ugljen-dioksida (CO2) u atmosferi viši nego što je bio ikada u poslednjih 400.000 godina. Tokom ledenih doba, nivo CO2 iznosio je oko 200 delova na milion (ppm), a tokom toplijih međuglacijalnih perioda, oni su se kretali oko 280 ppm (vidi fluktuacije na grafikonu). U 2013. godini nivo CO2 je premašio 400 ppm, prvi put u istoriji ovog praćenja. Sa ovom tvrdnjom se recimo neće u potpunosti složiti neki od naučnika, koji tvrde sa druge strane da je, ukoliko posmatrani vremenski horizont mnogostruko uvećamo, u poslednjih 600 miliona godina, danas CO2 praktično na nekoj vrsti istorijskog minimuma i da je u prošlosti, naročito u periodima bujne vegetacije na planeti postotak CO2 iznosio i nekoliko puta više nego li današnji [8].

Tvrdnja da je čovečanstvo, tokom poslednja dva stoleća, izazvalo krupne poremećaje u klimatskom sistemu kao najsloženijem i najosetljivijem sistemu naše planete skoro da se više i ne dovodi u pitanje. Ovim tekstom probaćemo da obradimo i suprotno mišljenje, odnosno mišljenja, kao i da nekim činjenicama, koje je lako proveriti i oko kojih nema sporenja pokrenemo i ostale stručnjake koji se bave oblašću energetike na razmišljanje. Ne po svaku cenu na promenu svojih stavova, već samo na korišćenje sopstvene logike i zdravog razuma za početak. 

Jako je bitno shvatiti da je kada se govori o CO2 emisiji i prisustvu istog u atmosferi, gotovo uvek reč o udelu CO2 u atmosferi, a ne o njegovom apsolutnom iznosu u istoj. Sve je dato u jedinici milionitog dela, to jest udela u atmosferi u milionitom delu atmosfere.

U Četvrtom, kao i Petom sinteznom naučnom izveštaju o proceni promene klime Međuvladinog panela za promenu klime (1988. osnovan Međuvladin panel za klimatske promene, savetodavno telo Ujedinjenih nacija, koje treba da prati znake kolebanja klime i da upozorava na to one koji donose političke i ekonomske odluke), usvojenom 2007. godine, odnosno 2014. godine (IPCC – AR4 2007 i AR5 2014), ističe se da će dalji porast emisija gasova s efektom staklene bašte antropogenog porekla uzrokovati dodatno prosečno globalno zagrevanje atmosfere do kraja 21. veka, pri čemu će projektovana brzina promene temperature u 21. veku biti veća od bilo koje brzine promene temperature u toku poslednjih 10.000 godina uslovljene prirodnim faktorima. Procenjeno je da antropogene promene klime superponirane na prirodne promene klime mogu dovesti do dramatičnih procesa u klimatskom sistemu, s nepovoljnim posledicama po živi svet na našoj planeti u nekoliko narednih stoleća [4].

Raščlanimo ovu tvrdnju na dva dela, izvršimo matematički rečeno, dekuplovanje sistema:

  1. Čovek svojom industrijskom aktivnošću utiče na povećanje postotka CO2 u atmosferi (CO2 emisija antropogenog porekla), i
  2. Promena, antropogenog porekla, postotka učešća CO2 u atmosferi direktno utiče na globalno zagrevanje, odnosno klimatske promene i to značajnije od prirodnih uzroka, odnosno od prirodnih ciklusa koje ćemo opisati nešto kasnije u tekstu.

Vrlo je važno podeliti tvrdnju na dva, vrlo jasno odvojena dela. Videćemo kasnije da tvrdnja pod 1. nikako ne povlači za sobom i tvrdnju pod 2., odnosno u nekim delovima u potpunosti ćemo se složiti sa tvrdnjom 1., ali ne i sa tvrdnjom 2. Upravo tvrdnja 2. je ključna kao alibi, kao pokretač tektonskih promena evropske i svetske energetike ogledane u dekarbonizaciji, odnosno prelasku na od strane čoveka nekontrolisane u potpunosti izvore energije, a kao što ćete u nastavku teksta videti celokupna teza je više nego upitna. Prema ovoj tvrdnji, naša planeta se suviše zagreva i moraju se preduzeti mere da se spaljivanjem fosilnih goriva ne bi pregrejala [5].

