Tokom Jom Kipura, jevrejskog svetog dana, 6. oktobra 1973. godine koalicija arapskih država naoružanih sovjetskim oružjem pokrenula je iznenadnu invaziju na Izrael. SAD i Holandija, između ostalih zemalja, pružile su vojnu pomoć Izraelu, koji je pobedio u ratu. Kao odgovor, arapske članice OPEK-a (Organizacije zemalja izvoznica nafte) zabranile su prodaju nafte državama koje podržavaju Izrael. U Holandiji je to rezultiralo „nedeljom bez automobila“, što je omogućilo mojim prijateljima i meni da vozimo bicikl po autoputevima.

„Naftni embargo pre 40 godina podstakao je energetsku revoluciju“, napisao je energetska ikona Danijel Jergin na njenu 40. godišnjicu. Naftne kompanije su izbušile Severno more, Aljasku, Meksički zaliv i kanadski naftni pesak za nova snabdevanja. Domaći ugalj i nuklearna energija su ponovo dobili zamah. Pojavile su se industrije vetra i sunca, a SAD su postavile standarde efikasnosti goriva za nove automobile.

Kada se osvrnemo 40 godina unazad (24. februara 2062. godine), videćemo začetak još jedne energetske revolucije, podstaknute brutalnom invazijom Rusije na Ukrajinu. Ovog puta, međutim, pobednik možda neće biti „Zapad“ – labavo definisan kao Severna Amerika, Evropa, Australazija, Japan, Južna Koreja i njihovi saveznici.

Dok Evropljani prekidaju svoju zavisnost od ruskih fosilnih goriva i ubrzavaju prelazak na izvore energije bez ugljenika, mogu neočekivano doći u vezu sa drugim režimom: Kinom. Rat Rusije u Ukrajini jača geopolitičku moć Kine i prebacuje veću kontrolu nad fosilnim gorivima, baznim metalima, metalima retke zemlje i poluprovodnicima na Peking. Zapadu se to možda ne sviđa – ali može li učiniti nešto da promeni ishod?

„Energetska nezavisnost“ je teža nego što izgleda

Evropljani odavno znaju da zavisnost od ruske nafte i gasa može biti problematična. Kada je ruski državni Gasprom u januaru 2006. prekinuo isporuku prirodnog gasa Ukrajini „…to je stvorilo krizu poverenja na strani EU“, kaže ekspert za Rusiju dr Endrju Monagan. On je tvrdio da su Gaspromovi postupci doveli do toga da neke države EU planiraju da „redizajniraju svoje strategije energetske bezbednosti, sa konkretnim iskazanim namerama da se diverzifikuju od zavisnosti od Rusije“.

Naravno, EU je uradila suprotno, nadajući se da će ekonomska integracija sa Rusijom minimizirati izglede za sukob. Premotavamo 16 godina unapred. Evropska zavisnost od ruskih ugljovodonika je opasna, jer je teško prekinuti. Ako EU zabrani ruske energente naftu i gas, neće imati drugog izbora osim da nastavi da proizvodi energiju uz pomoć nuklearne fisije, a možda i uglja, dok pokušava da nabavi tečni prirodni gas (LNG) iz Severne Amerike i drugih mesta. To neće biti lako i može se raditi samo postepeno.

Dugoročno, Evropa mora da uravnoteži trenutne potrebe sa energetskom tranzicijom, kojom se postiže „energetska nezavisnost“ – teži cilj nego što entuzijasti zamišljaju. Da, Evropa može i treba da ubrza primenu vetra i solarne energije za napajanje domova i da napaja nove industrije gladne energije, poput data centara. I kapaciteti vodonika bi trebali da budu prošireni, iako se njegova proizvodnja za sada delimično oslanja na ruski gas.

Međutim, najvažnije investicije za energetsku nezavisnost biće skladištenje energije i nuklearna fuzija, za koju se očekuje da će postići komercijalizaciju u narednoj deceniji. Fuzija bi mogla bi da obezbedi jeftinu, čistu, obilnu energiju – bilo gde na planeti.

Ova energetska strategija može biti gubitak za Rusiju, ali budućnost izgrađena oko obnovljivih izvora energije i elektrifikacije mogla bi imati jednako problematičnog pobednika: Kinu.

Sijeva nova vazalna država

Nisam čitač misli. Ali, ako je kineski predsednik Si Đinping upola lošiji strateg od onoga kakvim ga analitičari predstavljaju, onda verujem da će on, dugoročno gledano, da iskoristi investiciju. Dokazi sugerišu da je Putin pre Olimpijskih igara u Pekingu tražio Sijevu podršku za invaziju Rusije na Ukrajinu. Si mora da se trudio da obuzda svoje uzbuđenje. Zablude o ruskom diktatoru bi pokrenule teške sankcije sa Zapada, koje bi primorale Putina da bira između pada sa svojim brodom – ili predaje svog „upravljanja“ Siju.

