Konflikt iz Ukrajine se, zahvaljujući međusobnim sankcijama Zapada Rusiji i Kremlja SAD, članicama EU i ostalim zemljama koje su se priključile Vašingtonu i Briselu u uvođenju sankcija Moskvi, preselio u ekonomsku sferu. Kao što je i počeo, zbog ruskih ugljovodonika, konstantnim isticanjem SAD da Evropa treba da odustane od ruske nafte, gasa i uglja, sukob je ovih dana eskalirao u sektoru energetike. Geopolitičkim igrama.

Posle finansijskih blokada Moskve i najave Brisela da će postepeno odustajati od ruskih energenata predsednik Rusije Vladimir Putin izjavio je juče da će od sada zahtevati da „neprijateljske zemlje” plaćaju uvoz ruskog prirodnog gasa isključivo u rubljama.

Na sastanku sa državnim zvaničnicima Putin je rekao da je „odredjeni broj zapadnih zemalja doneo nelegitimne odluke o takozvanom zamrzavanju ruske imovine” i da je time doveo u pitanje pouzdanost valuta tih država i podrio poverenje u njih. „Nema nikakvog smisla isporučivati našu robu Evropskoj uniji i Sjedinjenim Američkim Državama i za nju primati dolare, evre i brojne druge valute”, kazao je Putin, prenela je agencija AP.

Iz Berlina je odmah stigao komentar – da zahtev da se plaćanje ruskog gasa obavlja isključivo u rubljama prestavlja „prekid ugovora”.

Taj zahtev „predstavlja prekid ugovora. Sada ćemo razgovarati sa svojim evropskim partnerima na koji način da odgovorimo na taj zahtev”, rekao je nemački ministar ekonomije Robert Habek na konferenciji za novinare u Berlinu.

Nemačka ne može u kratkom roku odustati od ruskih energenata

Nemački kancelar Olaf Šolc smatra da kratkoročno ne postoji mogućnost odustajanja od snabdevanjima energentima iz Rusije, ma koliko njegova zemlja to želi, ali da će dugoročno prekinuti zavisnost od nafte, gasa i uglja iz ove zemlje. Jer, kako kaže, to bi dovelo do recesiju, ne samo u Nemačkoj već i celoj Evropi. Uz to bi na stotine hiljada ljudi ostalo bez posla, propao bi niz industrijskih kompanija.

Ono što je već sada sigurno je da su i Nemci i ostali Evropljani indirektno pogođeni sankcijama koje je zapad uveo Rusiji.

Ako se vratimo na prošlo leto, kada su evropske zemlje propustile da napune skladišta gasom, a za šta sada okrivljuju Gasprom – rusku kompaniju koja je suvlasnik u mnogim evropskim gasnim skladištima – jasno je da su evropski energetski stratezi prevideli porast potražnje za energentima na svetskom tržištu zbog naglog oporavka globalne privrede posle „korona stagnacije”, zanemarili činjenicu da je proizvodnja zelene struje iz vetra i suca podbacila i poveli se za mantrom vašingtonskih i briselskih antiruskih aktivista da ne treba sklapati dugoročne ugovore o nabavci gasa sa Gaspromom (mada ih mnoge evropske zemlje kslapaju sa Katarom, na primer), odnosno, da ne treba kupovati ruski gas. I, to su, da podsetimo, iskoristili mešetari na berzi, koji su veštačkim povećanjem potražnje „naduvali” cene na gasnim berzama.

Po principu spojenih sudova sinhronizovano „skaču” cene električne energije i gasa. A poskupljenje se „prelilo” i na cene uglja. Nafta, istovremeno, doduše pod kontrolom kartela OPEK-a proširenim Rusijom i još nekim zemljama, nezavisnim proizvođačima „crnog zlata”, proživljava svoju cenovnu krizu.

Sve skupa, sada imamo preskupe energente – i gas, i struje i naftu i ugalj. Što nikome ne odgovara. Jer inflacija buja, poskupljenja su poput lančanog domino efekta, nestašice više nisu samo pretnja već realnost u mnogim sektorima, recesija je pred vratima svima…

Bumerang efekat

Važington je, pokušavajući da svoju ekonomsku krizu teleportuje u Evropu i Aziju (jer, Kina im je veći trn u oku od Rusije) uz pomoć NATO poslušnika „zakuvao čabar” koji preti izlivanjem i potapanjem.

Planetarne energetske geopolitičke igre su se, izgleda, otele kontroli. Više se ne zna u čijim rukama je loptica, a ko drži spreman reket. Jer, pored ključnih igrača, Rusije i SAD, sada bi mnogi u Evropi da izađu iz svoje marionetske uloge. Često se, međutim, poput već pomenutog Šulca, mnogi još više upetljavaju u kučine. Da nije žalosno čovek bi mogao da se od srca nasmeje njegovim izjavama o tome da Nemačka ne može odmah da odustane od kupovine ruskih energenata, da traži alternative i da će, dok ih ne nađe, nastaviti da kupuje gas, naftu i ugalj (da, ugalj, jer Nemci se vraćaju termoelektranama na ugalj) iz Rusije.

Pokušavajući da izbegnu maticu, koja ih vuče ka ekonomskom kolapsu, mnogi do juče ostrašćeni političari postaju svesni toga da njihov posao nije rešavanje ukrajinske krize već problema koje imaju kod kuće, sa svojim građanima i privredom.

Dugoročno svi gube

U ovim energetskim geopolitičkim igrama malo ko će profitirati. Možda nekolicima igrača na kraće staze. Dugoročno, sve će im greške doći na naplatu.

A kada se podvuče crta videće se jasnije da je Vladimir Putin odluku o tome da gas naplaćuje u rubljama doneo, između ostalog, i kao odgovor na odluku Zapada da isključi iz SWIFT-a ruske banke i onemoući im pristup međunarodnom finansijskom sistemu. Do kada će sve ovo trajati zavisi od obostranih tvrdoglavosti. Ili od toga ko će se prvi uplašti bunta sopstvenog naroda. Onog istog koji već ne može da plati astronomske cene hleba, ulja, šećera, naftnih derivate, gasa i struje. Francuski „žuti prsluci” bili su samo početak socijalnog bunta. Korona virus ga je potisnuo u drugi plan. Ali, energetska kriza mogla bi buntom zažuteti ne samo Francusku i EU. Geopolitičke igre samozvanih planetarnih lidera mogle bi im se i bukvalno obiti o glavu.