J. Kauppinen, P. Malmi u svom radu „No experimental evidence for the significant anthropogenic climate change” [3] dokazuju da niska oblačnost u najvećoj meri određuje globalnu temperaturu na našoj planeti, kao i da udeo antropogenog porekla emisije CO2 nema praktično nikakav uticaj na promenu globalne temperature. „We have proven that the GCM-models used in IPCC report AR5 cannot compute correctly the natural component included in the observed global temperature. The reason is that the models fail to derive the influences of low cloud cover fraction on the global temperature. A too small natural component results in a too large portion for the contribution of the greenhouse gases like carbon dioxide. That is why 6 J. KAUPPINEN AND P. MALMI IPCC represents the climate sensitivity more than one order of magnitude larger than our sensitivity 0.24°C. Because the anthropogenic portion in the increased CO2 is less than 10 %, we have practically no anthropogenic climate change. The low clouds control mainly the global temperature.” [3]

U svom tekstu „Kanon osunčavanja u staklenoj bašti” [5], čiji deo ovde doslovce prenosimo, pošto se u potpunosti slažemo sa istim, Prof dr. Aleksandar Petrović ističe: „Ali, pored opšteprihvaćene teorije globalnog zagrevanja postoji i drugi scenario koji ima radikalno suprotno ishodište. On polazi od uvida da se može smatrati da je ovo međuledeno doba na izmaku, jer topla razdoblja traju desetak hiljada godina, a ovo u kojem živimo započelo je pre oko 12.000 godina. Zagovornici ovog stava ne predviđaju globalno otopljavanje, ali smatraju da topljenje ledenih bregova i pojava, primećena u poslednjih 30 godina, velikih slatkovodnih reka u Atlantiku koje se mešaju sa slanom vodom može da izazove poremećaj okeanskih struja i da zaustavi ceo sistem razmene toplote okean – kopno. Ove hladne, slatkovodne oblasti sada se šire i na vode celog suptropskog Atlantika. Prirodni klimatski ciklusi koji tope arktički led mogu da naglo zaustave sistem okeanskog kruženja toplote i da dovedu do raspada sistema, što je po njima već bio uzrok malog ledenog doba koje je trajalo od 14. do sredine 19. veka. Ovaj pristup postao je veoma glasan kada je list Observer objavio klimatski scenario pripisan Pentagonu. Po njemu, na severu Evrope zavladaće sibirska klima, a neki od najvećih gradova će potonuti. Medijski je ovaj pristup podgrejan i holivudskim filmom o ledenom dobu – „Dan posle sutra“.

Ali neuporedivo više od toga ovaj pristup podržan je poslednjom rečenicom članka „Kolebanja Zemljine orbite – pejsmejker ledenih doba“ u kome su 1976. u časopisu Science izneti rezultati rekonstrukcije i mapiranja klime u celom svetu dobijeni u okviru globalnog projekta CLIMAP. To je svakako najveći i najautoritativniji klimatološki projekat prošlog veka na čijim rezultatima, kojima je reafirmisana Milankovićeva teorija, počiva savremena klimatologija. Pomenuta poslednja rečenica glasi: „Model buduće klime zasnovan na opaženim odnosima orbitalnih ciklusa i klime, ne uzimajući u obzir antropogena dejstva, predviđa da će dugotrajni trend u narednih nekoliko desetina hiljada godina ići ka znatnom zaleđivanju severne polulopte“. Ta rečenica je i danas kost u grlu zagovornicima industrijske kontrole dinamike klime, ali iako se različito tumači i osporava rukovodilac projekta CLIMAP, Džems Hejs, pre nekoliko godina je rekao da ne odustaje od nje, kao ni od jednog drugog zaključka projekta.

Tako i na ovom polju, gde bismo imali najviše prava da očekujemo konsonantnost, kao da se pokazuju znaci kolebanja između scenarija koji očekuje otopljenje, i onog koji se sprema za hladni dan posle sutra. U ovakvim okolnostima izvesno je samo da politika klime postaje sve pregrejanija. A usijanoj politici očito više odgovara priča o globalnom zagrevanju. Ona dobija sve veći zamah, nadgrađuje se različitim maštovitim domišljanjima u kojima svi traže nešto za sebe – naučnici bolje finansiranje projekata, brojne NVO pouzdan izvor prihoda, novinari senzacionalnu priču, a političari dobro opravdanje svog posla. Ipak, najviše ulja na vatru priče o globalnom zagrevanju dodaju trgovci.

