Prema nekim procenama u BiH je moguća izgradnja oko 2 GW u solarnim elektranama i vetroelektranama. Ukoliko bismo iskoristili samo 10% od te proizvodnje za proizvodnju zelenog vodonika, mogli bismo proizvoditi oko 8.000 tona zelenog vodonika godišnje. To je oko 27.500 tona ekvivalentne nafte ili oko 2,3% potrošnje energije u transportu u BiH.

„Dakle, ne govorimo o velikim brojevima, ali je njihov značaj u dekarbonizaciji veliki jer omogućava rad neupravljivih izvora energije“, ističe za eKapiju prof. dr Azrudin Husika, vanredni profesor na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Sarajevu.

Husika navodi da je lanac vrednosti zelenog vodonika mnogo veći od količine energije u zelenom vodoniku i udelu te energije u državnom bilansu. Tu pre svega misli na radna mesta u tom lancu, proizvedeni kiseonik itd.

„Postojeći kapaciteti solarnih elektrana i vetroelektrana su nedovoljni da se uopšte priča o zelenom vodoniku, jer sva električna energija iz postojećih kapaciteta tih elektrana može da se integriše u sistem i potroši od strane krajnjih kupaca. Međutim, kako se bude smanjivala proizvodnja električne energije iz termoelektrana na ugalj, a povećavali kapaciteti solarnih elektrana i vetroelektrana, tada će imati smisla da se jedan deo električne energije koristi za proizvodnju zelenog vodonika”, ističe Husika.

Šta je zeleni vodonik?

Zeleni vodonik je vodonik koji se proizvodi elektrolizom vode korištenjem isključivo energije iz obnovljivih izvora, pre svega iz solarnih elektrana i vetroelektrana. U periodima kada je proizvodnja iz neupravljivih izvora energije (sunce i vetar) veća od trenutnih potreba potrošača, „viškovi“ električne energije se mogu koristiti, između ostalog za proizvodnju vodonika elektrolizom.

Međutim, još uvek dominira tzv. sivi vodonik koji se proizvodi iz fosilnih goriva, što znači da uzrokuje određene emisije gasova koji izazivaju efekat staklene bašte. Postoji i tzv. plavi vodonik koji se, kao i sivi, proizvodi iz fosilnih goriva, ali uz primenu postupaka izdvajanja i skladištenja ugljenika (eng. Carbon Capture and Storage – CCS), što znači da njegovoj proizvodnji ne dolazi do emisija gasova koji izazivaju efekat staklene bašte.

„Treba naglasiti da zeleni vodonik jeste jedna kockica u mozaiku tehnologija dekarbonizacije. To znači da zeleni vodonik ne umanjuje značaj uloge drugih tehnologija skladištenja energija. Vodonik je postao jedan od bitnih strateških pravaca zbog toga što može na adekvatan način da iskoristi „viškove“ električne energije, koji se neminovno pojavljuju sve više i više, i da nam tu energiju vrati kada i gde nam je to potrebno”, pojašnjava profesor Husika.

Za proizvodnju zelenog vodonika je potrebna elektroenergetska infrastrukutra za napajanje elektrolizatora, uređaja koji vrše proizvodnju vodonika iz vode procesom elektrolize.

„Iako je njegova tehnologija odavno poznata, primena je bila vrlo ograničena jer se nije javljala potreba za njim, kao što javlja danas kada Evropa ima za cilj da postane klimatski neutralna do 2050. Zeleni vodonik se uklapa u klimatsku neutralnost jer je prihvatljiv za okolinu. Pored toga što ne uzrokuje emisije gasova koji izazivaju efeket staklene bašte, nema emisija zagađujućih materija, proizvod oksidacije je voda, a prilikom njegove proizvodnje proizvodi se i čist kiseonik. Značaj proizvodnje kiseonika je posebno veliki, imajući u vidu njegove potrebe u periodu pandemije COVID 19“, ističu za eKapiju iz konsultantske kuće nLogic Advisory Sarajevo.

Treba naglasiti da se skladištenje i distrubucija ne razlikuju bez obzira na „boju“ vodonika, i da se potrebna infrastruktura znatno razlikuje od krajnje potrošnje vodonika.

„Na primer, ukoliko želimo da koristimo vodonik sa prirodnim gasom do nekog procenta može se koristiti postojeća mreža za prenos i distribuciju prirodnog gasa. Ukoliko je krajnja namena korišćenje u transportu onda je potrebna zahtevnija infrastruktura”, kažu naši sagovornici.

Preduslovi proizvodnje

Osnovni preduslov je izgradnja velikih postrojenja na obnovljive izvore energije, pre svega vetroelektrana i solarnih elektrana, što će dovesti do „viškova“ jeftine električne energije u periodima kada je potrošnja relativno mala.

Drugim rečima, preduslov je da se javi potreba za iskorišćavanjem tj. skladištenjem viškova električne energije iz mreže. Uz to neophodno je dodatno razvijati tržište električne energije.

„To je preduslov za pojavu niskih cena električne energije u periodima niske potražnje i visokih cena u periodima visoke potražnje, kada bi se vodonik, između ostalog, mogao koristiti za proizvodnju električne energije. Naravno, postoje i dodatni preduslovi, kao što je definisanje jasnog strateškog opredeljenja, usvajanje potrebnih standarda, međunarodna saradnja, izgradnja infrastrukture (koja će omogućiti veću integraciju obnovljivih izvora energije u mrežu, distribuciju vodonika itd.)”, pojašnjava Husika.

