Posledice diverzije nad Severnim tokom

Bahato i nasilno prekidanje Severnog toka i Severnog toka 2 šalje jasnu poruku i Nemačkoj i Evropi da se ne može biti „polovično” uz Ameriku. To je po(r)uka i za Srbiju, piše Vladislav Obrenović, politikolog sa prebivalištem u Australiji ekskluzivno za Novi Standard.

Posle diverzija na gasovodima Severni Tok 1 i 2 ne možemo da znamo da li će Evropa dočekati zimu bez ruskog gasa. Ono u šta možemo biti sigurni jeste da će njegov protok kontrolisati Ukrajina i Poljska, trenutno najagilniji zastupnici američkih interesa u Evropi.

Upravo tu treba tražiti motive za diverziju na gasovodu. Detalji oko same eksplozije nisu sada bitni, bitne su posledice. Posle ove diverzije za Evropu (pre svega za centralnu i istočnu) primarno pitanje je kako doći do energenata, a za Rusiju kako da ne izgubi evropsko tržište.

Kratkoročno gledano, pred ujedinjenom Evropom je jasno trasiran put: ćutati i slušati prekookeanskog gazdu. Ako ne budu voljni da čine ono što se od njih očekuje, Poljska (koja je baš juče otvorila gasovod za norveški gas i tako sebe osigurala od hladne zime) i Ukrajina će držati ruku na ventilu ruskog gasa. To ujedno daje Ukrajini i moć da jača svoje zahteve za oružanom i svakom drugom vrstom pomoći od „slobodnog sveta”. Rusija, sa druge strane ne želi da izgubi ni evropsko tržište ni prihode od gasa, pa će prećutno trpeti mnogo što-šta, kako bi se nastavile isporuke. Americi ostaje samo da „balansira“, da svodi ukrajinske i poljske zahteve na meru koja ne bi primorala Rusiju na totalan prekid isporuke, barem dok Evropa ne pronađe alternativne izvore energenata.

Dugoročne posledice podrivanja Severnog toka 1 i 2 po Evropu zavisiće od niza faktora, ali i od ruskog odgovora. Kakav bi mogao biti ruski odgovor, kako će se to odraziti na Evropu i pre svega kako će se odraziti na nas, ono je na šta svi pokušavamo da nađemo odgovor.

Ruska dilema

Rusija mora dobro da razmisli šta će biti njen sledeći potez u ovoj, veoma kompleksnoj situaciji. Kratkoročno, Rusija nema mnogo mogućnosti, a prvo što pada na pamet je recipročni odgovor – slična sabotaža nad evropskim gasovodima.

Takva akcija ni u kom slučaju ne bi doprinela ruskim interesima. Kratkoročno gledano, ništa se ne bi promenilo. Gasovod kroz Ukrajinu bi ostao jedini tok snabdevanja Evrope i svi uslovi i rizici za njegovo korišćenje bi ostali. Povećanje isporuka gasa ovim putem ne bi bilo moguće, tako da Rusija ne bi profitirala. Istina, Poljska i Nemačka bi se „dodatno smrzle“ tokom zime. Dakle, to bi bila po Evropu bolna demonstracija ruske moći od koje Rusija ne bi imala koristi.

Takođe, uništavanje gasovoda pod kontrolom evropskih zemalja dugoročno bi dovelo do strateške promene tranzita energenata, u kojoj bi brodovi preuzeli glavnu ulogu u snabdevanju. Tom promenom ruski gas postaje manje konkurentan, što bi značilo veliki upliv američkih energenata. Uz to mnoge američke firme bi profitirale jer bi imale veliki udeo u izgradnji neophodne infrastrukture i lučkih terminala, pravljenju tankera za gas, pa sve do pružanja neophodne logistike. Naravno, sve bi to Evropa platila.

Rusija je u teškoj situaciji, ali i Evropa

Ovaj scenario definitivno ne ide naruku Rusiji, a Evropu bi doveo u još veću krizu. Zbog povećane cene energenata, evropski industrijski proizvodi bi izgubili na konkurentnosti u odnosu na azijske, ali i na američke, koji su već decenijama u zapećku evropske industrije (automobili, mašine, široka potrošnja itd). Imajući u vidu američku moć da kontroliše tržište, sigurno je da bi Evropa, kao što je danas uslovljena da kupuje američki gas, sutra bila uslovljena da kupuje američke, a ne kineske industrijske proizvode.