Velike korporacije potpaljuju javnu zabrinutost nastojeći da prikažu svoju brigu za planetu i da ponude svoja rešenja za njene goruće probleme. One podržavaju tezu da je topljenje lednika na Arktiku i visokim planinama ekskluzivna posledica spaljivanja fosilnih goriva, odnosno sve veće koncentracije ugljen-dioksida i drugih gasova staklene bašte u atmosferi, koji brzo zagrevaju našu planetu, jer deluju kao klopka koja ne dopušta da Zemlja zrači toplotu u svemir. U tom katihizisu utvrđuje se da je ugljen-dioksid glavni uzrok klimatskih promena i da je naš glavni zadatak da nadgledamo i ograničimo oslobađanje gasova staklene bašte. Zvuči jednostavno i uverljivo, i upućuje nas da razmišljamo da je klima nešto što je u vlasti čoveka, neka vrsta velikog erkondišna, i da se njom može upravljati pritiskanjem dugmeta „on“ i „off“. Tako se neosetno težište aktivnosti prenosi u političku, tehnološku i poslovnu sferu gde će se različitim tehnološkim dovijanjima, političkim dogovorima, protokolima i trgovinom emisijama gasova klimatski problem staviti pod kontrolu. Politika tako lako nalazi novi alibi, a korporacije, pod vidom brige o planeti, dolaze do pristupa javnim fondovima gde će parama poreskih obveznika zameniti svoje zastarele tehnologije.”

Izanalizirajmo za početak sastav vazduha i pomenimo par činjenica oko kojih nema neslaganja. Naime, sastojci čiji postotak varira u atmosferi su sledeći:

  • Vodena para 0 do 4%
  • Ugljen-dioksid oko 0.035%
  • Metan oko 0.0002%
  • Ozon oko 0.000004%

Vodena para varira po svojoj koncentraciji od slučajeva kada se skoro uopšte ne javlja u vazduhu iznad pustinjskih oblasti, do slučajeva kada se javlja i do 4 vol% iznad okeana. Gledano u celini atmosfera ima konstantnu količinu vodene pare, ali ova količina vararia u zavisnosti od mesta na Zemlji. Vodena para ima uticaj na vremenske prilike i klimu, jer stvara oblake i kišu, pa je na taj način vezana za skladištenje, oslobađanje i kretanje toplotne energije.

Kao što se može videti na slici 2, prirodni kopneni i okeanski balans emisije i absorbcije CO2 je manje više uspevao da se održi u ravnoteži i to vrlo dugo u nazad u istoriji – i to znamo jer možemo meriti istorijske nivoe CO2 u atmosferi direktno (u ledenim jezgrama) i indirektno, slika 1.

Kruženje CO2 u priordi. Vrednosti su date u giga tonama (Izvor: Figure 7.3, IPCC AR4)

Sledi da prema izveštaju IPCC-AR4 čovekove aktivnosti proizvode: 29/(439+332) = 0,037 = 3,7% od ukupne vrednosti CO2 u atmosferi koja iznosi oko 0,04% ukupne atmosfere.

Da li se razlika koju priroda očigledno više nije u stanju da apsorbuje javlja možda i usled pojačane seče šuma i rapidnog uništavanja zelenila, da proverimo:

Seča šuma, odnosno uništavanje Zemljine flore od 1800. do 2010. Godine, izvor dat na slici

