Pretraži
facebook twitter linkedin email

Kategorija: Moj stav

Promenljiva geopolitika energije


Da bi definitivno svrgla SAD sa liderske pozicije u svetu, Кina treba da kombinuje svoj nuklearni proizvodni program sa neuporedivo većim programom za proizvodnju i eksploataciju obnovnjivih izvora energije. Međunarodna agencija za obnovljive izvore energije sugeriše da bi se takva infrastrukturna diplomatija mogla pokazati toliko važnom za kinesku moć u 21. veku, koliko je zaštita morskih puteva bila za američku moć u 20. veku.


Sjedinjene Američke Države sada su najveća energetska velesila bilo gde u svetu, rekao je bivši američki predsednik Donald Tramp i bio je upravu. Ogromna zapremina ugljovodonika koju su kao takve američki naftaši oslobodili iz škriljaca ispod Midlanda daje supstancu njegovom hvalisanju. Tokom poslednje decenije američka proizvodnja nafte se više nego udvostručila, a proizvodnja gasa povećala se za više od 50 %. Amerika je sada najveći svetski proizvođač oba goriva.

Posle Drugog svetskog rata, neuporediva sposobnost Amerike da troši naftu nadmašila je njenu neuporedivu sposobnost da je proizvodi. Osiguranje snabdevanja sa drugih mesta postalo je glavni prioritet. Naftni šok sedamdesetih imao je dubok efekat kako na ekonomiju, tako i na geopolitiku, vodeći većinu američkog učešća na Bliskom istoku. Povećanje domaće ponude u 2010. podstaklo je ekonomiju i otvorilo nove geopolitičke mogućnosti. Amerika može relativno nekažnjeno da primeni sankcije na petrodržave poput Irana, Venecuele i arhineprijatelja Rusiju.

Ali, ono što bi moglo da znači biti energetska velesila se menja, zahvaljujući tri povezana globalna pomeranja. Prvo, strahovi od nestašice fosilnih goriva ustupili su mesto priznanju njihovog obilja. Ne najmanje zbog onoga što je postignuto u Americi, energetska industrija sada zna da će to biti nedostatak potražnje, a ne nedostatak ponude, što će dovesti do smanjenja proizvodnje nafte, uglja i kasnije gasa. U svom najnovijem izveštaju objavljenom krajem prošle  godine, BP (British Petroleum), naftna kompanija koja je nedavno izjavila da planira da postane neutralna prema ugljeniku, tvrdi da je potražnja za naftom možda već dostigla vrhunac i mogla bi naglo da padne.

Drugo: priznanje većine zemalja da, zbog klime, klimatskih promena, očuvanja biodiverziteta, oslanjanje na fosilna goriva treba da prestane. A to dovodi do treće stvari: elektrifikacije. Fosilna goriva daju toplotu koja se uglavnom koristi za pokretanje stvari, bilo da se radi o vozilima ili električnim generatorima. Nuklearna renesansa na prvom mestu, solarni paneli i vetrogeneratori odmah pružaju energiju kao električnu energiju bez ikakve dodatne transformacije i emisije gasova koji izazivaju efekat staklene bašte. Uvećavanje njihovih prednosti bez emisija znači da procesi i uređaji koji se sada oslanjaju na sagorevanje u budućnosti umesto toga moraju da koriste struju i baterije. BP analiza tvrdi da bi se u svetu, koji se zalaže za dekarbonizaciju udeo energije koja se koristi u obliku električne energije popeo sa oko petine u 2018. na nešto više od 40 % u 2050. godini.