Sve ovo zajedno nije u interesu Rusije i moglo bi se reći da je Rusija u teškoj situaciji. Što je Evropa slabija, anglosaksonska dominacija je utoliko veća, a to Rusiji ne odgovara.

U kratkom i srednjeročnom vremenskom periodu, Rusija će verovatno pokušati da popravi gasovode. Da li će to biti moguće, ostaje da se vidi. Iz nemačkih izvora se tvrdi da popravka gasovoda možda trajno nije moguća, dok se sa ruske strane veruje da će biti potrebno oko šest meseci za sanaciju kvarova. Naravno, ovo će imati smisla samo ako budu postojale garancije za bezbednost gasovoda, a to pitanje je u ovom trenutku vrlo složeno. Trenutno ne postoje takve garancije, a da li će Nemačka biti sposobna i voljna da ih pribavi, ostaje da se vidi.

Srpski balans

Imajući sve ovo u vidu, ostaje pitanje šta je mogući odgovor Rusije.

Jedan od mogućih odgovora koji u sebi sadrži element demonstracije sile bio bi asimetričan napad, na primer, na podvodne internet kablove. NATO je već rekao da će odgovoriti na svaki nameran napad na svoju infrastrukturu.

Ipak, reklo bi se da u trenutnoj situaciji postoji jednostavniji i manje rizičan odgovor: izlazak na Odesu! Odesa je po svemu sudeći odgovor na geostrateški izazov pred kojim stoji Rusija. Kontrolom Odese, Rusija bi se kopneno povezala sa EU i na taj način otvorila mogućnosti novih infrastrukturnih projekata. Kontrola delte Dunava bi joj dala novu rutu za transport energenata i na taj način još jedan upliv u centralnu Evropu.

Izgradnja gasovoda Turski tok na deonici od Ćuprije do Dunava, 22. novembar 2019. (Foto: Tanjug/Dušan Aničić)

Pored toga, povećanje kapaciteta Turskog toka bio bi jedan od načina dostave energenata u Evropu koji bi verovatno bio sigurniji od onog kroz Baltik. To je upravo ono što otvara velike mogućnosti Srbiji. Sa jedne strane, ona može profitirati od tranzita gasa, u slučaju da se Turski tok „produži“, odnosno da mu se poveća kapacitet. Sa druge strane, suočene sa skupim energentima, evropske zemlje će biti prinuđene da deo svoje industrije premeste u zemlje gde je energija jeftinija. Kao što smo videli, prelazak u Aziju nije bio ni lak ni poželjan za Evropu, ali prelazak u istočnu Evropu i Balkan je moguć. To je nešto što Srbija mora da iskoristi, ako do toga dođe.

Zato Srbija mora pažljivo da izvaga svoj položaj. Sa jedne strane, mora da bude prihvatljiva destinacija za zapadne investicije, a sa druge, mora da bude oaza jeftinih ruskih energenata. Samo kombinacijom oba elementa Srbija može da profitira.

Taj balans će biti vrlo delikatan i temeljiće se na drugačijem imperativu od dosadašnje srpske politike prema kojoj „Evropa nema alternativu“. U novom rasporedu geopolitičkih snaga EU je u velikoj meri izgubila svoju političku moć (vojnu nikad nije ni imala) i postala očigledna marioneta američkih interesa. No za nas je bitan njen ekonomski potencijal, koji, iako umanjen i dalje jeste značajan za Srbiju. U toj „izmeni“ pozicija Srbija neće samo zavisiti od toga šta je Evropa spremna da nam pruži već i šta mi možemo da pružimo njoj. Naš glavni adut mogu biti jeftini ruski energenti, a za njih su neophodni bliski i bratski odnosi sa Rusijom. Dakle novi pristup Srbije mora da bude „i Evropa i Rusija“, a uz sve to ne smeju da se zaborave osnove srpskih nacionalnih interesa a to su Kosmet i Republika Srpska.

Kako to izbalansirati ostaje da se vidi. Bahato i nasilno prekidanje Severnog toka daje jasnu poruku i Nemačkoj i drugim zemljama da se ne može biti „polovično uz Ameriku“. To je po(r)uka i za Srbiju.

Izvor: Novi Standard

Facebook
Twitter
LinkedIn
Email
Odštampaj

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Logo

Newsletter

Možda će Vam se svideti:

Logo

Energija Balkana

Newsletter

Nedeljni pregled vesti

Najava Konferencije

21. decembar 2022.