Nagli porast svetskog stanovništva, uz drastično povećanje seče čuma i uništavanje globalne flore od strane čoveka, ima uticaj na povećanje postotka gasova sa efektom staklene bašte u atmosferi. Primetićete da se u mnogo manjoj meri spominju realni ekološki problemi, problem čistog vazduha i čiste vode, problem nepovratnog i potpunog uništavanja tokova reka koje za posledicu imaju nesagledive, nepovratne katastrofalne rezultate po biodiverzitet i opstanak ne samo ljudske civilizacije na ovoj planeti već celokupnog biljnog i životinjskog sveta. Kako smanjenje CO2 na kojem se toliko insistira, utiče na isto može da nam odgovori svako dete koje ima dobru ocenu iz bilogije u petom razredu osnovne škole. Da, mislim na tako dobro poznat, ali opet potpuno zaboravljen proces fotosinteze, ali o tome nekom drugom prilikom. Takođe, ne smemo nikako zaboraviti na činjenicu da ponekad uzroci i posledice lako mogu zameniti mesta. Da li se možda povećanje udela CO2 u atmosferi javlja usled promene klime, a ne obrnuto. I u tom pravcu postoje određena vrlo zanimljiva istraživanja. Naime u severnom Sibiru porast temperature uzrokuje ogromne kratere. Dugo smrznuto tlo ove ruske provincije, koje se naziva permafrost, odmrzava se, izazivajući velike promene u pejzažu i ekologiji regiona ispuštajući ogromne količine metana u atmosferu.

„Poslednji put kada se ovaj sloj zemljišta otopio, bilo je pre 130.000 godina. To je prirodna pojava zbog promena u zemljinoj orbiti”, izjavio je o ovoj pojavi Profesor na Univerzitetu Oksford, dr Gideon Henderson.

Krater na poluistrvu Jamal, u severnom Sibiru, čije je formiranje prema naučnicima verovatno povezano sa klimatskim promenama odnosno otopljavanjem

Od 2014. godine u regionu je otkriveno nekoliko masivnih kratera. Postoji nekoliko hipoteza o tome kako nastaju krateri, ali nijedna od njih nije dokazana, izjavio je dr Vladimir Romanovski, profesor geofizike na Univerzitetu Aljaska Fairbanks. „Međutim, sve ove hipoteze koriste činjenicu da se temperatura u regionu povećava”, rekao je Romanovski.

Jedna teorija sugeriše da se rupe stvaraju kada unutar zemlje eksplodiraju zarobljeni gasovi. U procesu se oslobađaju ugljendioksid i metan, oba gasa sa efektom staklene bašte. Prema konvencionalnim procenama, metan greje planetu čak 34 puta više od ugljen-dioksida tokom 100 godina, ali takve procene zanemaruju činjenicu da se atmosferski metan razgrađuje u ugljen dioksid, manje moćan gas, posle 10 do 20 godina. Tokom 20-godišnjeg perioda, potencijal metana za zagrevanje je 86 puta veći od ugljen-dioksida, prema Međuvladinom panelu za klimatske promene. Nažalost u ovom trenutku ne postoji procena kolika količina metana, odnosno ugljen-dioksida se na ovaj prirodan način oslobađa u atmosferu. Nama ostaje da razmišljamo da li smo možda uspeli da zamenimo uzrok i posledicu globalnog zagrevanja, odnosno promene klime.

Milankovićev Kanon osunčavanja i efekat staklene bašte [6]

Milutin Milanković je u svojim proračunima krenuo od pretpostavki da klima zavisi od količine Sunčevog zračenja koju primaju različiti delovi Zemljine lopte, i da ova veličina zračenja zavisi od rastojanja do Sunca i položaja Zemlje u prostoru (uključujući nagib ose). Upotrebivši matematičke proračune orbitalnih parametara Ludviga Pilgrima (Ludwig Pilgrim) datih za proteklih milion godina, Milanković je utvrdio tri osnovna elementa koji se periodično menjaju kroz istoriju. Promene ovih elemenata on dovodi u vezu sa promenom klime [6].

To su:

  1. periodična promena položaja Zemljine ose – precesije za ciklus od 22.000 godina,
  2. periodična promena eksentriciteta orbite od 105.000 godina,
  3. periodična promena nagiba ekliptike od 41.000 godina.

Milanković je upotrebio osnovne modele atmosfere, bilansa energije atmosfere i provođenja toplote kroz zemlju, zanemarujući turbulenciju i kompleksnosti klimatskog sistema. Podrobno je ispitao istoriju otkrića ledenih doba i sve argumente i nalaze. S punom nadom da njegova teorija neće naći na prepreke, izneo je numerička izračunavanja proseka osunčavanja i grafike krivih koje su postale poznate kao krive osunčavanja. Krive su bile izračunate za 3 geografske širine (55°, 60°, 65°), u prvi mah [6].