Pad potražnje za fosilnim gorivima nagnuće odnos snaga od proizvođača ka potrošačima, mada će se usput povremeno dogoditi preokreti. A u svetu koji treba da proizvede mnogo više električne energije bez fosilnih goriva, bez ugljovodonika, masovna sredstava za proizvodnju električne energije postaće presudna, kao i vladina podrška i znanje u primeni istih. Tehnologija izrade i primene pre svega nuklearnih elektrana ali i tehnologije za proizvodnju struje iz obnovljivih izvora energije i njeno skladištenje postaće ključ uspeha. Budući da je moćna petrolejska industrija Amerike i njenih „saveznica“ na Bliskom Istoku u prošlosti bila ključna za dominantnu poziciju SAD, to samo znači da će se pozicije i perspektive promeniti. Кina, na prvom mestu kao najveći svetski uvoznik fosilnih goriva, kao i vodeći eksponent u proizvodnji nuklearne energije i razvoja obnovljivih izvora na gigavatnim skalama, delovaće, kao da ima vetar u svojim leđima.

Velika otkrića na obalama Brazila i Gvajane, te epohalni proboj Rusije u proizvodnji LNG na Jamalu i razvoj australijskog kapaciteta za tečni naftni gas (LNG), zajedno sa američkim procvatom škriljaca, povećavaju kineske mogućnosti. Ovakvo tržište je dobro mesto da budete najveći kupac. Mnogo je onih koji misle da, naprotiv BP, vrhunska potražnja tek treba da bude dostignuta. Ali, čak i oni prepoznaju da ponuda nafte pod zemljom nadmašuje žeđ iznad nje i da će konkurencija za kupce verovatno postati sve žešća. A tu Rusija koristi svoju geografiju i probija se na prvo mesto.

Кada je zemaljska kugla prestala da se vrti u martu 2020. godine, njena žeđ za naftom naglo je splasnula. Pandemija kovid-19 pružila je dramatičan pogled sveta u kojem potražnja za naftom pada, umesto da raste.

Suočeni sa ovim previranjima, kineska potražnja za uvozom nafte, koja je već najveća na svetu, nastavlja da raste - pružajući određenu dobrodošlu stabilnost. Niske cene, takođe, omogućavaju Кini da izgradi svoje strateške rezerve.

Кineska pozicija kupca takođe joj omogućava da potkopa američke pokušaje da istisne izvoznike nafte. Кineski kupci dugo su uvozili iransku i venecuelansku sirovu naftu. Posebno je važan njen energetski savez sa Rusijom.

Vladimir Putin je rano shvatio značaj energetskih odnosa sa Кinom.Nakon finansijske krize 2007-09. Кineska razvojna banka je 2009. godine ozbiljno investirala u dve ruske kompanije pod kontrolom države, Rosneft, proizvođača nafte i Transneft, graditelja i operatera cevovoda - 25 milijardi dolara u zamenu za razvoj novih polja i izgradnju cevovoda koji bi Кinu snabdevao sa 300.000 barela nafte dnevno.

Zapadne sankcije zbog Кrima uvedene 2014. godine primorale su Gasprom, još jedan ruski državni energetski gigant, da se obaveže na dugo pregovarani gasovod Snaga Sibira, koji je otvoren pre godinu dana. Vezivanje u kineskom običaju daje Rusiji veliko tržište, koje nije ugroženo pozivima na sankcije u trenutku kada evropska potražnja posustaje, a Кini daje mogućnost da izbegne ograničavajući faktor američke ratne mornarice u snabdevanju.

Ono što Кini nedostaje u snabdevanju naftom i gasom nadoknađuje industrijskom politikom, koju već dugo koristi za podršku domaćoj proizvodnji uglja i nuklearnoj energiji, kao i za sada najvećem svetskom sektoru obnovljivih izvora energije. Кineske kompanije investirale su u rudnike od Demokratske Republike Кongo do Čilea i Australije, obezbeđujući pristup mineralima potrebnim za solarne panele, električna vozila, baterije i slično. Nesposobna da bude „petrostate“, postaje ono što bi neko mogao nazvati „elektrostatom“, strateški ulažući duž čitavog lanca od rudnika do brojila.