Iz nLogic Advisory dodaju da je potrebno doneti i usvojiti, kako strateški, tako i zakonski okvir za proizvodnju i korišćenje zelenog vodonika, što uključuje i niz neophodnih standarda u vezi tehnologija u lancu zelenog vodonika kao i načine podsticaja proizvodnje i korištenja zelenog vodonika.

Razvojna šansa BiH

Husika smatra da s obzirom na sve potencijale, počevši od tehničkih znanja do obnovljivih izvora energije, BiH sigurno može uhvatiti priključak sa zemljama EU u ovoj oblasti. Za to je potrebno jasno strateško opredeljenje i uključivanje u programe međunarodne saradnje, kaže Husika.

„S obzirom na potencijale i trend izgradnje neupravljivih izvora električne energije (vetroelektrana i solarnih elektrana) vodonik je sigurno jedna od razvojnih šansi za BiH u oblasti energetike. Imajući u vidu planove dekarbonizacije tj. postizanja klimatske neutralnosti, vodonik bi mogao igrati važnu ulogu u dekarbonizaciji elektroenergetike i posebno u industriji proizvodnje čelika i cementnoj industriji. Kratkoročno se može koristiti u mreži prirodnog gasa (uz prirodni gas). Korištenje vodonika u transportu u BiH je dugoročna opcija.”

Sa njim mišljenje dele i eksperti nLogic Advisory Sarajevo, koji navode da zeleni vodonik može biti razvojna šansa za privredu BiH na različite načine.

„Da bi se ispunili planovi EU za proizvodnju i korišćenje zelenog vodonika, potrebno je proizvesti različite delove za tehnologije u lancu zelenog vodonika. Za tu proizvodnju privreda u BiH ima visok potencijal, s obzirom na tradiciju u metaloprerađivačkoj industriji. To znači da možemo kompenzovati jedan deo radnih mesta koje ćemo neminovno gubiti u tradicionalnoj energetici vezanoj pretežno za domaći ugalj, ali i uvozni ugalj u nekim industrijama. Uz to treba naglasiti da su radna mesta u lancu zelenog vodonika znatno kvalitetnija radna mesta u odnosu na radna mesta u lancu proizvodnje energije iz uglja.

Drugi aspekt razvojne šanse za privredu BiH je omogućavanje veće integracije intermitentnih izvora električne energije u mrežu. To znači da zeleni vodonik može omogućiti izgradnju dodatnih kapaciteta za proizvodnju električne energije iz solarne energije i energije vetra. To opet, između ostalog, znači dodatna radna mesta. Efekat ovoga je smanjenje emisije gasova koji izazivaju efekat staklene bašte u elektroenergetici, što u kontekstu tržišta EU znači konkurentnost zbog manjih troškova za emisije ugljen dioksida”, navode u nLogic Advisory.

Na kraju, mogu da nam kažu, ugljenično intenzivne industrije kao što su proizvodnja čelika i cementa mogu znatno smanjiti svoje emisije primenom zelenog vodonika jačajući tako svoju konkurentnost i doprinoseći ispunjavanju cilja klimatske neutralnosti BiH.

Ukoliko se BiH nametne kao značajan igrač, zahvaljući zelenom vodoniku, možemo privući tranzitni teretni saobraćaj koji će koristiti zeleni vodonik, za šta je potrebna izgradnja infrastrukture. Sve ove razvojne šanse znače velike strane investicije koje dobrim delom mogu doći iz globalnih fondova za ublažavanje klimatskih promena, što su uglavnom grantovska sredstva, poručuju iz logističke kuće nLogic Advisory.

Faktori rizika

Pored tzv. tehničkih rizika, a koji se odnose na sigurnosne aspekte, proizvodnje, skladištenja, distribucije i korištenja vodonika, koji se mogu svesti na minimum primenom dobre tehničke prakse, postoje i drugi rizici. Jedan od njih se odnosi na „boju“ vodonika.

Potrebno je osigurati da se prilikom proizvodnje zelenog vodonika koristi isključivo energija iz obnovljivih izvora i to u periodima niske potražnje za električnom energijom. Ukoliko to ne bi bilo u potpunosti postignuto to bi značilo da ne smanjujemo emisije u meri u kojoj je to planirano, podržavamo neobnovljive izvore i da imamo vrlo nisku resursnu efikasnost.

Neadekvatna primena može dovesti do niske efikasnosti u čitavom lancu i posledično više cene za krajnje potrošaće. Na primer, efikasnije je koristiti električnu energiju za grejanje zgrada nego proizvoditi zeleni vodonik pa ga distribuirati mrežom prirodnog gasa. Naravno, u ovom slučaju treba nastojati koristiti vodonik za neke specifične industrijske procese koje je teško prebaciti na druge izvore.

„Veliki rizik za BiH može biti preterano korišćenje domaćih potencijala obnovljivih izvora energije za proizvodnju zelenog vodonika i njegov izvoz. Na taj način bi se uzrokovao veliki pritisak investitora na prostor za obnovljive izvore energije i potencijalni gubitak prirodnih staništa, poljoprivrednog zemljišta itd. S druge strane, to bi usporilo dekarbonizaciju u BiH, jer bi porastao izvoz energije, a elektrane na ugalj bi morale pokriti domaću potražnju za električnom energijom, što znači da bi smanjenje emisije gasova koji izazivaju efekat staklene bašte bilo ograničeno. Uz uvođenje naknada za emisije ugljen dioksida to bi moglo značiti više cene za krajnje korisnike u odnosu na scenario bez proizvodnje i izvoza vodonika”, ističe Azrudin Husika.

Izvor: ekapija