Spisak značajnijih dela [6]:

  • Milankovitch, M. (1920). Theorie Mathematique des Phenomenes Thermiques produits par la Radiation Solaire. Gauthier-Villars Paris.
  • Milankovitch, M. (1930). Mathematische Klimalehre und Astronomische Theorie der Klimaschwankungen, Handbuch der Klimalogie Band 1. Teil A Borntrager Berlin.
  • Milankovitch, M. (1941). Kanon der Erdbestrahlungen und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem. Belgrade [28].

Rezultati iz Kanona su poređeni sa rezultatima iz geoloških istraživanja tokom decenija koje su usledile. Konačnu potvrdu dobija sa CLIMAP projektom (Climate Mapping, Analysis and Prediction) koji je izvođen od 1971-1976. godine [6].

Dominantni ciklusi klime u poslednjih nekoliko stotina hiljada godina su bili poznati Milankoviću. Među klimatskim glacijacijama i deglacijacijama se najčešće izdvaja perioda od 100.000 godina, dok ostale periode uključuju 1.500, 22.000, i 41.000 godina. Upotrebivši krivu osunčavanja Zemlje na geografskoj širini 65oN uporedio je maksimume i minimume, faze i frekvencije osunčavanja sa promenama temperature dobijenim iz uzoraka [6].

Na ovoj kolekciji grafika je predstavljeno 420.000 godina istorije klime zebeleženo u ledu. Uzorak je uzet na Antarktiku, u stanici Vostok (jezero Vostok na Južnom polu). U antarktičkoj šipci leda su analizirani ugljen-dioksid (ppmv, parts per million by volume, milioniti delovi zapremine) – gornja kriva plave boje, metan (ppbv, parts per billion by volume, milijarditi delovi zapremine) – kriva u sredini, zelene boje, izotopi kiseonika (promili) – kriva tamno narandžaste boje. Kriva crvene boje označava temperaturnu razliku (stepen Celzijusa). Na dnu slike, poslednja kriva predstavlja promenu osunčavanja na 65oN geografske širine dato u jedinicama W/m2. Vremenska skala na horizontalnoj osi pokazuje unazad (hiljade godina).

Uzroci i posledice ponekad menjaju mesto, to smo već pomenuli nekoliko puta. Interglacijalni period u kome živimo je počeo naglo pre 10.000 godina, i to nekih 10.000 godina pre nego što je osunčavanje postalo intenzivnije. Pored toga, ni priča o povećanju prosečne globalne temperature takođe ne znači mnogo, jer se ona odnosi na celu planetu, koja je uvek, zahvaljujući nagibu svoje ose rotacije, suprotno osunčana. Moguće je u principu da globalna temperatura raste, a da se u odnosima temperaturnih razlika priprema ledeno doba [6].

Šta možemo iz svega prethodno navedenog zaključiti:

