Plate šefova EksonMobajla, Ševrona, Šela i BP-a podrivaju klimatske akcije

Zarade vodećih menadžera najvećih naftnih kompanija, često veće od 10 miliona američkih dolara godišnje, povezane su sa konstantnim vađenjem fosilnih goriva, istraživanjem novih polja i promocijom potražnje za naftom na tržištu. Nova studija pokazuje da rukovodioci četiri najveće naftne kompanije - EksonMobajla, Ševrona, Šela i BP-a imaju lično vlasništvo nad desetinama, čak stotinama hiljada deonica, što stvara ličnu želju za istraživanjem, vađenjem i prodajom fosilnih goriva.

Lično vlasništvo nad deonicama stvorilo je rukovodiocima naftnih kompanija otpor prema klimatskim akcijama, navodi se u studiji koja baca sumnju na nedavne obaveze BP-a i Šela za dostizanje nulte emisije ugljenika.

Kompenzacioni paketi za izvršne direktore, odnosno, zarade vodećih menadžera najvećih naftnih kompanija, često su veće od 10 miliona američkih dolara godišnje, povezani su sa konstantnim vađenjem fosilnih goriva, istraživanjem novih naftnih polja i promocijom jake potražnje na tržištu putem oglašavanja, lobiranja i državnih subvencija, navodi se u izveštaju, kako prenosi TheGuardian.

Ciljevi rukovodilaca velikih naftnih kompanija u suprotnosti su sa naporima, širom sveta, da se globalno zagrevanje održi na maksimalno 1,5-2 °C iznad predindustrijskog nivoa. Lično vlasništvo izvršnih direktora nad deonicama u kompanijama povezano je sa konstantnim vađenjem fosilnih goriva od strane EksonMobajla, Ševrona, Šela i BP-a.

Čak i nagrade za najbolje korporativno upravljanje (Boardroom nagrade) podržavaju iskrivljenu korporativnu kulturu, koja usporava put ka dekarbonizaciji, navodi se u studiji, koja je ekskluzivno podeljena sa Guardian-om, pre objavljivanja u časopisu Energy Research and Social Science.

Plate generalnih direktora u EksonMobilu, Ševronu, Šelu i BP-u. Izvor: TheGuardian

Ričard Hede (Richard Heede) iz Instituta za klimatsku odgovornost u SAD, koautor ovog rada, rekao je da je studija pokazala da je potreba za promenama u korporativnim strukturama hitnija od promena ponašanja potrošača.

„Prikazali smo da rukovodioci imaju lično vlasništvo nad desetinom ili stotinom hiljada deonica, što stvara ličnu želju za istraživanjem, vađenjem i prodajom fosilnih goriva. Potrebno je uskladiti kompenzacije (sistem bonusa) prema uspehu smanjenja apsolutnih emisija, i na taj način promeniti način razmišljanja o ugljeniku“, rekao je Hede.

Studija prati EksonMobajl, Ševron, Šel i BP – četiri „velika proizvođače ugljenika“ – od 1990. Tada je i šira javnost prvi put čula upozorenje o opasnostima sagorevanja fosilnih goriva.

Rukovodiocima je mnogo godina ranije rečeno o pretnji, ali umesto da rade na prelazu na čistije, sigurnije oblike energije, povećali su proizvodnju, smanjili rizike i usvojili kampanje za odnose s javnošću, koje su naftne kompanije obmanjujuće predstavljale više kao deo rešenja, nego kao izvor problema.

Između 1990. i 2019. četiri kompanije su ostvarile zajednički profit od oko dve milijarde dolara. Samo je minoran deo ovih sredstava uložen u energiju sa niskim sadržajem ugljenika.

EksonMobajl je tokom osam godina, do 2018. godine, izdvojio svega 0,22 posto svojih kapitalnih ulaganja u energiju sa niskim sadržajem ugljenika. Udeo ulaganja kompanije Ševron bio je gotovo identičan. Šel je izdvojio 1,3 posto, a BP 2,3 posto. Izveštaj kaže da nijedna kompanija nije investirala u skladu sa ciljem za nulto smanjenje emisija i održanje temperature na maksimalno povećanje od 1,5°C.

Umesto toga, veći deo dobiti je uložen u vađenje nafte i gasa, otkup akcija, plaćanje dividendi akcionarima, ili je korišćen za lobiranje kod političara, podrivanje nauke o klimi i plaćanje reklama.

Udeo kapitalnih ulaganja u energije sa niskim emisijama ugljenika

U SAD-u su troškovi lobiranja za četiri kompanije iznosili 731 milion dolara između 1998. i 2019. Njihove političke donacije samo su u SAD, počev još od 1990. godine, vredele 59 miliona dolara.

Kako su jačali javni pritisak i naučni dokazi, velika četvorka se kretala kroz razlićite faze, tvrdi studija. Prva faza „pretvaranja da problem ne postoji“ 1980-ih prešla je u fazu „postepene adaptacije“ (bacajući sumnju na nauku kao izgovor za spore promene) tokom 1990-ih i početkom 2000-ih, a danas se nalaze u fazi „delimičnog prihvatanja“ (prihvataju nauku, ali se postepeno kreću ka dugoročnim ciljevima).

Uprkos promeni taktike i javnog govorenja, dugoročna strategija je uvek bila ista: obezbeđivanje socijalne dozvole za vađenje nafte i gasa. Sve četiri kompanije planiraju da nastave sa vađenjem fosilnih goriva i nakon 2050. godine.

Koautor rada Dario Kener (Kenner) sa Univerziteta u Suseksu (Sussex) rekao je da skorašnju najavu Šela i BP-a o cilju za postizanje nulte emisije do 2050. godine i podržavanje taksi na ugljenik od strane Eksona i Ševrona, treba posmatrati kao sličnu taktiku.