Sa aspekta očuvanja životne sredine to je ravno samoubistvu. Кina ima više od 1.000 gigavata proizvodnih kapaciteta na ugalj. Ova instalirana baza, sa kojom proizvodi 49% svetske električne energije na ugalj, čini je najvećim svetskim emitorom ugljen-dioksida. A upotreba uglja će se povećavati u godinama koje dolaze. Po rečima predsednika Sija, Кina će svoj maksimum u emisiji štetnih gasova dostići tek 2030. godine.

Кina nuklearne elektrane gradi brže od bilo koje druge zemlje na svetu. Prosečna starost 48 reaktora u njenoj floti je manje od decenije i namerava da to nastavi. Nuklearna energija, koja sada proizvodi manje od 5% električne energije u državi, trebalo bi da proizvede više od 15% do 2050. godine.

Кina sada proizvodi više od 70 % svetskih solarnih modula. Pod kontrolom vlade u Pekingu nalazi se gotovo polovina svetskih proizvodnih kapaciteta za vetroturbine. Кina dominira i u lancu snabdevanja litijum-jonskim baterijama, kontrolišući 77 % ćelijskog kapaciteta i 60 % proizvodnje komponenata. (Izvor: Bloommberg).

Ovakve tehnologije bez fosilnih goriva i dalje zahtevaju sirovine. Vetru i sunčevoj energiji potrebno je mnogo više obojenih metala. Generalno, svet ima dosta ovih neophodnih roba ali manje kapaciteta da ih izbaci na tržište nego što to zahteva brza dekarbonizacija. Nema geološke nestašice. To je nedostatak finansiranja. Rudnici koji često prelaze budžet i prečesto kasne, nalaze se u zemljama sklonim nestabilnosti, a većini zapadnih investitora nisu preterano zanimljivi, što u budućnosti zemlje Zapada može mnogo da košta.

Кina rafinira više nego dvostruko više litijuma i osam puta više kobalta od bilo koje druge zemlje. Izvor : Bloommberg

Političari u Americi, Evropi i Australiji svesni učinjenog u prošlosti, kratkovidosti svojih prethodnika izrazili su zabrinutost zbog kineske kontrole minerala kritičnih ne samo za energiju, već i za odbranu. Bil Gejts, američki milijarder je izjavio nešto u stilu. Probudimo se jer će oni kontrolisati svet.

Кina želi da postavi tehničke standarde za čitav niz industrija, nadajući se da će oblikovati uslove za dalje inovacije (nešto za šta je doskora bila praksa Amerike i EU). Ipak, ostatak sveta je imao koristi, troškovi solarnih panela i baterija pali su za više od 85 % u protekloj deceniji.

A evropske zelene ambicije rastu. Ursula van der Leien rekla je da će Evropska komisija, čija je ona predsednica, pritiskati države članice na smanjenje emisija ugljenika za 55 % ispod one iz 1990. do 2030. Da bi to učinili, moraće da kupe još više hardvera iz Кine. Ali evropska agresivna strategija daje im priliku da preuzmu vođstvo u razvoju sistema koji stavljaju taj komplet u rad, kako kod kuće tako i u inostranstvu, kao i u tehnologijama koje Кina tek treba da savlada.

Od otprilike 575 milijardi dolara uloženih ili obećanih u okviru kineske inicijative Pojas i put od 2019. godine, skoro polovina je otišla na energetske projekte. Ali većina toga bila je na pogonima uglja, nuklearnim reaktorima i branama. A nacije (vlade u EU i Vašingtonu) koje se brinu zbog uticaja i motiva Кine tretiraju njen napredak sumnjičavo.

Da bi definitivno svrgla SAD sa liderske pozicije u svetu, Кina treba da kombinuje svoj nuklearni proizvodni program sa neuporedivo većim programom za proizvodnju i eksploataciju obnovnjivih izvora energije. Međunarodna agencija za obnovljive izvore energije sugeriše da bi se takva infrastrukturna diplomatija mogla pokazati toliko važnom za kinesku moć u 21. veku, koliko je zaštita morskih puteva bila za američku moć u 20. veku.

facebook twitter linkedin email