  1. Detektovana promena postotka CO2 u atmosferi nije mogla biti izazvana isključivo emisijom CO2 iz industrijskih postrojenja. Činioce pojave debalansa u ovom prirodno, očigledno poslednjih par stotina hiljada godina izbalansiranom sistemu, treba tražiti i u drugim faktorima od kojih je verovatno vrlo značajan deforestizacija, odnosno nemilosrdno krčenje šuma i uništavanje zelenih površina na planeti, na koje planeta odgovara čak možda i svojim ugrađenim odbrambenim mehanizmom povećanja postotka CO2 u atmosferi i stvaranju preduslova za ubrzanu obnovu iste, prethodno uništene flore. Takođe ovde bismo još jednom pomenuli da uzroci i posledice ponekad menjaju mesto, što možda uskoro može biti i u potpunosti dokazano kroz gore opisanu teoriju ispuštanja metana usled otapanja zemljišta na području dalekog severa u Sibiru!
  2. Emisija C02 izazvana sagorevanjem fosilnih goriva najverovatnije ima vrlo mali ili praktično skoro nikakav uticaj na promenu globalne temperature na planeti. Uzroke moramo tražiti u mnogo izraženijim uticajnim faktorima, pre svega u promenama u osunčanosti usled promena položaja planete Zemlje u odnosu na Sunce, kao i u promenama, koje su verovatno uzročno posledično vezane za 1. u oblačnosti, naročito niskoj oblačnosti koja ima ubedljivo največi uticaj na globalne temperature na planeti zemlji, kao i vodenu paru, potpuno zanemarenu usled C02 histerije, i njenu ulogu u gasovima sa efektom staklene bašte. Evidentan je dominantan uticaj osunčanosti i položaja polulopti planete Zemlje u odnosu na Sunce, kao i niska oblačnost na temperature i globalne klimatske promene.
  3. Čovek svojom sveukupnom aktivnošću utiče sa svega 3,7% u ukupnoj emisiji CO2 na planeti zemlji, gasa koji se dalje u atmosferi nalazi u procentu do maksimalno 0,04% ukupne atmosfere. Sledi da čovek svojim uticajem na atmosferu u procentu koji ne prelazi 0,0015% atmosfere uspeva da promeni globalnu klimatsku situaciju na planeti. Nama se ovo ne čini održivim, a vama?
  4. Pripremajući se za jedan, najverovatnije netačan scenario mogućeg ishoda klimatskih promena na planeti zemlji, postajemo ranjivi i potpuno nespremni za ostale, verovatnije scenarije, koji donose umesto globalnog otopljenja, možda upravo suprotno, globalno zahlađenje i još veću potrebu za energijom od današnje, mislimo o tome…

Ako činjenice ne odgovaraju teoriji, rekao bi jedan slavni nemački filozof, tim gore po njih [5]. Kako bi poznati lik iz romana Šerlok Holms rekao: „Kad eliminišete nemoguće, ono što ostane, ma koliko neverovatno bilo, mora biti istinito.“, ali očigledno je promena zacrtanih istina, tvorcima i sledbenicima iste, toliko neverovatna da pre posežu za nemogućim. Ili još jedna misao istog: „Vi vidite, ali ne zapažate. Razlika je jasna.“

Priče o globalnom zagrevanju usled ljudskog faktora prosto su postale toliko popularne da se niko ne trudi da poveruje čak ni svojoj logici i svom iskustvu [5].

Literatura:

[1] ENTSO-E // ENTSOG TYNDP 2020 Scenario Report, 2019

[2] ENTSO-E 10-Year Network Development Plan 2014

[3] No experimental evidence for the significant anthropogenic climate change, J. Kauppinen, P. Malmi – arXiv:1907.00165v1 [physics.gen-ph] 29 Jun 2019

[4] Dokazi i potvrda Milankovićeve teorije, Danica Spasova, mr Slavko Maksimović
iz knjige "Milutin Milanković – putnik kroz vasionu i vekove", 2009. http://legati.matf.bg.ac.rs/milankovic/paper.wafl?paper=dokazi_teorije

[5] KANON OSUNČAVANJA U STAKLENOJ BAŠTI, Prof. dr Aleksandar Petrović http://www.meteologos.rs/kanon-osuncavanja-u-staklenoj-basti/

[6] Prve hipoteze o ledenim dobima http://static.astronomija.org.rs/suncsist/planete/zemlja/Klima/Ledena_doba/hipoteze.htm

[7] Getting Real About Green Energy, https://www.zerohedge.com/health/getting-real-about-green-energy

[8] Human Caused Global Warming Paperback, Tim Ball PhD, https://www.technocracy.news/dr-tim-ball-crushes-climate-change-the-biggest-deception-in-history/

http://www.historyscoper.com/thebiglieaboutco2.html

https://principia-scientific.org/170-years-of-earth-surface-temperature-data-exposes-the-climate-lie/

https://www.naturalnews.com/055151_global_warming_science_hoax_climate_skepticism.html?fbclid=IwAR3eWjjKiIRyAPsN-jW4_TNNBHFnfUvH-jGA5m0WgF0DUXExyuawzOAA4J8

https://climate.news/2019-04-26-nasa-declares-carbon-dioxide-is-greening-the-earth.html

https://www.naturalnews.com/2019-07-12-climate-change-hoax-collapses-new-science-cloud-cover.html

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn
Share on email
Email
Share on print
Odštampaj

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Logo

Newsletter

Možda će Vam se svideti:

Logo

Energija Balkana

Newsletter

Nedeljni pregled vesti