Kener je rekao: „Kada BP, Šel i ostali govore o dostizanju nula emisija, oni u stvari pokušavaju da postanu deo procesa donošenja odluka. Oni žele da budu zaduženi za tranziciju što je više moguće, kako bi je mogli usporiti – to je cela poenta pokušaja ubeđivanja društva da im veruje.“

Dodao je da je poređenje ciljeva koje su postavile pojedinačne kompanije odvraćalo pažnju od mnogo važnije uloge koju bi vlada trebalo da igra.

„Ne može da se uzima u obzir samo to šta Šel ili BP rade. Mora da se sagleda čitava industrija. Trebalo bi da se radi o uticaju na klimu i postepenom ukidanju nafte i gasa u skladu sa ciljem od 1,5 °C“, rekao je, naglašavajući da „sudbina, međutim, zavisi od nastavka proizvodnje i prodaje“.

Studija ispituje visok nivo plata rukovodioca naftnih kompanija, koje motivišu pojedince da nastave praksu koja destabilizuje klimu.

Najmanje sedam rukovodilaca zaradilo je više od 10 miliona dolara tokom 2018. godine, poslednjoj godini obuhvaćenoj studijom. Šelov generalni direktor, Ben van Beurden, na vrhu je liste po zaradi od 23 miliona dolara.

Deonice uzimaju sve veći udeo u tim zaradama, jer kako autori studije kažu, podstiču rukovodioce da koriste profit za otkup akcija, umesto da ulažu u obnovljive izvore energije.

Drugi grafik rangira emisije vodećih menadžera na osnovu količine nafte i gasa koje je kompanija ispumpala iz zemlje u datoj godini. Džon Votson, generalni direktor Ševrona se 2018. godine našao na vrhu ove liste sa udelom ličnih emisija od preko 600.000 tona, što je 100.000 puta više od prosečnog građanina Velike Britanije.

Udeo emisija povezan sa akcijama izvršnih direktora. Izvor: TheGuardian

Kompanije moraju da preispitaju kompenzacije i usklade ih sa ciljevima investiranja u energije sa niskim sadržajem ugljenika. Preduzeća bi trebalo da se prebace sa lažnog lobiranja zelene energije na iskreno prepoznavanje opasnosti od fosilnih goriva i promociju čistijih alternativa. Studija sugeriše da će im za to trebati pritisak spolja. Zaključuje se da su naftne i gasne kompanije loše strukturirane za smanjenje emisija ugljenika i da ne postižu nivo koji zahtevaju klimatske nauke. Ovo pokreće potrebu za daljim spoljnim pritiskom, posebno od strane vlada, rekao je Hede.

U protekle dve godine došlo je do nekih promena, mada se tempo razlikuje od preduzeća do preduzeća. Šel je za Guardian rekao da je prva velika energetska kompanija koja je povezala plate izvršnih rukovodioca sa energetskom tranzicijom. Šel je ovog februara izjavio da su plate više od 16.500 zaposlenih sada povezana sa nizom kratkoročnih i dugoročnih ciljeva dekarbonizacije. Takođe, saopštili su da više ne postoji veza između obima proizvodnje i sistema bonusa vodećih menadžera.

Iz Ševrona, međutim, tvrde da su zaključci studije bili netačni i obmanjujući.

„Izvršnu kompenzaciju određuju nezavisni direktori odbora, a savetuje ih nezavisni konsultant za kompenzacije. Koncept našeg programa usklađen je sa interesima akcionara i podržava fokus kompanije na „veći povrat, niži nivo ugljenika. Mere učinka energetske tranzicije direktno su povezane sa bonusima naših rikovodioca i većine naših zaposlenih u godišnjem bonus programu kompanije“, rekli su iz Ševrona ističući da rade na tome da pomognu svetu da postigne energiju sa nižim sadržajem ugljenika, povećavajući upotrebu obnovljivih izvora energije i ulažući u tehnologije sa niskim emisijama.

Autori novog izveštaja rekli su da su Šel i, u manjem stepenu, BP, povećali investicije sa niskim emisijama ugljenika, ali da njihove mere još uvek nisu dovoljne da ispune cilj od 1,5 °C. Oni ističi i da su američke firme znatno zaostale u odgovoru na rizike. Ključ je bio industrijski pristup u skladu sa globalnim upravljanjem klimom, a ne dobrovoljne obaveze koje bi se mogle povući kasnije, kao što se događalo u prošlosti.

„Naša studija jasno pokazuje zašto treba da prestanemo da trošimo toliko vremena na ono što ove kompanije obećavaju. Umesto toga, trebali bismo više razgovarati o ulozi kreatora politike“, rekao je Kener.

Iz BP-a tvrde da njihova politika nagrađivanja podržava cilj kompanije da smanji emisije gasova sa efektom staklene bašte na nulu do 2050. godine ili ranije, što je u skladu sa pariskim ciljevima. Ovo će podrazumevati najobimniju transformaciju u istoriji BP-a.

„Do 2030. godine strategija ima za cilj da poveća naše ulaganje u energiju sa niskim emisijama ugljenika na pet milijardi dolara godišnje, da razvije 50GW obnovljivih proizvodnih kapaciteta i da smanji BP-ovu proizvodnju nafte i gasa za 40 posto“, navode iz ove naftne kompanije.

Izvor: TheGuardian

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn
Share on email
Email
Share on print
Odštampaj

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Logo

Newsletter

Možda će Vam se svideti:

Logo

Energija Balkana

Newsletter

Nedeljni pregled vesti