Ovo bi mogla biti najjeftinija geopolitička pobeda u istoriji. Putinova čežnja da uđe u knjige istorije kao 21. car je, umesto toga, ojačala Sijevu kampanju da Kinu učini svetskom supersilom. Putin, zgodno, takođe, dozvoljava Siju da simulira posledice ponovnog zauzimanja Tajvana na silu.

Si će, sa svojim prepoznatljivim malim osmehom, ponuditi da poštedi Putina od ekonomskog napada Zapada, ali samo pod Sijevim uslovima. U suštini, ovo bi Rusiju pretvorilo u koloniju Kine, a Putina u Sijevog vazala.

Kina će, tako, obezbediti pravo da kupuje rusku naftu i gas po specijalnim cenama, dajući svojim industrijskim firmama konkurentsku prednost u odnosu na zapadne kompanije koje plaćaju premiju. I to će garantovati Kini pristup ruskom rudarstvu i metalima, koji su od suštinskog značaja za uspešnu energetsku tranziciju.

Manija za metalima

Svaki ozbiljan plan za postizanje neto-nulte emisije ugljenika do 2050. (ili do 2060. u slučaju Kine) poziva na masovnu elektrifikaciju. Električna vozila (EV) apsolutno moraju da zamene dizajn motora sa unutrašnjim sagorevanjem, ukoliko želimo da sprečimo zagrevanje za više od 2°C.

Istraživači sa Univerziteta Prinston procenjuju da je Sjedinjenim Državama, na primer, potrebno 50 miliona EV na svojim putevima do 2050. godine da bi se postigla neto-nulta emisija (od 2020. tamo je registrovano samo 1,8 miliona EV). EV baterije zahtevaju velike količine metala. I, pogodite gde se iskopava velika količina? U Rusiji i Kini.

Samo za litijum-jonske baterije – bez obzira na druge upotrebe – predviđa se da će godišnja potražnja za niklom, primarnim materijalom, porasti više od osam puta do 2030. godine. Potražnja za litijumom će porasti više od devet puta.

Za energetsku tranziciju do 2050. godine analitičarska firma Vud Mekenzi procenjuje da kapitalna potrošnja na osnovne metale mora dostići dva biliona dolara u narednih 15 godina i dovesti do petostrukog povećanja snabdevanja do 2040. godine.

Ruski i kineski resursi – stub energetske tranzicije

Cene nikla su porasle nakon ruske invazije na Ukrajinu, sa 24.716 dolara po toni 24. februara na preko 100.000 dolara 8. marta, pre nego što je Londonska berza metala obustavila trgovanje na neodređeno vreme. Od ukupne svetske proizvodnje nikla, Rusija proizvodi 5%. Rusija, takođe, proizvodi 20% nikla visokog kvaliteta, koji se koristi u EV baterijama. Proizvođači automobila će preneti dodatne troškove na potrošače, što znači da će manji broj ljudi moći da priušti EV.

U međuvremenu, u Kini se proizvodi više od 12% svetske proizvodnje litijuma i oko 70% metala retke zemlje, od kojih su oba neophodna za EV baterije i raznu elektroniku. U Demokratskoj Republici Kongo, kineske kompanije u državnom vlasništvu su obezbedile većinu rudnika koji izvlače kobalt, još jedan metal potreban za EV baterije, koji se nalazi samo u tragovima drugde u svetu.

Ukoliko bi Kina, de fakto, kontrolisala i ruske resurse, Si bi imao kontrolu snabdevanja nad kompanijama koje rade na energetskoj tranziciji. Osim ako zapadne nacije ne prošire rudarenje u prijateljskim zemljama – brzo i bez istovremenih povećanja emisija i zagađenja – elektrifikacija će zavisiti od Kine. Evropa će samo zameniti ruske gasovode za kineske lance snabdevanja. To nije „energetska nezavisnost“. I, postaje gore.

Čipovi – Rusija – Kina

Masovna elektrifikacija ne zavisi samo od baterija koje sadrže metale, već i od poluprovodnika. COVID-19 je otkrio krhkost svetskog lanca snabdevanja čipovima, jer su nestašice primorale proizvođače automobila da odlože ili zaustave proizvodnju. Ruska invazija na Ukrajinu i pretnja Kine Tajvanu, koju ona smatra sopstvenom teritorijom, produbili su ovu krizu. Ako bi Kina stekla kontrolu nad Rusijom i Tajvanom, ona bi posedovala svetsku industriju čipova i time obezbedila gašenje mnogih globalnih industrija.

Kako bi se ovo odigralo? Taivan Semiconductor Manufacturing Company (TSMC) je najveći ugovorni proizvođač čipova na svetu sa 54% tržišnog udela. United Microelectronics Corp (UMC), takođe, na Tajvanu, treća je po veličini sa 7% tržišnog udela, a kompanije iz kontinentalne Kine čine još 7%. Ako bi Kina silom zauzela Tajvan, da li bi Zapad mogao priuštiti da sankcioniše Kinu na način na koji je sankcionisao Rusiju, ako bi to značilo gubitak pristupa 68% globalne ponude čipova?

Poluprovodnici mogu čak predstavljati veći strateški rizik od ruskih metala, nafte i gasa. Dalja nestašica čipova, koja se dogodila zbog nedostatka metala, povećala bi cene EV-a (i cene automobila uopšte) još više. Ukoliko zapadne nacije ne ubrzaju domaće rudarenje i ne izgrade sopstvene fabrike čipova, mogle bi izgubiti svoje tradicionalno liderstvo u automobilskoj industriji i drugim industrijama.

Problem ide dalje od čipova za automobilske aplikacije. Kini bi odgovarala Ukrajina pod kontrolom Rusije, jer ta zemlja snabdeva polovinu sveta gasom neonom (zanimljivo, dobijenog iz ruske proizvodnje čelika) i 40% kriptonom, od kojih su oba neophodna u proizvodnji poluprovodnika. Dobavljači su na izmaku zaliha i značajno podižu cene.

Zapad već zna da mora da podstakne domaću proizvodnju čipova, kao što je jasno rečeno u obraćanju predsednika Džoa Bajdena o stanju u Uniji. Sada postoji još više razloga za usvajanje novih poluprovodnika, kao što su galijum-nitridni tranzistori kojima nisu potrebni ovi gasovi iz Ukrajine i drastično poboljšavaju energetsku efikasnost.

Scenario prave noćne more

Zapad bi bio u strašno slaboj poziciji ako bi Kina dobila jeftin pristup ruskim ugljovodonicima i metalima, postigla dominaciju u čipovima i nastavila da osvaja položaje u Africi i drugim rudarskim centrima. Međutim, pravi scenario noćne more je ako Kina uradi sve to i pobedi u trci za komercijalnu fuziju.

Dok priličan broj zapadnih kompanija tvrdi da je na putu ka ostvarenju prvih komercijalnih postrojenja za fuziju 2030-ih, Kina ulaže značajan kapital u fuziju i ostvaruje stvarni napredak. Pobeda Kine u trci fuzije učinila bi da pobeda Sovjetskog Saveza 1957. sa Sputnjikom, prvim veštačkim Zemljinim satelitom, u poređenju sa ovim deluje „sitno“.

Bolje da Zapad pobedi u ovoj trci. Bilo je ohrabrujuće videti da je Bela kuća 17. marta sazvala samit „Razvijanje smele vizije decenije za komercijalnu energiju fuzije“. To je bio prvi put da je američka administracija tako javno podržala fuziju, pri čemu je nazvala njen „potencijal sigurnog, bogatog izvora pouzdane električne energije bez ugljenika“.

Bez ruske invazije na Ukrajinu, teško je zamisliti da Bela kuća obećava da će „ubrzati fuziju“. Možda nema jačeg znaka da se sprema energetska revolucija.

Izlaz iz scenarija noćne more

Da bi se izbegao scenario noćne more u kojem Kina efektivno kontroliše globalnu energetsku tehnologiju, Zapad treba da dela udruženo. Kombinacija taktične diplomatije i ekonomske politike mogla bi da spreči ovakav ishod.

Prvo, Zapad treba da pronađe slatku tačku između podrške Putinovoj opoziciji i hranjenja Kremlja dezinformacijama o zapadnoj infiltraciji i petokolonašima. Zapad mora da pruži maslinovu grančicu ruskom narodu – bez obzira da li je mlad i obrazovan ili bogat i moćan – i da razlikuje njegove nade i težnje od Putinovih.

Možda ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski i Aleksej Navaljni, ruski Nelson Mandela, mogu da vode istorijsko pomirenje i zalažu se za budućnost bolju od kolonizacije pod Kinom. Obični Rusi to zaslužuju. Luđe stvari su se dešavale u istoriji.

Drugo, nova geopolitika energenata, metala i čipova poziva zapadne države i njihove saveznike da razviju lokalne izvore snabdevanja i da ubrzaju komercijalizaciju energije iz fuzije. Nijedna država ili kompanija to ne može učiniti sama. I ne, ne možemo da čekamo „propisnu energetsku tranziciju“ koju favorizuju kompanije za fosilna goriva. Geopolitika se suštinski promenila.

Nadajmo se da ćemo 24. februara 2062. pogledati unazad 40 godina i videti pojavu energetske revolucije koja nudi priliku i pravdu svim ljudima, uključujući i rusku javnost. Moć, bilo u politici ili energetici, na kraju krajeva pripada ljudima. Putinu i Si bi bilo dobro da se toga sete.

Izvor: Forbes